"Da li androidi sanjaju električne ovce?"
BLADE RUNNER 2049 – FILM O SVETU-REPLIKANTU
Novembar 2017
Ono što je bitna razlika jeste da u prvom delu gledamo jedan star, dotrajao, pohaban, izraubovan svet koji hrli svome kraju, a u drugom nov, svet koji je restartovan, koji bi mogao da iskoristi svoju šansu, ali kojeg ipak trošni temelji onog starog vuku na dole
Svaki svet poseduje u sebi određene stroge granice, koje taj svet dele na pod-svetove. Granice među podsvetovima su zakonsko-kulturološki stubovi na kojima počiva ustrojstvo i konzistentnost jednog sveta. Kada te granice nestanu, podsvetovi počinju da intereaguju i svet prestaje da postoji u obliku u kojem je bio do tada. Jedino pitanje koje ostaje jeste (kao i u ratu) ko profitira, a ko gubi kada neki svet nestane?
Ovo pitanje jedna je od glavnih tema filma „Blade Runner 2049“, režisera Denija Vilneva, nastavka kultnog ostvarenja Ridlija Skota iz 1982. Značaj i reputacija prvog dela je toliko jaka, da se čini neprirodnim analizirati sequel a nemati negde na umu njegovog prethodnika.
Jedan od uvodnih segmenata Skotove interpretacije romana “Da li androidi sanjaju električne ovce?” Filipa K. Dika otkriva nam gradsku panoramu uronjenu u mračni distopijski horizont večite noći, smoga i kiše. Iz zlokobnih kula, tmurnu atmosferu futurističkog Los Anđelesa presecaju vatre, nalik fabričkim. To je grad u kome se proizvode novi oblici života. Zatim vidimo jedno oko. Oko bez lica, u kome taj grad ostavlja svoju sliku. A oko, verovatnije replikantsko, nego ljudsko, vidi tvrđavu Tayrell korporacije. Vidi hram u kojem mu je podaren život. Kakav? Robovski i kratak.
Etička i filozofska pitanja koja postavlja prvi deo, nastavljaju se i u drugom. Šta je ono što konstituiše ljudskost? Misli? Osećanja? Sećanja? Ili pak dela koja činimo? Podjednako važno je i sledeće: S kojim pravom prisvajamo sebi moć da odlučujemo gde počinje, odnosno prestaje, ono što konstituiše ljudskost? Ove nedoumice nalaze se u suštini identitetske zapitanosti pred politikom koja pokušava da je uobliči. Teoretičarka filma Ksenija Zelenović u vezi sa celokupnim postneonoir/future noir žanrom primećuje: “Dileme postmoderne stvarnosti koje donosi razvoj tehnologije, virtuelna stvarnost, veštačka inteligencija, genetski inženjering i kloniranje stvaraju još veću zbrku i nedoumicu oko identiteta glavnih junaka.”1
Dalekovidost prvog dela se ogleda u tome što čovek tek u kontaktu sa industrijski proizvedenim životom, nekakvim artificijelnim oblikom onog velikog Drugog, u neslućenoj sveobuhvatnosti može da se zapita nad prirodom čoveka. Tu se sasvim jasno imenom junaka upućuje na kartezijansko razrešenje utemeljeno u cogitu. Ali, replikanti su ti koji misle. Oni misle borbu za svoje oslobođenje. Oni misle san o jednakosti za sebe. Oni misle život drugačiji od ovog koji žive. Ljudi su ti koji upražnjavaju svoje živote po zadatim algoritmovima za koje kao da misliti nije ni potrebno.
“Blade Runner” Ridlija Skota uspešno komunicira sa istorijskim moment(um)om u kome nastaje, jer postmodernističkim pristupom, za koji je tipična dezintegracija metanarativa, tretira noir žanr koji je u vreme svog nastanka opisivao posleratni duh beznađa, raspadanje sistema vrednosti za koji se verovalo da je kičma društvenih odnosa. Kao da raspiruje novu vatru u žaru na izdisaju, future noir revitalizuje egzistencijalnu problematiku čoveka srušenih ideala, ali iz pozicije koje gazi prag tehnološkog doba, čiji nas vorteks i sada melje. Osim toga, Skot jaku potporu za svoju sižejnu konstrukciju pozajmljuje od oprobanih i dokazanih žanrovskih matrica noir filma, kao što su tipski likovi, atmosfera, fotografija, dinamika radnje i slično, čime struktura njegovog imaginarnog sveta biva još čvršća.
Egzekucija četiri nexus-6 replikanata za Dekarta predstavlja lestvicu kojom se penje ka konačnoj spoznaji ontologije ljudskosti. Oduzimajući im živote, on istovremeno oduzima smisao svom pozivu, svom delanju. Ali zauzvrat sve je bliži odgovoru na sva ona pitanja koja smo istakli na početku teksta. Patnja, bol i strah su krucijalne emocije za inicijaciju u ovu filozofsku spoznaju. Upravo u takvim osećanjima svakodnevno žive replikanti, stvoreni za teške radove na svemirskim kolonijama, kojima posle jedne u krvi ugušene pobune biva zabranjeno da se vrate na ionako prenaseljenu planetu Zemlju. Takav položaj jednog bića, ma ko mu bio tvorac, logično dovodi do stvaranja jakog osećanja resantimana, iz koga počinje da se javlja jedan nov moral. Upravo onaj o kome govori Niče u okviru parabole o moralu gospodara i roba: “Ustanak robova u moralu počinje onda kad sam resantiman postane stvaralački i rađa vrednosti: resantiman takvih bića kojima je uskraćena prava reakcija, naime ona putem delanja, i koja nalaze nadoknadu samo u imaginarnoj osveti.”2 Iako ne treba gubiti iz vida da Niče nema nimalo simpatija za robovski moral i njegovo buđenje, sve ovde izrečeno uklapa se u moralne dijagrame replikanata. Oni odbacuju ono što je spolja, ono što ih ugnjetava (pa šta ako ih je to i stvorilo?), i stvaraju jednu novu vrednost morala, iako njihova borba zaista predstavlja “imaginarnu osvetu” – jer životi im se ne mogu produžiti. Dok visi sa ivice oblakodera, sekundama udaljen od smrti, Dekartu govori Roj Beti, glavni negativac, lep, jak, sa arijevskim ponosom u držanju: “Kakvo iskustvo živeti u strahu, zar ne? Tako izgleda kada si rob.”
“Blade Ranner 2049” odlazi jedan korak dalje, usložnjavanjem pitanja etičkog opravdavanja likvidiranja (tačnije “penzionisanja”, kako ovo zove) replikanata pojavom replikantskog poroda. Blejd raner po imenu K (Rajan Gosling), koji je i sam replikant tipa Nexus-9 (Rejčel iz prvog dela je Nexus-7), dobija zadatak od svoje šefice iz policije Joši (Robin Rajt) da uništi sve tragove ovog fenomena i ubije dete rođeno iz ljubavi Dekarta i Rejčel. Jošiin strah je upravo taj – šta biva sa svetom u kome membrane između ljudi i replikanata, ustanovljene između ostalog i privilegijom reprodukcije, postaju porozne. Međutim, na njenu komandu, K zatečeno odgovara: “Nikad nisam ubio ono što je rođeno”. To je “čudo” na koje se poziva replikant Saper Morton na početku filma (glumi ga sjajni “profesionalni” rvač koji polako gradi svoju glumačku karijeru Dejv Bautista), a koje do tada još nikad nije viđeno. Čudo za koje Joši veruje da može sravniti sa zemljom granice sveta ljudi i replikanata. U filmu “Children of men” Alfonsa Kuarona iz 2007. nailazimo na donekle sličan motiv – u neplodnom čovečanstvu, rođenje deteta svakako predstavlja spasonosno čudo. Ali to dete je porod emigranata, surovo progonjenih i nepoželjnih, i taj anti-emigrantski sentiment kao velika tema kojom se Kuaronov film bavi postoji i u BR2049. Jer šta su replikanti, ako ne emigranti kojima se brani pristup polisu, što ih stavlja pred izbor da ili postanu bogovi ili zveri. Ili nešto između.
U vizuelnom smislu, Vilnevov “Blade Runner” oduzima dah. Grad koji je u prvom delu bio neonom išaran metež od smoga, isparenja i reke ljudi koji u tolikoj gužvi, a verovatno upravo zbog nje, žive maksimalno distancirano, sada izgleda kao uske napukline u betonsko-metalnoj površini Zemlje. Čak su i zraci veštačkog svetla postali sve oskudniji, poput ljudskih emocija. Dečija radna snaga se zlostavlja na deponijama metala, luksuzna dekadentnost Las Vegasa nestala je u žuto-smeđim pustinjskim olujama i koje su ga načinile gradom duhova. Jedan od njih, sa očuvanim telesnim oblikom, jeste i Rik Dekart, koga na platnu ponovo oživljava Harison Ford. Pejzaži prenaseljenog grada nad kojim bde džinovski hologrami, kao i beživotne pustopoljine na obodima urbanih oblasti su dizajnerski besprekorne. Kao i svi rekviziti u filmu, počev od oružja, pa do poznatih “spinnera” – letećih automobila. Muzička podloga proslavljenog, ali i pomalo generičkog kompozitora Hansa Cimermana i Bendžamina Volfiša stupa u otvoren dijalog sa jezovitim, eteričnim i nezaboravnim kompozicijama Vangelisa iz prvog dela. Rajan Gosling ne poseduje hard-boiled muževnost Harisona Forda, on nije rezignirani grubijan mekog srca ustanovljen kao tipski lik još 40-ih, ali jeste otelotvorenje savremenog holivudskog koncepta muške lepote i psihološke konstitucije, i zbog toga mu ne treba oduzimati poene.
Osim starog motiva potrage za definicijom ljudskosti koja je ovde nadograđena pitanjem biološke reprodukcije, motiv ljubavi osavremenjen je uplitanjem veštačke inteligencije, iako ovakvu nadogradnju motiva ne viđamo prvi put. Glavni junak K je u emotivnoj vezi sa personalizovanom hologramskom aplikacijom Džoj (Ana De Armas), a ta bestelesna ljubav sa, u izvesnom smislu, mašinom, uspešno je i dosta detaljnije poslednjih godina obrađivana u filmovima “Her” Spajka Džounzija i “Ex machina” Aleksa Garlanda. Ali u BR2049 sasvim je dovoljno zastupljena da ukaže na supstituentne objekte osećanja u dehumanizovanom svetu i kako oni funkcionišu kao još jedan oblik ropstva (ili ne, jer to su ipak samo mašine, zar ne?).
Replikanti generacije Nexus-7 koje je proizvodila Tyrell korporacija nisu bili svesni svog porekla, što su obezbeđivala implantirana sećanja. I Nexus-9 replikanti nose u sebi tuđe uspomene, ali i svest o tome odakle dolaze – iz korporacije Wallas. Ona se pojavila kao vodeća proizvodna sila za stvaranje replikanata nakon blackouta, hakerske kataklizme tokom koje su izbrisani svi elektronski podaci, uključujući i one o identitetu replikanata, do tada masovno istrebljivanih od strane celokupnog stanovništva. Na taj način, oni u novom poretku žive u malo manjem strahu, ali ne i u slobodi za koju još uvek moraju da se bore. Možemo reći da je za akcioni aspekt filma bitno to da blejd raner lovi replikante, ali za filozofski je presudno to što blejd raner lovi ljudska osećanja. Pritom, on je prinuđen da ista ne pokazuje, jer posle svakog zadatka njegov emotivni sklop biva testiran na eventualne promene, kojih ne sme biti. Uspomene su tako velika tema kojom se oba filma bave. Jer šta od nas ostaje ako posumnjamo u naše sećanje na dosadašnji život? Zato jednu od ključnih funkcija u filmu ima Ana Steline (Karla Juri), dizajnerka sećanja koja se postavljaju kao implanti replikantima.
Ono što je bitna razlika jeste da u prvom delu gledamo jedan star, dotrajao, pohaban, izraubovan svet, svet koji hrli svome kraju, a u drugom nov, svet koji je restartovan, koji bi mogao da iskoristi svoju šansu, ali kojeg ipak trošni temelji onog starog vuku na dole. Ali u političkom smislu, jedna bitna antikapitalistička kvaka i dalje ostaje netaknuta: kao i u prvom delu, u BR2049 država je sigurnosna kočnica protiv ekonomske proždrljivosti ogromnih korporacija. Blejd raneri, koji su kao policajci i dalje državni službenici, ne jure kriminalce, već pokvarene proizvode. (“Ja nisam u poslu. Ja jesam posao” – izgovara femme fatale Rejčel u prvom delu.) Tako da država koja štiti pomenute granice između ljudskih i replikantskih, gospodarskih i robovskih, proizvođačkih i proizvedenih svetova opstaje kao represivni aparat, a protiv krupnog kapitala se bori samo onda kada njena pozicija počne da se dovodi u pitanje i to upravo proizvodima tog krupnog kapitala. Ili, kao što je filmski kritičar Entoni Oliver Skot istakao za New York Times: “Ovi replikanti su porobljena radna snaga; njihova eksploatacija je gorivo koje pokreće ovu civilizaciju.”3
Pa ipak, neizostavno je i pitanje da li je BR2049 uspeo da se iskobelja iz senke legende prvog dela, da je unapredi i eventualno nadmaši? Pitanje je kompleksno, ali svrsishodno.
Konstanta u režiserskom pečatu Denija Vilneva jeste jedan spor ritam i saspens koji se bez imalo žurbe penje ka svom klimaksu. U njegovim filmovima poput Arival, Sicario, Enemy i Prisoners ovaj pristup daje dobre rezultate, jer imaju prosečnu dužinu trajanja. Međutim, primeniti taj tempo na skoro tročasovni SF spektakl znači opasno se poigrati sa pažnjom i strpljenjem publike. Ono što kod nekolikih directors cut verzija Ridlija Skota savršeno funkcioniše, a u smislu izbacivanja suvišnog detaljisanja o elementima zapleta i ispuštanju narativnih karika koje ako je precizno i promišljeno izvedeno ostavljala gledaocu onaj dragoceni prostor nedorečenosti, kod Vilneva je otišlo u sasvim drugu krajnost. Kao da je njegovo samopouzdanje po pitanju vizuelnog identiteta skrajnulo preciznog naratora, kakvim ga poznajemo.
Lik tvorca Wallace korporacije Niander Valas (Žared Leto), osmišljen kao istovremeno bogolika i demonska prilika genijalnog privrednika i vizionara, koji svoje replikante voli patološkom ljubavlju, nazivajući ih anđelima dok ih ubija, pati od već viđenog retoričkog patosa. Njegovo ispoljavanje kompleksa Boga prenosi nam se kroz filozofsko-religiozne okoštale fraze, koje samo umanjuju potencijal đavolske ekscentričnosti sa kojom Leto odlično glumi ovaj lik.
Uspešan stilski pastiš postmodernizma, noir filma, steampunk i retrofuturističke estetike činio je da se prvi deo doživi kao nešto novo, do tada neviđeno. A scenario nam je ponudio priču koja nas je ubedila da je svevremeno prisutna i važna. Iako se kao scenarista potpisuje Hempton Fančer, koji je radio i na prvom delu, teme kojima se bavi BR2049 kao da ne prodiru dovoljno duboko u egzistencijalnu problematiku savremenog čoveka. A tamo gde to čine, zapravo samo dodaju nijanse konstatovane još u prvom delu. Mislim da s pravom od SF filmova očekujemo da nam proročki kažu kako ćemo živeti u budućnosti. Kako ćemo voleti, kako ćemo kupovati, kako ćemo se boriti sa usamljenošću i bolestima, kako ćemo se suočavati sa smrtima. Ali osnova te priče je uvek u jukstapoziciji sa sadašnjošću, jer poverenje viziji budućnosti najčešće dajemo tek sa afirmacijom dijagnostifikacije sadašnjosti. Odnos čoveka i mašine, mogućnost klasnih migracija, etički izazovi tehnološkog napretka, dehumanizacija i otuđenost usred najvećih komunikativnih mogućnosti – koji novi aspekt ovih problema nam otvara BR2049?
Sveprisutnost i dostupnost tehnike za audio-vizuelno beleženje trenutaka, kao i eksplozivno uvećavanje prostora za njihovo skladištenje i platformi za njihovu reprodukciju, dovodi u pitanje smisao sećanja, a reklo bi se da čovečanstvu primetno opadaju mnemotehničke sposobnosti. Više nema potrebe da se išta pamti. Kako da se setim šta sam nosio na ovaj dan pre pet godina? Skrolovaću po fejzbuku, ili će me on sam podsetiti. BR2049 pokazuje svet čoveka odrođenog od svojih osećanja, koja kao da su nepoželjna, uljezi. A u sećanja, kao čuvare tragova o tome kako su nas određena osećanja nastanjivala, sve više sumnjamo. Novi film Denija Vilneva nas opominje upravo kako nas sećanja na osećanja čine najživljim. Jer, na kraju krajeva, kada ostanemo bez izvora bilo kakve druge potvrde, upravo njima ćemo se okrenuti da nam kažu jesmo li ljudi.
1 Zelenović Ksenija, „Neonoir u savremenoj holivudskoj produkciji“, Filmski centar Srbije, Beograd, 2012, str. 163.
2 Niče Fridrih, „Genealogija morala“, Bonart, Nova Pazova, 2001. godina, str. 32.
3 https://www.nytimes.com/2017/10/02/movies/blade-runner-2049-review-ryan-gosling-harrison-ford.html