KRITIKA - Tomislav Marinković: Nevidljiva mesta, NB "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2015.
PROLAZ U NEVIDLJIVO
Novembar 2016
Samoća se javlja kao preduslov lirskog iskustva i saodnošenja sa svetom. Lirski junak je onaj koji oseća ispraznost svakodnevnih razgovora s drugim ljudima, u kojima važnost nečega ostajala bi u senci, koji se u društvu okreće ka tišini iz svesti da tišina nosi više života
Najnovija zbirka Tomislava Marinkovića, Nevidljiva mesta, umnogome izrasta iz poetičkih uporišta uspostavljenih u prethodnim autorovim knjigama, koje su lirskog junaka Marinkovićeve poezije povele na svojevrsna putovanja fizičkim prostorom prirode, a čije iskustvo otvara pesničku svest ka traženim dubljim uvidima. Priroda se u ovoj poeziji, u svakom od svojih pojavnih oblika, javlja kao potencija osećanja i razumevanja života samog: čovek u tom svetu saučestvuje, posmatra ga, ali isto tako u njemu živi i deluje, te nastoji da ga obuhvati. Razumevanjem prirode, njene panharmonije, uočavanjem cikličnosti, (ne)ponovljivosti, obrazaca čovek na koncu spoznaje i bit svog trajanja – u sveljudskom nastojanju da razume smisao prolaznosti. Naslov zbirke nas i pre samog čitanja vodi ka pitanju: koja su to nevidljiva mesta? I koje je prirode ,,mesto” ukoliko je njegov osnovni kvalitet nevidljivost? Mesta obično razumemo kao tačke u prostoru, a prostor kao ono u čemu je sve uspostavljeno. Ako je u prostor uronjeno sve, onda i ona nevidljiva mesta mogu da postoje kao deo prostornosti, pa i one vidljive. Tako se i lirski subjekat Marinkovićeve poezije do nevidljivih mesta dolazi krećući se kroz prostor vidljivog, pojavnog i opažajnog, uglavnom tek suptilno i nepretenciozno nagoveštavajući svoja nastojanja da vidi i ono što je iza. A ponuđeni odgovori o tome kakva su to mesta u zbirci nisu jedinstveni: najpre, priroda se javlja kao prostor maglovitih, zamućenih pejzaža, a po skrovitim mestima raste raznoliko bilje koje čoveku nije uvek dostupno i vidljivo; u nevidljivim mestima, skrivenim iza pojavnog, kreće se i jedna drugačija stvarnost, mogućnost apsoluta koji se čita u konkretnosti; tu su i skrivena mesta u srcu, sa otiscima dešavanja od nekada (,,Naša srca”), kao sublimat emocionalnog iskustva koji postaje nekakvo uporišno mesto, intimni prostor koji se oblikuje ispod javnog. Na kraju, mesta nevidljivosti nisu i mesta nepostojanja – ono što je ne-vidljivo nije i ne-stvarno, a sve što se na nivou opažaja i učini nestvarnim, svoje ostvarenje pokušava pronaći u tekstu. Kao medijum koji omogućava lirskom junaku da na izvestan način barem proviri ka nevidljivim predelima jeste onaj unutrašnji, često samotni proces, iz kojeg proizilazi pesma. Iako je fizički sporadično prisutan, u nevidljivim mestima i lirski subjekt povremeno postaje odsutan, zamagljen, nesaglediv; zapravo postaje unutrašnje oko kojim se nevidljivo pretvara u referencijalno, prostorno u fenomenološko, ali svedeno na doživljaj koji je po senzibilitetu lirski, a u najvišim lirskim zanosima poprima i obrise hrišćanskog misticizma. Nevidljiva mesta ospoljavaju se rečima, postaju slike kojima prostor govori o metaprostoru.
Ako prostorno ova poezija pripada prirodi, vremenske se ravni mogu svesti na dva ključna doživljaja: osećanje sadašnjeg trenutka kao esencije čovekovog postojanja (a sadašnji trenutak je onaj u kojem se lirski subjekt kreće, posmatra, doživljava i oseća) i osećanje prolaznosti kao svrhovite neminovnosti/providencije, koja sprečava lirskog subjekta da trenutak bude doživljen u svojoj punoći. Zbirka je formalno uređena kroz tri celine od kojih prvu i treću konstituišu okvirne, prološko-epiloške pesme, ,,Pre nego što počneš da pišeš pesmu” i ,,Našao si je”, koje predstavljaju dva kraja jednog uokvirenog procesa, podrazumevaju vremensku anteriornost i vremensku posteriornost koje determinišu trajanje jednog spoznajno-stvaralačkog čina, a u širem smislu i jednog životnog ciklusa lirskog subjekta koji je i sam – pesnik, pa je zbirku Nevidljiva mesta utoliko i moguće posmatrati, kako je kritika već primetila, kao lirski dnevnik. U ovim pesmama lik pesnika se udvaja, on govori sa sobom, kao dve jedine zainteresovane strane poetskog ciklusa u koji nas ove pesme uvode, odnosno iz kojeg nam pokazuju moguće ishodište. Pevanje je imenovano kao početak ili završetak plakanja koje je, najpre se čini, plač duše za predmetom žudnje – a ono što se pevanjem, ali i postojanjem koje uslovljava sadržaj pevanja, pronalazi – biće imenovano kao istina. Do nje u Marinkovićevoj poeziji dolazi Ja koje je trostruko definisano: ja čovek, ja misao, ja prozor duše; takvo Ja koje postoji u istovremenosti prirode, kulture i onoga što je svevremeno i koje se oseća p(r)ozvano da o tome i peva. Potreba za pevanjem nije potreba za nadilaženjem prolaznosti, već nužda da se ona razume i prihvati kao neizbežno, da se uprkos svesti o njoj – postoji. Utoliko se reči ponekad javljaju kao nedovoljne, bespomoćan si i ne nalaziš prave reči (,,,Pokušavaš da se setiš”), a jezik muca (,,Počeci”), dok u konačnici pesnik ipak, bežeći od reči, zaključuje da na njima počiva svet (,,Bežeći od reči”), pa im se po nuždi, ukrug, vraća.
Čini se da je potrebno napustiti svoje iskustvo telesnosti, fizičkog postojanja i potisnuti potrebu za vraćanjem u prošlost, suzbiti mladalačku žudnju za budućnošću i uroniti što dublje u trenutak, kako bi se život mogao intuitivno doživeti i razumeti, a poetsko iskustvo približiti mističkom. Lirski junak mora biti oslobođen prošlog, sveden na svoju senku/koja ne samo da oponaša kretanje, već i oličava/moje telo ostalo u prošlosti (,,Vagon u travi”), onaj koji u nekom trenutku shvata dan se završio i neće ga ni/ najizoštrenije slike oživeti (,,Kraj avgusta”), čime se svest o protoku i mirenje sa mišlju o prošlom i prolaznom, javlja kao jedina mogućnost dubljeg saživljavanja sa životom, a onda, dalje otvara se mogućnost za epifanijske spoznaje u prostorima u kojima laki talas stvarnosti/gasi se i oživljava (,,Ipak postoji život”). Samo u međuprostoru u kojem se stvarnost na trenutak ugasi, a potom iznova oživi, nastaje pesma, koja je i sama jedan mogući lik reoživljavanja postojeće ili uspostavljanja nove stvarnosti.
O prirodi čovek saznaje posmatranjem koje nije samo impresionistički i estetski susret, već podrazumeva i složeniju (meta)kogniciju, koja reguliše posmatranje i uslovljava uočavanje njenih zakonitosti i mehanizama. Marinkovićevo leto ima htenja (koprive u podnožju plotova/jer tako hoće leto), a oblaci donose odluke (oblaci su odlučili da sve/ mora da bude drugačije), pa čitalac već na početku zna da se susreo s prirodom u kojoj ništa nije ornamentalno, koja ima svoje principe, kojima se čovek mora povinovati, i koje, pre svega, mora razumeti, da bi mogao potom razumeti i sebe. Sve, naizgled jednostavne stvari: hlad lipe, rubovi oranica, proplanci, šume, vinogradi – jesu prostor istinskog života. Ustrojstvo prirode nije imanentno samo za njene pojavne likove, niti je zatvoreno u sebi – ono krije univerzalne odgovore pred kojima je priroda samo jedan od likova trajanja i kao takva nosi potenciju razumevanja ontoloških razmera. U piskavom jeziku čaplji pesnik nalazi mudrosti sveta (,,Opis”), a pesma koja nosi naziv ,,Opis” najbolje pokazuje Marinkovićev princip oneobičavanja – u pesmama koje se na prvi pogled prezentuju kao deskriptivne, opisi prirode uvek su tu da progovore o nečemu što nije samo predmet čulnog opažanja, čemu se pristupa intuitivno, sa osećanjem da se u opaženom kriju odgovori o nevidljivom, a da je svaka pesma uvek i autopoetički iskaz. Ako konceptualizujemo dimenzije prostora – čovekov je pogled usmeren ka gore: kao okom kamere, on posmatra ptice koje lete ka nebu, ali nema uvid u krajnji cilj tog uspinjanja – visine su uokvirene, ograničene ramom prozora kroz koji se pogled pruža. Već u sledećim stihovima u kadar ulaze žuti, osušeni listovi koji menjaju usmerenje posmataranja; oni padaju na dole, preokreću smer kretanja i razotkrivaju stvarni potencijal čovekovog ,,pogleda”. Tako ova slika dobija smisao alegorijske sheme ljudskog trajanja u kojem se, kao dve pogonske sile, identifikuju žudnja za (duhovnim) visinama i njoj suprotstavljena neminovnost telesnog (pr)opadanja.
Samoća se javlja kao preduslov lirskog iskustva i saodnošenja sa svetom. Lirski junak je onaj koji oseća ispraznost svakodnevnih razgovora s drugim ljudima, u kojima važnost nečega ostajala bi u senci (,,Gledanje kroz noć”), koji se u društvu okreće ka tišini iz svesti da tišina – koja znači i kontemplaciju ali i prepuštanje tihom postojanju – nosi više života. Priroda pruža iluziju napuštanja civilizacije: u polju suncokreta lirski junak oseća da sve što sam bio/ovde je našlo svoj kratki predah (,,Suncokreti”), da tu može postojati neuslovljen vremenošću, a tek istrgnut iz nje – izlazi na trenutke iz sebe, ne postoji kroz ono što je bio, već kroz ono što u elementarnom smislu jeste. Taj kratki predah u polju istovetan je kao onaj trenutak u finalu zbirke, u kojem se, tek delićem vremena, u sveopštem jedinstvu, čini da je zahvaćen trag apsoluta. Lirski junak pred prirodom ne stoji samo kao đak koji o njoj uči; njegov je odnos odnos velike ljubavi i nepatvorene nežnosti prema svakom liku tog sveta kojem se predaje. Priroda je utoliko i važniji junak ove poezije od ljudskih ,,likova”. Osim figure majke i oca (u izvrsnim pesmama ,,Ruke koje svetle” i ,,Očev pogled”), koji se jedini mogu otrgnuti prolaznosti i zaboravu, Drugi su kod Marinkovića kolektivno imenovani kao prijatelji, kolege, statisti u ratovima, uvek kao deo mizanscena koji se kvantitativno suprotstavlja onom dubokom i esencijalnom osećanju odvojenosti i usamljenosti. Odatle ne čudi da je jedan od najizrazitijih Drugih u ovoj poeziji petrifikovan lik naučnika, kamena bista kraj staze, među stablima platana, koja i dalje misli o materiji i nemateriji, dok vekovi prolaze, svedočeći tako o apsurdu opsesivnosti ljudskih pokušaja da se prevlada prolaznost.
Poslednja pesma u centralnom ciklusu zbirke nosi naziv Nevidljiva mesta i to je tačka u kojoj čitalac očekuje krajnji odgovor na polazna pitanja – a odgovor je, čini se, u nesagledivosti nevidljivog, u praznoj košari koja podrazumeva nastavak potrage, u osećanju života koje znači i neodustajanje, neutoljenu žudnju da se te dragocenosti srca traže do samog kraja. Epiloška pesma unekoliko menja taj krajnji smisao zbirke – ona eksklamatorski poručuje ,,Našao si je”, lirski glas odaje to malo, intimno priznanje samome sebi, završavajući unutarnji dijalog s početka zbirke pronalaženjem istine, onako kako je, u duhu Marinkovićevog poimanja sveta, jedino i moguće: u deliću trenutka, ovlaš zahvaćenim čistim postojanjem.