PROZA
TRIPOVETKE
Septembar 2017
NEMANJA JOVANOVIĆ (Čačak, 1974.) je srpski pisac i ilustrator. Objavljivao je kratke priče u časopisima Severni bunker, Ulaznica, Yellow cab, Student, te je zastupljen u zbirkama kratkih priča Da sam Šejn (Konzor, 2007.) i Van ograde (Beograd, 2016.). Prvi roman Milka zbogom, vidimo se sutra (Kikinda: Partizanska knjiga) objavio je 2016.
Tripovetka o Igoru A.
Uobičajen sat pred večeru. Igor A. sedi u velikoj fotelji uz prozor. Pogleda na časovnik. Sedam i petnaest je. U poslednje vreme žali se ženi na bolove u grudima. Danas je to malo popustilo. Možda zbog vremena. Soba u kojoj sedi je uska, dugačka, s teškim tamnim zavesama preko celog jednog zida. Iza njegovih leđa je prozor, a u dnu su vrata koja vode u kuhinju. Kroz pukotinu u dnu tih vrata nazire se svetlost s druge strane. Odatle dopire šum pucketanja ulja i miris jela. Igor A. na kratko oslušne taj zvuk, potom stegne grudni mišić, pa vrati pogled na knjigu.
Čita priču o čoveku koji se kroz mrak zapuštenog dvorišta prikrada svetlosti prozora na oronuloj kući. Rukom je oslonjen o jedno drvo i steže dršku noža koji mutno svetluca u vlažnoj noći. Diše teško, dok vazduh škripi u njegovim napetim nozdrvama. Zadnji delovi nogavica, kao i đonovi njegovih mokrih cipela, prekriveni su blatom. Potom se ta senka noći, trkom preko baštenske staze, hitro dokopa zida blizu prozora.
Igor A. uvek oseća nelagodnost dok čita ovakve priče. Opet rukom krene ka licu, pa zglobom prsta podigne naočari i protrlja levo oko, spustivši knjigu na koleno. Potom se zagleda u vrata u dnu sobe. Osluškuje. Zamišlja svoju ženu oslonjenu o štok s druge strane vrata. Pomisao na njen glas tera ga da proguta pljuvačku i udobnije se smesti u fotelji. Čitavog dana nije osetio bol u grudima. Nije znao kako to da tumači. Čuo je da bolesni od teških bolesti osećaju izvesno olakšanje pred smrt. Ali, nije mogao sebe tek tako da svrsta u tu grupu. Ovo njegovo je sigurno beznačajno, misli on, i opet podiže knjigu i nastavlja da čita.
Čovek prikriven mrakom steže vilice teško dišući, pritajen blizu prozora.
Igor A. ponovo diže pogled s knjige. Teskoba koja se hvata oko njegovih grudi dok čita ovakve stvari je neizbežna. Blago se mršti i ponovo potraži pogledom vrata u dnu sobe. Teška tamna zavesa miruje s njegove desne strane. Oduvek mu je ulivala sigurnost. On sleže ramenima i još više uleže u naslon fotelje, mada pomisao na smrt ne prestaje da ga opseda. Igor A. tada sklapa oči, stiskajući kapke i okreće glavu u stranu. Za ovakve misli mu je potrebna koncentracija. Zamišlja neku fatalnu bolest na svom plućnom krilu. Ona mora biti fatalna, jer ga samo strah pokreće, i sledećeg trenutka naglo otvara oči i po treći put, mada sada žustrije nego pre, podiže knjigu s krila i nastavlja da čita.
Mračna senka s nožem u ruci primakla se sasvim blizu prozora. Prljavim noktem palca desne ruke guli plastiku na držaču noža. Pošto pogleda u mesec, polako se okrene ka prozoru. Nestrpljiv je i gotovo uplašen. Đonovi umazani blatom primiču se bliže svetlosti. Gleda unutra. Vidi zavesu namaknutu do pola prozora i unutrašnjost uske, dugačke sobe. Zatim muškarca koji ustaje iz visoke fotelje, odlažući knjigu u stranu. Obraća se ženi koja stoji iza otvorenih vrata. Ona nešto govori, a on sluša. Potom podiže šaku, žali se na nešto, i oslanja je na mesto na grudima gde će još iste večeri biti proboden.
Procep
Sonja sedi u fotelji preko puta mene. Obuhvatila je rukama kolena, a na njih oslonila bradu. Nije hladno, ona tako već godinama gleda televiziju.
Posmatram njene noge koje vire ispod plave kućne haljine. Nema više onih oštrih crta koje su pravili njeni mišići. Sada je sve nekako okruglo i tromo. Ali to još uvek nije ono najgore. Još smo u godinama kada se stvari koliko-toliko drže na svom mestu.
Na televizoru se smenjuju crno-bele slike nekog starog filma. Kadar se premešta s lica na lice dvojice ljudi koji sede jedan naspram drugog. Onda se jedan naginje ka drugom i govori nešto preteći, podupirući se rukama o sto. Drugi, kom se kosa presijava od briljantina, ostaje miran, pušeći ležerno svoj veliki tompus.
Sonja primiče kolena bliže grudima. Haljina joj se zadiže visoko i iz tamne senke njenih butina blesne belina gaćica. Krišom se zagledam u njeno lice. Ona to oseti i neznatno podigne bradu skupivši kapke. S njenih kolena se polako spušta ruka koja povlači haljinu na dole.
Već tri noći spavamo u odvojenim krevetima. Pre četiri dana me uhvatila kako drkam u kupatilu. Ništa nije rekla, ali je zato zalupila vratima da se ogledalo sručilo u lavabo pun štipaljki.
Tip sa briljantinom u kosi opet je u kadru, ali sada s nekom ženom. Prvo tiho razgovaraju, a zatim se ljube.
„Ha, znala sam”, izleće Sonji najednom, ali se odmah sabere, stisnuvši bradu prstima.
Zatim je on nežno odmakne od sebe držeći je za ramena i progovara basom od kog trešte slabašni zvučnici na našem televizoru.
Ćutimo već više od tri sata. To ranije ne bi išlo tako. Ako ništa, izbila bi svađa. Ili bih se ja izdrao, a ona besno ćutala. Od tog ranije, očigledno, puno se promenilo.
Sve troje se sada nalaze u jednoj sobi, u istom kadru. Dva muškarca i žena. Ona plače lica uronjenog u ćošak sobe. Ramena joj se tresu i rukama je oslonjena o zid, dok nervozni tip iz separea krošeom obara svog sagovornika na pod.
Sonja grize donju usnu i klima glavom. Njene tanko počupane obrve se mršte i između njih se ukopava jedna tamna brazda čineći je starijom bar za pet godina.
Žena iz ćoška se uplašeno okreće.
Sonja češe kažiprst desne ruke, očigledno nezadovoljna onim što vidi.
Potom smrknuti tip najedanput omekša i strasno prigrli ženu. Ona se izvija u njegovom zagrljaju, zarivajući nokte u štof njegovih naramenica.
Sonja se polako pridiže iz fotelje. Umesto brazde između njenih obrva sada joj se na licu ocrtava dosada i pospanost. Polako ustaje, gasi svetlo i vukući noge po zelenom tepihu nestaje u mraku dovratka. Film se završava.
Nakon nekoliko minuta ustajem i koleno mi jako škljocne, zakopavši me u mestu. Ostajem nepomičan i povijen ka napred. Razvučem fotelju i, pošto legnem, kratko se meškoljim izbegavajući federe; slabašno pomislim na to kako da izgladim odnos sa Sonjom; zaključujem da sam ipak ja kriv za sve i ubrzo zaspim, znajući nekako da će na kraju sve biti u redu.
Barem je do sada uvek tako bilo.
Sumrak
Nedelja. Kasno popodne. Čovek u sivom izbledelom ogrtaču sedi na krevetu. Ispred njega, na niskom drvenom stočiću, nalazi se polovina hleba i poveći komad kobasice. Nekoliko trenutaka kao da se premišljao, zatim počeša vrat, visoko podiže bradu i u tom trenutku zazvoni telefon. Zvuk na koji nikako nije mogao da se navikne.
„Da!“
Podigao je slušalicu levom rukom. Prstima desne ruke vrteo je jedan kraj kobasice.
„Srđane…“
„Da?“
„Sonja ovde.“
„Da… “
„Kako si?“
„Dobro“, reče on, izbacivši jednu nogu pod drveni stočić, „Evo, upravo se spremam da večeram.“
„Da zovnem kasnije?“
„Ne“, gotovo se prenu, „Ne. Šta radiš?“, sada izgovori to tiše.
Njegovi prsti, već umašćeni, spustiše kobasicu pored hleba. Zatim se uspravi, ušmrknu malo vazduha i tiho ga ispusti kroz nozdrve.
„Evo… Danas je lep dan, zar ne?“
Zbog načina na koji je to rekla učinilo mu se da se osmehnula. On obrisa prste o krpu kojom je bio prekriven sto i prikupi okovratnik ogrtača.
„Da, jeste, čitavo popodne sam šetao. Juče je bilo strašno, ceo dan nisam mogao da izađem iz stana od onih demonstranata…“
„Ne pominji mi. I ovde je bio haos.“
„Tumarali su ovuda, palili kontejnere, urlali. Grozno. Samo se pitam gde je milicija bila. Danas ih je pun grad. Juče ni jednoga…“
„Iza ćoška“, reče i to mu se učini kao dobra šala.
Zavladala je tišina. Čovek malko sagnu glavu i pogleda u dan koji se gasio ispod žaluzina, zatim pruži ruku, otkinu parčence hleba i gurnu ga u usta.
„Znaš zašto te zovem“, prekinu ona tišinu. Čovek je ćutao, jedan kraj slušalice držeći prislonjen uz uho, drugi odmakavši visoko u vazduh. Brzo je žvakao komad hleba, trepćući ispod naočara s tankim metalnim okvirom. „Sećaš se Bojana Đorđevića? Primili smo ga pre dve nedelje, ti si bio dežuran kada su ga dovezli…“
„Da, da, sećam se…“, reče on progutavši komad hleba, „…Momak kog su dovezli iz stacionara u Herceg Novom. Šta s njim?“
„Znaš šta je danas uradio?“
Čovek nabra obrve i iskrivi glavu u stranu, premestivši slušalicu na drugo uho.
„Napao je čistačicu govoreći joj kako nije smela da ulazi u njegovu sobu. Jedva smo ga odvojili od nje. Malo je nedostajalo da je udavi…“
„Kako?! Kako se to dogodilo?“
„Ne znam tačno. Koliko sam shvatila iz onoga što je uspela da kaže, on je stajao na hodniku i svađao se s nekim iz susedne sobe. Onda je ona naišla…“
„Šta je sada s njim?“, pitao je oslonivši šaku slobodne ruke o sto.
„Pod sedativima je. I pod ključem. Vezan je, leži u četrnaestici. Neprestano ječi. Razmišljam šta da radimo, pa sam htela prvo da se čujem s tobom.“
„Hm!“
„Koliko znam uzimao je litijum. To si mu ti prepisao?“
„Da… jesam“, reče čovek namakavši prstom naočari na nos, „U stvari, to je bila terapija s kojom je došao. Ja sam mu samo malo pojačao dozu.“
Žena s druge strane ispusti jedva čujan uzdah koji se meko odbi od slušalice. Onda je začuo njene klompe. Poznavao je sobu u kojoj je bila. Zamislio ju je kako korača do ormarića s lekovima, kako nagnuta posmatra kutijice iza tankog stakla, pridržavajući mantil na grudima. Često je to radila.
„Ja bih mu još pojačala terapiju.“
„U redu“, reče on stisnuvši usne.
„Šta misliš?“
„Mislim da smo pogrešili što smo ga stavili u otvoreni. Trebalo je da budemo oprezniji“, u kratkom nastupu ljutnje on utisnu nokat palca u kobasicu, potom je odgurnu kažiprstom na drugi kraj stola. „Ne znam… Sada treba biti budan, neprekidno paziti na njega. Znaš kako je s takvima, ako nemaju objekat na kom bi iskalili svoj bes, onda ga okreću ka sebi. Ko je dežurni doktor?“
„Ilić. Ali htela sam prvo tebe da pozovem, pošto si ga ti primio. Stvarno ne znam… taj momak kao da je počeo da se popravlja, ne čini li ti se tako?“
„Da, jeste. I meni se činilo. Kako je ta žena koju je napao?“
„U šoku je. Dali smo joj bensedin i odvezli u ambulantu. Sada je kod kuće. Mislim da ta jadnica ne zna šta ju je snašlo!“
On pruži ruku ka drugom kraju stola gde je stajala kobasica. Ispod podvrnutih krajeva ogrtača provirivale su njegove jake butine. Potom otkinu još jedno parče hleba, stavi ga u usta, sputi slušalicu na krevet i zagrize kobasicu. Žvakao je snažno i brzo, zatim proguta zalogaj i ponovo podiže slušalicu.
„Kako si ti?“
„Misliš posle ovoga?“
„Ma ne, kako si ovako, jesi li dobro?…“
U iščekivanju odgovora zavali se u naslon kauča. Krajevi izlizanog ogrtača poviše se još više i otkriše njegovo telo sve do pojasa. Bio je go, raskrečenih nogu, da bi ih odmah potom prekrstio i uvukao šaku među butine. Voleo je da sluša njen glas, voleo je kada je uznemirena. Tada bi njene oči dobijale neki naročiti sjaj, a usne postajale vlažne i nežne. Opet je začuo zvuk njenih klompi. Zatvorio je oči očekujući odgovor. Zamislio ju je kako odlazi do prozora i seda na ivicu stola.
„Dobro. Stvarno dobro… znaš, nedostaješ mi.“
„Znam, i ti meni… Nećeš verovati, minut pre nego što je zazvonio telefon pomislio sam na tebe.“
Ona uze vazduh i naglo ga ispusti u male otvore zelene slušalice: „Da, ali isto tako razgovori, kao naš poslednji, ne vode nikuda.“
On otvori oči, mrdnu zenicama udesno, kao da traži nešto, pa ih ponovo zatvori: „Sonja, osećam prevelik pritisak, odlično znaš kakve mi se stvari događaju. Slona bi oborile. Nemaš pojma koliko mi sve s tobom znači; naišla si u pravom trenutku… moj život…“ Palčevi nogu su mu poigravali u kućnim papučama. Jedan kraj ogrtača mu propade između nogu. Usta mu se počeše puniti neizgovorenim rečima, kojih odjedanput poče da se plaši. Zatim njeno ćutanje. Ponovo strah. Osećaj koji je gotovo zaboravio natera ga da se uspravi u krevetu i otvori oči.
„Sonja?“
„Da, tu sam. Razmišljam… Htela sam da te pitam kako stoje stvari sa Oljom?“
„Dobro, mislim… dobro. Valjda će se sve to završiti u četvrtak. Razgovarao sam sa advokatom… Ma, nije ni bitno, bitno je da rešim to konačno. Jedino to što… Aleksa ide njoj…“, potom je opet zatvorio oči jako stisnuvši kapke, „Užasno mi je u ovom iznajmljenom ćumezu. Želim da ponovo živim kao čovek, razumeš, želim da budem s tobom, Sonja… Ne izbijaš mi iz glave.“
Slušalicu je pribijao uz obraz, dok mu je glava pala ka grudima.
„Znam Srđane, zaista znam, ali mislim da sada nije vreme. Brinem kako si?“
Čovek se ugrize za usnu namakavši dlanom naočari na nos.
„Dobro… U stvari, loše. Eto!“, reče i sve ono što mu se gomilalo u ustima i grlu ispusti kroz jedan snažan izdah. Opet je odmakao slušalicu od lica, ali sada da bi protrljao oči.
„Proći će, videćeš, iz ovoga učimo da budemo jači, mora tako, sve ima svoje… Srđane?“
„Tu sam, Sonja.“
„ … Nema dobrih stvari bez ovoga, i sam znaš, samo treba proći…“
„Da, znam, hvala ti… ali bih voleo da me razumeš… moje strahove. Sonja, ja više nemam kontrolu nad svojim životom. Ne mogu da zamislim noći bez tableta. Bude me najmanji šumovi, svetlost, Sonja, svetlost me budi, toliko sam razdražen… i ništa ne pomaže, ništa!“, sitne, nervozne trzaje mišića oko očiju pokušavao je da primiri stiskajući ih prstima i ubadajući ih noktima, „Moja glava Sonja, to je nepodnošljivo. Ne mogu da pobegnem od nje, to je postala pokretna soba za mučenje. Dani…nepodnošljivo…“
„Ja sam tu“, ubaci se nekako oprezno, prstima dodirujući usne, kao vodeći računa da iz njih ne izađe nešto što ne treba, „Zajedno ćemo kroz ovo, samo ne bih volela da se previše brineš. Znaš kako si mi ranije govorio da čovek mora u teškim situacijama…“
„Ranije, uvek je lakše to ranije. Gotovo da se stidim sebe kako sam olako shvatao stvari, tuđe živote… uvek je lakše kad ti je guzica na sigurnom… „
„Mislim da neko ide.“
Spustivši slušalicu na grudi izgovori jedno kratko i prodorno „Da.“ Kroz vrata ordinacije promoli se glava devojke, prstima je nervozno pokušavala da zabaci za uvo jedan prekratak pramen kose:
„Doktorka, momak u četrnaestici… mislim da je pokidao utege. Da ponovo zovemo obezbeđenje?“
„Samo trenutak“, reče žena u belom mantilu i vrati slušalicu na uvo, „Srđane! Izgleda da nije dobro. Pokidao je utege. Ne smeju da uđu kod njega!“
„Zovite obezbeđenje!“, reče pridigavši se s naslona. Vrhom jezika strugao je po bradi ispod donje usne. „Neka mu odmah daju injekciju valijuma.“
„U redu, čućemo se večeras. Srđane…“
„Da.“
„Budi dobro!“
„Sonja…“
Jedva čujan šum dopirao je kroz plastičnu šupljinu do njegovog uha. Onda se začulo jedno klik i veza se prekinu. Čovek s bradom starom dva dana, u iznošenom kućnom ogrtaču, kratko je buljio u slušalicu kroz tanko staklo na svojim naočarima. Na krevetu s njegove desne strane ležale su cigarete i upaljač. Izvadio je cigaretu iz paklice i stavio je u usta. Onda se podigao sa utonulog sedišta kauča i vratio slušalicu u ležište aparata.
„Živci…“, jedva čujno prostrujalo je kroz njegove stisnute zube. Protrljao je šakama ramena i otišao do prozora. Senke mraka već su počele da prekrivaju ulice, mešajući se sa uličnim svetlom. Deo dana kada su njegove oči najviše patile. Čkiljeći, upinjao se da razazna siluete ljudi koji su stajali na stanici s druge strane ulice, zatim se odmakao od prozora, spustivši čelo na otvoren dlan. Cigareta se odvoji od suvih usana i nečujno pade na tepih. Soba za njegovim leđima polako se prelivala u jednu veliku, nepomičnu tamnu senku. U jednom trenutku kao da reši nešto, spusti šaku, pogleda ka vratima i napravi nekoliko nervoznih koraka. Negde na sredini tepiha stopala se zaustaviše, krenu nazad, htede ponovo da stavi šaku na lice ali se okrenu i šutnu drveni stočić koji je stajao uz krevet. Parče kobasice prelete preko sobe, udari u zid i završi u plavom lavoru u kom je stajala kesa s prljavim čarapama. Sledećeg trenutka on se sruči na patos jedine sobe u iznajmljenom stanu, grizući se za jezik.
Na drugom kraju grada, u sobi obloženoj zelenkastim pločicama, dvojica u raskopčanim belim mantilima obuzdavala su bes mladića. Plastičnim kaiševima pritiskali su njegovo telo o tanki dušek kreveta. Treći je stajao po strani. U šaci podignutoj u visinu lica držao je špric. Na vratima sobe, jednom nogom u hodniku, stajala je doktorka. Vlažnih usana, treptala je uznemirena onim što vidi. Ugrabivši pravi trenutak, treći pritrča krevetu. Mutna tečnost se sjuri u meko meso slabina i ubrzo sve prestade. Kao da je neko zatvorio prozor usred oluje. Osećanje sigurnosti vrati se na njeno lice.
„Biće to dobro“, reče jedan držeći otvoren kapak mladićevog oka. Zatim namignu doktorki pored koje je prošao izlazeći iz sobe. Za njim izađe i drugi. Treći se kratko muvao oko kreveta, prislanjao dlan na mladićevo čelo, gladeći mu kosu u stranu:
„Bilo bi dobro da neko bude tu kada se probudi.“
„Obilaziću ga ja“, reče ona naslonivši se ramenom na okvir vrata. On sporim
hodom zaobiđe krevet, posmatrajući telo oko kog je kružio, a onda podiže glavu ka njoj. Usne joj postadoše još vlažnije.
„Sonja, kako si?“
Mišići noge počeše da poigravaju kada joj je prišao blizu.
„Misliš… posle ovoga?“
„Ne, uopšte, kako si?“
Čovek koji je možda nosio brkove
Recepcioner mu je dao ključ s plastičnim priveskom na kome je pisao broj 34. To je bilo u subotu popodne. Recepcioner koji ga je razdužio uzeo je natrag ključ od sobe u nedelju pre podne. Oba recepcionera su dala gotovo identičan opis čoveka koji je prespavao u hotelu u noći između subote i nedelje. Policajce je zbunjivalo to što njih dvojica nisu mogla da se slože u tome da li je dotični nosio brkove ili ne. Taj podatak je bio bitan, jer se u noći između subote i nedelje, u tom istom hotelu, dogodilo ubistvo. Glavni osumnjičeni bio je čovek od oko pedeset godina, srednje visine, crn, koščatog lica i s velikim plastičnim naočarima za vid. Podaci upisani u hotelski registar nisu bili od pomoći. Ime, kao i svi ostali podaci, bilo je lažno. Drugim rečima, taj čovek nikada nije postojao.
Subota. Četiri i petnaest popodne. Prešavši veliku, osunčanu raskrsnicu, čovek u lakom, prolećnom mantilu, s velikim plastičnim naočarima za vid, uđe u hotel noseći u ruci mali kožni kofer, priđe recepciji i pruži ličnu kartu preko recepcijskog pulta.
„Soba broj trideset i četiri, gospodine Đukić“, osmehivao mu se dežmekasti recepcioner. Čovek ničim ne pokaza da mu je stalo do recepcionerove ljubaznosti, podiže torbu s poda i ode niz hodnik, u pravcu lifta. Malo zatim, zaključan u sobi broj 34, samo u gaćama, sedeo je uz prozor i posmatrao odbleske svetlosti u rupama burenceta svog revolvera. Radio je to dugo i polako, pregledajući rupu po rupu. Potom napuni burence mecima, vrati ga u ležište i spusti revolver na krevet. Onda je dugo stajao uz vrata, osluškujući hodnik. Negde oko osam uveče iz torbe izvadi sendvič umotan u tanki najlon, odmota ga, sede na krevet i pojede ga u tišini. Nakon toga leže na krevet. Držao je otvorene oči do deset uveče, kada se brzo obukao, zapasao revolver za kaiš pantalona i oprezno izašao u hodnik.
U to vreme u sobi broj 51 punija gospođa, od oko pedeset godina, spremala se za spavanje. Taman je tapkala rukom po velikom, tvrdom jastuku, kad neko zakuca na vrata. Ona iznenađeno trgnu glavom i tiho zakorači po mekanom tepihu. Potom zastade ispred vrata osluškujući, pa upita:
„Ko je?“
Neko se predstavio kao recepcioner. Želeo je da mu se otvore vrata, govoreći da je hitno. Žena, prihvativši okovratnik bade-mantila desnom šakom, polako otključa vrata i otvori ih poduprevši ih stopalom. U hodniku je stajao naš čovek, poduprevši vrata sa druge strane. Žena krenu da vrisne ali njegova ruka je zgrabi za usta, gurnu je unutra i pogledavši niz hodnik uđe za njom u sobu držeći u ruci revolver.
Da je narednog jutra bila u stanju da govori, slučaj bi lako bio rasvetljen. Sigurno bi je veoma začudilo to što recepcioneri nisu mogli da se slože u tome da li je dotični Đukić nosio brkove ili ne. „Pa moj bivši muž nikada nije nosio brkove“, razjasnila bi ona brzo, kao da je stvar tako očigledna da je glupo o njoj uopšte i raspravljati.