BELDOCS, Festival dokumentarnog filma, Beograd, maj 2019.
ŽIVOT KOJI NE ČEKA
Juli 2019
BELDOCS pruža mnoštvo ostvarenja, ali ti mnogobrojni filmovi prikazani na ovogodišnjem izdanju nisu pružali puno mogućnosti za gledatelja jer su međusobna prepletenost filmova i život koji ne čeka došli do izražaja, te se moralo usredsrediti samo na ono što se nigde više, pretpostavka je to bila, neće moći videti
BELDOCS, festival dokumentarnog filma održan sredinom petog meseca u Beogradu još je jedan u nizu festivala kratkometražnih i dugometražnih dokumentarnih ostvarenja o kojima se već polako počinje pričati u kontekstu mnogobrojnosti i uopštene potrebe za njima u tom i tolikom broju. No, ako je svaki od njih jasno profilisan, sa jasnim programskim sadržajem i usmerenjem, prostora za dvojbu ne bi trebalo da bude – dapače, potreban je izbor, potrebni su različiti horizonti očekivanja koja mogu da se dobiju, a kvalitet je tu da se već sam pojavi. BELDOCS pruža mnoštvo ostvarenja, ali ti mnogobrojni filmovi prikazani na ovogodišnjem izdanju nisu pružali puno mogućnosti za gledatelja jer su međusobna prepletenost filmova i život koji ne čeka došli do izražaja, te se moralo usredsrediti samo na ono što se nigde više, pretpostavka je to bila, neće moći videti. Nekoliko filmova o kojima će se pisati je jedan od nekoliko mogućih izbora.
*
U filmu Walden Daniela Zimmermanna (Austrija, 2018) svet je okrenut naglavačke, i postrance. Drvna građa čiji se put prevoza prati putuje sa jednog kraja sveta na drugi. Iz šuma Austrije, na početku, do pomalo tajanstvene destinacije negde u brazilskim prašumama. Trinaest prekratkih (!) kadrova se transformišu u nesvakidašnje bioskopsko iskustvo. Scene su to tihe, ali pokretne i dinamične u kojima će kamera napraviti ceo krug od 360 stepeni slikajući sve što joj se nađe na putu. Zimmermann i njegov snimatelj, Gerald Kerkletz svesno su izveli konceptualni zahvat ovakve vrste igrajući koliko na spontanost, toliko i na brižljivo pripremljen teren koji snimaju. Ono što vidimo jeste autentično, ali i dovoljno kreirano da bi dobilo formiran filmski izraz. Prepun naočitih prizora, film se oslanja na slikopisne kadrove isto koliko i na zvukove koji prate svaki od trinaest snimljenih prizora.
Čovek je tu, čoveka nema. Samo jedan odveć ustaljeni sistem koji ne poznaje granice, koji ne poznaje nikoga. Zbog toga je i moguć ovaj neočekivani ugao, jedna ruta koja nije predvidljiva, ali koja daje iste rezultate kao i ona koja ide u suprotnom smeru. Priroda je tu opet po strani. Zimmermann je prikazuje u svoj njenoj nemosti, a na stolici pored on joj pridružuje gledaoca. Njemu, nama puno toga ne ostaje. Zapitanost je prisutna, zvukovi kamiona, vozova, brodova, kranova, zvukovi mora, govor ljudi. Svaki deo ima svoju ulogu. I pada kiša, i to daje jedan naročiti sloj samoće koja odiše sa platna.
Spori ritam filmske priče u Waldenu zahteva ne samo strpljivog posmatrača spremnog na jedan drugačiji protok vremena već i gledaoca čija se usmerenja neće zaustavljati na lokalnosti trenutačnog momenta već će nastojati da prizore zapamćene iz bioskopa aktivistički preimenuje u sopstvene postupke. Možda oni neće biti dovoljni za promenu, ali Zimmermann ni ne ide toliko daleko u svojim namerama. Film mu je okidač za promišljanje, i konačno delanje. I odličan je.
Nikolaus Geyrhalter je Pograničnom ogradom (Die bauliche Maßnahme, Austrija, 2018) uspeo da prikaže strah od nepoznatog na jedan naoko zabašuren, ali prilično ogoljen način tako da udosadni priču ispod čije će naslage vešto izvući prekrivač tolerancije, i svaki pokušaj mimikrisanja ogoliti, bez ikakve prisile i nagovaranja. Priče koje beleži sa graničnog prelaza Brenner odraz su stvarnosti kao takve, i vrlo su žive. Povod koji ga je zaintrigirao je bila ograda koja je bila planirana da ide duž granice sa Italijom, a sve ne bi li se migranti odlučili da promene rutu i zaobiđu taj deo Evrope. Migranata gotovo da nije ni bilo, ograda nije dovršena, ali su ljudske duše ipak, uglavnom, ostale sitne.
Dva su nivoa priče preko kojih se one ogoljavaju. Jedan vodi preko prirode, alpske idiličnosti i čudnovate netaknutosti koje ima samo u maštarijama lokalnih stanovnika, a koju će nepoznat netko narušiti svojim dolaskom. Dakako, niko protiv dolaska drugih ljudi eksplicitno ni nije zbog toga što to nije hoch u današnjem vremenu, u naprednoj i funkcionalnoj državi, ali nekoliko rečenica dalje, tipični rasizam kreće da narušava hinjeni oblik uštogljenosti i odražava prave stavove Geyrhalterovih sagovornika. U njima, ne nikako, oni neće videti ništa neobično. Druga razina je nešto metafizičkija, neopipljivija gde se pokušava dokučiti šta je to dom, šta je to što nas čini njegovim baštinikom, i gde smo mi koji smo u njemu u odnosu na druge koji su izvan svojega. Ni tu nije potrebno da se od rečenica nabijenih famoznom tradicijom stigne do otvorene distanciranosti u odnosu na druge samo što će to ovoga puta biti donekle obgrljeno visokoparnim frazama i tobožnjom normalnošću svega izrečenog. U lokalnoj birtiji će se, ipak naći i nešto ljudskosti koja će kontrirati u meri u kojoj je to moguće većinskom raspoloženju, ali će svi biti u neverovatnoj prilici da iznose mišljenja o temi koja će se ispostaviti apsolutno irelevantnom jer se ograda podići neće. U svemu ovome država igra nemalu ulogu jer od nje i kreće čitava priča, potpomognuta medijima. U tom trenutku biva jasno da su oblici medijskog uticaja svuda poprilično slični samo na različite načine ispoljavani, i da se u skladu sa sopstvenim razvitkom pokušavaju predstaviti kao nešto drugo.
Geyrhalter svesno bode u delove osećanja koja smatra opšteljudskim kroz svakodnevna pitanja ne bi li pokazao koliko su bedne reči i šuplje glave kada govorimo o životu pojedinca rođenog na pogrešnom mestu. U čitavom postupku ovog poznatog austrijskog dokumentariste, jedini element koji donekle kvari čitav ugođaj filma je njegova dužina i prilična monotonost gde se moglo ići na veću konciznost i zgusnutost priče, a samim tim bi i ritam filma bio ujednačeniji. Svedene forme ili ne, režiser je uspeo da mikrozajednicu secira tako da ona o sebi, nakon filma, misli sve najbolje, dok se iz onoga kako se predstavlja može sve samo ne to zaključiti… Hvale vredan i inteligentan postupak.
Kod Zimmermanna u Waldenu, čovek je ta vezivna karika u kapitalističkoj ekonomiji, nespreman na iskorak u zaštiti svog radnog dostojanstva, i prirode koja neprestano trpi zbog uticaja ljudske ruke. Sa druge strane, gledalac je taj koji mora da proširi područje filmske priče, i nastavi je. Geyrhalter, opet, naglašava jedinstvo jedinki sjedinjenih u svojoj fantomski kreiranoj, izmaštanoj zemlji koji prihvataju druge taman toliko da se od sil(i)ne jednoobraznosti sistem ne naruši. Tu je čovek svestan svojih postupaka, ali ih usmerava u pogrešnom smeru. I, koliko se neko iz publike može zainteresovati za sve one prekarne radnike iz Waldena nepotrebno ih ne osuđujući zbog onoga što obavljaju (a može), toliko mu je mindegy za bukolične stanovnike o čijim uglavnom jednopolarnim obrascima ponašanja ipak mora imati mišljenje, i dakako se prema njima kritički osvrtati.
Vrlo lako se može desiti da bude bespomoćan u tome. Moguće je i da neće moći promeniti čak ni prvog suseda. Nepromenljivost sudbinske pomirenosti se lepo može videti u trećem izabranom filmu sa ovogodišnjeg Festivala, Topionici duša (Norilsk, L’Étreinte De Glace, Francuska, 2018). U njemu, vidimo ljude koji žive u Norilsku, poluzatvorenom gradu u arktičkoj oblasti u srednjosevernoj Rusiji. U gradu se nalazi fabrika koja je glavni proizvođač nikla i bakra u svetu. Sve između su dovitljivosti ljudskog uma kako bi ostao u životu. François-Xavier Destors kao režiser filma ulazi u pore hladnoće, slika široke kadrove jedne pustopoljine okružene žestokom zimom, i nastoji da si objasni šta čini sreću ljudi koji su morali biti ovde rođeni. I zašto ne idu dalje. Zapravo, neki se i kreću, ali se Norilsku vraćaju. Što si duže u Norilsku, to se više boriš da odeš, reći će jedan. Toliko ga mrzim da ne mogu da odem, dodaće drugi. Surovost prirode, i gotovo fatalna nemogućnost izbavljenja.
Fabrika je centralni deo mesta, i posao van nje sve čini težim. Posao u njoj život čini naizgled nepodnošljivim. Slikajući zimogrožljivost svakodnevice, Destors vrlo ličnim pričama pokušava da odmrzne skučenost životnih okolnosti svakog od svojih sagovornika istovremeno usmeravajući priču na svojevrsnu opisivačku mrtvu prirodu iz koje će pre ili kasnije otići. Služeći se kamerom, a reči prepuštajući drugima, on nastoji da oživotvori teškoće, i da prikaže veličanstvenost životnih trenutaka u okolnostima koje ne daju puno povoda za to. Trudeći se da ulaskom u prostor malih porodičnih zajednica – koju može činiti i samo jedna porodica koja pokušava da proda stan i da ode, ali im to teško ide – ovaj dokumentarni film se svakim kadrom uvlači pod kožu gledaočevih očiju istovremeno izazivajući osećaj teške melanholije razuma koji pada ničice pred zadatim okvirima života. Početak i kraj mu, pak, predstavljaju priče za sebe – dok u prvim kadrovima dobijamo obrise grada, konture kroz promrzline, sneg i maglu koje se promaljaju prilikom ulaska u njega ne sluteći ni na šta dobro, toliko se u poslednjoj, odjavnoj slici pojavljuje sunce na belini vetrometina između zgrada, i gradski orkestar koji svojim sviranjem i pojavom prikazuje da nade možda nisu umrle, i da ih je potrebno, svako za sebe, pronaći.
Te nade svakako ima u najlepšem periodu života, kada se ni ne biva svestan da je ona prisutna jer ona sve što je potrebno vuče napred, ne pitajući za racionalne razloge. Detinjstvo je to kojemu se prepušta da bude nevino, i da brige prepušta drugima. Ivars Seleckis, letonski režiser dokumentarnih filmova, odlučio je da je baš sada pravi momenat da pokuša da uhvati dečije poglede, živote koji se menjaju iz dana u dan, i da im pruži šansu da sebe sagledaju iz jednog drugog ugla, ali i da dokumentuje neuhvatljive obrise odrastanja te to i čini kroz film Nastaviće se (Turpinajums, Letonija, 2018). Bivajući delom porodice iz kojih potiču, Seleckis kamerom hvata dnevne trenutke rutinskih stvari svesno ne koristeći nikakva pomoćna sredstva već nastojeći da deci oko koje je postavljena čitava radnja pruži maksimalnu slobodu kao što bi to bio slučaj i da on nije prisutan. Tako glavni junaci postaju Anastasia, Anete, Kārlis, Zane i Gleb. Obični dani u njihovom životu zaista ostaju obični – porodično okruženje, put do škole, aktivnosti u njoj, i beskrajna druženja posejana svud između. Na prvi pogled odveć monotone strukture, film svojim odmicanjem lagano hvata stvaralački ritam, i razotkriva različitost svakog deteta od porodične situacije u kojoj se nalaze, pa sve do toga kakvi karakteri kreću da se ispoljavaju iz njih, i u kakve ljude počinju da potencijalno rastu. Seleckis svakome daje podjednaku pažnju, ali se ne libi da prikaže i one manje poželjne delove odrastanja i nekada teške odluke i muke kroz koje prolaze i roditelji, ali i deca. U ovom kontekstu, zanimljiv je i naziv filma koji implicira da bi nastavka definitivno moralo da bude.
Odrastanje je takva rabota – sutra je već sve novo, a deca koja su nam postala bliska rastu brže nego što kamera može da ih uhvati. I tako bi i trebalo da bude, nikako drugačije.