Sport kao rat drugim sredstvima
ZAŠTO SU NEKI KNJIŽEVNICI OSPORAVALI SPORT
Mart 2017
Nacionalni timovi, koji su parafraza narodne vojske, uvek trijumfuju pod simbolima svog etniciteta i njihovi navijači veruju da smo ih pobedili zbog toga što smo bolji, ali i zbog toga što smo pripadnici određenog, pobedničkog naroda. Da nije tako, ne bismo navijali za “svoje” reprezentacije, već za one čiji nam se stil igre najviše sviđa
Oduvek sam verovao da postoji malo poslovica i izreka koje u tako velikoj meri ne uspevaju da budu sveobuhvatne, pa na kraju krajeva i istinite, kao što je ona Mens sana in corpore sano. Ne navodim je u verziji na latinskom da bih se razmetao poznavanjem klasičnih jezika, već da bih ukazao na dubinu prošlosti iz koje ona dopire. Neumoljivoj istini za volju, na mestu njenog izvorišta kontekst joj je drugačiji: ona potiče iz Juvenalovih Satira, zbirke satiričnih pesama ovog rimskog pesnika iz I veka nove ere. U originalu ona glasi Orandum est ut sit mens sana in corpore sano, što bi moglo da se prevede kao Treba se moliti za zdrav duh/um u zdravom telu.
Ne možemo znati, tek slutiti, da li su oni koji su je tako iz konteksta istrgnuli bili svesni dva velika problema u vezi sa novim značenjem koje su joj dodelili: da li to znači da je u nezdravom telu nezdrav duh (prvi koji mi na pamet pada je genijalni Stiven Hoking) i da li navodna uzročno-posledična povezanost fizičkog i duhovnog išta konkretnije govori o tome šta bi trebalo da se podrazumeva pod “zdravljem” i jednog i drugog.
Verujemo danas, pak, da se ovo zdravlje tela postiže fizičkim aktivnostima, čija je sistematika najizraženija u sportu, pa se čini da ne bismo mnogo pogrešili ako bismo u poslovicu pretvoren Juvenalov stih reinterpretirali kao U sportskom telu zdrav duh.
Međutim, da je ova tvrdnja fatalna zabluda koja se vešto koristi za manipulaciju naročito je jasno bilo pojedinim književnicima. Oni su bez trunke sumnje uviđali zašto su sportska takmičenja neemancipatorska, kojim mehanizmima politika instruiše jednoumlje na nacionalnom nivou preko tih takmičenja, i u kojoj meri su ona uslovljena kapitalom.
Krajem 1945., godinu dana pre nego što će započeti rad na svom distopijskom klasiku 1984, Džordž Orvel je napisao jednu kolumnu za Tribune1, a povodom događaja koji su pratili gostovanje ruskog fudbalskog kluba Dinamo po Velikoj Britaniji. Ono što je on tada primetio, u zemlji koja je upravo izašla iz pakla najstrašnijeg razaranja u istoriji ljudske civilizacije, jeste da je nahuškan narod na svim tim mečevima pravio atmosferu neprijateljstva i netrpeljivosti2. Neko bi pomislio da se svet tokom petogodišnjeg katastrofičnog rata zamorio od mržnje, ali dobra stara “najvažnija sporedna stvar na svetu” nije to tako lako dopustila. Nakon što je video reakcije svojih zemljaka – od ponašanja na stadionu, pa do polemika u novinama koje su se najviše bavile pitanjem da li je i u kojoj meri Arsenal bio reprezent britanskog nacionalnog tima – Orvel rezignirano primećuje da je na internacionalnom nivou sport ništa drugo do manifestacija rata. S tim u vezi, Muharem Bazdulj u jednoj svojoj kolumni objavljenoj u Politici navodi reči Pola Ostera, koji tvrdi da je “fudbal najvažnija igra svih vremena, jer je ona Evropljanima zamenila rat”.
Nacionalni timovi, koji su parafraza narodne vojske, uvek trijumfuju pod simbolima svog etniciteta i njihovi navijači veruju u sledeće – mi smo ih pobedili zbog toga što smo bolji, ali i zbog toga što smo pripadnici određenog, pobedničkog naroda. Da nije tako, nikada se ne bi koristili atributi nacionalnosti u objašnjavanju specifičnosti sportske tehnike nekog tima/reprezentacije (brazilska škola fudbala, američka škola košarke itd.). Dalje, ne bismo na internacionalnim takmičenjima navijali za “svoje” reprezentacije, već za one čiji nam se stil igre najviše sviđa. Orvel u navedenoj kolumni upozorava kako zapravo nije uopšte bitno ponašanje igrača, već posmatrača, a “preko posmatrača, nacija koje se dovode do besnila zbog tih apsurdnih takmičenja i ozbiljno veruju – barem za kratko vreme – da je udaranje lopte i trčanje i skakanje za njom testiranje nacionalne vrline.”
U posmatranju sporta, a naročito fudbala, kao sredstva za raspirivanje nacionalizma, revoltu i negodovanju Džorža Orvela pridružuje se i Horhe Luis Borhes, koji je tvrdio da je fudbal popularan zato što je glupost popularna. I, poput Orvela, on takođe u problematici nacionalizma indukovanog fudbalom apostrofira navijačke strasti, u kojima vidi potencijal za stvaranje slepe populističke podrške, baš onakve bez čijeg fanatizma najjezivije diktature XX veka nikada ne bi mogle da se izrode. Ti politički pokreti uvek stoje veoma blisko uz masovnu kulturu, čiji je vrhunac Borhes video upravo u fudbalu, u kojem ga je na prvom mestu užasavala “ideja supremacije, moći”. Ni na trenutak se ne javlja sumnja u čvrstu simbiozu fudbala i nacionalizma, koji “dopušta samo afirmaciju, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju i negaciju jeste oblik fanatizma i glupavosti”, tvrdio je poznati Argentinac3. Upravo se na taj način kroz političku doktrinu proteruje iz kodeksa patriotizma sumnja u uspehe nacionalnog tima, a odatle i u nacionalni identitet, a odatle i u vladajuću ideologiju koja za sebe prisvaja mogućnost oblikovanja i upotrebe tog identiteta. Jedinu odstupnicu tom bezumnom slepilu može pružiti kultura i umetnost. Poznati austrijski književnik Tomas Bernhard – čiji je crnohumorni pesimizam poznat gotovo koliko i njegovo književno stvaralaštvo – u svom autobiografskom romanu Uzrok (Die Ursache) ima ovakav pasus:
“Nikad nisam nalazio užitak u upražnjavaju bilo kakvog sporta, štaviše, uvek sam mrzeo sport, pa sport mrzim i danas. Sportu su u svim vremenima, a iz dobrih razloga pre svega sve vladavine pridavale najveći značaj, on zabavlja i zamajava i zaglupljuje mase, i pre svega diktature znaju zašto su uvek i u svakom slučaju za sport. Ko je za sport, ima mase na svojoj strani, ko je za kulturu, ima ih protiv sebe, govorio je moj deda, stoga su uvek sve vladavine za sport a protiv kulture.”
Sasvim je za očekivati da će sportski trijumf nacionalnog tima neizostavno biti izložen političkoj i ideološkoj manipulaciji od strane vladajuće klase, tj. da će ta klasa biti luda ako ne pokuša da instrumentalizuje uspeh ostvaren pod simbolima (grb, zastava, himna…) i u ime jednog naroda. Evo jednog primera iz knjige Dejva Zirina Ples Brazila sa đavolom: “Iako je njegova vlada pohapsila sve političke disidente, takođe je i napravila ogroman poster sa Peleom, koji daje gol glavom, uz slogan Ninguém mais segura este país – Sad niko ne može zaustaviti ovu zemlju”.
Takav odnos je nemoguće izbeći, jer volja koja slavi pobedu svog tima, reprezentacije ili reprezentativca nikada nije suviše daleko od one koja bi slavila i pobedu vojske, pa proročki u sportskoj hoće da vidi i potencijalnu militarističku pobedu. Protivnik u slučaju sporta, ili neprijatelj u slučaju rata, onaj je čiji se uspeh mora uništiti da bi se time stvorio preduslov za sopstveni. Kada slavite pobedu i u jednom i u drugom slučaju, slavite uvek nešto što je osvojeno, prigrabljeno, oduzeto. Pre svega ostalog, to je mogućnost nekog drugog da vam bude jednak4. I time se iz profesionalnih sportskih takmičenja isključuje mogućnost emancipacije, kao načina da se među ljudima postigne egalitet.
Dakle, koncepcija profesionalnog sportskog takmičenja, pogotovo u ekipnim sportovima, lišava sebe emancipatornih procesa, jer je uvek bazirana na porazu. Vi ne možete pobediti u utakmici a da nekog drugog ne porazite, da direktno, neposredno, fizički dokažete svojim delanjem da je on slabiji i manje vredan u određenom smislu od vas. Vaš trijumf je baziran na tuđoj degradaciji, poništavanju drugoga, tako da ostajete da slavite tuđu inferiornost spram vas. Taj je princip identičan u ratovanju, sa kojim sport deli u velikoj meri i ideologiju i terminologiju (strategija, napad, taktika, prednost terena, slabost protivnika – termini su koje definiše i promoviše još Sun Cu u VI veku p.n.e.5).
Emancipatorsku funkciju sport može ostvariti samo onda kada svoje ciljeve usmerava ka pobeđivanju i nadvladavanju samog sebe, jer u tom odnosu poraziti sebe znači napredovati. Simon Sinek u svojoj knjizi Početi sa zašto to efektno ilustruje primerom momka sa cerebralnom paralizom koji se fanatično posvetio trčanju tokom svog studiranja. Ostali koji su učestvovali u trkama bi se, pošto prođu kroz cilj, uvek vraćali do tog mladića, bodrili ga i pomagali mu da završi trku. Time su, ne protivnici, ne neprijatelji, već takmičari pokušavali da njega izjednače sa sobom, da ga učine sebi ravnim; ne da ga izopšte, već da ga integrišu. Samo takav princip takmičenja se može shvatiti emancipatorskim. Sinek ovaj slučaj podvlači zaključkom: kada se borite protiv drugih, niko ne želi da vam pomogne, a kada se borite protiv sebe samog, svako želi da vam pomogne. Kada se borite protiv drugih vaša motivacija vrlo lako može postati frustrirajuća i nezdrava, jer je bazirana na strahu od neuspeha, od koga bežeći možete skliznuti u moralno problematične strategije (dopinzi, namešteni mečevi, potplaćivanje sudija, sabotiranje konkurencije…). Kada se borite protiv sebe, neuspeh ne postoji, jer nema protivnika, u smislu drugog takmičara, te stoga ili ostajete gde jeste, ili napredujete i zaista pobeđujete.
U slavljenju uspeha tima/reprezentacije, pojedinac se neminovno udaljava od samog sebe, zato što se identifikuje sa tuđim uspesima. Budimo iskreni, iako znamo da podrška navijača može da služi kao podsticaj takmičarima da pobede, zar ne postoji dovoljno primera u istoriji sporta kada su ekipe ili pojedinci pobeđivali bez publike na svojoj strani, pa da onda na osnovu toga možemo tvrditi da ta podrška nije presudna? Ako je odgovor da, a verujem da jeste, onda je to udaljavanje od sebe samoobmanjivanjem da našim navijačkim naporima učestvujemo u pobedama koje su izvojevale tuđe veštine i napori u celosti bespotrebno gubljenje vremena. O tom “kićenju tuđim perjem”, pisao je Daniel Kovač kroz svog glavnog junaka iz romana Uzvodni bluz:
„Ljudi vole da uživaju u trofejima sportista, ali tako beže od sebe. Poistovećuju se sa šampionima, a oni to nisu. Eto, zato je sport štetan. Uspesi sportista pripadaju samo njima, njihovom znoju, trudu i odricanju. A ljudi bi tek tako, prečicom, želeli isto, pa se raduju da uhvate komad tuđeg uspeha. Ništa mi se to ne dopada. Bolje da se zagledaju u svoje salo, lenjost i nerad. To je mnogo čistija slika.“
Sa druge strane, atletika, s pravom prozvana „kraljicom sportova“, promoviše koncept takmičenja i protivnika baziran na drugačijem, pacifističkijem principu. U trčanju, recimo, iako se proglašava pobednik, on nije superiorni trijumfator nad ostalim takmičarima (primetićete da se u atletici retko koristi termin protivnik, uglavnom takmičar). Čini se da se manje insistira na tome da je pobednik pobedio one koji su se, recimo, trkali sa njim, nego je na prvom mestu i pre svega pobedio vreme, jedinstvenog potivnika čiju (ne)savladivost dele i svi ostali koji u takmičenju učestvuju.
Zapitajmo se ovde, laički ali i logički, u kojoj je meri u ekipnim, popularnim sportovima sa loptom novac determinišući faktor uspeha. Činjenica je da najbogatiji klubovi na svetu nisu uvek i najuspešniji, ali je takođe činjenica i da najsiromašniji nikada nisu među najuspešnijima. Danas su nam i te kako poznate milionske cifre transfera sportista iz kluba u klub, čime se ispostavljaju više kao statusni simboli nego strateška ulaganja. Orvelova kolumna, koju smo već citirali, pružiće nam jednu istorijsku perspektivu u vezi sa ovim:
“Većina današnjih sportova je drevnog porekla, ali izgleda da se sport nije shvatao ozbiljno u razdoblju od rimskog doba do devetnaestog veka. Čak je i u engleskim javnim školama kult sporta počeo tek krajem prošlog veka. Dr. Arnold, koji se generalno smatra osnivačem modernih javnih škola, smatrao je sport jednostavno gubljenjem vremena. Onda je, uglavnom u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, sport postao bogato finansirana aktivnost koja je mogla da privuče ogromne mase i izazove divlje strasti. Posle se zaraza proširila od zemlje do zemlje. Najviše su se proširili najgrublji borilački sportovi – fudbal i boks. Nema sumnje da je sve to usko povezano s rastom nacionalizma.”
Nije potrebno naširoko eksplicirati u kojoj meri je profesionalni sport “bogato finansirana aktivnost”. Takođe, ono što treba imati na umu kada je bilo kakva profitabilnost jedne firme/kompanije u pitanju jeste sledeće: koliko je velika količina novca koju neki privredni subjekat uloži u svoj biznis ne treba sameravati prema tome koliko bi ta svota uticala na svakodnevicu nekog pojedinca (iako smo ovakvim sanjalačkim poređenjima odveć skloni), već koliko brzo ta firma uložen novac može da povrati. Fudbalski klub Real Madrid godine 2003. platio je za to vreme neverovatnih 35 miliona evra kako bi iz Mančester Junajteda doveo Dejvida Bekama, i to za ugovor u trajanju od četiri godine. Međutim, koliko je ta svota za Real Madrid bila lako nadoknadiva pokazaće samo jedna jednonedeljna turneja po Aziji, tokom koje je ovaj najtrofejniji španski, ali i svetski, prvoligaš do poslednjeg evro-centa povratio sva uložena sredstva u engleskog golgetera, i to samo od prodaje brendirane sportske opreme.6
Sa druge strane, ogromne svote novca izdvajaju se i za uspehe reprezentacija i reprezentativaca na međunarodnim takmičenjima. The Independent je, pozivajući se na statističke podatke dobijene od nemačke “database” kompanije Statista, sredinom avgusta 2016. objavio spisak novčanih bonusa6 koji se u pojedinim zemljama dodeljuju osvajačima i osvajačicama medalja na letnjim Olimpijskim igrama u Riju, koje su tada bile u toku: SAD – 25.000$, Južna Afrika – 36.000$, Rusija – 61.000$, Francuska 66.000$, Italija – 185.000$, Kazahstan – 230.000$, Azerbejdžan – 255.000$, Indonezija 383.000$, Singapur – 753.000$. Poreklo ovog novca definitivno je raznoliko, a takva analiza zahtevala bi obimniji i svakako zasebni tekst.
Vratimo se sada, nakratko, na početak teksta, i tu famoznu, ničim potvrđenu, krilaticu Mens sana in corpore sano, a time ćemo se nadovezati i na poslednji Orvelov citat. Videli smo da ova izreka ni u kom slučaju, makar ne u ovom obliku i sa ovim smislom, ne potiče iz antičkog perioda. Otkud nam onda ona, kao nekakav normativistički balast kome, bez svesti o njenim značenjskim promašajima, robujemo. Na ovaj način preformulisan stih rimskog pesnika prvi put se javlja 1861., za potrebe motoa novoosnovanog atletskog kluba Liverpul, a skovao ga je Džon Hali (John Hulley), engleski sportski preduzetnik i jedan od prvih zagovarača osnivanja britanskog Olimpijskog komiteta. Njegov angažman podrazumevao je i zalaganje za uvođenje fizičkih aktivnosti kao obaveznog elementa britanskog obrazovnog sistema. Međutim, tu treba imati u vidu da je devetnaestovekovni sportski trend koji je jako brzo zahvatio Englesku, Škotsku i Ameriku u prvom talasu svoje ekspanzije mesto za sebe našao samo u buržujskim obrazovnim ustanovama, koje su svojim štićenicima, odreda deci bogataša, kao dodatnu samopreporuku nudile i tu novu kombinaciju intelektualnog i fizičkog obrazovanja i odgoja. Gospodi iz visokog društva koja je počela da se bavi sportom pomisao na takmičenje sa pripadnicima niže društveno-ekonomske klase, pa i na eventulani sramni poraz od iste, bila je nesvarljiva. Engleska džentlmenska elita smatrala je da su samo amateri dostojni da se takmiče u visokoprofilisanim nadmetanjima. Međutim, za razliku od današnje paradigme, oni su zapravo sebe smatrali amaterima, dok su “profesionalcima”, nimalo im ne laskajući, zvali sportiste iz radničke klase, potcrtavajući time svoje klasno distanciranje od njih. Verovatno su upotrebom ovih naziva aludirali na podatak da su sportisti u antičkoj Grčkoj zaista bili amateri, u smislu da za svoje sportske uspehe nisu dobijali nikakvu materijalnu nadoknadu, osim venca od grane masline. I naravno ogromne slave. Razlikovna definicija amatera i profesionalaca kakvu danas znamo javlja se tek krajem XIX veka, kada je engleski nobles kao kompenzaciju za gubitak svog sportskog statusnog prestiža dobio verovatno najekskluzivniji i najelitističkiji sport koji trenutno postoji – tenis.
Osećam bojazan da bi moglo biti shvaćeno kako propagiram nebavljenje sportom, tj. negiram bilo kakvo pozitivno dejstvo sportskih aktivnosti. Ne, van svake sumnje postoji uska povezanost tela i duha, i praveći intervencije na polju jednog od ta dva zasigurno utičemo i na onaj drugi deo našeg bića. Tehnološki napredak kao da se kreće u smeru suprotnom od fizioloških potreba čoveka – fizičko angažovanje ljudskog tela u obavljanju modernih poslova sve je manje i manje, kancelarije krcate kompjuterima rapidno potiskuju fabričke hale, neposrednu komunikaciju u potpunosti je potisnula internet komunikacija. Čoveku su defakto potrebni i fizički i intelektualni izazovi da bi se razvijao i napredovao. Stoga, naravno da je poželjno baviti se sportom, to nije sporno. Međutim, poenta štetnog uticaja sporta je svugde oko njega, što je na umu imao i Umberto Eko, kada je u jednoj od svojih kolumni, koju je objavio beogradski Nedeljnik8, napisao sledeće: “Ja ne volim fudbal – ne mislim na sam sport, koji je časna delatnost, već na sve ono čime je okružen.” A okružen je ogromnim, često nelegalno stečenim, kapitalom, okružen je najrazličitijim zlonamernim interesima i ideologijom onih koji svoju besprizornost pokušavaju da sportskim simbolima legitimizuju. Sport, u sprezi sa ogromnim kapitalom, često i kriminalom, mobiliše nacionalistički patos, u to nema sumnje9. Jedino pitanje o kome vredi diskutovati je zašto dopuštamo da mu to tako lako pođe za rukom.
1 http://www.orwell.ru/library/articles/spirit/english/e_spirit
2 Povodom ove netrpeljivosti, zanimljivo je napomenuti da se Orvel dotakao i naših prostora – navodeći nacije čije se neprijateljstvo samo produbljuje takmičenjima u ekipnim sportovima, među parovima kao što su Jevreji i Arapi, Nemci i Česi, Indijci i Britanci, Rusi i Poljaci, pomenuo je i Italijane i Jugoslovene.
3 goo.gl/WHmsja
4 Iako mi je bilo izlišno da ovo napominjem u samom tekstu, za svaki slučaj ću ovde u fusnoti napomenuti da se ovakve paralele izuzimaju u slučaju odbrambenih ratova.
5 Dragoceno je primetiti da Sun Cu rat smatra „neophodnim zlom koje treba kada god je moguće izbeći“.
6 Izvor: Avramović S. Zoran, Industrija fudbala, Publikum Beograd, 2004.
7 https://www.facebook.com/TheIndependentOnline/videos/10153899372806636/
8 „Nedeljnik“ broj 205, 17.12.2015.
9 Setimo se fotografije nasmešenog Željka Ražnatovića Arkana, tadašnjeg šefa obezbeđenja Crvene Zvezde, iz Barija ’91.