Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj prozi (I): Crnjanski i Hemingvej
IZGUBLJENA GENERACIJA
Septembar 2018
U duhu serije tekstova Rastka Petrovića objavljenih u listu Vreme 1930. i 1931. godine pod nadnaslovom „Svetski rat u stranoj i našoj književnosti“, razmatramo dva pisca iz srpske i američke književnosti – Miloša Crnjanskog i Ernesta Hemingveja – među kojima je više sličnosti no što se to na prvi pogled čini
Kao jedan od presudnih događaja XX veka, Prvi svetski rat je imao velik uticaj na sve svoje aktivne i pasivne učesnike, te ne čudi što je njegovo oblikovanje u književnosti započeto još tokom trajanja ratnih aktivnosti. Već u prvim mesecima borbe, pojavili su se zapisi sa određenim literarnim pretenzijama koji se mogu smatrati prvim umetničkim tekstovima o ratu. Ovo interesovanje ne jenjava ni danas, a nacionalne književnosti svih zemalja koje su učestvovale u borbama pune su proznih dela koja tematizuju rat. Premda se među piscima koji dolaze iz različitih miljea mogu primetiti razlike, činjenica je da su svi oni iz rata izašli sa sličnim utiskom, i da se u njihovom stvaralaštvu mogu primetiti nedvosmislene veze. Za početak, u duhu serije tekstova Rastka Petrovića objavljenih u listu Vreme 1930. i 1931. godine pod nadnaslovom „Svetski rat u stranoj i našoj književnosti“, uzmimo dva pisca iz srpske i američke književnosti – Miloša Crnjanskog i Ernesta Hemingveja – među kojima je više sličnosti no što se to na prvi pogled čini.
Tačke susreta
Govoreći o ratnim danima ovih pisaca, istraživači ističu dva podatka: da je jedan od njih imao žarku želju da se pridruži ratu, dok je drugi od njega bežao koliko god je mogao, i upravo se u ovoj razlici krije specifičnost njihovih ratnih zapisa. Hemingvej je, želeći da se ostvari kao vojnik, lažirao svoju biografiju i pokušao da se domogne evropskih ratišta, a taj stav o vojniku-heroju ogleda se i u njegovoj prozi. Crnjanski je pak, prisiljen da se bori u uniformi vojske koju nije smatrao svojom, bežao od rata, a njegov opus obojen je prezirom prema ratu, kontradiktornim osećanjima i iskustvima raznih slojeva društva koji su se zatekli u ratnom vihoru. Oba autora su veći deo Prvog svetskog rata proveli u pozadini, daleko od neposredne opasnosti, i to u bolnicama u kojima su se zatekli nakon što su iskusili život na frontu, tik do neprijatelja.
Otišavši u rat protiv svoje volje, Crnjanski je ratne godine proveo između prve i poslednje linije odbrane, tj. između fronta i bolnice. Nakon što je u Beču čuo vesti o Sarajevskom atentatu, on je, na putu ka Novom Sadu, uhapšen i poslat na front. Ipak, on nije sve vreme bio na nišanu neprijatelja, te je dobijao prekomande koje su ga čuvale od ratne opasnosti i blizine smrti. No, nakon što je proputovao predele oko Vukovara, Rijeke i Zrenjanina, stigao je u Galiciju i tamo proveo drugu polovinu 1915. godine, predvodeći svoj puk u borbi prsa u prsa i proživljavajući najteže ratne uslove. Nakon toga je poslat u Beč, pa u Italiju, i naposletku Segedin, gde je, neprestano menjajući položaj i obavljajući razne poslove, upoznao slojevitost ratnih iskustava i prisustvovao različitim manifestacijama smrti u ratu, od umiranja ranjenika u bolnici do sahrana nedavno poginulih vojnika. Negde u tom ratnom vihoru, on kreće da beleži svoja zapažanja, pretačući ih u poeziju sa snažnim ratnim obeležjima, a kada se rat završio, bio je odlučan da se posveti pisanju i istražuje svoje stvaralačke impulse. Iz tog iskustva proističu, u tri uzastopne godine od 1919. do 1921, zbirka pesama „Lirika Itake“, roman „Dnevnik o Čarnojeviću“ i zbirka pripovedaka „Priče o muškom“, dok će se sećanja na Prvi svetski rat javiti u kasnijim pripovednim tekstovima, romanima i zbirci „Itaka i komentari“, gde se Crnjanski vraća u rat i svojim pesmama dodaje esejističko-memoarske beleške koje rastu u svojevrsnu autobiografiju.
Sa druge strane, Hemingvej je imao želju da postane ratnik, verujući da će tako dokazati muškost, hrabrost i sposobnost da se snađe u teškim životnim situacijama. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, on je u proleće 1918. napokon stigao do italijanskog fronta kao vozač kola hitne pomoći, ali njegov ratni angažman trajao je kraće no što se nadao. Već sedam dana nakon što je stigao u Italiju, pogođen je u austrijskom napadu, zadobivši više stotina rana, te je ostatak sukoba proveo u ratnoj bolnici. Ovde je mogao da vidi drugu stranu rata i prisustvuje scenama umiranja i oporavka, mogavši da zaključi kakva sudbina čeka one koji će se vratiti svojim domovima sa mentalnim i/ili fizičkim povredama i traumama koje će obeležiti ostatak njihovog života. Hemingvej je kasnije, prvenstveno kao reporter, prisustvovao Grčko-turskom, Španskom građanskom, Drugom kinesko-japanskom i Drugom svetskom ratu, i evidentno je da ga želja da svedoči ratnim aktivnostima nikada nije napustila. Sećanja i iskustva Prvog svetskog rata postala su primarni deo njegovog stvaralačkog opusa, a tematizacija tog perioda nalazi se u mnogim pripovetkama, te romanima „Sunce se ponovo rađa“, „Zbogom oružje“ te „Preko reke i u šumu“.
Oba ova autora dele isti stav o ratu kao najvećoj tragediji svog vremena i događaju koji je presudno oblikovao njihovu „izgubljenu generaciju“ i sve one koji su imali tu nesreću da uzmu učešća u njemu. Obojica takođe kasnije govore o iskustvu Galicije, odnosno Italije, kao trenucima koji su obeležili njihovu mladost i usmerili njihovo kasnije pisanje na opisivanje onoga kroz šta su prošli, videli i doživeli. Njihova proza nosi nedvosmislene aluzije na ratno vreme, ali i jednu snažnu antiratnu poruku koja se nameće iz drugog plana svih njihovih dela, i može se govoriti o jednom zajedničkom posmatranju sveta koji je prošao kroz tragediju i sada pokušava da ponudi smisao novom vremenu i stvori celinu od preostalih krhotina. Posmatrana zajedno, proza ova dva autora najviše tematizuje pojedinca, mladića koji je bio u ratu i uspeo da se vrati iz njega, te sada pokušava da se navikne na poratni život, tražeći način da izbriše sećanja iz rata i uspostavi novi odnos sa porodicom i okolinom. Protagonisti Crnjanskog i Hemingveja najčešće se ostvaruju na nivou alter-ega samih autora, a oni kroz njih mogu da slobodnije, smelije, preciznije i oštrije govore o ratu i njegovim užasima. Njihova proza je popularna i ceo vek nakon što je nastala, a tajna takve recepcije je u želji da se ratna stvarnost dočara na nov, uzbudljiv, potentan, snažan, književno relevantan, ali i dalje intiman način koji kombinuje nove prozne tehnike sa autobiografskim diskursom. Kada se postave u okvir komparativne analize, njihovi romani i kratka proza postaju bliži nego ikad.
Izgubljeni mladići
Povratak iz rata je, kako je to opisao Crnjanski, „najtužniji doživljaj čoveka“, a jasno je da je proces privikavanja na posleratnu stvarnost još tužniji i teži, naročito za mladiće koji su bili aktivni učesnici rata i izbegli sopstvenu smrt. Vrativši se sa fronta u prostor koji su nekada smatrali domom, oba pisca pokušali su da istovremeno smire svoje ratom uzdrmane svesti, racionalizuju događaje kroz koje su prošli, da pronađu način da ih predstave u književno relevantnim formama koje bi širem čitalaštvu predstavile njihova sećanja na rat.
Znajući koliko se posleratni svet Srbije i SAD-a razlikovao na svaki mogući način – od odnosa civilnog stanovništva prema ratu, preko tretmana ratnih veterana, sve do ekonomsko-političke situacije – može da začudi koliko se sličnosti pronalazi u tematizaciji rata u prozi ovih pisaca. Tako se, na primer, Hemingvej odlučuje da svoja ratna sećanja prvo predstavi u pesničkoj, pa pripovednoj, i na kraju romanesknoj formi, stvarajući nekoliko junaka iza čijih maski se krije. Ti junaci su najčešće mladići koji su trenutno usred evropskih ratišta ili su se nedavno vratili sa njih, i koji se iznova uveravaju u blizinu smrti koja im neprestano preti. Međutim, njegova proza nije isključivo ratna – premda se odjeci ratnih sukoba osećaju u svakom njegovom naslovu – što se najbolje može videti na primeru zbirke „U naše vreme“. Pripovetke u njoj spajaju tri primarne tematske celine – rat, borbu bikova i vesti iz crne hronike – dokazujući da, iako se najviše usmerava na ključne delove života svojih junaka i presudne trenutke koji definišu njihovu stvarnost, rat nije jedini događaj koji privlači njegovu pažnju. Protagonisti ratnih pripovedaka i vinjeta, među kojima se izdvaja Nik Adams, Hemingvejev najuspeliji alter-ego i nosilac njegovih poetičkih osobina, često su uhvaćeni usred ratnog vihora i na sve moguće načine pokušavaju da prežive, sklapajući „poseban mir“ sa ratom ili obećavajući privrženost Bogu u slučaju da ih spasi.
Slično tome, i Crnjanski svoje prvo prozno delo, zbirku pripovedaka „Priče o muškom“, obrazuje u dva tematska ciklusa, „Iza vidovdanske zavese“ i „Mutni simvoli“. U prvom se nalaze tekstovi o poratnim događajima koji osvetljavaju sukobljeni identitet autora koji je svedočio neobičnom spoju na prostoru Vojvodine nakon 1918. godine, dok drugi ciklus prevazilazi precizne definicije vremena i prostora, te se radnja odvija u jednom specifičnom alegorijsko-simbolističkom okviru čija se utemeljenost u aktuelnom trenutku autora otkriva tek prilikom drugog ili trećeg čitanja. Poredeći ironijsku distancu kojom Crnjanski pristupa poratnoj stvarnosti i ironijski otklon od ratnih događaja koje Hemingvej predstavlja u svojoj prozi, može se primetiti sličan poetički okvir i pristup proživljenim događajima koje oni opisuju.
Između iskustva i fikcije
Najsnažnija veza između ova dva autora ostvaruje se analizom autobiogafskog diskursa i načinom na koji prilaze ovom izvoru inspiracije za svoju ratnu prozu. Crnjanski pretače svoje iskusvo u lik Petra Rajića, ali je jasno da „Dnevnik o Čarnojeviću“, uprkos snažnim vezama junaka i autora – istih su godina, preživeli rat, prošli kroz bolničko iskustvo, vraćaju se u isti kraj gde ih dočekuje ista vrsta ljudi, itd. – nije autobiografski roman, i pored toga što se u njegovom poližanrovskom obliku mogu pronaći i tragovi takvog pisanja. Takođe, i lik Čarnojevića može se smatrati ne samo dvojnikom Rajića – na isti način kao što se doppelgänger javlja u prozi Dostojevskog ili Poa – već donekle i projekcijom onoga što bi sam Crnjanski voleo da postane. Negde između ova dva lika, između zatvorenog sveta Vojvodine i otvorenog duha Sumatre, pronalazi se figura pisca koji je ovim dubletom junaka svoje iskustvo predočio u jedan od najuspelijih romana srpske književnosti.
Sličnim postupkom i Hemingvej obrađuje svoja ratna sećanja, ali odlazi i korak dalje: događaje kojima nije prisustvovao opisuje na utemljen, dokumentovan i upečatljiv način, te je jasno da ni kod njega ne može biti reči o klasičnoj obradi autobiografskog materijala, već je u pitanju nešto drugo. Princip invencije iz iskustva, odnosno izmišljanja na osnovu stvarnosti, nameće se kao primarni poetički okvir njegove proze koji mu omogućava veću širinu nego memoarsko pisanje. Unoseći veliku dozu iskustva u romane „Sunce se ponovo rađa“ i „Zbogom oružje“, Hemingvej približava svoju prozu stvarnosti, ali je i dopunjuje pričama drugih učesnika rata i istorijskim činjenicama. Tako on kombinuje stvarnost i maštu u tekst koji nadrasta i jedno i drugo, a njegova ratna dela su zbog toga i kvalitetom i zamahom iznad uobičajenih dela, kako fikcije, tako i autobiografske proze.
Ovaj poetički okvir primetan je i u korpusu kratke proze Crnjanskog i Hemingveja, a iako se njihove pripovetke retko analiziraju – što nije pokazatelj njihove neuspešnosti, već visokog kvaliteta romana – one kriju ključ za iščitavanje opusa ovih autora, naročito kada se radi o ratnoj prozi. Oba pisca često govore o učesnicima rata, ali ne na isti način. Pripovetke „Veliki dan“, „Apoteoza“, „Raj“, „Adam i Eva“ i „Moj prijatelj koji je prošao“, recimo, parodiraju poziciju jugoslovenske oslobodilačke vojske na koju se Crnjanski obrušio nakon što je odbila da ga primi u službu, a negativan tretman oficira se kontrastira sa inferiornim položajem običnog vojnika i civila, što kritiku vojske čini još snažnijom i upečatljivijom. Sa druge strane, Hemingvej u vinjetama, te pripovetkama „Sad ja ležem“, „Vojnikov dom“, „Velika reka sa dva srca“ i „Takav ti nikada nećeš biti“ piše pohvalno o vojsci, stvarajući ratne heroje i veterane koji se adaptiraju na posleratno građansko društvo, ali i opisujući stav mlađih vojnika prema nadređenima. Najzad, najviše intertekstualnih veza obrazuje se između pripovedaka „Ubice (groteska)“ i „U drugoj zemlji“ u kojima Crnjanski i Hemingvej tematizuju proces oporavka u ratnoj bolnici, formirajući tako junake koji kao da naseljavaju različite pojavne oblike istog prostora.
„Sve generacije postaju zbog nečega izgubljene“
Govoreći o uticaju koji je Prvi svetski rat imao na Miloša Crnjanskog i Ernesta Hemingveja, jasna je, uprkos razlikama između njih, ideja o pripadanju istoj „izgubljenoj generaciji“. Ovaj termin obojica poznaju i koriste: Hemingvej u Pokretnom prazniku tvrdi da su sve generacije zbog nečega izgubljene, a Crnjanski u jednom intervjuu iz 1970. govori kako voli i žali tu generaciju koja jeste izgubljena, ali koja je učinila mnogo. I jedan i drugi se identifikuju sa ovom formulacijom, a senka Prvog svetskog rata ih prati do smrti, pa oni nikada neće zaboraviti preživljene događaje. Ratne godine zauzimaju primarnu poziciju u njihovoj svesti, i oni provode naredne decenije, sve do dela „Preko reke i u šumu“ i „Kod Hiperborejaca“, ne bi li rastumačili kroz šta su prošli u ratu i zašto je upravo to najbitniji trenutak njihovih života.
Literatura:
Baker, Carlos. Hemingway: The Writer as Artist. Princeton: Princeton University Press, 1956.
Gordić, Vladislava. Hemingvej: poetika kratke priče. Novi Sad: Matica srpska, 2000.
Ješić, Nedeljko. Mladi Crnjanski. Beograd: Narodna knjiga, 2004
Pantić, Mihajlo. Modernističko pripovedanje. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999.
Popović, Radovan. Crnjanski: dokumentarna biografija. Beograd: Prosveta, Gornji Milanovac: Dečje novine, 1993.
Miloš Crnjanski. Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Srpska književna zadruga, Narodna knjiga, 1992.
Fenton, Charles A. The Apprenticeship of Ernest Hemingway: The Early Years. New York: The Viking Press, 1954.
Hemingvej, Ernest. Pripovetke, prevela Vera Ilić. Novi Sad: Matica srpska, 1975.
Hemingvej, Ernest. Zbogom oružje, preveo Radojica V. Ćirović. Novi Sad: Matica srpska, 1979.
Miloš Crnjanski. Pripovedna proza: Priče o muškom, Pripovetke, Dnevnik o Čarnojeviću, priredio Novica Petković. Lausanne: Editions L’Age d’Homme, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Srpska književna zadruga, 1996.
Young, Philip. Ernest Hemingway. New York: Rineheart & Co, 1952.