POEZIJA
POPUT HEMINGVEJA
Mart 2018
Stevan Bradić (1982, Novi Sad), osnovne studije završio je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Diplomu mastera stekao na univerzitetima u Novom Sadu i Stokholmu. Doktorirao je na Odseku za komparativnu književnost u Novom Sadu. Piše poeziju, eseje, prikaze i kritiku, prevodi sa engleskog. Objavio je zbirke pesama U kotlarnici (Novi Sad: Adresa, 2013) i Na zemlji (Beograd: Treći trg, 2017), i studiju Simulacija i gastronomija (Beograd: Službeni glasnik, 2012). Dobitnik je nagrade Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! za 2017. Zaposlen je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Kao gostujući predavač držao je seminare u na univerzitetima u Stokholmu, Nikoziji i Alikanteu. Bio je stipendista Švedskog instituta i Republike Srbije. Urednik je portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom. Živi u Novom Sadu.
Nepristajanje
za Jelenu
1
nisam danas došao
kako bih ti bilo šta učinio jasnijim.
ljudi izlaze na ulice i spuštaju stopala u ravnomernom ritmu
sa asfalta se podiže oblak prašine
toliko odlučno oni koračaju.
gledam te iz daleka
svet se kotrlja u neku zagušljivu močvaru i mislim da ćemo morati da ga
sasvim raskopamo kako bismo u njegovom središtu pronašli
živo srce.
na nebu sijaju zvezde.
pored nas koračaju jednaki ljudi.
neko izdvojen sa proplanka priprema neoprostivu omču koju potajno navlači
na čitavo jedno pokolenje
hoćemo li prepoznati njegovo zgrčeno lice
i kada se među nas spusti
ništa što nam se približava sa horizota nije lako
mi smo možda slabi
a možda nas ništa
neće odvratiti.
7
posmatram narandže i limunove koje si ostavila u posudi na stolu
dan je pretopao ali su one odložene u hladovini našeg vrta
njihova kora je zategnuta i puna soka
ona se blista poput razgovetnog blaga za kojim još uvek možemo posegnuti
čujem te kako koračaš u drugoj sobi
prolećna tkanina lagano dodiruje tvoje preplanulo telo
ti si citrusno voće uraslo u moj svakodnevni rad.
nemoj se iznenaditi kada se pred nama podigne nerazgovetna najamnina
sa namerom da nas razdvoji od predmetnosti koju stvaramo iz samog središta sopstvenog bića
ovo vreme bi želelo da nas opovrgne
svakog časa
neka postupa kako mora.
postojimo:
još nije kasno ni za šta.
10
topao vazduh izlazi iz mojih pluća i meša se sa prozračnom vlagom
proleća
ukoliko ustanem da otvorim vrata kroz njih će pokuljati
bezbroj novih informacija
moramo biti pripremljeni na dvoboj ali ne smemo trošiti stvarnost
koju nismo sami stvorili
niko nije na našoj strani
ti i ja smo na našoj strani
ispred nas je neprobojni zid
budimo bršljan
budimo pesma koja dolazi iz grla
partizana
(Iz zbirke Na zemlji, Beograd, Treći trg, 2017)
Poput Hemingveja
dolazi vreme u kome
ne možeš razumeti vreme
između gore i dole nećeš izabrati
ni jednu od dve ponuđene varijante
pogledaj
kako se toplota uzdiže kroz prevoje
smisla.
tu će te uskoro sačekati il sommo poeta*
i pozvati u svoju veličanstvenu rukotvorinu.
za tebe je sačuvano mesto
na više jezika
tako da ne moraš da se brineš
ne moraš više da drhturiš
u košarici bitka.
tvoja moć predviđanja raste
srazmerno sa verovatnoćom u koju se upuštaš
npr. iščeznućeš
i to je skoro radosna vest.
svaki put kada čitaš crnu hroniku
ispunjava te iracionalna nada da ćeš svoje
ime susresti među
pronađenima.
ali
još uvek nije tako.
umesto ispod mosta
zaputićeš se preko mosta
gde nema ničega
i radost neće biti proizvod tvojih radnji.
ljubljena tautologija
sa njome stvari gube svoju zaleđinu.
ali radost je precenjena
izmislili su je i patentirali oko 1947.
i od tada je fabrički pakuju i prostituišu
po celom svetu
zato smo toliko samoostvareni
zato nas beda u potpunosti zaobilazi
sve razvijene zemlje uostalom
imaju zasluženi monopol
na bedu
pažljivo je propuštaju kroz svoje cevovode
i preraspodeljuju tako da ona ne prevazilazi
investicije industrije za održavanje
površine.
na drugim mestima
poput našeg
ona se nekontrolisano rasipa
iz napuklih instalacija
preostalih iz vremena starog dobrog sovjetskog bloka
i bede ima dovoljno za sve.
nije li bogatstvo uvek retko
ili sam uputstvo pogrešno pročitao.
listamo knjigu
zar ne
i stigli smo do izvesne stranice
na kojoj nas glas opisuje.
ukoliko želiš da iskoračiš iz njega
dolaziš do onoga što je neopisivo.
ali vidim već
kako ti teorija preti prstom:
nema ničega o čemu se danas ne može pisati.
uzmi prema tome u ruke dvocevku
i potpiši se po dnevnoj sobi
poput hemingveja.
o tome će se sigurno
dugo pripovedati.
*Kao Il Sommo Poeta bio je poznat Dante Aligijeri
(Iz neobjavljenog rukopisa Jastog)