POEZIJA

PROSTI ŠESTOZVUK

post image

Ivan Tulić, 1983. Rođen u Pančevu. Živi u Beogradu. Objavio dve koautorske knjige. Objavili ga neki časopisi.

 

Izolacija

 

Provodim dane u kući

i kuvam

glancam podove i rernu i frižider

brinem o prljavim sudovima i uflekanim krpama.

 

Postajem dlakava tempirana bomba.

Mirna ruka što meša meso i luk i dodaje vodu

lovorov list i supenu kašiku aleve paprike

(zbog ukusa)

Dok sitno secka krompir i puši dve pakle dnevno.

 

Kad god bi voda proključala

poželeo sam da stavim ruku u lonac i razmišljam o karijeri

ali bih umesto toga gasio ringlu

skidao se u gaće

i žvakao obrok kao da to radim po prvi put.

 

Što sam duže bio bez posla

bolje sam kuvao

samo što to nikoga sa biroa za zapošljavanje nije zanimalo.

Trudili su se da mi nađu posao i o tome me obaveste

ali je telefon bio isključen zbog dugovanja

a ja sam danima sedeo uprljan besposlicom

 

i krišom usavršavao gulaš.

 

 

08.03.

 

Osmi mart je za cveće

ono što je nekada 29. novembar bio za svinje.

 

Nisam joj kupio poklon niti čestitao.

 

Otišli smo do fotografa

gde se slikala u zelenoj i beloj košulji

i crnoj korporativnoj suknji do kolena

zbog oglasa koji smo našli na internetu.

 

Ostao sam iznenađen koliko joj dobro

stoje visoke potpetice.

 

Stegla je usne u osmeh i stala pred objektiv.

 

Platili smo dve fotografije 300 dinara

pozdravili se sa vlasnikom lokala

i skliznuli niz ulicu.

 

Oblaci su jurili jedan ka drugom

dok su mrtve ruže u zgužvanim celofanima

stajale mirno pored prodavačica.

Zapalili smo po cigaretu

u sećanje na izgorele radnice tekstilne industrije

 

Po prvi put da nam je dim išao gore

ka nebu

sa nekim nazovi razlogom.

 

 

Predsednik kućnog saveta

 

Prvi lik kod kog je trebalo da se uselim

me je non-stop zvao lutko

Par puta sam mu rekao da obustavi

Izvinio se

ali je tražio previše za tu gajbu

 

Uselio sam se u stan u potkrovlju kuće

koja je previše asocirala

na period eksproprijacije

gazdarica je bila na spidu i pivu

a u prizemlju je

ni manje ni više

nikla detektivska agencija

 

Prezimio sam možda najbednijih par meseci

svog života

pokupio svoje stvari i knjige

u kese za đubre i isto tako jeftino

otišao

bez osvrtanja

 

Centar pa predgrađe pa opet centar

Nije mi bilo bitno gde je to tačno dom

Nisam imao želju za bacanjem sidra

Bio sam mediokritet popišan kapitalizmom

I gledao da u roku od sat vremena

Stignem do posla i u ulici imam mesaru

berberina i kladionicu

da zidovi ostanu prazni i beli

kao podsetnik kakav život vodim

 

Gazda jedne garsonjere mi je rekao

da ako želim da budemo u prijateljskim odnosima

ne dovodim nikoga i ne pravim žurke

jer ispod živi protojerej

(Bilo mi je nekako logično da pop i ja zamenimo stanove)

Još mi je dodao da mrzi mačke

i živi dve zgrade niže.

 

Stan u kojem sam sada je na visokom prizemlju

Gazda je mojih godina

i eventualno spuši pljugu pre nego što

pokupi kintu i račune.

 

Juče mi je rekao da predsednik kućnog saveta

matorac od sedamdeset i kusur

kreše ciganku spremačicu

i pokušava da iz adaptirane vešernice

koja je zajedničko vlasništvo

izbaci šestočlanu porodicu kako bi uselio švalerku.

 

Moguće je da najluđe ideje dolaze pred smrt

ali je šteta upamtiti ga

kao najveću pizdurinu ikada

a ne kao čoveka koji može da ševi sa sedam banki

dok pola nacije prikriva impotentnost

rakijom i lekovima

verujući da žene sa kojima su ne zaslužuju

ni dodir

a kamoli doručak

u krevetu.

 

 

U sobi

 

Sedim i čitam poeziju

dok mi mišići vilice pulsiraju.

 

Pesme i nisu neke

ali im svejedno posvećujem pažnju.

 

Divno je što se neki ljudi još uvek nisu predali.

Loša stvar je što malo šta imaju da kažu.

Ipak

trudim se da ih razumem.

 

Dva dana sedim zatvoren u sobi zelenih zidova

i ne smem da napravim korak ka vratima.

Znam da me u kuhinji čekaju neoprani sudovi

i prljava sudopera

i ako počnem da im pridajem značaj

zazvoniće telefon

neko će pokucati

pas će hteti u šetnju

kapi će grmeti iz slavine

 

Zato ostajem zatvoren sa njihovim pesmama u ruci

i pokušavam da svedem disanje na minimum.

 

 

Književne večeri

 

Uglavnom

oni zauzmu svoja mesta i ždrakaju očima

uzduž i popreko

posađeni u one neudobne plastične stolice

od kojih im pogled postaje oštar i analitičan

 

Svako od njih obožava da čuje lošu pesmu

i nagradi je lažnim aplauzom

ili nakurčenim podsmehom

ali niko od njih nije seo pred prazan papir.

Niko od njih nije mrdnuo kurcem

za jedan prosečan stih.

Čak i kada im to budeš rekao u lice

teško da će priznati da im je poezija najobičniji ćorsokak

ali će svejedno ostati prikovani u te stolice

obučeni onako kako oni misle

da se umetnici danas oblače.

 

Moraš biti rezervisan ako si se već zadesio na takvom skupu.

 

Ili ćeš čuti nešto dobro

ili shvatiti da umetnost onako kako je oni doživljavaju

nije ništa više do obične uvrede

jer sve to deluje

kao prosečan dribling kraj aut linije

sa katastrofalno loše upućenim centaršutom

na drugu stativu.

 

Sredina čini mi se i ne postoji

 

Možda baš zbog toga pišemo

i smišljamo kratke odjeb rečenice

za slučaj da neko počne da proziva

to za šta mislimo da radimo besprekorno.

 

 

Ne brini

 

Bićeš pesnik

ali tek pošto ti kosti odleže pedeset do sto godina.

I bez da pitaš izdavače

znaš da prava afirmacija dolazi posthumno

kada mogu da kažu da si verno predstavljao

stanje u zemlji ili stanje ljudi usled stanja u zemlji

ili da si bio ispred svog vremena

i sve to potpuno besplatno.

Nije isto

jesti

disati

piti

jebati

poznavati i družiti se sa intelektualcima

umetnicima i protuvama

i biti mrtvac čiji su rukopisi

sačuvani od crnice i grobarskih lopata.

 

Bićeš pesnik

iako je lakše postati

predsednik ili premijer

sa velikom izlaznom ranom

na potiljku ili leđima

od koje se momentalno umire.