Goran Čolakhodžić: "Pred gradom su kosci", Zagreb: Hrvatsko društvo pisaca, 2018.
PRED GRADOM BUDUĆNOSTI
Februar 2019
Goran Čolakhodžić i drugom zbirkom dovoljno odstupa od onog što bi predstavljao presek trenutne pesničke produkcije u regionu, delujući začudno, sveže i autentično. Pred uljuljkanog čitaoca postavlja, verovatno ne najbolju pesničku zbirku u 2018. godini, ali svakako izazovan i zamršen zadatak tumačenja i još jedno nestrpljivo očekivanje
Svoj prikaz knjige Pred gradom su kosci Marko Pogačar zaključio je konstatacijom kako, uprkos tome što se radi o intrigantnom rukopisu, njegova šifriranost i zatvorenost onemogućuju njega kao čitaoca da pronađe ključ estetske ravni ove knjige. U ovoj tvrdnji nalazi se delimična istina o drugoj Čolakhodžićevoj zbirci; ona jeste jezički i semantički kompleksna često do nivoa hermetičnosti, ne samo za razumevanje i tumačenje, nego i za čitanje – sa sličnim sam se problemom i sam kao čitalac susreo. Međutim, upravo takva, ova poezija provocira, traži strpljenje i analitičnost, podstiče čitaoca da se na pojedine pesničke slike dodatno vraća, u cilju dešifrovanja značenja i smisla koji su dobrim delom već unapred ponuđeni kao ključ za čitanje.
O prvoj pesničkoj knjizi Gorana Čolakhodžića pisao sam pre nekoliko godina u Prosvjeti, anticipirajući izvesna očekivanja od njegove sledeće zbirke, a pošavši od vlastitog uverenja da je reč o jednoj od najboljih prvih, i uopšte pesničkih knjiga koja se pojavila poslednjih godina na našem zajedničkom jezičkom prostoru; ni u narednim godinama nije bilo na našem jezičkom prostoru tako izrazitog i zrelog prvenca kao što je Na kraju taj vrt. Čolakhodžićev prvenac je dosta ležerno, bez naročitog truda autora da uradi više na samopromociji, čemu su pesnici mlađe generacije vični i prilično asertivni, postala prepoznatljiva, cenjena i rado čitana knjiga poezije. Druga Čolakhodžićeva zbirka nastavlja otprilike tamo gde je stao njegov prvenac – na pragu grada, s kojim je imao nešto neriješeno. Međutim, ovo kretanje čini se povratnim – nešto se neizrečeno sa lirskim subjektom i gradom već dogodilo, te lirski subjekt u razlazu s gradom oseća ponovno nadiranje prirode. U tom smislu zbirka Pred gradom su kosci, kako se naslovom anticipira i signalizira, jeste nastavak prve knjige, ali ne neposredan i direktan. Čini se da se u procepu između dve zbirke, na iskustvenim i spekulativnim ravnima, dogodio susret lirskog subjekta sa gradom, te da je tek na posledicama i uvidima tog susreta nastao svet zbirke Pred gradom su kosci. A kad se koscima pridaju sva potencijalna simbolička značenja, jasno je da Čolakhodžićev grad ima samo dve mogućnosti – da se formira u svesvetski Ekumenopolis u posthumanističkom raskidu čoveka s prirodom i označi konačnu pobedu civilizacije kulture ili da abdicira pred pobunjenom prirodom, da joj povrati urušeno dostojanstvo, a čoveka vrati arhezavičaju. Oba su scenarija civilizacijski prelomna.
Izvesne promene vidljive su već na nivou pesničkog jezika, a pomenućemo samo neke. U pogledu sintakse naročito upada u oko delimična redukcija znakova interpunkcije koja destabilizuje uobičajenu rečeničnu intonaciju, povremeno potcrtavajući ključna značenjska i/ili ritmička čvorišta pesme, dok u drugim slučajevima, naprotiv, postaje komunikacijski šum koji ometa čitaoca na putu razumevanja. Redukovana je i sama rečenica – ponekad na uštrb značenja, a češće u korist ritma. Ritmičnost, koja je u prethodnoj zbirci bila deo povremenog, ludičkog poigravanja jezikom, postaje važan činilac u ovoj poeziji: ritam je suštinska podloga Čolakhodžićevog slobodnog stiha koji u nekim pesmama ima gotovo preciznu metričku vrednost („Prije kartografije“), a pravilne i nepravilne rime pojavljuju se onde gde njihovo prisustvo može doprineti značenju pesme. Posebno iznenađenje donosi autorova leksika. Bogata, autentična leksika zbirke Na kraju taj vrt, koja je počivala na dobrom poznavanju i rafiniranoj upotrebi leksema iz flore i faune, zamenjena je drugačijim leksičkim korpusima, ponovo iznenađujući bogatstvom i inventivnošću upotrebe reči. Sve ovo ukazuje na promišljanje jezika, forme i puta kojim će se poezija kretati, a u sebi pohranjuje i ono što je, na nivou mišljenja i saznanja, definisalo vreme proteklo od prve do druge knjige.
Pesme u zbirci Pred gradom su kosci razvrstane su u cikluse kojima, osim jednog, prethode prološki lirski fragmenti. Ciklusi redom nose nazive „Razlaz“, „Za koprivama (I)“, „Povijest prava“, „Sjena tornja“, „Za koprivama (II)“, „Zadnja košnja“ i u najopštijem smislu razumemo ih kao putovanje koje počinje razlazom – kretanjem sa mesta, pokretanjem promene uz rastanak s gradom. Lirski subjekat se kreće kroz scenografiju na kojoj se smenjuju pusti trgovi i političke parole i aktivizmi, uz defetističku konstataciju „kao da to išta mijenja/kao da zastor od toga sporije pada/Uvijek se/uvijek te vlade, glave i zemlje/jedino broje“ (The moon looks on them all), ka prirodi kao željenom prostoru sa potrebom da se razreši neprijateljski odnos ova dva entiteta, da se umiri predapokaliptična anksioznost čoveka, dok u pozadini stoji vizija univerzuma koji „prodire lakše u prozirnu/jabučicu Zemlju/izbuljenu strahom i skučenu u mraku/ /U dnu mulja noći ono jedno žablje oko.“, dajući na kraju zbirke konačan uvid u to u kojim okvirima autor razmatra položaj prirode i čoveka.
Često, međutim, osim grafički, nije sasvim čvrsta i jasna granica među ciklusima i čini se da su oni ovde podjednako opravdano mogli i izostati: svet i smisao ove knjige razaznaje se i postaje celovit isključivo ako se zbirka tretira kao celina čiji se elementi međusobno dopunjuju i mozaički nadovezuju, umesto da se pristupi tumačenju pojedinačnih pesama ili ciklusa u potrazi za partikularnim vrednostima. Tek retke pesme iz ove zbirke mogu funkcionisati sasvim nezavisno, a autor je – pretpostavimo hotimično – imenovao i naslovio samo one pesme koje bi se mogle izdvojiti iz zbirke i čitati samostalno. Većina pesama, pak, ostvaruje se pod okriljem ciklusa i u kontekstu zbirke kao konstrukcije, što svakako upućuje na konceptualnu utemeljenost ovog rukopisa, ali i na nedorečenost pojedinih pesama.
Zbirku otvara prološka pesma koja se, naročito nakon iskustva čitanja celine, može tretirati i kao poetički iskaz, koji otvara ne samo teme koje su važne za razumevanje ove poezije, već i poetička uporišta koja će, pre svega na planu doživljaja jezika, u ovoj knjizi ponuditi možda i najizrazitije novine. Uvodni tekst markira ključne pojmove između i spram kojih se kreće i formira svest njegovog lirskog subjekta: „mjesta“ (prostor), „povijest“ (vreme), „imena“ (jezik). Prostor je za Čolakhodžića upisan u identitetski nanos lirskog subjekta, a utoliko je opravdanije korišćenje prvog lica množine. Čolakhodžićev čovek se određuje, samerava i pozicionira spram gotovo metafizičkog dualizma priroda:grad, kao materijalne stvarnosti koja, opirući se imenovanjima, krije najveće i najjednostavnije istine o čovekovom postojanju. Taj uvodni zapis koji prethodi ne samo prvom ciklusu, već i zbirci u celini, preispituje kvalitet odnosa između prostora i vremena, a u Čolakhodžićevu poeziju uvodi i novi problem – problem imen(ovanj)a, kao mogućnosti jezičkog sameravanja prostorno-vremenskog trajanja čoveka i prirode, i uopšte mogućnosti njegove jezičke formulacije, ako se krećemo ka univerzalnijim kategorijama. „Mjesta blijede“ i nestaju prema nekakvom uzorku koji je „svojstven“, dakle njima imanentan. Mesta koja stvara čovek već su po svom poreklu predodređena za nestanak, pri čemu u ovoj poeziji to neće biti ospoljeno kao definitivna, apokaliptična vizija razaranja, već svest o promenljivosti i kretanju kao stalnom nastajanju i nestajanju, na granici uzajamnog uništenja suprotstavljenih likova tog sveta. U tom smislu Čolakhodžićeva mesta su istovremeno i privremena koliko i večna – ona očituju večiti čovekov tragični poriv da se utemelji u prostoru, ne bi li utemeljio i vlastito trajanje. Treba imati na umu da su prolazna mesta kod Čolakovića, uvek mesta kulture. Njima su suprotstavljeni oni drugi prostori – prirodni prostori koji su samoobnovljivi i koji, u Čolakhodžićevoj viziji, stoje pred gradom. Iako su iz čovekovog oblikovanja prostora proterani, oni nisu poraženi; izmešteni iz urbanog prostora, zapravo ga uokviruju.
Važnu novinu u zbirci Pred gradom su kosci predstavlja udeo društvene i političke svesti koja je u ranijim autorovim pesmama progovarala tek sporadično, i obično na implicitnim nivoima teksta. Čolakhodžić sada progovara glasom za njega novog, društveno i politički svesnog subjekta. Reklo bi se da je upravo uvođenje kategorije vremena i istorije okrenulo autorov pogled i ka političkim, pre svega globalnim fenomenima kao što su rat ili migracija, koji u pesnikovoj viziji nisu dnevnopolitička već civilizacijska pitanja. U tom smislu i vreme koje njegov lirski subjekt teži da spozna nije samo trenutno, jasno kontekstualizovano, vreme već ono koje podrazumeva u sebi „sve što je prethodilo i sve što će uslijediti“. A u tako apstrahovanom vremenu, ovaj subjekat pokušava da pronađe ono što je opšte i svevremeno i uvek mu se, u raznim svojim likovima, kao takva ukazuje priroda: „Što radi more dok se mi previremo ne radi/ništa“ (Manila). Priroda, dakle, postoji, traje i obnavlja se u poznatim ciklusima, dok je čovek, sa svetom kojeg je izgradio, koji „više nema jedno ime/ni okrugle obrise“, taj koji unosi neželjene promene u postojeći poredak. U pesmi „Ministarstvo obrane“ lirski subjekat ističe kako „parada tenkova/zapravo ničime ne mijenja prostor/a najmanje vrijeme“, pa ipak „pod čelikom čuči/povratak na početak/i kraj“, što nam potvrđuje da kod Čolakhodžića imamo dva tipa vremena koji se međusobno dodiruju: jedno je ono vreme koje smo već nazvali istorijskim – „povijest se dijeli prolaskom brigada“ (Ministarstvo obrane) – a drugo je vreme koje ne služi da narativizuje iskustvo, već ga posmatramo kao jednu od dimenzija prostor-vreme kontinuuma, koje ima kosmološke razmere. Utoliko, Čolakhodžićev nerazrešen problem sa gradom, zapravo je posledica njegovog suštinskog antiantropocentrizma koji proističe iz ekološke svesti i ekokritičkog pogleda na dominante matrice u kojima se prednost daje kulturi, kao civilizacijskom konceptu koji u svojoj osnovi ima grad, nasuprot prirodi.
Pred gradom su kosci ne dekontekstualizuje samo istorijsko vreme; na sličan način pristupa i prostoru. U jednoj od najuspelijih, neimenovanih, pesama, koja otvara neveliki ciklus „Za koprivama (I)“, na mestu naslova nalazi se, u kurzivu data, lokalizacija Vinkovićeva odzdo gore. Pretpostavljajući mesto samom imenu (ili alternativno vremenu), Čolakhodžić opredeljuje prostor kao najvažniju i najpotentniju kategoriju svoje poezije. Međutim, taj prostor nije statičan utoliko što ni poezija Gorana Čolakhodžića nije deskriptivna, pejzažna. On prostor shvata dinamički, kao što i položaj čoveka u fizičkom prostoru doživljava dinamično. Međudelovanje čoveka, prirode i drugih pojavnih oblika, kreću se i menjaju u vremenu. Još više, prostor u zbirci Pred gradom su kosci dobija mogućnost stalne rekontekstualizacije, te tako Vinkovićeva ulica za lirskog subjekta u trenutku njegovog kretanja uz nju, može biti Zapadna Nemačka, čime se dokazuje „univerzalnost prostora, njegove/plastičnosti, nekog dubljeg prelijevanja iskustva,/opcije da ovo bude i Dojčland i Zagreb/i da ne bude ništa.“ Prostor, dakle, postaje nešto, tek ako mu damo kontekst ili, ako ga imenujemo. Izvan upisanog značenja, on ne postoji – samim tim se negira i čovekova uslovljenost ili definisanost prostorom: onim imenovanim, državotvornim, konstruktivnim prostorom koji se prinudno upisuje u identitet pojedinca. Na drugom će mestu ovaj lirski subjekt, pred „Zadnju košnju“ opisati „prostor oslobođen imena“ koji pluta u vremenu, kao u jeziku. Ono što nema ime, nema jasnu poziciju u vremenu, a jezikom postaje neuhvatljivo. Problem imenovanja jeste problem jezičke (ne)moći da obuhvati stvarnost i on je od početka do kraja prisutan u zbirci.
Pesma „Ekumenopolis“, naslovljena je prema ideji o svetu kao jedinstvenoj urbanoj celini, posledici hiperrazvoja gradova. U takvoj antiutopiji stanovnici se sećaju „ljudi starine“ koji „govore riječ pojedinac“ – jer u takvom jedinstvu sveta ne postoji individualizam – iako pokušavaju ponovo podići „ono nešto (…) čemu više nema imena“. Ono čemu se zaboravi ime, ne postoji. U ovome se nazire Čolakho-džićev otpor globalizmu, koji ne kreće sa zavičajnih ili nacionalnih pozicija jer se ne opire zajedništvu naroda, već unifikaciji prostora. Sa pozicije koju ovaj subjekat prepoznaje kao univerzalniju i koja je povezana s njegovim pripadanjem prirodi on sa zebnjom i nostalgično Ekumenopolis vidi kao svojevrsan svršetak čoveka i civilizacije na granici prirode i urbaniteta. Ekspanzija urbanog deluje, međutim, organski; u prozaidi koja prethodi ciklusu „Za koprivama (II)“, trg nastaje sam, grad ga, jednostavno, izluči – umnožavanje i ekspanzija su imanentno svojstvo Čolakhodžićeve vizije grada. Grad je nepregledna, progresivno rastuća scenografija od cigli, koloseka, „crkve bez imena“, vodotornjeva, bez ljudi, bez radnje: „vrijeme kao i obično stoji ili ne postoji, radnje nema, drame ne, likovi asimptotski prilaze ka sceni, sve samo čeka – ali ne valja ni ta riječ“. Čekanju se opire ono poverenje u kretanje i obnovu, koje subjekat privržen prirodi na kraju mora imati u osnovi svog razumevanja sveta. U suprotnom, bez poverenja u obnovu, ne bi bilo ni ovakvog subjekta.
Kritika je dosad ocenjivala zbirku uglavnom u kontekstu Goranovog uspešnog prvenca, dajući prednost zbirci Na kraju taj vrt. U obilju pesničkih knjiga koje tretiraju poželjne i očekivane teme, krećući se u krugu oprobanih i poznatih poetičkih matrica i zadovoljavajući očekivanje poželjnog čitaoca i još poželjnijeg kritičara, Goran Čolakhodžić i drugom zbirkom dovoljno odstupa od onog što bi predstavljao presek trenutne pesničke produkcije u regionu, delujući začudno, sveže i autentično. Time pred uljuljkanog čitaoca postavlja, verovatno ne najbolju pesničku zbirku u 2018. godini, ali svakako izazovan i zamršen zadatak tumačenja i još jedno nestrpljivo očekivanje – u kom će pravcu nadalje krenuti i dokle će stići zasigurno jedan od vodećih glasova u novoj poeziji regiona.