KRITIKA - Uroš Bojanović: "Sam u vodi", Partizanska knjiga, Kikinda, 2017.
U VODI DO GRLA
Mart 2017
Sam pesnik, iz pozicije mladog čoveka, koji ceo svoj život provodi u vremenu koje se određuje kao ,,posleratno” i posledicama tog konstrukta, pišući poetsku hroniku Teslića, piše i intimnu i generacijsku istoriju postjugoslovenskog prostora
Sam u vodi treća je pesnička zbirka mladog bosansko-hercegovačkog pesnika Uroša Bojanovića, objavljena u izdanju mlade i u svakom pogledu sveže Partizanske knjige. Čitalačkoj publici u regionu upravo je ovom zbirkom skrenuta pažnja na Bojanovića, otvarajući pritom pitanje zašto se o ovom autoru, autentične i angažovane poetike, nije više govorilo povodom ranijih pesničkih knjiga. Već je druga zbirka, pod nazivom Iz druge sobe predstavila Bojanovića kao jednog od najzanimljivijih i najosobenijih pesničkih glasova koji su se u ovoj deceniji javili na prostoru BiH. To, međutim, nije prepoznato ni u okviru ,,scene” ni od strane kritike, a razlozi su višestruko zabrinjavajući. Prvi se tiče jaza koji i dalje postoji između dva BiH entiteta, koji se odražava, paradoksalno, i na onu umetnost koja ulaže svoje kapacitete u pokušaje da se taj jaz premosti. Jezgra bosanskohercegovačke pesničke scene, vezana uglavnom za Federaciju, u nedovoljnoj meri komunicira s pojedinačnim pesničkim pojavama koje dolaze iz Republike Srpske. U tom smislu i Bojanović i još neki autori, ostali su nep(rep)oznati na književnoj sceni kojoj po geografiji pripadaju – jer pesničko umrežavanje funkcioniše dominantno u unutarentitetskim granicama, pa je tako i bosanskohercegovačka scena, iako živa i plodna, često nedovoljno otvorena i ujedinjena. S druge strane, prisustvo poezije Uroša Bojanovića na književnim portalima i časopisima u Srbiji (poput AGON-a), još uvek nije bio dovoljan povod da se tzv. pesnička scena u Beogradu ili Srbiji zainteresuje u pravoj meri za ovog pesnika, što je opet u vezi s ukorenjenom nezainteresovanošću koja postoji čak i kod onih koji se deklarativno, u najširem smislu, aktivno bave poezijom. Na kraju, razlog bi mogao biti i u tome što svojom poetikom, Bojanović značajnije odstupa od dominantnih poetika u novoj poeziji regiona, makar su ta odstupanja u njegovom slučaju kvalitativno opravdana. Pronicljivost urednika Partizanske knjige i poverenje koje su ukazali mladom pesniku, čini se da polako otvaraju put ka nešto široj recepciji, a onda i adekvatnom vrednovanju poezije ovog autora.
Zbirka Sam u vodi objedinjuje 34 pesme, različitog, uglavnom kraćeg, obima, a već se kroz prvih nekoliko pesama uočava tematski okvir koji konstituiše srž Bojanovićeve poetike. Mnoge od ovih pesama deluju kao slike istrgnute iz kakve celine, fragmenti ili skice filmskog sinopsisa, koje u nevelikoj količini teksta donose značajne eksplikacije. Uzbudljive, onoliko koliko nam, sa knedlom u grlu, Bojanovićeva tematika dozvoljava da u ovoj poeziji uživamo, i koliko nam istovremeno ne dozvoljava da od nje odustanemo. Tematski, reč je o poeziji koja se na prvoj liniji razračunava sa postratnom stvarnošću, u stalnoj potrebi da se izbegne autocenzura. Sam pesnik, iz pozicije mladog čoveka, rođenog na početku rata, koji ceo svoj život provodi, zapravo, u vremenu koje se određuje kao ,,posleratno” (postapokaliptično?!) i posledicama tog konstrukta, pišući poetsku hroniku Teslića, grada koji je pozornica najvećeg dela njegovog (životnog i poetskog) iskustva, piše i intimnu i generacijsku istoriju postjugoslovenskog prostora. Čak i kad se čini da u autorskoj nameri nije bilo takve ambicije, da je pisanju pristupio sasvim lično i ispovedno (dajući svom lirskom subjektu i svoje ime, prepuštajući mu svoj identitet, skoro se u potpunosti otkrivajući pred čitaocem), Bojanovićeva pesnička svest je takva da svako iskustvo i svaku pesničku sliku transformiše u ono što se prepoznaje kao naša stvarnost i što na kraju i daje ovoj zbirci smisao hronike.
Lirski subjekat u tom ispisivanju retko je sam – njegova su iskustva često proživljena u društvu prijatelja, precizno lokalizovana; ili su prenesena iskustva drugih, gde se lirski subjekt javlja kao zapisničar, svedok, poput narodnog kazivača. Drugi je važan kao partner, sagovornik, saučesnik, a najviše kao čovek, jer se tek u odnosu s drugim pronalaze oni željeni elementi ljudskosti. Svoje poetske junake Bojanović imenuje, oni su stvarni i istiniti, onoliko koliko je ova poezija način da se beleži istina i da iskorak iz intimnog označi potrebu za stvarnim imenovanjem sveta, ne ulepšavajući njegove likove.
Zbirku otvara pesma koja nosi naziv Tradicija, a koja barem na prvom, pojavnom planu, ne govori o kolektivnim, već o malim, nevažnim, ličnim tradicijama poput ispijanja kafe u kafani. Međutim, ta tradicija nije ritualnog tipa i krije u sebi dublju zasnovanost. Stvarno značenje ovoj slici upisuju mesto i vreme – mesto kafane je preko puta bolnice, koja je jedan od ključnih prostora Bojanovićeve poezije, bilo da je to ratna bolnica, sanatorijum za duševne bolesnike ili hitna pomoć. Tradicija je sadržana u permanentnoj mogućnosti da se tu i tada bude niko i ništa. To nije lagodna pozicija komforne neprimetnosti, rasterećenosti, već naprotiv, stanje u kojem lirski subjekat da ima pištolj ubio bi se. Pravilna repetitivnost, izvesnost vremena (subotom), mesta (mala kafana preko puta bolnice) i osećanja (suicidalnost), ukazuju na trajno, hronično stanje apatije i upoznaju nas, već na početku sa duševnim stanjem subjekta ove poezije. Njegova autodestruktivnost s jedne strane je svest o posedovanju istovremene moći i nemoći nad životom, a s druge i mogućnost da se, relativizovanjem sopstvenog života, i sebe samog shvati sa dovoljno neophodne autoironije. Svest o suicidu, veština smrti, deluje kao jedini način da se raspolaže životom, da se ovo ja suprotstavi svetu, jer to je, saznaćemo, svet koji ne ostavlja mnogo drugačijih mogućnosti. Tek sa tim znanjem, sa tom svešću o mogućnosti konačne presude, o konačnosti odluke koja ne ovisi samo o istoriji već i o njemu samom, lirski subjekt može sebi da dozvoli da bude onaj koji ne samo gleda u svet nego ga i vidi. Moć da se vidi, ipak, istovremena je sa svešću da ne može radikalno da se deluje, samim tim ni da se obnovi vlastita vitalnost – tu moć nema čak ni tekst. Dok se tekstom postavlja prema svetu i kroz tekst ga imenuje, oblikuje, uspostavlja poredak, fizički i mentalno lirski subjekt nije u stanju da se u potpunosti od njega zaštiti – pod naletima sveta on pati i telesno i duhovno. On, koji je niko i ništa u svom malom, lokalnom mizanscenu, na kraju zbirke, koju zatvara pesma „Jesolo”, ponovo oseća da ga niko ne vidi i čeka da ga more proguta. Tek tu on može da izgovori daleko od svih ja sam čovek, tek na mestu elementarnog jedinstva sa osvetnički raspoloženom Zemljom, trenutno izdvojen od ljudi, čovek može biti čovek; onde gde nestaje pitanje odgovornosti i ostaje prostor čistog egzistiranja. Ono, čini se, bez drugih, ipak nije održivo, relacionizam s drugim je onaj dinamizam koji omogućuje trajanje, a istovremeno uvek i uvod u nove konstrukte i iz njih proistekle sukobe, što je, reklo bi se, i u osnovi Bojanovićevog kružnog osećanja istorije.
Prostor i vreme važni su elementi ove poezije, ključni činilac dokumentarnosti, što nas i učvršćuje u ideji da ovu poeziju treba čitati (i) kao hroniku. Prostori Bojanovićeve poezije podržavaju njen smisao – to su bolnice, groblja, postratni gradovi na čijem se pozorju lako čitaju tragovi i posledice istorije – u kojima možemo prepoznati tipične ekspresionističke topose, kakve nam je ostavilo iskustvo poezije i proze jugoslovenske avangarde. Bojanovićevi ratni rekonvalescenti, stvarne žrtve rata, pokazuju humanost i trpeljivost dok drugi iz krvavog rata izlaze kao zaslužni građani; njihovi naslednici već vide potenciju ponavljanja matrice. Svojevrstan par u tom smislu čine pesme Neznani i Dva ratna druga, koje su ujedno i među najuspelijim pesmama u ovoj knjizi i koje bi, možda, svoje mesto u konstrukciji zbirke bolje opravdale da su pozicionirane jedna do druge. Već kontrastrirani pojmovi u naslovima – neznanac i drug – ukazuju na dva lirskom subjektu različito udaljena junaka. Neznanac je neko ko pripada vremenu pre, kome se ne doznaje ime ni sudbina, ratni ranjenik kojem su amputirane obe noge. Prijatelj je student medicine, u čijoj viziji budućnosti ponovo stoje bolnica, ratni ranjenici, amputirana noga kao neminovna ishodišta konkretnih uzusa prostora (podneblja) i vremena (istorije). Pesme tako prave jedan vremenski luk od osvedočene prošlosti do predviđene budućnosti, koje u pesničkoj viziji izgledaju identično. Između toga je ono sada o kojem i iz kojeg autor piše, a koje je podjednako obeleženo ratom i donosi drugu vrstu duhovne i moralne amputacije, društava koja u kontinuitetu žive posledice i potencije starih i novih sukoba.
U tom je smislu naročito zanimljiva, majstorski izvedena, trodelna pesma Tri boje, jednaka, koja kroz tri, hronološki perturbovane, filmski montirane slike, sublimira jedini i pravi, opsceni smisao rata i položaja čoveka u njemu. Uznemirujuć sadržaj slika, kao da je bio razlog ove hronološke rekombinacije, kako bi prizori užasa progresivno vodili pesmu prema kraju. Pesma počinje samoubistvom ratnika, PTS-ovca, koji je predstavljen sasvim običnim, ljudskim osobinama – on je ,,moj komšija/vrstan ribolovac, ljenština”, ni po čemu, dakle, drugačiji od drugih, mali čovek sa traumom. U drugoj i trećoj slici mi otkrivamo pravi smisao traume, pravu prirodu ,,ratnika” – kroz scene silovanja žena i leševa jer ,,kad su fiziološke potrebe u pitanju/teško je vojnicima”. Cinizam i ironija postaju način na koji se, ne samo pesnička slika čini efektnijom, već i omogućuje distanca sa koje pesnički glas može da peva o temama ratnih monstruoznosti, a da ne sklizne u patos i nedostojnost, ili neprikriveno gnušanje.
Bojanović, međutim, nije samo pesnik postratne tranzicije. Uz brojne uplive popularne kulture, koja u slučaju ove poezije ne ostaje samo referenca, već često izrasta u pravu malu sociološku analizu (Rodi me, Zdravko, sretnog), Bojanovićeva poezija se dotiče i pitanja emigracije, polne diskriminacije, korupcije, ona je po potrebi buntovna, revolucionarna, razobličava deformacije patrijarhalnih konstrukata (Dvije slike) i različite oblike društvenog licemerja (Lutka). Ona je intimistička ali se nužno, i u onim najintimnijim, ljubavnim pesmama, dotiče pitanja šire kontekstualizovane stvarnosti. Takva je sjajna pesma koja počinje stihom Svako ima svoju Džejn, u kojoj je pesnik, kojeg smo već prepoznali kao hroničara grada, podneblja, istorije, sada sam sebe definisao i kao biografa svoje Džejn, u podtekst žovijalne ljubavne pesme, integrisao goruću temu migracija mladih s ovih prostora, koju posmatra kao intimno pitanje, pitanje nemogućnosti da se ono intimno izbori sa pritiskom društvene realnosti.
Na kraju treba istaći kao značajne vrline ove poezije jezičku jednostavnost, direktnost, ekspresivnost, koje, ako joj ponekad možda ponešto i oduzmu, zasigurno je preporučuju za čitanje i komunikaciju i sa nekim, za poeziju novim, čitaocima.