Intervju, Svetlana Spajić, etnomuzikologinja i pjevačica
NAŠA TRADICIJA I NARODNA UMETNOST ZVUČE VRLO AVANGARDNO
U narodnoj tradiciji ne postoji improvizacija, ali suština je ista kao s modernim sviračima – u trenutku sebe dati, i ne lažirati. Isto važi i za tradiciju. Nema pripreme, nema anticipacije, samo živa komunikacija koja je zaista to – komunikacija
Svetlana Spajić (Loznica, 1971) jedinstvena je pojava suvremene srpske, a bez sumnje i balkanske kulture. Nakon dugogodišnjeg i vrlo temeljitog bavljenja tradicijskom srpskom muzikom – kao pedagog, kulturni aktivist i, dakako, kao pjevač i izvođač zaboravljenih i nestajućih vokalnih narodnih formi – danas je najbeskompromisniji i najradikalniji nastavljač i istraživač naslijeđa toga posebnog svijeta i baštine. Izučavajući i izvodeći prastare na-rodne napjeve iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, ponirući u izraz jedne, u globalnim razmjerima, jedva poznate kulture, Svetlana Spajić dobacila je do najprestižnijih međunarodnih pozornica. Surađivala je s legendarnim ka-zališnim režiserom Robertom Wilsonom i najuspješnijom umjetnicom bivše Jugoslavije, Marinom Abramović, sudjelujući u Wilsonovoj predstavi Life and Death of Marina Abramović. Nastupala je u New Yorku s čuvenim transgender kantautorom Antonyjem Hegartyjem, a obožavatelji njenog rada su režiser i slikar Julian Schnabel, glumac Steve Buscemi i Debbie Harry iz grupe Blon-die. Pjevala je u grupama Paganke, Moba, Drina, New Ritual Group, Žegar živi, Belo Platno, a danas vodi poznatu Pjevačku družinu Svetlane Spajić. U prošlih nekoliko godina izdala je nekoliko izuzetnih albuma od kojih treba izdvojiti onaj Pjevačke družines Olgom Krasojević iz grupe Crnućanka; album u duetu s multinstrumentalistom Bokanom Stankovićem, te nedavni solo album diplara, guslara i pripovjedača Obrada Milića. Valja također istaknuti suradnju s njemačkom skupinom Zeitkratzer, jednim od vodećih europskih ansambala za improvizaciju i takozvanu “novu glazbu”. Posvećenost, dubina te već spomenuta beskompromisnost i radikalnost pristupa dijelu baštine koju Svetlana Spajić izvodi, učinili su da je njena pozicija u ovom trenutku potpuno izdvojena od ostalih tradicijskih i etnomuzikoloških tokova i pravaca, bilo popularnih bilo akademskih.
Kako si se počela baviti narodnim naslijeđem?
Svetlana Spajić:Valjda postoji u svakome neka predodređenost, neki dar od Boga. Nešto malo se i nasledi – pevala sam od detinjstva, a mno-go kasnije sam saznala da je moja baba po ocu pevala od jutra do mraka. Radila je i pevala, a kad joj je bilo teško onda je i jaukala, pošto je imala težak život. A valjda čovek tragajući i prepozna. U vreme kad sam odrastala nije bilo, bar za mene, prilike da to čujem uživo jer se već tada u selu nije pevalo. Kad bih otišla u posetu kod svojih baba i đedova nije mi padalo napamet da nešto priupitam, još onda niko od njih nije više aktivno pevao, iako je bilo sela u kojima je još bila živa tradicija. Prvi put sam je čula, tačno se sećam, u emisiji za poljoprivrednike Znanje-imanje. Snimalo se u selima i domovima kulture i nekoliko puta puštali su snimke starijih žena koje su pevale. Sećam se da sam konstatovala, još kao dete: “Šta je ovo? Ovo nije muzika.” Nešto čuješ, a ne možeš da definišeš ni kao pevanje ni kao muziku, a ostavilo mi je veliki utisak. Bila je verovatno neka pesma “na glas”, žetelačka pesma, pretpostavljam iz zapadne Srbije. Sećam se da je kamera šetala po licima seljana: vidiš da se nešto dešava, potpuno izmenjena atmosfera, kao neka nelagoda.
Zbog toga što je taj zvuk bio “zaostao”, star, u ono vrijeme galopira-juće modernizacije?
Svetlana Spajić: Apsolutno. To je opšta pojava bila. Pa evo, i u Hrvata koliki beše stid od dinarskog nasleđa, da bi onda devedesetih eskalirala fascinacija dinarskim i jedno upiranje da se uroni u taj identitet. To je svuda bilo prisutno.
Tvoj background zapravo nije muzički?
Svetlana Spajić: Nisam išla u muzičku školu. Završila sam Filološki fa-kultet, anglista sam. Muzički, moja fascinacija bile su Paganke(prva urbana pjevačka grupa koja se bavila tradicionalnom muzikom, op.a.), od trenutka kad sam videla njihov koncert na televiziji s našim čuvenim jazz-bubnjarem Lalom Kovačevim – prvi takav rad kod nas. One su pevale, ponavljale jedan recitativni deo iz neke brojanice – “Mili Mićo, jesi kod ovaca/ ja i jesam, što i tebe nema// Ja bi’došla, al mi ne da nana/ sve se boji da ne odem sama”. Lala je smislio da se tako ponavlja petnaest minuta, one su pevale, a muzičari su nešto zakuvavali. Imala sam možda četrnaest-petnaest godina i pomislila: “E, to je grupa u kojoj ja želim da pevam!” Pet godina kasnije postala sam najmlađi član Paganki.
Zvuk kojim se baviš je težak, sigurno za većinu slušatelja. Nema onu popularnost kao “trubači” i tamburice, manje je gradsko, pa možda u tome još jedan razlog.
Svetlana Spajić: Pa to i jeste paradoks. Ovaj zvuk može s uživanjem da sluša neko ko voli avangardu, recimo. Zvuk je težak za uho, pogotovo za ne-naviknuto uho. O tome govore i obrisi moje karijere: mene će prepoznati po svim seoskim saborima, a uz njih i jedna mala niša savremene muzike – neki dan sam imala koncert sa saksofonistom Ursom Leimgruberom, jednim od najčuvenijih svetskih improvizatora. Intrigantno je kao spoj: u narodnoj tra-diciji ne postoji improvizacija, ali suština je ista kao s modernim sviračima – u trenutku sebe dati, i ne lažirati. Isto važi i za tradiciju. Nema pripreme, nema anticipacije, samo živa komunikacija koja je zaista to – komunikacija.
Glas je najsugestivniji oralni medijum i mi jesmo primarno narodi oralne kulture još uvek. Ali uvek se sve svede na lični izbor, pa i u takvoj neurbanoj sredini možeš da nađeš pojedinca koji hoće da izvodi to na autentičan način, kako se nekad izvodilo. Evo, živi primer – Obrad Milić, iz Žegara, moj dugo-godišnji prijatelj i najbolji diplar za kojeg znam i guslar starog kova. On ima punu svest o onome što radi, što nosi, i to radi na jedan nežan i nenamet-ljiv način, ne potpadajući nikad ni pod kakve uticaje. Izašao mu je nedavno album i radosna što sam pomogla da se to ostvari, i on takođe što će ipak ostaviti za sobom barem deo svog opusa. Radi se o jednom od najizuzetnijih tradicionalnih umetnika druge polovine dvadesetog veka. A sad u dvadeset-prvom da i ne govorimo: Obrad je anahronizam i neverovatno je da je tako nešto uspelo da preživi.
Kad spominješ Obrada Milića, Žegar i te krajeve, i budući razgovaramo za “Prosvjetu” – ti si se mnogo bavila pjevanjem i folklorom Srba u Hrvatskoj, naročito iz Kninske krajine. Koje su zaista, kad bi se razbilo na dijelo-ve, istinske posebnosti pjevanja i zvuka toga kraja – ako ih ima?
Svetlana Spajić: Svaki kraj je poseban muzički idiom. Možeš da uzmeš veću celinu pa kažeš – Zapadni Srbi imaju te i te sličnosti, ali je takav pristup promašen zapravo: da, zajednički je takozvani prirodni tonski niz, ali razlike su već od mesta do mesta. Jedno je Banija, drugo je Dalmacija, treće Lika. Kapilarno gledano – svako selo ima svoj jedinstveni, neponovljivi izraz. Čak i “arije” se nazivaju po selima – “golubićki stari glas”, na primer. Tradicionalni idiom je kompleksan, svako ima svoju poetiku, svoj korpus pesama koje je stvorio, tema, tradicionalnih jedinstvenih formi koje se ne sreću u drugim krajevima, jedinstvenu terminologiju, stvar je toliko raznorodna i bogata da samo tako može da se posmatra. Moj pristup je bio upoznati se što više s tra-dicijom jednog sela, shvatiti mehanizme koji se tu odvijaju da bi sam mogao da postaneš deo toka reke tradicije. I onda sklapaš kockicu po kockicu mo-zaika. Ako pokušaš primeniti neka pravila zapadne muzičke teorije na ovaj zvuk – on definitivno beži. U živom predanjskom spoju su neki jedinstveni amalgami i jedini način da ih dekodiraš je da vlastitim životom i iskustvom s pevačima to usvojiš. E, to je predanje. A da se bavim tonskim nizom meni je irelevantno i tu je razlika između mene i nekog etnomuzikologa. Na kraju, najvažnije je šta je jedinka i šta ona iz toga izraza uspe da prenese dalje.
Ono što Srbe u Hrvatskoj ujedinjuje jeste nešto drugo: samosvest, ose-ćaj identiteta, pripadnost tim vojnim krajevima na kraju, to je tu upisano. S druge strane, okruženost različitim konfesijama i narodima na graničnim, krajinskim područjima uvek na drugačiji način baždari taj narod i tako po-staješ dobar i veran čuvar tog identiteta. Kad Obrad Milić peva on ima svoj univerzum, svoje junake i komunicira živo i sa Stojanom Jankovićem i Kralje-vićem Markom i Gavrilom Principom – on će da peva o Gavrilu suznih očiju kao da je živ. Međutim, treba reći: Srbima u Hrvatskoj i u tom smislu poriče se identitet. Recimo, u ovom podnesku Hrvatske za Unesco, za čuvanje ne-materijalne baštine, pominju se drevne i arhaične forme, ojkalice, groktalice i slično – Srbi se nijednom rečju ne pominju, nego se kaže “pravoslavci to nazivaju groktalicom”. Kao da je to pisala Austro-Ugarska. Da ne govorim o drugim nakaradnostima. I to tako na kraju može da prođe u UNESCO-u.
Zvuk toga zapravo malog podneblja, odnio je i tebe na najdalju točku geografsku i kulturnu, u sam centar svijeta. Kako te primaju tamo? Kako reagiraju?
Svetlana Spajić: Dobro. U New Yorku sam nastupila dosad šest puta, pe-vala sam od samostalnih koncerata do nedavne revije modne kuće Givenchy. Kad je nešto dobro, mora da bude prepoznato. Ima u ovome što radim velike sile, ima dubine, naša tradicija i narodna umetnost zvuče vrlo avangardno u svakom pogledu.
Hajde da napravimo jedno polemičko pitanje. Osobno, imam ozbiljan problem s recepcijom i percepcijom ovdašnjeg narodnog zvuka na Zapadu. Ti kažeš da tamo reagiraju dobro, ja zadržavam sumnju. Štoviše, kad vidim tu razmaženu, recimo njujoršku publiku koja jedan dan sluša muziku Kraji-ne ili Balkana – dakle sluša tu, da ne zaboravimo, našu muku koja je ugra-đena u tonove i harmonije, a drugi dan neke Mongole, dobijem osjećaj da je to bacanje pred nedostojne. Kulturni klanac je prevelik i ostat će takav.
Svetlana Spajić: Suština je komunikacija. Ako u meni postoji snažna želja za komunikacijom, a ima je, kao i neke sile, publici ne preostaje ništa drugo nego da je to ponese. Nikad mi se nije desilo da publika ostane in-dolentna. Ako ne uspem da razoružam sve te poze i blaziranosti, onda ništa nisam uradila. A ovo je najbrži način, takav je medijum, uživo je mnogo jak, plus moja rešenost da će uživo da prođe. K tome, tradicionalne forme su tako fleksibilne, a tvoja ličnost ako je autentična lako će naći način da to isko-municira. Evo ti primer: nastupala sam u New Yorku, u prostoru koji se zove “Arcadia”, i došao je neki umetnički krem – (režiser) Julian Schnabel, bio je Steve Buscemi. Devojke iz grupe i ja počele smo kolo, “krajišku kontru”, a pesma je bila o Nikoli Tesli. Ja sam to u avionu spevala na engleskom. Ovi su se potpuno raspametili, a nisam napravila nikakav ustupak. To je za mene suština tradicije: preneti poruku – “pre-danje”, dakle.
Svest o kulturnoj podeljenosti postoji, ali kad izađem pred publiku, oni su za mene ljudi kao i svi ostali, ništa bolji i ništa gori. Kakva god da je publi-ka, moje je da dam najbolje od sebe. Nemam velikih iluzija, ali možda neku predrasudu razbijem. A gde mi se desilo da moja poruka ne prođe? U Beo-gradu. Kad dođeš recimo na te političke zabave, među tu kliku – tamo ap-solutno ne možeš ništa da uradiš, potpuno su odsečeni. Srećom, moja verna beogradska publika je ona na Ring Ringu, festivalu nove muzike koji opstaje već dve decenije.
Ovdje se vode pravi i simbolički ratovi oko jezika. Potpuno ironično djeluje činjenica da iako ste ti i tvoja grupa iz Srbije, zovete se pjevačka a ne “pevačka” družina. Tu postoji dodatni, vrlo suptilan razlog u narodu u Srbiji kod toga “pjevanja” i zašto se tako zove.
Svetlana Spajić: Nije ni “pevanje” ni “pjevanje” zapravo, ili je možda i jedno i drugo. Ijekavica i ekavica su mi potpuno ravnopravna dva narečja i čim pređem Drinu, automatski se prešaltam na ijekavicu. U mom kraju prešli su na ekavicu, ali kad se peva, peva se na ijekavici. Iz njih progovori onaj ra-niji, negde iznutra zapamćeni “izričaj”. Uostalom, i zato što vuče na starinu, na pređašnji govor, iz pređašnjeg zavičaja – moji su starinom iz Crne Gore i Hercegovine – nekako smo više “pjevačka” nego “pevačka” družina.
Strašna je pak historijska ironija u sljedećem: ti se baviš starim pje-vanjem, kako tamo kažete, “prekodrinskih Srba” – dakle netko iz Srbije se posvetio tome, budući ovdje u Hrvatskoj gotovo nema više ni naroda koji bi se time bavio. Zastrašujuće zvoni jedan stih pjevača sa tvog albuma Žegar: “…šutra kolo biti neće…”. Kako vidiš budućnost, u svjetlu (ili bolje – “u mraku”) te činjenice, historijske i političke? Tko će se baviti baštinom uopće, ima li još ikoga?
Svetlana Spajić: To je gotovo i više niko neće vratiti taj narod. Jedna dr-žava koja od sebe amputira pola miliona svojih građana, ne da nije građanska država, nego je to “zbogom pameti”. Dakle, ne znam kako će se čuvati to na-sledstvo kad nema živih zajednica. Ili će se čuvati kao u Fahrenheitu 451(dis-topijskom romanu Raya Bradburyja, gdje grupa ljudi u totalitarnom društvu u kojem je čitanje zabranjeno, pamti knjige napamet i tako ih čuva, op.a.). Ne može sve tek tako da iščezne i bilo kakvo čuvanje sigurno ima smisla. Kaže se: “ako nestane sela – nek ne nestane običaja”. Nisu svi mrtvi, evo njih tu u Srbiji, u Vojvodini, krajiških večeri ima mnogo. Živi narod, deca se sve više interesuju za starinsko, traže, deca intervjuišu babe, sve se to menja.
Iako, kakav je to žal, kad pomislimo da više nema nikoga da odgusli jednu narodnu pesmu – nema onih autentičnih ljudi koji odmah ispevavaju svoju pesmu, da neko sedne i iz glave ispeva junačku pesmu u desetercu – ta forma je iščezla. Radi se o nečemu što nazivam etikom neponovljivosti. Deca koja se takmiče u hip hopu, izmišljaju iz glave tekstove, oni su mali guslari i to je za mene pravi oralni boj danas, a ne ovi podučeni koji su sve naučili napamet.
Ja nisam tu da spasavam stvar, nego da dam najbolje od sebe, dam svoj doprinos, ne pitajući se šta budućnost nosi. Sve što radim ima viši smisao i puni smisao, eshatološki, ako hoćeš i ovo ne radim za zemaljsko nego za več-no. Ipak, optimista sam, jer da nisam ne bi bilo ovoliko truda i rada. Tu sam da podučavam, da beležim, da radim koliko se može. Mlade generacije su uvek te koje su bolje, mlađi su ti koji će da nastave. Nema ništa od kukumavčenja. Gde ima krsta, gde ima muke – ima i vaskrsenja.
Dolaziš svake godine na takozvano “sijelo Tromeđe” u Strmici kod Kni-na. Šta se tamo događa i po čemu je važno?
Svetlana Spajić: Važno je zato što je to najveće sijelo i narodni sabor srp-skih pevačkih grupa. Dolaze iz Bosanske Krajine, Potkozarja, Glamoča, iz Like i Dalmacije. To je živa stvar koja se dešava od 2008., od obnoviteljskog sijela, a manifestacija je postojala i pre rata. Obnavlja se sve, dođu mlađi da uče pevanje, trude se, hoće da nastave to pa sledeće godine već dođu upevaniji. Svakako, Sijelo je prava prilika da se uživo nađu, da u interakciji i druženju sa starijima nešto nauče, da se ogledaju. Prošlo sijelo je bilo možda i najbolje, svakako najbrojnije po broju grupa. Nakon svega što se dogodilo, to je dan u kojem nestane sva strahota.