Čuvari naših snova i tuđih tajni
ZAPIS O KLJUČU
Decembar 2018
Iako ključ, u obliku u kome je vekovima bio korišćen, nestaje iz upotrebe, a sve više ga zamenjuje magnetna kartica i šifrovani uređaji, on kao da postaje sve popularniji u mnogim sferama ljudske delatnosti
Ni jedan predmet koji je čovek napravio nije tako dugo opstao u njegovom životu kao što je to ključ. Od najstarijih vremena svako je imao potrebu da nešto zaštiti, sakrije, sačuva samo za sebe, pa je izmišljao najrazličitija sredstva za zaključavanje. Kroz višehiljadugodišnje trajanje, ključ je postajao sve komplikovaniji, jer se verovalo da će tako biti pouzdaniji. Osim praktične upotrebe ključ je sticao mnoga značenja i obeležja: simbolička, heraldička, mitološka, metaforična, estetska, poslovična, a možda i još neka. NJegova upotreba je u tesnoj vezi sa civilizacijskim razvojem, sa svešću o vrednostima, nivoom odnosa među ljudima. Ključ na poseban način ukazuje na stanje duha jedne civilizacije i kulture.
Rano sam počeo da sakupljam stare ključeve i da tragam za njihovim smislom i simbolikom. Neposredni povod bio je jedan poveći ključ koji se u mojoj kući u Šibeniku koristio kao čekić. Interesovanje za njih ubrzo je preraslo u strast i zbirka se iz godine u godinu povećavala.
Najranije podatke o ključevima nalazimo u Bibliji. U prvoj Knjizi o carevima (3,25) piše: “I već im se dosadi čekati i vrata se od sobe ne otvaraju, te uzeše ključ i otvoriše…“ U upotrebi su bili uglavnom drveni ključevi, glomazni i teški, pa su morali biti nošeni. U Knjizi proroka Isaije (22,22) stoji: “metnuću ključ od doma Davidova na rame Elijakima“. Ovi ključevi nisu bili dovoljno pouzdani, pa su često pored vrata postavljane i straže. Poneka uzgredna zapažanja ukazuju da je upotreba drvenih ključeva bila vrlo rasprostranjena. Tako se u muzeju iranskog grada Naina mogu videti zanimljivi primerci ovih ključeva, a kod nas, u zlatiborskom kraju još se može naići na stare kuće koje se zatvaraju drvenim ključevima.
Ključ Jajca za J. B. Tita
S vremenom ključ postaje simbol vlasti i moći. U Bibliji ima dosta potvrda o tome. Možda najviše hrišćanske simbolike ima kod „ključara neba“, kako narod naziva Sv. Petra. Apostol Matej u svom jevanđelju (16,19) navodi Isusove reči upućene Petru: “I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće vezano i na nebesima…“. Simbolika ključeva preneta je i na papin grb. Na njemu su dva ukrštena ključa. Jedan simboliše moć oslobađanja, a drugi vezivanja. I grb Vaseljenske patrijaršije u Istanbulu, takođe, ima dva ukrštena ključa. Pomenuta simbolika se prilagođavala određenim društveno-političkim prilikama. Tako grb papa, koji su stolovali u Avinjonu od 1309. do 1423. godine (bilo ih je devet), ima tri ključa! Onaj treći je trebao da simboliše potčinjenost Avinjona papama.
U hrišćanskoj ikonografiji, pored navedenog, ključ simboliše i druge sadržaje. Na primer, Sv. Marta, zaštitnica domaćica, nosi svežanj ključeva; španski kralj Ferdinand III, koji je 1236 osvojio (otključao) Kordobu, postao je svetac i prikazuje se sa ključevima; Hipolit, koga je preobrazio Sv. Lavrentije, takođe, nosi ključeve.
Jedno od uvreženih simboličkih značenja ključa odnosi se na predaju. Postoje razne vrste predaje: nametnute borbom ili dugom opsadom, diplomatskim putem, dragovoljne, očekivane i sl. U svakoj je ključ simbol. Primeri koji slede to pokazuju. Slikar Diego Velaskez naslikao je „Predaju Brede“. Središnji motiv na ovom remek-delu je predaja ključeva grada španskim vojnicima. Došavši do Moskve, Napoleon je čekao da mu se predaju ključevi grada. To nije dočekao. Na fasadi Muzeja Borodinske bitke prikazan je i ključ Moskve u plamenu, uverljiv znak da nikad neće dospeti u ruke osvajača. U romanu „Krstaški ratovi u očima Arapa“ Amina Malufa, sugestivno se opisuje pad Jerusalima u ruke krstaša, bez borbe. Ni naši krajevi nisu bili lišeni simbolike predaje ključeva. Naročito je lepa jedna gravira na kojoj se vidi kako Turci 1737. godine predaju ključeve Niša Austrijancima.
Ključ Moskve
U 18. veku simbolika ključa sve više postaje važan deo heraldičkih sadržaja. Jedno od značenja je poverenje i vernost prema gospodaru. Tako ključeve nalazimo na grbovima gradova Bremena, Regensburga, Štadea… Sadržinu grbova je teško protumačiti i u većini slučajeva ostaje nepoznata. Lep primer za ovo je i apokrifni grb Bosanskog kraljevstva na kome se nalaze dve crnačke glave nabijene na ukrštene drvene ključeve obojene u crveno. Kod masona ključ se koristi kao simbol majstorskog dostojanstva.
Simbolika ključa sve više je poprimala protokolarni karakter. Prilikom održavanja raznih festivala, karnevala i sl. ključevi grada simbolično su predavani glumcima, maškarama… Jedan slučaj se ipak izdvaja.
Bosanskohercegovačko rukovodstvo je 1968. godine odlučilo, da povodom obeležavanja 25. godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a, koje je održano u Jajcu 29. novembra 1943., preda Predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu ključ grada Jajca. Vajar Marijan Kocković (1923 – 1991) dobio je nalog da umetnički oblikuje ključ. Ovaj idealizovani ključ koncipirao je tako da je na jednoj strani drške aplicirao stari grb Jajca i godinu 1404., kada je grad osnovan, a na drugoj strani grb SFRJ i godinu 1943. Sve to je optočio stiliziranim ljiljanima. Inače, Josip Broz Tito je dobio oko tridesetak ključeva gradova koje je posetio: Vašingtona, Pnom Pena, Turn Severina,,,
Iako ključ, u obliku u kome je vekovima bio korišćen, nestaje iz upotrebe, a sve više ga zamenjuje magnetna kartica i šifrovani uređaji, on kao da postaje sve popularniji u mnogim sferama ljudske delatnosti. Tako se koristi i kao znak privredno-finansijskih organizacija, simbol obrazovnih, informativnih i kulturnih programa.
Ključ-čekić
Ključ se koristi i kao naziv određenih geografskih područja. Zemljište između dve reke kod Negotina zove se Ključ, a u Bosni postoji grad Ključ. Čini se da se ključ najviše ustalio u pojmovnom određenju raznih pojava. Biti pod ključom ili iza brave znači biti lišen slobode. Pojam ključ se koristi kao kriterij za raspodelu vlasti i drugih položaja u društvu. Deo priče o ključevima su i značenja kao što su u muzici violinski, bas ili tenor ključ.
Teško je zamisliti da će sofisticirani sistemi zatvaranja u budućnosti zameniti simboličko i pojavno nasleđe vezano za ključ. Isto tako teško je pretpostaviti da će nestati ljudsko poverenje, kao najpouzdanije sredstvo sigurnosti i, nekada omiljena vaspitna poruka, da lepa reč otvara svaka vrata. Ali, ako se držimo one latinske da vremena menjaju običaje moguće su promene koje sad ne možemo ni da naslutimo. Možda će se neko tada upitati, videvši moju zbirku starih ključeva, kakvu je to gvožđuriju skupljao taj čovek?