POEZIJA

TOPLO BILJE

April 2019

post image

Bojan Vasić, (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je zbirke pesama "Srča", "Tomato", "Ictus", "13", "Detroit" i "Volfram". Živi u Pančevu.

 

 

O drveću i travi

 

Samo se još bilje stara o meni,

dok spuštam ruke ka zemlji, daske

stola su još tople od večernjeg sunca,

moji dlanovi hladni od senke mladih

bagremova, ovde postojim, pod kožom,

lanom košulje, insektima, u podnožiju

svega zgužvani su bokori trava, ples

u praznini, nebeskih tela, puši se iz

drvene činije kao obarene krtole

mladog krompira, vazduh odiše

znojem nane i klasalih kopriva, u

svetlucanju listova rastvaram tvoj

lik, ukusom tvrde, ovčije soli posipam

prostor, maslačke i voštani sjaj vlažnih

bokvica, dan postaje taman i tup, i

suncu trnu kolena, dok među prstima

drobim senke, korijander, sve ono

što osećam, pečenu cikoriju, očaj i

polja što polako okreću leđa svetlosti,

zapaliću noć kao domaći duvan, u

grlu osetiti prolaznost, oporo vino, i

samo slušati kako nas krošnje štite

od vetra, nemaštine, bola, mene od

tebe, tebe od šupljih očiju meseca.

 

 

Bagremovi

 

Prepoznaju li nas ovi bagremovi,

ispucalih lica, vodenastih kolena,

upleteni u nemar vlasnika imanja i

stopala okupanih sitnim grozdovima,

dok poput pokvarenih časovnika

oko nas zuje zbunjene ose, a oni,

gordi na svoju visinu i usamljenost,

bacaju poglede desno i levo po

uleglim krovovima, ili zure u

one što zalivaju stabljike duvana

i rani kupus, osluškujući čekić

pripitog pintera. Cvetovima su

prvo nahranili pčele, potom

grane nastanili julom i toplim

vranama, pogledom ispratili vozove

poput proleća, svojom dugom

senkom prekrili decenije rađanja

i smrti, nemo žaleći ljude, što,

poput oblaka, meki i nestalni,

gube svoj oblik i, prolazeći

nebom, nestaju, potom, zaboravljeni,

negde za zapadom.

 

 

Veče

 

Iako dugo voziš kroz mokro veče,

visoko i gusto kao konoplja, prebrzo

za sumrak i put ne mnogo širi

od tvojih točkova, nikako da

izađeš iz sebe, po licu su ti povaljani

briga, umorni kantarion i jara

pšenica, u disanju pokrenuta mala

klizišta, usna iskrivljena u srp

zaboden u čamov dovratak.

I svuda stižeš prerano, smirene

krošnje gutaju te kao da su

vučija utroba, osećaš kako se

iz napuklih, slatkih breskvi širi miris

bolničkog hodnika. Nikako da

odahneš, otvoriš oči i ugledaš

stvari, vagu za merenje krastavaca,

svrhu, očišćen ambar, nikako

da izvučeš oštricu usne

iz nemosti trošnih dasaka.

 

 

Mrkve

 

Istočnoevropski pesnik ima

nokte kojma lupka po stolu, ili

izvlači cigarete iz tek otvorene

paklice, njima iz stihova izbacuje

trunke stvarnosti uvek se služeći

tananim sintagmama, opisujući

puste predele govori o civilizaciji,

pišući o savremenosti oplakuje

mrtve, dok prolazi kroz salu, gospođe

iz Roterdama klimaju punđama

od ceđene mrkve, mrlje velikih

očekivanja prskaju mu po sakou, na

aerodromu mimoilazi se sa imenjakom,

jedan u ruci stiska kofer, drugi četku,

od stalne promene bride mu reči,

otiče smisao, odlasci nisu ni

nalik dolascima i slični su tek

nokti, isti oni kojima ga i bog

premešta sa mesta na mesto,

držeći ga za potiljak, slepog,

kao mače.

 

 

Ogrozd

 

To što ne želim da budem

ovde, ne znači da nisam plutanje

trava i meko sunce, crna plastika

kojom se prekriva tlo oko uspravnih

stabljika, uvek ću imati nedovršenost,

način na koji pčele ispare u sumrak,

na koji se izduže senke pomoćnih

objekata, zatreperi sivo-žuta

grančica ogrozda, ostaću ovi udarci,

na beton istresen džak suvih mahuna,

ili tvrdoglava zrna jarih žitarica,

šuplja čahura maka, topli grozd

zanjihan na baštenskoj ogradi, razrovan

krtičnjak, olovno grlo česme, ili

bregovi komposta, samo dišem,

osećam nemirne snove podzemnih

voda, odjek laveža o krovove i

providni cink večernjeg meseca,

dišem, dok sever urasta u mahovinu

kože, i spuštaju se trnci niz kičmu juga,

dok na lice istoka pada mrak pun

očiju, ugojen poput pauka, i kapke

zapadu prekrivaju meki dlanovi

kumulonimbusa.

 

 

Zelen

 

Iz grada izlazim u jesen, gde se

ljudi ne razaznaju od slojeva stare

odeće, u njih se zavlači anđeo poput

gladne ose, u napuklo grožđe i trulež kasnih

strahova, i samoću, sve nas nadleću ovi

prebrzi čvorci, troši košava kao brezov

vetrobran, gledam kako hodamo tamo

i nazad, do dunja ostavljenih da

dozru, teške od dugih pogleda,

kako puštamo da se u kosti

uvuku veče i kratko zatišje puno

zemlje i vlažnog vazduha, nad

putem se polako sabira dim, i

dugo gore polja do uskih oranica,

ono što je maločas bilo slabo vidljivo

sada nestaje sasvim, zameci žita

i ružna starost oraha, ovaj svet u

kom se samo čeka, i prstima steže čašica,

sa tvrdim blatom, iz kojeg je jutros

izvađena zelen, pod noktima.

 

 

Bademi

 

Prija ti jezik sklupčan u

imenice, gde samoća starosti

i divljih šljiva naslanja svoja

topla leđa na moju samoću,

gde nad travom odzvanja nebo,

roje se greške i lišće lipa preseca

vazduh svojim tihim mlinovima,

tu je sve moje zlo, to što sam

mislio, čak i u snu, o naša tri

badema, na stabla zagledana

jedno u drugo, što sebičnom

simetrijom, kao vatrom, rastapaju

polja u haos, to što bih sanjao

kako kroz njihove krošnje duva

ovaj jalovi vetar, tebe kako čitaš

Malarmea bezlisnim granama,

dok opali plodovi leže preko

pokošenog sirka, svaki razjapljen

kao svetla, na pola rasečena

beonjača.

 

 

Golubarnici

 

Svako ko je video zidove,

približio se sasvim nemanju,

tišini, beznađu, prostoj građevini

od žice, lima i okrnjenih blokova,

ko god je gledao kako to isto

parče tla, kroz vinovu lozu, isti

korak premerava decenijama,

svako ko je na vetru osetio zadah

krila, predugo sklopljenih na malom

prostoru, ko je čekao da se, uzalud,

ponovo promoli pognuta glava

iz prašine i izmeta, iz izmaglice

vrućeg, polusvarenog zrnevlja,

da opet progovore usta lepljiva

od azota, i svi mi, koji s

prozora, ili sa ulice, predveče,

ugledamo belog goluba kako

stupa na užaren krov, da bi se

čitavo jato, zatim, vinulo

gore, preko suvih trešanja i

prigradske čađi, znamo da ni na

čemu, sem na tamnoj, dubokoj

čežnji stoje ti mali golubarnici

iz zadnjih dvorišta.