KRITIKA - Jasmina Topić: "Plaža Nesanica", Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 2016.
RAZGLEDNICE IZ DUBINE
Juni 2017
Nesanica je u poeziji Jasmine Topić dvostruko motivisana: anksioznošću samoće i iskustvom seksualnosti, pri čemu samoća i seksualnost nisu pojmovi koji bi se međusobno isključivali. Za oba iskustva je potreban Drugi – u odsustvu ili prisustvu
Dvadeset godina po izlasku njene prve pesničke knjige i nakon šestogodišnjeg zatišja, Kulturni centar Novog Sada objavio je šestu zbirku Jasmine Topić, Plaža Nesanica. Obim zbirke, njena grafička oprema i foto-dokumentarnost, te vremenska i prostorna lokalizovanost ciklusa koja svedoči o kontinuiranom pesničkom radu, govore nam ipak da je zatišje bilo samo prividno i da je autorka u međuvremenu predano radila na novoj pesničkoj knjizi. Zbirka je objavljena u ediciji Anagram, koja je poslednjih godina objavila knjige nekih od istaknutijih savremenih pesnika različitih generacija, čime se potvrđuje postojano mesto koje pesnikinja ima u kontekstu savremene srpske književnosti. Ujedno, zbirka kojom se na najbolji način markira dvadeseta godina aktivnog pesničkog (ali i uredničkog) rada, predstavlja već po sebi važan književni događaj.
Dosadašnja je kritika, povodom ranijih knjiga Jasmine Topić, određivala njenu poeziju kao poetički stabilnu intimističku, ispovednu poeziju, oslonjenu na, za mlađe srpske pesnike umnogome konstitutivan, visoki modernizam. Od toga se u većoj meri autorka ne udaljava ni u najnovijoj knjizi. Reč je o tematski i motivski kompaktnoj, doslednoj zbirci koja bez bitnih kvalitativnih fluktuacija daje genezu jednog intimnog zrenja i uvida koje je u lirskoj svesti moglo doneti samo vreme i njime uslovljeno iskustvo. Sigurno je da autorka svesno poetički istrajava na istim osnovama; ako se u pojedinim pesmama i naziru mogućnosti uočavanja i drugih smerova u kojima bi se poetički mogla razvijati i kretati, kako u pogovoru zbirci primećuje Jelena Angelovski, to je posledica prirodnog i spontanog račvanja ka mogućnostima i drugačijeg samoosećanja pre svega u jeziku kao medijatoru komunikacije, ali i njegovim zvučnim mogućnostima. Sve je ostalo onaj elementarni, autentičan poriv da se putovanjem kroz sebe dolazi do uvida koji u konačnici jednog intimnog lirskog putovanja mogu biti univerzalni – utoliko je moguće da ova poezija istovremeno bude i senzualna i gnomična i da je suštinski najviše oblikuje neposredno iskustvo kao takvo.
Iako naslovom implicira mesto (plaža) i stanje (nesanica), reč je zapravo o zbirci koja se bavi onom vrstom iskustva koje je uslovljeno osećanjem vremena, protokom, kretanjem, i promenom koja se od tog kretanja očekuje, ali koja, čini se, nikad ne dolazi u onom obliku koji bi lirskom subjektu doneo smirenje. Jasno locirana mesta – najčešće more, ostrvo i plaža (pored intimnih prostora sobe, dvorišta, lokalnog kraja) – scenografija su na kojoj se odigravaju male, intimne (melo)drame. To su čvorišta iskustva – sastanaka i rastanaka na kojima se osim istine tela otvaraju i oni najdublji, najsuptilniji uvidi u nemogućnosti i nemoći da se prenebregne elementarna usamljenost, da se ispuni potencijal praznine kao mesta koje postoji za Drugog. Plaža Nesanica je u tom smislu zbirka sva u kategorijama koje se ne ostvaruju: u ciklusu Odlazak koji implicira početak kretanja, reč je zapravo o želji za ostankom; smisao odlaska se preispituje, njegovo ostvarenje odlaže iz svesti o mogućim posledicama napuštanja, ali je ne-ostanak zapravo ono što je u krajnjem ishodištu, on je neizbežan. Slično je u Malom ciklusu koji je obeležen atmosferom iščekivanja dolaska koji se ne dešava, odnosno, ostvaruje se u formi ne-dolaska za onog koji čeka. Tako je u ovoj zbirci Drugi čiji se i dolazak i nedolazak svode na isti nemir, na nemogućnost simultanog postojanja i usklađenosti – onaj čije odsustvo znači čežnju, a prisustvo nemogućnost. Stoga je, na prvom nivou, Plaža Nesanica zbirka o tenzičnom odnosu jednine i dvojine, samoće i saživljenosti sa životom udvoje, gde se Drugi priželjkuje i žudi, ali u konačnici, iznova donosi svest o elementarnoj usamljenosti kojoj se ne može umaći, u kojoj se lirska junakinja pridržava onom slobodnom rukom, da se ne bi(h) otkotrljala/u podjednako snažan svet konačnog odsustva (,,Virus da se javi’’), koje može biti odsustvo Drugog, ali i vlastito odsustvo iz života.
Usamljenost je odatle i jedna od dominantnih tema Plaže Nesanice. Nesanica je u poeziji Jasmine Topić dvostruko motivisana: anksioznošću samoće i iskustvom seksualnosti, pri čemu samoća i seksualnost nisu pojmovi koji bi se međusobno isključivali. Za oba iskustva je potreban Drugi – u odsustvu ili prisustvu – pri čemu nijedan status u odnosu na Drugog nije razrešenje unutrašnje nelagode i straha. Čini se da je jedina istina sadržana u spoznaji da se putovati udvoje i kretati simultano suštinski – ne može, a jednako je nemoguće predvideti i anticipirati ishode putovanja. Potreba za proročanstvom u pesmama prvog ciklusa jeste potreba za sigurnim ishodima, kakvih u odlascima nema; ona potvrđuje strah od neizvesnosti koja proističe iz dubljeg znanja o tome da je pri svakom odlasku, povratak na isto nemoguć.
Ciklus Na plaži, paralele donosi neke od najuspelijih pesama u zbirci. Reč je o sedmodelnom ciklusu koji funcioniše kao manja poema i koji, u kompozicionom smislu, odgovara sedmodnevnom letovanju, zajedničkom putovanju koje ne donosi željeno prepuštanje i sklad utoliko što opominje na besmislenost svakodnevnog kojim se lirski subjekti okružuju. Kako se slike umnožavaju, tako gradira svest o dosadi: porodične rutine u ljudima koji okružuju lirsko Mi i neodrživosti dvojine kao permanentno idiličnog trajanja. Ovo postojanje je ograničeno; imanentno je vremenu i mestu – more i leto su prostor izmeštenosti, isečak iz uobičajenog bivanja i trajanja; izvan tog okvira, lirski junaci jednako pripadaju nekom drugom, profanom i prozaičnom životu. Osim drugih ljudi, njihovih rituala i mehaničkog postojanja, ono što lirske junake Plaže iznova vraća unutrašnjoj tenziji jeste svest o prolaznosti, potrošenost onog vremena kad su godine bile dovoljne za mladost, a iskustvo/poraženo za nastupajuću zrelost. To je moglo samo tada (I). Mladost i nevinost prolaze a da se nije otelovilo ništa što bi bio zalog za opstanak.
Jezik kao prostor komunikacije važna je tema ove zbirke. On je naročito značajan za ciklus koji nosi naziv Mali ciklus, a koji je, kako nam otkriva podnapis – nastao u Tirani, 2013. godine. Mali ciklus sastavljen je iz pet pesama koje tretiraju temu samoće, koja ovde nije uslovljena samo usamljenim, izolovanim fizičkim postojanjem kao tipom osećajnosti ključnim za čitanje zbirke, već i jezičkom odeljenošću od drugih: koliko dugo ću moći da ne pričam/ni sa jednim ljudskim bićem u ovom gradu/koliko će zauzvrat jezika izmileti iz mene (,,Bez bežične veze’’). Lirska junakinja u stranom, tuđem prostoru živi svoj prinudni zen, uz svu lepotu krajolika oseća se kao strano telo, a teret samoće nesnosan je naročito u trenucima praznika i u onim životnim ritualima koji su namenjeni za postojanje udvoje. Jezik se u takvim okolnostima i sam čini nemoćnim. Ipak, dok s jedne strane odsustvo komunikacije povlači za sobom dugo i mučno ćutanje, dotle se u lirskoj svesti zgušnjava jedno duboko iskustvo koje istovremeno gruša i jezik i najavljuje mogućnost da se u ishodištu iskustva samovanja i ćutnje zapravo jezik povrati u poetskom tekstu kao najvišem modusu komunikacije. Odatle je i iskustvo tišine i stranstvovanja istovremeno i uslov za konačan povratak/u prepoznatljiv gustiš/jezika (,,Jezik je gust’’) – povratak njegovoj emocionalnoj i referencijalnoj potenciji što se izražava kroz poeziju.
Zanimljiv je u tom smislu i odnos subjekta u prostoru i prostora kao novog i neistraženog konkretnog lokaliteta u koji je uronjen. Svaki novi grad, kao punkt u spoljašnjim i unutrašnjim putovanjima Plaže Nesanice, mesto je koje se mora prevazići i u kojem se mora preći novi stadijum introspekcije, da bi se moglo nastaviti sa putovanjem. Ali prostor je taj koji istovremeno očekuje fizički aktivno prisustvo lirskog subjekta u sebi. Iz pozicije fizički i jezički izolovanog stranca, koji je na nepoznatom tlu i koji je tu potpuno sam, lirski subjekt prinuđen je naći svoje privremeno mesto u novom svetu. Dok prevazilazi naizgled neprijateljske ulice koje mu nudi grad koji te još ne poznaje (,,U prevodu’’), i u sebi samom traži nepoznate puteve kojima mora proći da bi zaustavljanje na svakom od ovih punktova izolacije i samoće u konačnici rezultiralo novim uvidima u sebe i svoje odnose sa svetom i sa Drugim. U ciklusu Na putu upravo se naslovima pesama eksplicira ova dvojna priroda putovanja – oni su određeni kako stvarnom tako i intimnom geografijom. Pesma ,,Unutrašnje putovanje’’ govori o putniku koji traži tu sobu, jedno potencijalno idealno mesto na kojem bi se konačno boravilo kao dva bezimena tela koja vladaju jednom višom istinitošću te znaju da je sve na određeno vreme osim staništa u nama. Ovde se otkriva ontologija ove poezije: putovanje je uvek potraga za mestom, a mesto je nerazdvojivo vezano za predstavu dvojine, za dvojno postojanje koje otvara mogućnost spoznavanja apsoluta i pronalaženja intimnog staništa u ljubavnom odnosu koji je namenjen za dvoje. Upotreba glagola u obliku potencijala istovremeno priznaje nedostižnost i nemogućnost – pretpostavljeno dvojstvo kao trajanje je neuhvatljivo, a putovanja i daljine samo su način da se zaboravi primarna žudnja.
Žudnja nas vodi ka poslednjem ciklusu Plaže Nesanice koja nosi naziv Nudistarijum. Ovakav nas naslov već na asocijativnom nivou upućuje na kakvu brižljivu kolekciju nagosti, zbirku prošlih golotinja i sliva sve dotadašnje tokove poetskog putovanja ka erotizmu i seksualnosti, kao novim uporištem dvojakog pogleda na sebe i Drugog. Istu lirsku junakinju, koju smo u prethodnim ciklusima pratili u kretanjima kroz prostore gradova i prostore unutrašnjih uvida i spoznaje elementarne samoće – sada vidimo na istoj scenografiji: u hotelima, sobama, stanovima – ali oni sada svoja vrata otvaraju za druge. Sledeći hronologiju iskustva putovanja, lirski subjekt Nudistarijuma je onaj koji je već doznao ukorenjenost samoće, nemogućnosti pronalaženja te sobe koja bi postala trajno stanište za dvoje. Odatle je moguće da se u ciklusu koji nas vodi ka kraju zbirke smenjuju i sobe i osobe u njima. Tako je nudistarijum knjiga karnalnog iskustva u kojoj drugi deo dvojine može biti i slučajni ljubavnik čije prisustvo nije uslovljeno potrebom za trajanjem – ono je svrsishodno u telesnom zadovoljstvu, u radosti koju polnost nosi, ne izostavljajući pritom ni svest o prolaznosti, godinama i starenju. Sobe nudistarijuma su zone trenutnih, privremenih užitaka u kojima su krici svršetka daleko od bliskosti, gde je cilj isisati još jedan životni sok, primati i dati i onda se pristojno rastati; tu se prave razlike između voditi ljubav i jebati i tu se postoji na razmeđini između nežnosti koja se traži i griže savesti koja ostaje.
Poslednja pesma ciklusa izmešta međutim lirskog subjekta izvan erotskog: među druga naga tela, na nudističku plažu, na kojoj se anulira koncept seksualizacije drugog, gde se čovek i more javljaju kao dva elementa trajanja. Lirski subjekt doživljava novi vid samoće, takve koja više ne povlači za sobom teret introspekcije niti žudnju za telesnošću, za kontaktnim odnosom sa Drugim, već razrešava nemir u pukom postojanju kraj vode, pod suncem – u isto vreme i kao sam i kao jedan od mnogih. U tom je raspoloženju poslednja pesma zbirke, „Korčula“, koja ima epilošku funkciju. Lirski subjekt zaključuje da nije bilo ni meso ni mesto ovo što traje u nama, kuša barem privremeno željeni mir u finalnom užitku prepuštanja vremenu i prostoru.
Plaža Nesanica Jasmine Topić gusta je zbirka koju ne treba čitati (od)jednom – svakako joj treba posvetiti neophodno vreme i kretati se kroz putokaze kojim nas lirski glas spretno vodi ka potpunom ogoljavanju i (samo)spoznaji. Možda je najbolje čitati cikluse iz Plaže kao lirski dnevnik s putovanja, kolažnu zbirku u kojoj autorske fotografije označavaju precizna stajališta na kojima se lirski subjekt zaustavljao, uz pokušaje da se i čitalac na istim mestima, u istim smerovima zagleda ka sebi. Pozicionirane uz pesme, fotografije imaju ne samo estetsku već i dokumentarnu vrednost kojom se potvrđuje istinitost prostora, njegove fizičnosti, pa time i iskustva koje je njime određeno, što ga čitaocu čini stvarnijim i bližim. A iskustvo se, dalje, tiče drugih, unutrašnjih prostora i punktova, koji su pohranjeni u drugačijoj vrsti dokumenta – u živim pesničkim razglednicama što konstituišu Plažu Nesanicu i koje su njena najviša vrednost.