POEZIJA

LISAC, NOVEMBAR

Juni 2016

Predstavljamo poeziju Vladimira Kopicla.

Vladimir Kopicl rođen je1949. godine. Završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije Aer, Parafraze puta, Gladni lavovi, Vapaji & konstrukcije, Pitanje poze, Prikaze – nove i izabrane kratke pesme, Klisurine, Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme, Smernice, Promašaji, Sovin izbor – nove i izabrane pesme, 27 pesama: tenkovi & lune, Nesvršeno, Tufne – izabrane pesme, H&Q i Format zveri. Objavio je i dvije knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka i Prizori iz nevidljivog te priredio i preveo više zbornika i antologija poput vodiča kroz savremenu američku poeziju. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), nagradu “Stevan Pešić” (2003), nagradu ISTOK-ZAPAD (2006), Disovu nagradu za pesnički opus (2008) i Nagradu “Desanka Maksimović” za pesničko delo i doprinos razvoju srpske poezije (2012) itd. O njegovom književnom i umetničkom radu objavljeno je i nekoliko monografskih izdanja. Živi u Novom Sadu.

 

 

MOŽDA SPAVA, SA ČOKOLADOM

 

Možda spava. Možda spava a možda je večno budna,

budna večnost, ta večnost zbog koje zaborav oči ne sklapa,

svoje ni tuđe oči, ni oči dalekih zvezda.

Ona je zvezda, ne Ja, ne Ti ni bilo koje To

koje se može pokazati. Nisu to takve oči

pa da se odsjaj vidi, prepozna. Nije ni glas, ni stas,

već nešto odviše slasno da bi ga zvali telom

i tako nikad usnulim. Zato i ne spava nikad,

već uvek samo možda, sem kad misli na zvezdu

u hladnom obrisu ničega, u pustom srcu lednika

što lebdi iznad Alpa. Tu dođe Bik, kralj sveta dođe

da progoni Evropu, a sav je nekako pospan

u moru čokolade. ‘’Okupaj se’’, to kaže,

‘’jer dobro je za san’’, dobro ko mlada devojka

kad prvo zlo je stisne, a ne zna da se probudi.

 

Ona leži, ne Ja. Ja uvek nad njom stoji,

svo večno napeto, raskrečeno, ta budna volovska žila,

rascepljena: ni Ja, ni Ti, ni On.

Umalo sasvim kao Mi – kada bi postojali,

ali Mi ne postoji, kao ni Oni, ni Vi:

otišli su za zvezdom da ne bi bila devojka,

jer njima treba žena, treba im sudbina.

Zato možda i spava, da o tom ništa ne sazna,

da ništa ne zaboravi kao pesmu i sreću.

Zato postoji buđenje, tek da izgubi moć kad slaba zora ojača

u onoj tankoj odori koju joj navlači Mesec,

drugo ime za zaborav, koji zna zašto živi i sad kada je umro,

ne samo možda, već odavno, ko svaka stara zvezda

što zna kako da ostari a ne padne u dan.

 

Čemu taj dan, ta pena, i ko bi da ga se seća

kao arije duše što probija iz Ja,

što probija iz svega što podseća na san

makar tek kao miris sasvim uvelog cveta

što i budan sve zna, dok snu ne pripada?

Dok ona možda spava Bik joj ponudi krunu

a ona bi taj cvet da joj ne bude grob.

Neka, možda je glas što iz tela se ne čuje,

možda zlo, možda draga: svakako iluzija, makar i čokoladna,

mila, topla ko neslućeno na znanom jeziku,

sve dok slast ne oživi i dotakne ga, možda.

 

 

ZAČEĆE

 

Po vrhu ove šume vile su prosule ljubav.

Njom se i vazduh sladi, kamoli drugo, živo.

Svaka grančica, travka, ukazuje na to

i vrlo lagan kovitlac kad mine veverica

a mesto s kog je minula još nije sasvim prazno.

 

Tu još nečega ima, ni kretanje ni šum,

ni prazan obris tela sa toplom senkom krzna.

Svako bi tu da bude, da njenu sliku upije,

kretanje njenog repa, miris napetih leđa,

svaki senovit hlad u kom budi se paprat.

 

Svakog jutra se budi da opomene snene:

„Naše oči su ruke, od sad pa dok ih ne sklopimo“.

Tu, u meko dno šume, tu bi da sklizne i sumrak,

da se zavuče, usni u golom srcu pečurke,

tako da sve do svitanja lepi joj se uz leđa.

 

Tu, u tom mekom zabranu, noć nagoveštava plod.

Za njega prostrt je tepih, drhtav od živog lišća.

 

 

TAMNO, KORENJE

 

Po Bodleru?

 

Da, sećanje je šuma gde niko nevin ne ulazi,

ni sa zelenom kosom, jer tu stanuje vreme

i njegovi simboli, oni ćutljivi likovi

što uvek samo huče, samo donekle živi,

i tek ponekad šapnu da se dostavi račun.

 

Odatle dolazi tama, a ponekad i odlazi,

sva bleda, nekad i mirisna, da je se ne setim.

Sećam se jedne večeri, duboke kao bunar

ali ne tako prostrane, koja se mene ne seća

jer nisam bio dete sve dok nisam to postao,

taj krhki telesni stub od razređene soli,

što stoji sam i rastače se uz tihu pesmu nimfeta.

 

Tu nekad dolaze Muze, ali se ne sećaju

da baš one su Muze i zašto više ih nema.

Stanuje tu i jad, naša beskrajna radost

trenutnog povratka u nešto što je prošlo,

uvek bledo i isto, samo noću drugačije,

onda kada se krećemo dok sve živo još leži,

svaka stvar, svaka žena i željno pruža noge

da svaka želja ih širi, da ne postanu sećanje.

 

Širi se i ta šuma, troma, gusta i strasna,

ponekad neizmerna u samo dva-tri koraka

ili sijaset čula koja se sitno stresaju kad ih dodirne trava,

to plavo, nehajno more što navire i uvire,

dokono kao san što ispušten se budi

kao da prazna reč san nije već dovoljno prazna,

isprazna, tupo zapetljana u gusto korenje šume.

 

Ipak, sve to je jasno kao tamjan i zaborav

jer tamo gde drugog nema i oni postanu izbor

a nekada i izvor, ne zanosa već pesme

koju sirena peva da ne misli na svadbu,

raščerečenu marvu što verno pase u polju,

pase od samog rođenja da ne uđe u šumu

kojoj je polje predvorje a grad tek mio brat.

 

Zato i živim tu, u šumi kao u gradu,

zato sam tu i tamo kao nečujan glas

koji se jutrom uspinje da vidi gde je veče

i da li njegov kip, nejasan, već diže sav svoj stas

da uspravi ga i krene ka opevanoj šumi,

onoj što mami, zgrčena, kao prorokov dlan.

 

 

TENKOVI

 

Ovde su došle sve srne, da bi popasle tenkove.

Devica sedi na ogradi i svoje veče čeka,

a posle mazi te srne dok se sasvim ne sabere.

Ne sabere se nikad. Zato vuk strepi, puž čeka,

miš ne spava već prede, da ništa ne isprede

onim malenim šapicama što budne su do zore

pa i kad zora prođe, nečujno, da je ne vidi vuk.

Jer, ako bi je video, vuk bi se možda razbudio

i setio se krvi, svog izgubljenog poslanstva,

odavno njemu oduzetog da ga preuzmu tenkovi.

 

Otud sada tu tenkovi, a otuda i drugi, na ovoj sitnoj javi.

Sve smrtno tu se sabralo, da čeka onog kog nema.

Samo jagnjeta nema. Ono ne zna o tenku

ni ono što srne znaju, pa kao da ga i nema,

mada uvek je s nama, kao vuk, mišić i slama

u koju miš se zavuče, jer tamo već sam i ja,

ja koji tu sam doneo to nešto malo slame

jer tamo gde slame nema i vatra može da zgasne.

Tu pognut stojim, blejim, kao sva druga stoka

i osećam da tenkovi već gaze preko nas

i mimo večne device koja je živom ograda

ali je zauvek zauzeta sabiranjem na ogradi

gde jednom jako se zabrojala pa od tad broji ovčice.

 

One dođu, pa odu, kao san, iz početka,

a kada taj san dođe opet su mu na kraju

i taj san nije buđenje nego ponovo san

u koji pastir uđe a nema šta da čuva

jer ni on ne zna sve staze kojima luta jagnje.

Čuvao bi sav svet, pa možda čak i tenkove,

da ne gaze različak i drugo sitno cveće,

jer ako njega pogaze neće biti ni trave

pa ni u njoj slepića, jelenka, možda ni mrava,

već samo nekakva zemlja na kojoj ništa ne rađa

pa miš tad neće moći ni da napipa slamu,

onu gde se povuče da zagrli sav dan

pre nego što se ušuška u miran, bezbrižan kutak

vredan svih budnih časova i onih gde je san

koraknuo u stvarnost da u njoj uzme devicu,

za ruku, da je vodi, da se sretnu sa jagnjetom.

 

Jagnje to zna, ali ne mari, jer ono sanja srne,

a srne su na javi da bi popasle tenkove.

Tamo, sa druge strane, kao da nadire šuma,

a negde stoji voda iz koje jagnje pije,

trezveno, nikad pijano, uprkos rosi i vinu.

Tu ono ogleda lice koje ništa ne govori,

jer ne govori nikad da ne poremeti lik

koji je jednom zasvagda već poverilo pesku,

onom pesku što čeka da otekne sva voda.

Zato ono i ćuti, kao da sve je pesak

iz koga može se sabrati svaka svakcata stvar

kada je jednom već prošla a opet nije dovršena.

Onda se umije, zaroni, i svet je opet mlad

sve dok ga oči ne vide onakvog kakav izranja.

 

 

RELJEF

 

Dani su kao jela. Slasna, topla uz nas,

tako dobra na jeziku, dok se ne izmaknu, ohlade.

 

Ali što da se hlade, ako su već uz nas,

ti dugi, beskrajni dani, ta brza, živa jela?

Možemo ih dodirnuti, posisati, polizati,

čak i kad ih ne gutamo. Baš kao i nas same,

njih guta neko drugi, druga usta i ruka

koja nas ponekad prihvata, da bi nas isisala

iz kalendarskog kruga koji se predano sklapa

uz sva još gipka tela, da ih učini krutim,

da budu svesna sebe, svojih noći i dana.

 

A s drugim postaju nesvesna, titrava kao začin,

onaj začin što klizi uvek ka rubu nečega

i tamo gde on klizi uvek ga nešto čeka,

neka strasna praznina s ponorom svojih potreba

kao duboka noć koja bi da se razdani,

zaiskri za trenutak u oba spojena sveta

i da iz sebe istisne sve sem onog što nema,

sve sem svojega jela koje je i njen dan.

 

Taj dan dolazi danju, a ponekad i noću,

jer noć je ono vreme kad svako svakom je hrana,

kao i telo telu koje za drugim traga,

bilo da leži usnulo ili se u snu uspravlja.

 

Neka. Nek budu hrana, makar i samo napitak,

napitak sabran od kapi što slivaju se s tela

večno mlade sirene, one što stalno izranja

da vidi koji je čas, pre nego što opet uroni

u slani, beskrajni ponor, gde svaka noć je jelo

koje će jezik tražiti dokle god bude dana,

tih bledih, mlečnih dojki koje se podatno nude

na trpezi preostalog s reljefnim likom deteta.

 

 

LISAC, NOVEMBAR

 

Seo sam pored planine.

I ona pored mene.

Neke ptičice pevaju kao da imaju dušu,

kao što bor ima koren, tanani jasen stablo,

kao što lisica vuče rep kojim bi trag da prikrije

pa ga vuče kraj puta, pored tragova kola

sve dok je veče ne izbriše, kao dete u bloku.

 

Tamo ima ih deset, a tamo samo pet.

Svakoga dana napreduju, kao reka i most,

ti sitni, nejasni tragovi, kao da nekud su pošli,

kao da neko je pošao, nekad, nekud, s te planine,

pa onda tu i zastao, da seo bi uz nju,

tu negde, u toj senci, kojom nas planina daruje

da sednemo uz nju i njenim dahom dišemo.

 

Kao more do grada, jesen se došunja dotle.

Pita: Koliko vas je takvih, koji me ne ljubite?

Možda čekate leto, laki proletnji behar,

pa vam moj stas, novembarski, baš nikako ne pristaje,

bar ne kao lisac i planina, ili roj vrednih pčelica,

onih što mi se raduju kao rana smrt majci?

Majci što čeka unuče a nema još ni dete.

 

Ona je kao planina, sama, na horizontu,

i sama i uspravljena, odakle god da je gledaš.

A možda i kada ne gledaš, tek slutiš da je tamo,

kao i večna lisica, već izbrisana u bloku.

To je kao kad dete počne nešto da crta,

neki lik, neki zadatak, a više se i ne seća

šta mu je bilo zadato: jasen, bor ili jesen?

 

Bitno je da je došlo i da je oduvek s nama,

kao napupela mlada kad tek pođe sa planine,

uz koju svako bi seo, turoban kao jesen,

pa da se, kao lisac, s njom ne budi do proleća.

Ali, gle, i on se smeška, kao da nešto sluti,

možda u ptičici dušu ili u devojci šumu,

od čega ceo kraj odzvanja, i nečujno i nemo.

 

Kad kažem kraj ne znam šta mislim,

čak ne znam ni da li da slutim

da li to, tamo daleko, neka pčelica zna

dok negde tamo, na jugu, siše sve slasti juga.

Jer možda ih i ne siše, niti po jugu lunja.

Možda svi samo sedimo, kao i ova planina,

a lisica nas zbraja da bude više tragova.