Песник зимског Београда и летњег Ровиња
ПРИЈАТЕЉИЋ: ДРАГАН ЛУКИЋ И РОВИЊ
Септембар 2026
Какве везе има Драган Лукић с Ровињом? Оне најбаналније и најискреније: често је летовао у том граду и волео га је некомпликованом љубављу каква се чува за места у којима проводимо само слободне часове и за које везујемо само лепе успомене. Овај аутор се данас најчешће и с много оправдања сматра песником Београда и градског детињства
Бити песник за децу (чак и изузетан, чак и изузетно омиљен) уме да буде врло незахвално. Сам је Драган Лукић најбоље описао како се читалачки став према њему брзо мења упоредо с одрастањем публике. На почетку романа Три гускетара, он супротставља реакције млађих и старијих основаца: „Ено га, онај чика! (…) Онај што пише песме за нас! – Јао, што је леп!“, радују се ујутру ђаци нижих разреда. „Ено га, онај! (…) Ма онај чилагер што нас гњави дечјим песмицама!“, блазирано по подне одмахују старији ученици. Одрасли читаоци ретко су обртали пун круг и враћали се његовим текстовима, било лаким, течним и прозрачним стиховима, било мање популарним прозним радовима.
Све до данас, у основношколским читанкама заступљене су његове приче из једног џепа о Јасни и Јоци и његове песме; али доба Лукићеве највеће популарности минуло је са златним добом Дечје редакције Радио Београда и распадом Југославије. Окошталост и спора, често насумична еволуција наставних програма, као и велики дисконтинуитети између југословенских и савремених српских издавача, такође су учинилe своје. Ван читалачког (а и аналитичког) фокуса остали су пре свега прозни Лукић, али и већина његових познијих дела која су настајала од седамдесетих година 20. века па до ауторове смрти 2006. године. Посебну целину међу њима чине дела везана за Ровињ, о којима овде желим нешто више да кажем.
Какве везе има Драган Лукић с Ровињом? Оне најбаналније и најискреније: често је летовао у том граду и волео га је некомпликованом љубављу каква се чува за места у којима проводимо само слободне часове и за које везујемо само лепе успомене. Овај аутор се данас најчешће и с много оправдања сматра песником Београда и градског детињства: један од најпознатијих избора његове поезије који се дуго провлачио школском лектиром зове се Небом града, а међу најкарактеристичнијим симболима његовог песништва јесу мотиви тролејбуса и солитера. Мотив мора ређе се везује за њега и – нарочито у првој етапи стваралаштва – Лукић га чешће користи као део сценографије, у песмама насталим под утицајем Радовићевог Капетана Џона Пиплфокса; али отприлике од седамдесетих година надаље, ситуација се мења. Лукић се у том периоду окренуо аутобиографској прози, али је упоредо с романима у којима је приказивао своје предратно и ратно детињство и поратну младост, и савременим приповеткама које на особен начин приказују урбану свакодневицу деце и одраслих, објављивао и текстове посвећене ровињским летовањима. Они у његовом опусу заузимају тако значајно место да је аутор у књизи разговора с Горданом Малетић Драган Лукић у Баба Конином огледалу (1995) могао навести да је објавио пет књига о Ровињу. То су: Песникове приче (1978), Пријатељић (1979), Ровињ Худ (1982), Два ровињска капетана (1986) и Ровињска бајка (1988). И у разноликости ових књига видљивe су жанровска разноврсност и флуидност којe и иначе одликују Лукићево дело: док су Ровињ Худ и Два ровињска капетана збирке песама (ова друга настала у сарадњи с Николом Дреновцем), Пријатељић и Песникове приче су дневнички записи, а Ровињска бајка, као што јој име каже, ауторска бајка.
Можда је најбоље посматрати ове текстове као распарчане делове једног песничког дневника који су прошли кроз низ трансформација. Већи број Лукићевих дела обележен је тиме што су без много измена прелазила из једног модела у други – Пријатељић је тако настао као дводелна радио-игра, баш као и неки његови дечји романи – али и извесном пригодношћу која се везује за песникову лакоћу стварања и плодност на којој су му и замерали. Песникове приче, иако објављене пре Пријатељића, у интерној хронологији надовезују се на њега. Ровињ Худ је делом састављен од песама записиваних на разгледницама, које носе печат тренутка и повода којим су настајале. И Два ровињска капетана су збирка која представља мање самостално песничко дело, а више забележен и објављен ефемерни спис, сведочанство о пријатељској уметничкој игри.
***
Пријатељић је, од свих пет, за данашње читаоце најзанимљивија књига. Крупног формата и илустрована црно-белим фотографијама ровињског фотографа Вирђилија Ђуричина, она представља непретенциозни летњи дневник који Лукић води током једног ровињског лета. Сав усредсређен на фигуру радознале, самосталне и промућурне девојчице Ромине и на њено дружење с Лукићевом породицом, овај текст упркос својој дневничкој форми заправо представља низ анегдота о дечјем виђењу света. Из њих се поступно склапа и слика живота у Ровињу крајем седамдесетих, у коме цела улица учествује у дечјем одгајању и одрастању, и увек се зна ко, кад, где и с ким руча и вечера. Кроз тај пејзаж пролазе различите тек скициране фигуре – песникова супруга и ћерке, суседи, чланови Роминине породице – али свиме влада атмосфера летовања, опуштености и слободе. Ређе промакну детаљи који се односе и на сивљу страну свакодневице, попут тога да Ромина своју слободу захваљује томе што у локалном вртићу нема слободних места. Тек на самом крају одјекне тескобна нота: Пријатељић се завршава напрасним одласком из Ровиња на вест о мајчиној болести, у рано јутро и без поздрава са суседима. Можда и стога Песникове приче нуде својеврсни наставак: у првом делу те књиге песник се сусреће с нешто старијом Ромином и наставља игру започету претходног лета.
Сви ови ровињски наративи повезани су искуством летовања – измештањем из свакодневице – и омеђени границама летње сезоне. Везаност за одређени хронотоп значи и да град упознајемо само с једне стране. Ровињ је овде искључиво летњи, ведри град кратких ноћи, сунца и ретких кишних дана. У односу са мештанима и поред све срдачности увек остаје раздаљина између домаћина и госта, ма колико драгог и честог.
Али за Лукића је и то довољно. Његове анегдоте и пригодне песме – смишљене у лету, да се развесели девојчица или нашкраба порука на полеђини разгледнице – хватају тај привремени летњи живот.
Ти записи данас могу имати велику носталгичну вредност за старије генерације и готово документаристички значај за млађе. Ово су „слике плутајућег света“, жанр-сцене окренуте ситним догађајима свакодневног живота, које Лукић хвата и описује такорећи у тренутку настанка:
„Док је Ромина поручивала ЛИФТ ЗА ДНО МОРА, брзо сам почео да пребирам по машини. Ромина ме је збуњено упитала:
– Шта то радиш кад ти ја говорим?
– Прикуцавам твоје речи за папир да их не заборавим – одговорио сам.“
***
Интимних момената или детаља који би задрли превише дубоко у нечији лични живот, међутим, овде нема. У поменутој књизи разговора Гордане Малетић, Лукић помиње Ровињ више пута, и с тугом говори о распаду земље, али изоставља историјат личних губитака који су га неминовно пратили. Слична суздржаност може се увек препознати и у инсценацији песникове персоне, пријатељића: Лукић је прерасли другар који без тешкоћа улази у дијалог с дететом и прикључује се његовој игри, увек спреман за домаштавање и развијање клице приче. Мрачне, тегобне, па чак и само досадне стране одраслог живота и песничког и уредничког рада – овде су изостављене.
***
Треба нагласити нешто што се у доба кад је Лукић стварао није подразумевало: дечји протагонисти овде су пре свега ликови девојчица. Ромина се уклапа у низ Лукићевих фигура који почиње средином педесетих с цртицама о Јасни, и који ће се после Пријатељића и Песникових прича наставити с Мајом Лек из приповедака осамдесетих година. Без обзира на друге разлике, све те девојчице су неустрашиве, сигурне у љубав и пажњу свог окружења, радознале, коловође у свакој игри. Нимало идеализоване, често су пркосне и помало размажене. Роминин портрет од осталих се издваја пре свега животношћу и развијеном индивидуалношћу. Ова трогодишњакиња у Пријатељићу умногоме се разликује од данашње деце тог узраста – без страха улази у туђе куће, тражи пиво уместо чаја од камилице, шали се на рачун старијих, па и заподева свађу. Док Јасну Из једног џепа приказује углавном у оквиру породице, а Мају Лек пратимо у игри с њеним вршњацима, Ромина у Пријатељићу с „барба Драганом“ функционише као део уиграног комичарског двојца. Они се могу надмудривати и дурити једно на друго до миле воље; увек ће се све завршити помирењем. Лукић њене досетке преноси педантно и вероватно дословно, тако да повремено подсећају на чувену збирку Оловкa пише срцем (1972) Вање Рупник и Будимира Нешића и њене бројне имитације које су потом уследиле.
Пријатељић се од сличних подражавања издваја тиме што је дечји глас чврсто укорењен, временски и просторно одређен, ровињским амбијентом и атмосфером. Томе свакако доприноси и већ поменута изузетна ликовна опрема ове књиге. На сличан начин као Ђуричин, и други илустратори су учествовали у одређивању карактера свих ових дела. Марко Kрсмановић, који је често сарађивао с Лукићем, у Песникове приче уноси стилске и тематске повезнице с њиховом заједничком сликовницом Kапетанов сланик (објављеном исте 1978. године) која се, у много стилизованијем кључу, такође поиграва мотивом мора, пловидбе и морепловаца, док се на ободима илустрација појављује препознатљива Лукићева фигура. Ровињ Худ илустрован је аутентичним дечјим цртежима, а Ровињску бајку прате танани, зачудни цртежи и акварели Живка Харамије.
Ровињска бајка, једина од свих ових наслова, има средишњу наративну конструкцију у којој колективно „ми“ (да се претпоставити да је у питању група деце) трага за вилом Ровињком и у потрази корак по корак пролази читавим градом, од звоника цркве, преко острва Катарина, тржнице, градске фонтане, а потом до „званичних“ места попут главне поште, градске скупштине, градске књижнице и лучке капетаније. Кроз целу књигу промиче и „песник-туриста“ у коме је лако препознати самог Лукића, али који остаје заинтересовани посматрач на маргинама радње. Потрага за вилом разгранаће се и до фабрике дувана, али и до медитеранских биљака – бокора рузмарина, лаванде и ловора. Тим путем, Лукић поступно гради неку врсту непретенциозног песничког туристичког водича кроз Ровињ, упознајући децу с његовом топографијом и историјом. Ровињска бајка је, могуће, и конципирана као наменски текст, готово рекламног карактера. Будући да ју је објавила загребачка Школска књига, никад више није доживела самостално издање, већ је заједно с другим текстовима уклопљена у надређену целину новог издања Пријатељића.
Што сам више одмицала у писању овог чланка, постајало ми је све јасније да је неумитно прошло време у коме су ове књиге без тешкоћа и преиспитивања могле бити објављене, а потом куповане, поклањане и читане. Издања која су се појавила код хрватских издавача, често језички адаптирана (рецимо, од стране Ивана Кушана), тешко да ће бити поновљена у првобитном виду, а ни онда не би могла рачунати на некадашње тираже и популарност међу читаоцима. Нова српска издања лишена су оригиналне ликовне опреме, али нема ни нових илустрација које би евентуално на креативан начин замениле Ђуричинове фотографије, Харамијине аквареле или прпошне цртеже Марка Крсмановића. Лукићево идеолошки надасве дискретно али аутентично југословенство, лакоћа писања и сарадња с великим бројем различитих југословенских издавача су, парадоксално, учинили даљи живот многих његових текстова неочекивано сложеним, постављајући пред уреднике и издаваче неочекиване проблеме. Нажалост, све до данас нису добиле заслужену пажњу ни друге Лукићеве збирке и сликовнице везане за апстрактније и комичније приказану слику мора, попут Морнарске читанке или Гусарске конзерве, иако у њима чешће налазимо песме ношене чистом радошћу језичке игре. Завршила бих овај текст једном од њих која се појављује у Пријатељићу као песма „коју су деца говорила мору на великом кеју“, али је у неким Лукићевим књигама поезије објављивана под насловом „Тепање мору пред спавање“. Нежност и раздраганост ове песме, њена тоналност и ритмичност која много дугује класичној форми успаванке, спадају у најтрајније одлике Лукићевог песништва.
Море моренце
море морекањо
море морце
море морче
море морчетино
море морнарче
море морнарино
море морнарчетино
море моркењо
море моркањетино
море моресо
море морко
море моргоре
море мордоле
море морслано
море моргорко
море морибо
море морлађо
море плавоморе
идемо на спавање.