Književni i kritičarski opus Milana Kašanina (Beli Manastir, 1895. – Beograd, 1981.)
MILAN KAŠANIN PO DRUGI PUT U ZAGREBU
Novembar 2017
Kašanin piše dnevnu kritiku. A njegova književna kritika je najčešće sa negativnim vrednosnim sudom. Pritom je i beskompromisna. Jednostavno, nema milosti prema slabim knjigama. No, ta beskompromisnost jeste odlika mladih ljudi – dovoljno je pogledati šta o knjigama tada pišu Andrić, Bartulović, Mašić, Ćorović, Crnjanski – pa će se videti da Kašanin pripada tom krugu mladih ljudi okupljenih oko Književnog Juga
Pre nego što počnem priču o ranom Milanu Kašaninu, koji je tada najpre književni kritičar (eto, odmah sam otvorio sve karte), prvo ću napasti sopstveni naslov – jer je neprecizan. Ali ću se pre nego što ga napadnem – pravdati… Dakle, reći ću šta sam želeo i zbog čega posežem za jednom od najprljavijih tekovina novinarstva: za naslovom koji laže, koji krivotvori sopstveni tekst. A želeo sam tim, delimično krivotvorenim naslovom – „Milan Kašanin po drugi put u Zagrebu” – da prizovem Radoja Domanovića i naslov njegove satire „Marko Kraljević po drugi put među Srbima”. Želeo sam da istaknem da je „drugi” veliki Kašaninov boravak u Zagrebu, uistinu boravak među „Srbima”. Jer, Zagreb je krajem Prvog svetskog rata jugoslovenski orijentisan – a jugoslovenstvo tad, u krajnjem značenju, jeste pristajanje na Srbe. (Miloš Crnjanski je, s pravom, u svojim literarnim sećanjima, istakao da je tokom Prvog svetskog rata, Zagreb, posle Krfa, bio najvažniji grad za srpsku književnost.)
Zbog čega je naslov krivotvoren? Pa najpre zbog toga što to nije Kašaninov drugi dolazak u Zagreb. (Jeste jedino drugi Kašaninov dolazak na zagrebački univerzitet.) Kašanin je tokom Prvog svetskog rata gotovo stanovnik Zagreba, i samo povremeno ga, kada ga muka natera, napušta! Naravno, onaj ko bi želeo da rekonstruiše Kašaninov boravak u Zagrebu, naišao bi na nepremostive prepreke: Kašanin je, povremeno, ako je verovati dokumentima, narušavao zakone fizike – uspevao je da u isto vreme bude na dva mesta! Ali, taj deo priče smeštam u fusnotu.
I odjednom vidim da bi mi reč krivotvorenje najviše pristajala u naslovu – jer krivotvorenje će sigurno biti jedna od ključnih reči ovog teksta – važna najpre za preživljavanje Milana Kašanina i tokom Prvog, ali i posle Drugog svetskog rata. Naravno, i reč krivotvorenje ćemo ponekad krivotvoriti – nazivaćemo je, na primer, prestilizacija…
Ali, da najpre iz ugla Milana Kašanina opišemo život u Zagrebu tokom Prvog svetskog rata. U sećanjima na Petra Konjovića, Kašanin donosi tu, gotovo idiličnu sliku… Od Zagreba su bila daleko sva ratišta i u njemu se živelo mirno. U pozorištu se daju predstave, univerzitet je radio, srednje škole takođe, knjige se objavljuju, izlaze časopisi i dnevni listovi… (Od književnog rada se, dodajemo mi, moglo živeti!)
No, ono što nagriza tu naknadnu sliku Milana Kašanina jeste to što on – u trenutku dok opisuje idilični Zagreb – više nije vojni begunac, ne krije se, ne mora da operiše zdravo slepo crevo da bi ostao u Bolnici milosrdnih sestara, ne mora posle predavanja koje je držao, da beži… Jednostavno, u sećanjima – da parafraziramo Svetlanu Velmar Janković – metak ne može da ga pogodi… (Istina je, u prepisci iz vremena Prvog rata, Milan Kašanin će napisati da mu je život u Zagrebu bio lep…)
Ne bi ipak trebalo zaboraviti da je Milan Kašanin majstor da, u jednom istom tekstu prikrije protivurečnosti (ili da se ne obazire na njih). Ista ta prepiska, na primer, otkriva nam da mu život u Zagrebu nije uvek bio lagodan.
U pismu od 9. II 1918. godine, upućenom Svetislavu Mariću, Kašanin se dotiče i Zagreba. „Kad sam već pomenuo Zagreb da reknem nešto i o njemu. Sećaš li se kako smo ga nekad obojica proklinjali? Sada je on najzgodniji za stanovanje. Bio bih srećan kad bih ostao ovde sve dok se rat ne svrši. Naši dragi Kroboti su se promenili, da ih ne možeš poznati. Na univerzi nema nijednog frankovca više, – bar ne sme nijedan da otvoreno prizna da je to. Uopšte, s napretkom naše misli možemo biti potpuno zadovoljni”.
U tom i takvom Zagrebu Milan Kašanin se aktivno uključio u književni život – kao književni kritičar. Saradnik je u najvažnijim zagrebačkim književnim časopisima (Savremeniku i Književnom Jugu), ali i u nekim manje poznatim glasilima. Čak je i urednik književnog podliska u novopokrenutom Glasu Slovenaca, Hrvata i Srba. Jednom rečju – etablirao se. Srpski rečeno: snašao se!
A redovno se zaboravlja da tada nema ni dvadeset i pet godina!
Iako postoji ozbiljna razlika između onoga što je uradio i onoga što je nameravao da uradi – Milan Kašanin piše dosta. Čak piše toliko da od svog književnog rada može lagodno da živi. (A lagodno u ovom slučaju znači da ima i ušteđevinu – čak planira i neka putovanja.)
* * *
Ali, da se konačno dotaknemo i Kašaninove književne kritike. Ta kritika je do nas stigla u njegovom izboru. (U razgovoru koji je vodio sa Markom Nedićem, naš junak ističe da bi voleo da učestvuje u radu na svojim Sabranim delima – podatak koji nikako ne bi trebalo zaboraviti.)
Dakle, deo te Kašaninove književne kritike pisane i objavljivane u Zagrebu, našao se u knjizi Pronađene stvari iz 1961. godine. (Kada sam krenuo da tražim celokupnu književnu kritiku Milana Kašanina iz tog vremena, učinilo mi se da je Kašaninov naslov – Pronađene stvari – bukvalan!)
U šestoj knjizi Kašaninovih Izabranih dela, preštampana je i knjiga Pronađene stvari. Od sedam celina knjige iz 1961. godine, ovde su preštampane četiri celine… Ali, da se ne izgubimo u traženju reda u ovim Izabranim delima. Pratimo samo zagrebački period. Ono što je važno, tekstovi su preštampani doslovce – onako kako ih je Kašanin 1961. godine preštampao. Šta hoću da kažem? Priređivači te objavljene tekstove nisu uporedili sa prvi put objavljenim tekstovima. (Nije Kašanin verno preneo svoje rane tekstove.) Ali, priređivači se lako mogu odbraniti – poštuju Kašaninovu poslednju volju ili poslednju redakciju, već i ne znam šta je pametnije napisati.
No, kad sam se već okomio na priređivače, onda im ipak moram zameriti na slovnim greškama koje sam uočio. U izdanju iz 1961. godine piše „krez pesničkih osećanja”, a očito je da bi trebalo: ili „knez pesničkih osećanja” ili „bez pesničkih osećanja”. (Bilo bi lako uporediti to sa originalom, ali originala u ovom slučaju nema.) I na jednom drugom mestu piše „rimskih” umesto ruskih romana. Priređivači Izabranih dela su preuzeli i slovne greške.
Ali, potrošiti toliko redaka na dve slovne greške, baš mi i ne služi na čast. (Slovne greške su, ipak, prirodna pojava.)
Greška je nešto drugo! Ima u pomenutoj šestoj knjizi Izabranih dela Milana Kašanina delova, koji su štampani u okviru književnih kritika, na primer, a onda su još jednom štampani kao samostalne celine. A nije preštampano ono što je, po mom mišljenju, važno. Nije preštampana Kašaninova Napomena s kraja knjige Pronađene stvari iz 1961. godine. To jeste previd i ozbiljan propust.
Parafraziraćemo ovde tu Kašaninovu Napomenu – što ne znači da mi Kašaninu moramo verovati na reč i sve što kaže primiti zdravo za gotovo.
Sada citiram središnji deo te Napomene: „I ogledi i beleške i članci preštampani su bez izmena u idejama i stilu. Šta je novo u nekima, to su dopune ili skraćenja i, u najranijim, traženje srećnijih reči za izraz istih misli. Lice piščevo, uvek sebi slično, zbog toga se nije menjalo”. Prekidam „glasno” čitanje ove Napomene, koja je toliko uopšteno napisana, da joj je teško išta zameriti. Ipak, pokušaćemo da je, delimično, dovedemo u pitanje. Kaže Kašanin, na početku Napomene, da se ne odriče nijedne misli – ali, gde mu je onda tekst o Miroslavu Krleži, na primer? (Tog teksta se ne bi postideo nijedan kritičar iz onog vremena. Kad kažemo „onog vremena”, mislimo na trenutak objavljivanja teksta; a ne na vreme kada Kašanin objavljuje Pronađene stvari. I tu je verovatno i odgovor zbog čega taj tekst nije preštampan – u tim različitim vremenima).
Ako bismo sve to što je uradio Milan Kašanin preštampavajući stare tekstove, morali predstaviti jednom rečju – onda bismo se dvoumili između reči ublažava (u odnosu na književni sud – ne menja književni sud, nego ga ublažava) i reči stišava (kada ga je poneo ton, on bi taj ton, naknadno, da stiša).
No, možda se to i preciznije može reći. Ponešto menja, stilski doteruje, a ponekad i čitave pasuse izostavlja… Neka izostavljanja su jasna, a neka ne. Ima tu i ličnih, izrazito ličnih poteza…
Prva stvar koju čini i koja je lako vidljiva jeste da sve svoje tekstove ekavizira. Druga stvar koju čini i koja je isto tako lako vidljiva i koju smo već pomenuli, jeste da pravi izbor – objavio je mnogo više tekstova negoli što je u svom izboru ponudio. Treće, važna stvar jeste da ne postoji tekst koji nije, makar u detalju – izmenjen, doteran, popravljen… Uzgred, češće izostavlja, negoli što dodaje…
A u sve se umešao i slučaj komedijant! Ko je mogao pretpostaviti da bi se tekst pisan krajem Prvog svetskog rata – više od četiri decenije docnije mogao okrenuti protiv onoga koji ga je pisao? Kašanin piše rečenicu: „Mi doživljavamo u naše dane da se u Zagrebu pjeva po najnovijoj evropskoj modi, a dvjesta koraka od tih pjesnika da u nepismenosti živi naš neukiji seljak, Zagorac”. Jasno je da je ovo „neukiji” trebalo da znači „najneukiji” – to je Kašanin i ispravio 1961. godine – a Zagorac je izostavljen! Kašanin je tada još uvek u blagoj nemilosti novog režima i on ne bi baš taj režim da izaziva. Ne mora taj seljak više da bude Zagorac!
Kad sam pomenuo lične razloge. Kašanin te, 1961. godine, očito nije u ljubavi sa Veljkom Petrovićem. (U pominjanom razgovoru sa Markom Nedićem, Kašanin će reći da jedino ne govori sa Veliborom Gligorićem; ali ne verujem da je uz kafu evocirao uspomene sa Veljkom Petrovićem.) Kašanin je sa Veljkom Petrovićem sarađivao između dva rata, zajedno su i knjige pisali, bili u istim Uređivačkim odborima – čak je tokom Prvog svetskog rata, na poziv Društva hrvatskih književnika, Kašanin pravio i izbor iz pripovedaka Veljka Petrovića… (Ostao nam je taj izbor u Kašaninovoj prepisci!)
No, posle Drugog svetskog rata dolazi do razlaza. Veljko Petrović se očito snašao, a Kašanin baš i nije. (Kako zaboraviti onu smenu u Umetničkom, kasnije Narodnom, muzeju, koju je tako slikovito opisao Radovan Popović u knjizi o Milanu Kašaninu pod naslovom Aristokrat duha.)
I kada Kašanin 1961. godine preštampava tekst o Viktoru Car-Eminu – iz dela rečenice koji glasi: „on ne pokazuje u izlaganju nježnost i finoću jednog Ivana Cankara ili Veljka Petrovića” – izostavljen je Veljko Petrović. I dalje, kad kaže da je danas (te 1918. godine) teško biti među najboljima i kad ističe valjane pisce – tu sada izostavlja čitav pasus – i opet je izostavljen Veljko Petrović. (Ne pominjemo ni obećanu prestilizaciju, ni krivotvorenje – jer, ovakvi tekstovi nemaju refren. A to bi se, uistinu, moralo ponavljati kao refren).
Ali, zanemarimo te izmene, koje je Kašaninu nametnulo vreme… (I sukob sa Veljkom Petrovićem je, na neki način, nametnulo vreme.) Pogledajmo i ono što Kašanin nije bio primoran da uradi, a uradio je! Poseban tekst, s lakoćom, mogao bi biti napisan o tim izmenama koje je Kašanin prilikom preštampavanja činio i o pasusima koje je izostavljao… Na primer, kad piše o Kosti Strajniću, koji je hladno pisao o slikarstvu, kao da piše o zobi – Kašanin će, 1961. godine, umesto zob napisati trava… Isto tako, 1961. godine, menjaće i druge tekstove: umesto pastel napisaće akvarel; umesto uskoro piše ubrzo; naučna studija biće dokument; srdaca menja u osećanja; cugsfirer je promenjeno u kaplar; vlasti postaju sile; lamentacije su sada žalopojke i tako unedogled… Razliven je promenio u razvučen, hrvatski menja u narodni… Te izmene idu u red onih, koje Kašanin nije morao činiti. To uistinu jeste prestilizacija. No, ono što je unelo zabunu je gotovo potpuno izostavljanje duše… (Ako bismo tražili ključne, noseće, reči Kašaninove književne kritike iz tog zagrebačkog perioda, ne bismo mogli izostaviti dušu!) Najzgodniji mi je primer iz teksta o Viktoru Car-Eminu – Car-Emin je (tokom Pravog rata) pokušao da prikaže naše „današnje prilike i duše”, a (posle Drugog rata) pokušao je da prikaže „današnje prilike i ljude”. Na to izostavljanje duše prilikom preštampavanja skrenula je pažnju i Ivanka Udovički. Tokom Prvog svetskog rata duša je često glavni junak… Počevši od Andrića, Bartulovića, Crnjanskog, pa sve do Svetislava Stefanovića, koji je tada na Krfu. Možda je otkriće duše i najbolje opisao Svetislav Stefanović u uvodu svoje knjige Pogledi i pokušaji. Parafraziram – kada su sve izgubili, otkrili su samo sopstvenu usamljenu dušu. (A to im niko ne može oduzeti; za nešto su se morali uhvatiti.)
A razlog izostavljanja duše u preštampanim tekstovima je možda krajnje banalan. (Sada smo na terenu pretpostavki.) Možda je u pitanju čista autocenzura. Možda duša isuviše priziva tamjan; možda isuviše miriše na crkvu… A da li je pametno 1961. godine prizivati crkvu, makar i u preštampanim tekstovima? Da li je Kašanin imao razloga za običan, ljudski strah? (Strah za sopstveni život.) Usputni podatak koji je u knjizi Otisci: 1951–1996. doneo Živorad Stojković možda nudi odgovor. Šta ćemo sa podatkom, zvaničnim podatkom crkve, da su partizani pobili tri puta više pravoslavnih sveštenika negoli Nemci?
Kašanin je, jednostavno, u velikom luku zaobišao mogući problem! Ponavljam, ovde sam na nivou pretpostavki.
Iz istog razloga, opet pretpostavljam, mislim na taj veliki luk zaobilaženja, izostavljen je i tekst o Miroslavu Krleži. Jer Krleža je simbol novog vremena. A Kašanin ga, u prošlosti, nije milovao. I pored lepe blagonaklonosti prema Krleži, taj tekst ide u red oštrijih Kašaninovih tekstova: „Znam, samo, kada bi se kritičkim metodom reda-po-red podrobno analizirale sve tri simfonije g. Krleže, da bi se u njima našlo mnogo više loših no dobrih stihova. A to mu ne služi na čast”. Krležin govor se, po Kašaninu, pretvara u tvrd manir – što uspavljuje dušu. Krleža nema ni dubine misli, ni jačine osećanja…
Mogao je Kašanin tokom Prvog svetskog rata pisati negativno o Krleži i sa njim i pre i posle toga šetati po Zagrebu; mogao je pisati oštro o Zofki Kveder i u isto vreme biti saradnik u njenom Ženskom svijetu; mogao je biti saradnik Književnog Juga i pisati negativno o vlasniku i odgovornom uredniku, Branku Mašiću; to posle Drugog svetskog rata, jednostavno, više nije moglo…
Ali, prekidamo ovde priču o preštampavanjima.
Kašanin (uz časne izuzetke) piše dnevnu kritiku. A njegova književna kritika je najčešće sa negativnim vrednosnim sudom. Pritom je i beskompromisna. Ta beskompromisnost se može lako pokazati. I kad, na primer, pomenuli smo to već, piše o novom romanu Branka Mašića, svog literarnog srodnika, piše žestoko. Jednostavno, nema milosti prema slabim knjigama.
No, ta beskompromisnost jeste odlika mladih ljudi – dovoljno je pogledati šta o knjigama tada pišu Ivo Andrić, Niko Bartulović, Branko Mašić, Vladimir Ćorović, Miloš Crnjanski – pa će se videti da Kašanin pripada tom krugu mladih ljudi okupljenih oko Književnog Juga. (Konačno, on će sam napisati Svetislavu Mariću da je među desetoricom onih koji su znali za pokretanje Književnog Juga.) Većina tih kritičara nastanjena je u Bolnici milosrdnih sestara. (Uz prisustvo Iva Vojnovića – kojim je naš junak očaran; ako ovo nije prejaka reč!) Ta kritika je čišćenje terena, priprema za dolazak novih, mladih ljudi.
Zajednički imenitelj svih tih kritika jeste borba protiv žurnalizma u literaturi. To je tada Ivo Andrić sažeo u jednu rečenicu: „Ko se vrsta u red hrvatskih pripovijedača ne smije pisati jezikom i stilom loše uređivanih zagrebačkih novina”.
Kašanin jeste najmlađi u tom krugu oko Književnog Juga i jesu Kašaninovi vrednosni sudovi – kad pišu o istim knjigama – gotovo identični sa Andrićevim ili Bartulovićevim književnim sudovima, međutim, Kašanin se ne povodi za starijim kolegama po peru. Ima neku čudnu samouverenost i jasne zahteve koje stavlja pred književnost. A zna i na šta u književnosti ne pristaje. U tekstu o Petru Preradoviću Kašanin i postavlja pitanje („Koga smatra Preradović glavnim neprijateljem Hrvata i Slavena uopće?”) i daje odgovor – Nemce! Kašanin je sa Preradovićem saglasan i to je, na neki način konstanta njegove kritike. Ništa što je nemačko nije dobro!
Kad negativno vrednuje neko delo, onda je to najčešće zbog toga što se u tom delu oseća nemački uticaj. Kad piše o Donadiniju zamera mu što meša logičnu francusku sa „gramatičkom, nemačkom interpunkcijom”. I kad piše o Viktoru Car Eminu, opet će udenuti Nemce – „Naši kritičari ponekad pišu tromije nego nemački učenjaci…” A kad piše o Zofki Kveder: „Valjda tako htede stari Usud, koji nas neprestano goni, kao da smo Germani…”
Čak i kad piše o filozofskoj raspravi Vladimira Dvornikovića, Milan Kašanin kao prvu primedbu beleži uticaj Nemaca: „Ta je rasprava pisana onim užasnim nemačkim, takozvanim naučnim filozofskim stilom, što je pravi atentat na naš um i dušu”. Dalje, nesreća naše savremene filozofije jeste to što je ona upravo sva izišla iz nemačkih filozofskih sistema… (Kaže Kašanin da se čak i u matematici prenosi lični i narodni duh, a naša filozofija od Nemaca prenosi „i termine, i stil, i duh, i osnovni ton”.)
I kad piše o studijama o slikarstvu Koste Strajnića, Kašanin napada Nemce. Analizirajući Strajnićeve informativne oglede o ruskoj i poljskoj umetnosti, reći će da su rusku i poljsku umetnost „nemački učenjaci izagnali iz svojih famozno debelih i loše pisanih istorija likovnih umetnosti”. A glavna mana Strajnićeve knjige je što na umetnost gleda očima, a ne dušom! (A to je, otkriće nam Kašanin dva-tri reda kasnije: nemačko gledanje!) „To nemačko osećanje bez duše možda je najveća mana ove inače dobre informativne knjige”.
Naravno, usput će opet okrznuti Nemce; konstatovaće da naši ovdašnji prozni pisci pišu jednim neverovatno rđavim germanskim stilom … (Krleži, pak, zamera na „nemačkim drugovima”.)
No, najzgodnije se za obračun sa Germanima „namestio” Oto Hauzer. U Lajpcigu je 1917. godine objavio knjigu Inostrana književnost pre svetskog rata. Poznaje Kašanin Hauzerovo delo, a zna i šta je sve Hauzer uradio za nas, „čak se i broji kao neki prijatelj našeg naroda”. (Prevodio je poeziju Laze Kostića, Vojislava Ilića, Jovana Dučića i Svetislava Stefanovića.) Ali, tu sada počinje problem, Hauzer nije samo prevodilac i pesnik, on je „i učenjak” i „na svoju nesreću, svake godine sve više”.
Uzoholio se svojim znanjem svetske književnosti i jezikâ, pa je sebi dozvolio više slobode nego što priliči ozbiljnom čoveku. On jednostavno izvrće činjenice i postavlja najsmešnije teorije.
A ključna primedba Hauzerovoj knjizi je da on (Hauzer) pošto-poto želi da utvrdi da su Germani čovečanstvu dali najviše velikih ljudi!
U predgovoru Oto Hauzer tvrdi da je delo pisao pre rata – a Kašanin zaključuje kako Hauzer nije postao Pangerman za vreme rata, nego nam je sam otkrio da je to postao odavno… I opisuje Kašanin, ironično, tu knjigu… Jasno je i Hauzeru da su Francuzi prvi u lirici, drami i romanu – ali onda govori o germanstvu francuskih pisaca!
Kaže Kašanin kako je Hauzer, da bi izbegao sve paralele, mudro zaobišao nemačku književnost i govori samo o drugim literaturama. I postavlja Hauzeru jedno pitanje: „Kad je on tako čvrsto uveren da su Nemci dali toliko velikih pisaca drugim narodima, kako to da ih Nemci sami nemaju?”
Po Kašaninu, u tom trenutku, jedini bolji nemački roman jeste Geteov Verter.
(Tvrdi Kašanin da su Nemcima vojničke pobede donele kulturni poraz: tu je Kašanin samo vratio Hauzeru ono što je ovaj napisao o Srbima – da su pobede u Balkanskim ratovima uništile srpsku ljubavnu liriku.)
Opisuje Kašanin Hauzerovu knjigu i razložno ukazuje na netačnosti i proizvoljnosti… (Uzgred, i LJudevit Gaj je, po Hauzeru, Nemac.) Ironično će zaključiti Kašanin da su u ovoj knjizi tačne samo godine i datumi… Dodaje da će ovom knjigom biti zadovoljni jedino Nemci – o njima Hauzer ne piše opširno, „ali se sa svake strane vidi da su najveći”.
I zaključak je efektan: „U predgovoru svoje knjige, Hauzer se oholo hvališe da ovakvog dela nema nijedan narod osim Nemaca. To je zacelo istina”.
Uzglobićemo kasnije ovaj Kašaninov odnos prema Nemcima u neki širi okvir…
Kašanin je u to vreme, znamo to iz prepiske sa Svetislavom Marićem, čitan u Zagrebu. Piše zanimljivo, duhovito, lako (to da piše lako, on nam sam otkriva). Pravi interesantne paralele, poseže za primerima iz svetske književnosti, ubedljivo vodi tekst. Čak se na trenutke i poigrava. Kad u tekstu „Najmlađa novela” piše o Ulderiku Donadiniju i Slavku Kolaru, kao zaključak parafrazira Skerlića: „g. Donadini je Sablastima pokazao put kojim hrvatska književnost ne treba da ide”, a g. Kolar je „pokazao put koji treba naša pripovijetka već jednom da ostavi…” Kad piše o pozorišnoj predstavi Prva ljubav (uzgred, i kad piše o pozorištu piše kao književni kritičar), onda je ta Prva ljubav – prvi neuspeh…
Ako bismo terali mak na konac i zamerali Kašaninu na tome što je pisao o marginalnim piscima (kao što je tadašnja jugoslovenska književna kritika učinila posle objavljivanja Pronađenih stvari, 1961. godine), ne bismo mogli dovesti u pitanje Kašaninove vrednosne sudove. Jeste pisao o danas zaboravljenim piscima, ali ti pisci su tada književna stvarnost… A u tu književnu stvarnost Kašanin bi da unese više reda i ozbiljnosti…
Književnost je, u Kašaninovom viđenju, hram, a ne kafana (odnosno kavana, kako on tada piše)… I književnost traži ozbiljan rad. A taj rad ponekad mora biti pobožan rad! (Ponovo podsećam na to koliko Kašanin tada ima godina!)
Ono što Kašanin traži od naše hrvatske književnosti uglavnom se poklapa sa onim što se dogodilo u srpskoj književnosti početkom HH veka. (Tu mislim na pojavu Srpskog književnog glasnika, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića.) Književnost će biti pismena, ili je neće ni biti. I tu, u tom ključu posmatrana Kašaninova književna kritika dobija puniji smisao.
Konačno, Kašanin to i ne krije. Kad završava gotovo autopoetički tekst „Književni diletanti” (književni diletanti se lako prepoznaju: kratko traju, – mada, rezignirano konstatuje Kašanin, stalno dolaze novi), Kašanin nudi rešenje za hrvatsku književnost. Nudi srpske prilike s početka HH veka kao uzor. A srpsku književnost mladi Kašanin dobro poznaje – vidi se u tekstu o Milutinu Bojiću kako se s lakoćom kreće kroz srpsku književnost… (I u odnosu prema Nemcima, vratimo se malo unazad, Kašanin je na tragu Srpskog književnog glasnika. Istina, odmereni Bogdan Popović neće tako oštro i beskompromisno pisati o Nemcima, ali se u pozadini Glasnikovog programa nalazi i otpor germanizaciji).
I da završimo sa jednom uzgrednom primedbom.
Život od književnog rada ima i svoju cenu – ponekad se o istim piscima piše na dva mesta – a tekst se samo neznatno menja… Mada je i to Kašanin umeo lepo da oblikuje u novi tekst. Na primer, kad piše o (našoj) hrvatskoj književnosti u 1917. godini, jasno je da će u taj tekst inkorporirati ono što je već pisao o nekim piscima…
A uostalom, postoji li pisac, koji se nije ponavljao?