Милорад Ивановић (приредио): "Београд ноар", Вулкан, Београд, 2025.
БЕОГРАД ЈЕ ПОСТАО ЧУДОВИШТЕ
Септембар 2026
Ноар који ми данас живимо није алузивног, метафоричког или симболичког карактера, већ је његова природа видљива на сваком кораку, а премда писци ових четрнаест прича нису одговорни за настале промене и динамику објављивања издања, чињеница је да је оно сада донекле застарело и да неадекватно представља своје тематско средиште, нарочито у односу на време када се првобитно појавило
Након велике популарности коју су уживале пре десетак до петнаест година, тематске збирке кратких прича и антологијски избори приповедне продукције у последње време нису одржали такву позицију. Међутим, прошле године појавила су се два издања која из различитих разлога заслужују пажњу читалаца, а поред књиге Ужасне приче о љубави, коју је приредила Ана Марија Грбић (Весели четвртак), истакла се и збирка Београд ноар приређивача Милорада Ивановића.
Ово издање публиковано је 2020. године у САД-у, у едицији куће Акашик букс која је представила више од стотину локалитета широм света из угла ноар литературе, окупљајући писце различитих генерација и поетичких опредељења, независно од тога да ли живе на местима о којима пишу или не. Неколико ових збирки преведено је и код нас, у Службеном гласнику, док се ово издање појављује пет година након америчког. О детаљима превода и издавача, који и нису толико важни за читалачки утисак и критичарску рецепцију, приређивач не говори у свом уводном тексту, али изненађује то што не помиње контекст у ком се збирка јавља данас јер Београд 2025. године није исти град који је био 2020, а промене које су се у њему десиле, како на микро, тако и на макро плану, као и реакције на појединачне трагедије и значајне друштвене догађаје, умногоме мењају утисак антологијског избора у чијем је наслову и тематском средишту управо градски миље. Ноар који ми данас живимо није алузивног, метафоричког или симболичког карактера, већ је његова природа видљива на сваком кораку, а премда писци ових четрнаест прича нису одговорни за настале промене и динамику објављивања издања, чињеница је да је оно сада донекле застарело и да неадекватно представља своје тематско средиште, нарочито у односу на време када се првобитно појавило.
Уз то, важно је размотрити и одабир аутора, а аспект који се највише истиче јесте присуство страних писаца који доносе иновативни поглед на Београд и визуру која није доступна нашим ствараоцима. Нека од ових имена нису позната широј читалачкој публици, а њихове приче се, у преводу приређивача, намећу као поглед „извана“ и, упркос махом мање вештој изведби, нуде корисну могућност класификације заступљених текстова. Тако су, поред оних који говоре о нашем главном граду са дистанце и чије присуство није до краја појашњено (њихово уврштање могло би се објаснити једино тежњом ка глобалној природи издања, мада такав приређивачки одабир смањује простор домаћим писцима који би се тематски и формално природније уклопили у овај низ), присутни и ствараоци који то раде са мање дистанце, живећи у другим градовима или државама, али имајући непосредан контакт са Београдом, као и они који су физички присутни у овом граду, независно од тога одакле долазе. Но, свако од њих је у прилици да понуди специфичан угао на живот и историју града, а у тој разноликости огледа се и посебност ове збирке. С друге стране, већ на прво читање је јасно да није свака од ових прича у потпуности „заснована на ноар матрици“, како наводи издавач, већ се пре ради о мањем броју текстова који су заиста смештени у тај тематски оквир, док су им придодати они који немају примесе ноара, већ су обојени карактеристикама других жанрова (врло успела прича Горана Скробоње, на пример, више припада фантастици него ноару). Квалитативно гледано, управо је прва група текстова успелија и заокруженија, док друга делује као да је придодата ради волумена и увећања броја заступљених аутора. Најзад, није неважно ни то што су се неки од ових текстова у међувремену појавили пред нашим читаоцима у самосталним збиркама прича или романима, а премда ова чињеница не утиче на рецепцију збирке Београд ноар и њен утисак, ово је још једна приређивачко-уредничка омашка која се лако могла исправити и која би заокружила рад на издању тиме што би указала на друге наслове писаца са којима ове приче формирају интертекстуалне везе.
Шароликост самих прича на стилском, тематском и симболичком нивоу одговара хетерогеној природи збирке. Пркосећи јасно постављеном опсегу, аутори приступају двема тематским окосницама из различитих углова, са различитим идејама и циљајући на различите утиске. Половина њих (Ото Олтвањи, Мирјана Ђурђевић, Мухарем Баздуљ, Владимир Арсенијевић, Дејан Стојиљковић, Миљенко Јерговић, Александар Гаталица) ослања се на најочигледнију премису ноар миљеа, а то је идеја потраге за несталим лицима, али третман тог детективског предлошка води до каткад неочекиваних исхода. Било да се ради о професионалним истраживачима или аматерима, о онима који трагају за одговорима који се тичу њихове личне прошлости или о онима које су унајмила трећа лица, ове приче наслањају се на неке од најпознатијих оквира детективске прозе, од Едгара Алана Поа и Артура Конана Дојла до данас, али и уносе елементе савременог доба, технолошке иновације, простор београдског подземља и наслеђе прошлости које се намеће као чест разлог за ова истраживања. Управо се историјска подлога јавља и у другим причама које нису нужно детективске природе (Владан Матијевић, Баздуљ, Арсенијевић, Стојиљковић, Јерговић, Гаталица, Вуле Журић, Верица Винсент Кол), а како је наслеђе пресудних историјских тренутака двадесетог века – Први и Други светски рат, распад СФРЈ, НАТО бомбардовање, политички преврати итд. – доминантна тема наше прозе протеклих деценија, њено појављивање у ноар кључу уопште не изненађује. Велик број јунака ових историјских наратива креће се простором Београда, те цео град расте у алтернативни сабирни центар за све који су погођени ратним и другим трауматичним догађајима, и стога ова група прича садржи ефекат јединственог београдског ноара који је, као и код раније поменутих детективских прича, типичан за један конкретни простор. Овај ефекат нарочито је приметан у прилозима у којима фигурирају жртве ратова деведесетих које у Београду проживљавају другу етапу својих живота или пак траже прилику да крену испочетка, понекад успевајући да оставе прошлост иза себе, а понекад постајући жртве давних грешака. Најзад, збирка Београд ноар садржи и приче у којима елементи простора и атмосфере нису изражени као у другима (Кати Хијекапелто, Весна Голдсворти, Миша Глени) и које би, уз понеку измену, могле да се штампају у било ком другом издању Акашик преса јер би могле да припадају било ком другом граду колико и Београду. Те приче фокусирају се на судбине индивидуа које немају суштинских веза са простором из наслова збирке, док је ефекат ноар литературе у њима присутан тек рубно, исфорсирано и неретко у маниру општих места, и због тога оне и јесу најслабији делови ове публикације.
Ипак, у случајевима појединих прилога, ради се о врхунским текстовима који не само да показују колико је приповедна продукција потентна и способна да парира обимнијим делима у савременом романоцентричном добу већ и истичу умешност аутора да на само неколико страница дочарају комплексне судбине јунака, задру у срж њихове психе и повежу причу појединца са ширим друштвено-историјским контекстом. Таква је, рецимо, прича којом Олтвањи отвара ову збирку, „Испод свега тече река сете“, а ефекат мистерије, међугенерацијских сукоба и уплива елемената дневне политике у свет обичних људи води до неочекиваних разрешења и обрта који остављају упечатљив и дуготрајан утисак. Исто је и са Арсенијевићевом причом „Питање оца“ која честе мотиве домаће прозе (ратни злочини, потрага за послератним спокојем, дефинисање сопственог идентитета, могућност наставка живота након трауме и др.) меша са неочекиваним стилским поигравањима, чиме расте у један од уверљивијих текстова овог аутора и потврђује његову умешност у приповедној форми. Најзад, Матијевићев прилог „Други човек“ преставља краћу верзију увода у роман Пакрац (2023), и садржи већи број класичних ноар елемената, градећи атмосферу у којој свака престоничка улица постаје мрак којим фигурирају с ума сишавши, профитери, криминалци, тајкуни и повратници са ратишта, а сви они, било да пате од траума или их наносе другима – „овде је сваки човек темпирана бомба“ – живе заједно у Београду који је свима дом и који је „постао чудовиште“ јер се „на све стране књиже губици“.
Поред одговора на конкретно питање које се увек поставља тематско-мотивским оквиром овакве врсте антологијског пресека – у овом случају, питање је како Београд изгледа из перспективе ноар литературе – ово издање такође мапира тенденције у стваралачком раду заступљених писаца. Упркос петогодишњем кашњењу због ког се изгубила актуелност неких прича, јасно је да се у појединим случајевима ради о важним текстовима који су у вези са делима публикованим од 2020. године до данас. Стога је збирка Београд ноар Милорада Ивановића, и поред приређивачких мањкавости, битна и као жанровски поглед на нежанровску тему – и обрнуто – али и као показатељ да су тематске антологије и пресеци кратке прозе неопходни да би забележили један тренутак у развоју наше књижевности и сведочили ширем контексту у ком засебна дела настају.