Časopis Prosvjeta

Katihizis je napisan na jeziku bliskom narodnom, a dogmatsko učenje izloženo je na već tradicionalni način, u pitanjima i odgovorima. Zbog toga će u narodu i dobiti popularni naslov Vopros (pitanje). Katihizis je na širokom prostoru gornjokarlovačkog vladičanstva širen mnogobrojnim prepisima i bio je veoma rasprostranjen, ali i ukorenjen u narodno sećanje

Među dragocenim srpskim knjigama nastalima na teritoriji današnje Hrvatske, u onom nizu izdanja čiji se danas poznati primerci mogu izbrojati gotovo na prste jedne ruke, nalazi se i Nauka hrišćanska za maloljetnu dječicu pravoslavne istočne crkve koreničkog prote Stojana Šobata.
Pisac knjige rođen je 1740. u Debelom Brdu, u Lici, na području otočke regimente. Đakon je postao 1762., a 1764. rukopoložio ga je episkop Danilo Jakšić za sveštenika. U zavičaju je proveo sve godine svoje pastirske službe. Korenički protoprezviter postao je 1781. godine. Njegovim zalaganjem osnovane su srpske škole u Gospiću (1799.) i Korenici (1801). Slovio je kao vrstan propovednik. Umro je u rodnom Debelom Brdu 1819. godine.
O razlozima koji su Stojana Šobata naveli da, u februaru 1772., napiše svoj katihizis može se danas samo nagađati. U srpskim školama toga vremena bilo je u upotrebi nekoliko štampanih katihizisa (Teofana Prokopoviča, Petra Mogile, Platona Levšina, Pavla Nenadovića), a bilo ih je i više rukopisnih (Dionisija Novakovića, Vasilija Križanovskog), koji su šireni prepisivanjem. Pitanje katihizisa za pravoslavne Srbe u Karlovačkoj mitropoliji bilo je u 18. veku veoma značajno i imalo je ne samo versku i dogmatsku, već prvorazrednu političku važnost u situaciji kada austrijska državna vlast pokušava da dokine uticaj ruskih crkvenih knjiga u kojima se, već u uvodnim posvetama, veličaju ruski vladari i ruska državotvorna ideja. Među ostalim, tom odvajanju trebala je da posluži i 1770. osnovana, štamparija Jozefa Kurcbeka u Beču koja je imala, po isključivoj privilegiji i pod budnim nadzorom države, da štampa crkvene i školske knjige za Srbe. Pitanje katihizisa postalo je akutno 1774. kada je, na ultimativni zahtev vlasti mitropolitu Vikentiju Jovanoviću Vidaku da se načini dobar katihizis za narod i škole, Jovan Rajić za sedamnaest dana napisao svoj katihizis, štampan prvi puta u Beču 1776. godine.
Šobatov katihizis nastao je nešto ranije. Mogao je to biti pokušaj mladog sveštenika da se uključi u rešavanje važnog problema ali, čini se izvesnijim, da je autor svoju knjigu napisao pritisnut neposrednim potrebama za jasnom i razumljivom veronaučnom knjigom. Katihizis je napisan na jeziku veoma bliskom narodnom, a dogmatsko učenje izloženo je na već tradicionalni način, u pitanjima i odgovorima. Zbog toga će u narodu i dobiti popularni naslov Vopros (pitanje). Katihizis je na širokom prostoru gornjokarlovačkog vladičanstva širen mnogobrojnim prepisima i bio je veoma rasprostranjen, ali i ukorenjen u narodno sećanje. „Starija čeljad i danas ga znadu od riječi do riječi napamet“, svedočio je Manojlo Grbić.
Ono po čemu je Šobatova Nauka hristijanska značajna i gotovo revolucionarna za doba u kojem je nastala, sadržano je u početnim pitanjima i odgovorima:
– Ko si ti?
– Ja sam čovjek, Srbin i hrišćanin.
– Po čemu se zoveš Srbin?
– Zovem se po rodu, slovu, ili jeziku, onih ljudi od kojih potičem i koji se zovu Srbi.
U ovom odgovoru nalaze se već oni elementi koji će se uvek uzimati u obzir prilikom definisanja pojma nacije, pri čemu će i samo ime imati važnu ulogu u stvaranju nacionalnog identiteta.
Više od četrdeset godina nakon nastanka, knjiga je naposletku štampana 1813. s blagoslovom gornjokarlovačkog episkopa Mojseja Miokovića, na samom zalasku trajanja francuskih Ilirskih provincija. Objavljena je u Veneciji kao jedna od poslednjih knjiga koje su za Srbe štampane u tamošnjoj štampariji Teodosijevih, istoj onoj koja je već odigrala slavnu ulogu u istorijskom razvoju srpske kulture. Pedesetak godina ranije onde se, kod Dimitrija Teodosija, o redakturi srpskih knjiga brinuo Zaharija Orfelin, dok je Nauka hristijanska verovatno bila pod pažnjom mnogozaslužnog Pavla Solarića, korektora kod Dimitrijevog sinovca Pane.
Ponovnom uspostavom austrijske uprave knjiga je, s obrazloženjem “da nacionalna pitanja ne spadaju u nauku vere”, bila proganjana i zabranjivana. I u tome se, svakako, mogu nazreti razlozi njene današnje velike retkosti. Srećom, i malobrojni primerci koji su pretrajali iskušenja vremena, osiguravaju trajno prisustvo Šobatovog Voprosa u srpskoj kulturi i predstavljaju jedinstven spomenik njenog, po mnogo čemu, herojskog doba.