Časopis Prosvjeta

„Prosvjeta“ u udruženju koje njeguje solidarnost i vrijednosti udruženog rada osoba sa razvojnim teškoćama

“NAŠA KUĆA” U PRAVIM RUKAMA

PIŠE: Anja Kožul

/ FOTO: Marko Pavlović

Maj 2026

Sve aktivnosti i poslovi u „Našoj kući“ podijeljeni su po principu zainteresiranosti, želje i naklonosti ka određenoj oblasti. Svatko radi onoliko koliko je tog dana raspoložen. Rad je osmišljen tako da svi sjede na svom mjestu, druže se i pomalo rade. Treneri od početka do kraja radnog dana brinu da sve bude kako treba

Kada sam u maju 2025. razgledavala izložbu crteža beogradske umjetnice Sofije Pašalić, na Štampić festivalu u Zagrebu, u jednom trenutku sva moja pažnja bila je usmjerena na – papir. Presijavao se pod uglovima svjetla, u nijansama prljavo bijele boje, mjestimično sjajan, minimalno šljokičast, a opet i reljefast; iskrzanih, nepravilnih rubova, svaki različit. Morala sam, iako to nije pristojno ni preporučljivo, vrhovima prstiju dotaknuti teksturu i osjetiti hrapavost te neobične hartije. Saznala sam ubrzo da je reciklirani papir s izložbe izrađen od – iskorištenih paklica cigareta!

Godinu dana kasnije uputila sam se na mjesto gdje se talože slojevi i slojevi celuloidnih vlakana – u beogradsko naselje Mirijevo, u Udruženje za podršku osobama sa teškoćama u razvoju „Naša kuća“. U malom socijalnom preduzeću koje postoji skoro dvije decenije, 30 momaka i djevojaka cijepa paklice, sortira ih u posebne kutije i šalje dalje svojim kolegama na finalnu proizvodnju.

Fotograf Marko Pavlović i ja zatičemo uigranu ekipu u dobrom raspoloženju. Ljepše je raditi uz neku dobru muziku, to se zna, a u „Našoj kući“ se tog jutra slušao Bajaga. S vrata odmah dobijamo inicijalno pitanje od Bate, člana udruženja, zaduženog, između ostalog, i za muzički repertoar: „Odakle je Bajaga, je l’ s Karaburme?“ „Ne, Zemunac je!“, odgovaram i prolazim test. Narednih nekoliko minuta pričamo koliko, eto, volimo Momčila i njegove pjesme.

 

 

Donijeli smo im, naravno, pokoju praznu kutiju cigareta. Njima, doduše, sirovine ne fali. Radna trenerica Ana Milutinović pokazuje nam gomile kesa s kutijama, napominjući da im je i obližnji magacin prepun. Otkad su počeli s proizvodnjom papira, od 2013., nisu oskudijevali u paklicama.

– Na dnevnom nivou nam ljudi šalju pakete iz cele Srbije, donose nam komšije u kesicama, a imamo i naše kutije s plakatom i informacijama po stambenim zgradama, kafićima i restoranima. Kad se to napuni, pokupimo i opet vratimo kutiju na svoje mesto. Ovo što radimo se svima sviđa, originalno je, lepo je, ekološki prihvatljivo, a nadasve korisno – govori Ana.

S njom prolazimo kroz svaku prostoriju udruženja. U susjednoj sobi radi se isto što i u prvoj, odvaja se plastificirani dio od papira. Papir se, potom, ubacuje u kancelarijski sjekač da se samelje u sitne komade, a kada se skupi određena količina, sve se nosi u treću prostoriju u kojoj tek počinje prava čarolija. Smrvljeni papir ubacuje se u veliki kotao, u mlin, u koji je prethodno stavljena voda. Uključi se i narednih 40 minuta se radi smjesa. Sve ovo pratimo dok nam Miloš i Nikola objašnjavaju po etapama šta se sve dešava. Papirna kaša se „krčka“ i postaje spremna za sljedeću fazu, a to je vađenje iz mlina, novo kvašenje i cijeđenje u situ.

– Kad prestane da se cedi, skida se gornji ram od sita i stavlja filc preko papira. Ram se preklopi, par minuta se sačeka. A onda se papir izvalja deset puta da se iscedi voda. Znaš da je je papir dobar ako se ne podiže. Bitno je da se dobro zalepi – govori nam Nikola dok stavlja na sušenje tek napravljeni papir.

Da bi bio skroz suh i spreman za upotrebu, trebat će mu do 24 sata prirodnog sušenja. Pitamo koliko se papira može napraviti u jednom danu. Nikola kaže, ako je deblji papir, onda između 80 i 90 komada, a ako je tanji, može od 100 do 107.

 

 

U istoj prostoriji primjećujemo i mašinu za pravljenje čašica od istog tog papira. Radni trener Peđa Matešić pokazuje kako se na kalup dobija čašica iz koje se može višekratno piti voda. Nema bojazni za zdravlje: papir se dosta ispire u vodi, nema aditiva, testiran je i smije doći u dodir s hranom i pićem. Još uvijek im, kaže, fale neki dijelovi da bi se čašica mogla lijepo oblikovati, da se postigne fini rub. Inače, sve mašine među kojima se krećemo izrađene su specijalno za „Našu kuću“. Ono bure je donacija od jedne firme koja se bavi reciklažom, govori Peđa.

– Došao čovek da nas obiđe, video da se mučimo s prethodnim modelom koji smo napravili prema japanskom uzorku. To je bio motor s nekim mikserom, mutilicom, trebalo mu je osam sati da odradi posao. A sad je s ovom mašinom sve gotovo za pola sata, 45 minuta. Sve ostalo smo „ukrali“ iz Japana. Kad smo bili tamo, pregledao sam detaljno njihove mašine, fotografisao sve što sam mogao i dao da nam se ovde izradi – prepričava Peđa.

Duge su veze „Naše kuće“ s Japanom. Tehnika izrade ovog papira došla je upravo od tamo. Naime, kada je udruženje počinjalo s prvom proizvodnjom prije 15-ak godina, prvo su kupili mašine za pravljenje papirnatih kesa. To je bilo u onom periodu kada se u Srbiji pričalo da će se zakonom zabraniti upotreba plastičnih kesa. Anica Spasov, vlasnica udruženja, okupila je tim stručnjaka da naprave mašinu sigurnu za rukovanje, kako bi njihovi članovi, djeca okupljenih roditelja u „Našoj kući“, proizvodili nešto što će uskoro, vjerovali su, biti traženo. Priča nam da je tadašnji predsjednik opštine Zvezdara sazvao konferenciju za medije kada su otvarali svoju prvu radionicu.

– Tu su bili prisutni ljudi iz Udruženja preduzetnika i privrednika Zvezdara i među njima je bio neko ko je bio član srpsko-japanskog prijateljstva. Rekao nam je da nas može povezati sa japanskom agencijom za međunarodni razvoj, s kancelarijom za Balkan. Predstavili smo im naše planove, ispričali o problemima koje imamo i oni su odlučili da nam pomognu tako što će nam obezbediti seniora volontera na dve godine. Mi smo tražili određen profil čoveka, tražili smo ekonomistu koji bi tada nama dao osnovna znanja kako da podignemo naše malo preduzeće za proizvodnju papirnih kesa. I tako smo dobili jednog gospodina koji je, inače, podizao mala preduzeća u Vijetnamu i Afganistanu. Kasnije smo otišli u Japan da vidimo kako funkcionišu socijalna preduzeća u Japanu, kakva je briga japanske vlade u vezi školovanja i zbrinjavanja mladih sa teškoćama u razvoju. A onda su nam predložili da pravimo papir od paklica cigareta jer tu je najveći procenat celuloze. I evo nas, 13 godine posle, mi smo im najuspešniji projekat na Balkanu – prepričava Anica njihov razvojni put.

 

 

U „Našoj kući“ poseban je dio određen za papirnicu; izgleda baš kao mala knjižara. U njoj su različiti papiri, glatki, hrapavi, šareni, ispeglani i neispeglani… Ivana Ćirović govori da im je standard šareni papir. On se najčešće prodaje.

– Probali smo da napravimo vodootporni papir s prirodnim lepkom bez aditiva i on je ispao puno šareniji. Testirali smo ga, dva dana drži vodu, ali onda ipak probije. Ne bismo voleli da ubacujemo ništa veštačko. Dosta ljudi nam traži ovo za restorane i kafiće, za menije. Pravimo i beli, on je skuplji jer je proces izrade duži. Pravi se tako što se s paklice papira mora skinuti i štampani deo, da ostane samo celuloza. U palper za mešanje papira se stavi dva kilograma papira – pojašnjava Ivana i nudi nam da pogledamo sve njihove proizvode.

Tu su, recimo, vrlo zgodni podmetači za čaše. Nekim Rusima, kaže, prave podmetače za koktel bar. Od papira se rade i pozivnice za svadbu, a u njih, po želji, stavljaju i različite vrste biljnog sjemena. Malo se pocijepa papir i prospe se sitno sjeme majčine dušice, rotkvice, šargarepe…

Dok stojimo na dijelu gdje se pegla papir, Ivana objašnjava da je, ipak, preporučljivo da papir bude štampan, jer je inače hrapav pa može da ispadne „musavo“. Osim toga, na policama su naslagane i male kutije – ambalaže za praline.

Što duže boravimo u „Našoj kući“, tako sve više saznajemo da se njihov proizvodni proces ne završava i temelji samo na papiru.

Momci i djevojke iz udruženja u obližnjoj kuhinji prave i slatki asortiman – čoko šljivu i čoko malinu. I ne samo to! U neposrednoj blizinu imaju i baštu, ali ne bilo kakvu, već hidroponsku. Riječ je, kako nam govori Ana Milutinović, o inovativnoj tehnologiji uzgoja povrća, začinskog bilja i salata na vodi i u zatvorenom prostoru. I tako čitave godine. Ona je, inače, poljoprivredni inženjer po struci i prvobitno je došla da održava tu baštu.

– Gajimo biljke u vodi. Nema zemlje, samo voda i kamena vuna. To nije staklena vuna, ljudi to mešaju. Kamena vuna je pogodna za gajenje biljaka. Jako je zanimljivo. Nažalost, ne možemo vam to sad pokazati jer trenutno renoviramo baštu – priča Ana.

Općenito su sve aktivnosti i poslovi u „Našoj kući“ podijeljeni po principu zainteresiranosti, želje i naklonosti ka određenoj oblasti. Svatko radi onoliko koliko je tog dana raspoložen. Rad je osmišljen tako da svi sjede na svom mjestu, druže se i pomalo rade. Treneri od početka do kraja radnog dana brinu da sve bude kako treba.

– Radimo na tome da njima ovaj dan prođe što bolje, da im budemo podrška, da popratimo njihov rad, vodimo računa o njihovim potrebama, da ih podsetimo na terapiju i toalet. Počeli smo projekat umrežavanja s drugim gradovima, da prenosimo ovu našu tehniku i način rada. Velika je potreba i potražnja za ovakvim udruženjima – govori Ana i dodaje da su iz trenutnog prostora, koji im je opština ustupila, izvukli maksimum. Kada su prije pet godina ušli ovdje, sve su morali renovirati i od nepraktičnih prostorija napraviti smislene cjeline.

Višedecenijski trud grupe roditelja da svojoj djeci u udruženju osmisle dan i pruže neke korisne vještine, mukotrpan je posao. Posjetu „Našoj kući“ iskoristili smo da saznamo više o socijalnoj politici i socijalnim uslugama za roditelje i djecu s teškoćama u razvoju. Zakoni su, govori Anica Spasov, slabašni i bez suglasja s roditeljima. Čak i kada se donese neko zakonsko rešenje, i dalje je sve duboko zaglavljeno u medicinskom modelu, tako da se još uvijek sve posmatra kroz određene sindrome i bolesti.

– Niko ne razmišlja o prevazilaženju tih poteškoća i prepreka, nego se još uvek priča o raznim sindromima. I to država obilato koristi, kao neki tihi rat. Državi dobro dođe da ucenjuje jedne i druge grupe roditelja. Udruženja su, uglavnom, nastajala krajem 1960-ih godina i ta tradicionalna udruženja država i dalje podržava bez pogovora, u smislu da ih drži pod kontrolom, da oni ne napadaju programe i kurikulume koji nisu dobri, zakone i prakse. Stvara se privid da se stvari nekako rešavaju, da nema neke velike pobune, a zapravo svi smo zarobljeni u tom jednom modelu – govori Anica.

Dodaje da država izdvaja ogromna sredstva za tradicionalne organizacije gde se finansiraju radionice i izleti bez ikakve evaluacije i nekog krajnjeg cilja.

– Znači, država nikada ne napravi neki monitoring i ne kaže: ovaj program je u redu, ovaj program nije. Nažalost, to jako dugo traje. Pre 20 godina je bio početak, dobili smo neku novu vlast, bila je želja da se stvari promene čak i od strane vlasti. Ali onda dođe neka druga stranka koja preuzme Ministarstvo za socijalnu politiku i sve vrati na staro. Ne mogu da kažem da se u posljednjih desetak, petnaest godina bilo što promenilo. Uvele su se neke nove usluge, lični pratioc da se olakša odlazak dece u školu, da se roditelji relaksiraju, ali stvorili su se novi problemi. Roditelji su razjedinjeni, nisu u grupama i svako deluje sam sa svojim problemima. Nikako da se napravi ta jedna masa osvešćenih, obaveštenih roditelja koja bi mogla da deluje. Dobili smo mi zakone o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji, koji se nisu u praksi pokazali kao uspešni, zato što i taj zakon nije dovoljno prepoznavao osobe sa razvojnim teškoćama. Podelio je osobe sa senzornim fizičkim invaliditetom od ove druge grupe, nisu donesena podzakonska akta i taj fond, koji se formirao kao fond iz koga bi se sredstva crpela za poboljšanje, nije nikada bio dostupan organizacijama. Njega je država uzela i imala je svoje neke programe koji nemaju nikakvog efekta. Tu mislim na mere zapošljavanja za firme, koje ništa ne znače. Ako nema prave podrške na radnom mestu, nema ni zapošljavanja – objašnjava Anica.

 

 

Komentiramo kako je sve što država nudi osmišljeno projektno pa je samim tim i vremenski ograničeno, dok je roditeljima i njihovoj djeci potrebno nešto što će biti kontinuirano i dugoročno. Ona govori da je nedavno bila polemika o tome da li treba donijeti Zakon o roditelju hranitelju. I tu su, kaže, roditelji vrlo podijeljeni. Neki se, objašnjava, s pravom plaše da će država reći: evo, dali smo vam novac, ne tražite više nikakve usluge.

– Mlađi roditelji nisu ni svesni koliko je zapravo fizički teško. Ja sam majka, pre svega, znam kako to izgleda, ali koliko je prirodnije da imamo usluge u zajednici, a da ja mogu da radim svoj posao, kao hemičar, pravnik, lekar… – tvrdi Anica.

A koliko je tržište rada surovo prema ljudima s poteškoćama u razvoju, pokazuje podatak da firme zadržavaju osobu na poslu sve dok imaju konkretnu materijalnu korist od države. To obično traje godinu ili dvije, poslije toga osoba dobije otkaz i više nikoga ne zanima što je s njom.

– Mi imamo i profesionalna preduzeća odnosno preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje. To je isto ostatak iz bivše Jugoslavije, ali ona su se ugasila, njih su otkupili privatnici i to je zastrašujuća trgovina. Znate, nama dođu i pitaju da li imamo dvoje, troje da im „pozajmimo“, da ih stave na spisak zaposlenih da bi mogli da dobiju određene pogodnosti od države. A to šta mladi ljudi rade, nikog živog ne interesuje – komentira naša sugovornica.

Da gotovo ništa ne funkcionira, zorno ilustrira primjer usluge podržanog stanovanja, kada država osigurava na lokalnoj razini uvjete za male stambene zajednice. Umjesto da razvija model stanovanja prilagođenog ljudima s teškoćama, država podržava privatne staračke dome. U Srbiji postoji preko hiljadu malih privatnih staračkih domova i u svakom od tih domova ima minimalno 10–15 posto osoba sa razvojnim teškoćama. Oni žive zajedno sa ljudima koji umiru, s teško pokretnim i dementnim osobama, bez ikakvog sadržaja i programa.

– Mi roditelji smo u strahu. Kad nas ne bude, mog sina neko može da strpa u dom, ko zna gde. I zato se borimo da mi u okviru naše organizacije, imamo čak i fondaciju, pokušamo da dođemo do nekog kredita za socijalnu uslugu, da kupimo kuću i da počnemo prvi to stanovanje. I da damo dobar primer. Veliki broj roditelja želi da dâ svoje nekretnine i svoju imovinu u funkciju svoje dece. Zašto bi država to krala i ko zna za šta upotrebljavala, kada to može da koristi njihovoj deci. Želimo da pokažemo državi da roditelji ne beže od tih davanja, oni samo žele da ih neko sasluša, da budu partneri u celoj toj priči i da mogu čak i da diktiraju uslove. Ja za svog sina želim da imam sobu sa kompjuterom zato što je njemu to bitno i on tako živi sa mnom – poručuje Anica Spasov.

Na rastanku s drugarima iz „Naše kuće“ dobijamo papirnate suvenire, kao trajnu uspomenu i podsjetnik na solidarnost te vrijednosti udruženog rada u nepovoljnim vremenima. Sve naše čitatelje i čitateljice pozivamo da posjete „Našu kuću“ ili naruče, po potrebi, svjetlucavi visokokvalitetni papir.