Intervju, Milovan Danojlić, književnik
POSLE SVEGA, NEMAM SNAGE NI ZA LJUBAV NI ZA MRŽNJU
Juni 2017
Dok je postojala zajednička država, zalagao sam se za prijateljske odnose sa svim njenim narodima, posebno sa Hrvatima. Posle svega što se izdogađalo, nemam snage ni za ljubav, ni za mržnju. U duši se pojavilo mrtvilo, i praznina. Uz poštovanje, i bolje međusobno poznavanje, mogli smo daleko stići, a eto, završili smo u blatu rđavih i zavidljivih suseda. Ono što su nekad gradili najbolji, potukli su, u glavu, najgori
Književnik Milovan Danojlić ove godine je napunio osamdeset ljeta i, gledajući unatrag, iza njega stoji zaista plodna spisateljska karijera. Napisao je i objavio sedamdesetak knjiga beletristike, poezije, esejistike i književne kritike. Rado piše i knjige za djecu, a preveo je i prepjevao djela poznatih pisaca (Šekspir, Bodler, Brodski, Sioran, Aragon, Paund, Jonesko i druge) s francuskog i engleskog jezika. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“, a za roman „Oslobodioci i izdajnici“, dobio je 1997. godine NIN-ovu nagradu. Uz Zorana Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, Borislava Pekića, Vladimira Gligorova i druge, jedan je od osnivača Demokratske stranke 1989. godine. Član je SANU-a od 2000. godine. Danojlić već skoro četrdeset godina živi u Francuskoj, odakle prati burna zbivanja u srpskom društvu i na širem južnoslavenskom prostoru, ogorčen prema nasilju iz proteklog doba i kritičan prema ideologijama starih i novih upravljača. Jedna Danojlićeva rečenica dobro sažima kompleksnu sudbinu pisca i bolnog svjedoka svoga vremena: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.“
Razgovor koji slijedi neka je vrsta Danojlićevog dijaloga s poviješću i sadašnjošću, u kojem njegovo ogorčenje prema ružnim događajima smjenjuje razumijevanje prema ljudima i narodima, a kritičnost prema banalnostima ovoga vremena transformira se u zahtjev za traženjem trajnijeg smisla ljudskog djelovanja.
Često ste se u vašim knjigama bavili tragičnim događajima kroz koje je Srbija prolazila u XX stoljeću. Kako na sudbinu svoga naroda gledate danas?
Milovan Danojlić: Bez uvida u te događaje ne može se razumeti današnje stanje stvari, a ono je prilično obeshrabrujuće. Gotovo puna dva stoleća mi smo napredovali u dobrom pravcu, da bismo stigli na loše i veoma neudobno mesto. I šire, u svetu, došlo je do klimatskih promena za koje se nismo spremali… Sa našim prostodušnim shvatanjima o istini, pravdi, prijateljima i saveznicima, začetim u 19. veku, obreli smo se u ciničnoj i nihilističkoj eposi gde se sva pravila, uključujući i osnove međunarodnog prava, bezobzirno krše, i gde se pljačkaški i osvajački ratovi vode pod izgovorom zavođenja demokratije i ljudskih prava, gde se žrtve proglašavaju za krivce, a krivci za heroje. Nije čudo što smo se zbunili i pomutili.
Uporna, viševekovna težnja našeg naroda ka slobodi i nezavisnosti dobila je, sa Karađorđevim ustankom, snažan zamah i jasan pravac. U sledećih stotinak godina utvrđivali smo i izgrađivali privredne, prosvetne, vojne i zdravstvene ustanove po ondašnjim najvišim svetskim merilima, u otporu prema ličnoj vladavini i bezakonju. Onda se desio polom, sa ogromnim, pre svega ljudskim gubicima, u Velikom ratu. Pobednici, a oslabljeni, ušli smo u zajedničku južnoslovensku državu držeći se svoje, centralističke ideje, po francuskom modelu, koji se na prvim koracima pokazao kao neprikladan. Jugoslavija je mogla biti srećna formula nacionalnog samoprevazilaženja i osvajanja identiteta na jednom višem civilizacijskom stupnju, a okrenula se u muku i samouništenje u zajedničkoj grobnici. Našli smo se u društvu nezadovoljnika čiji je biološki sat napredovao drugom brzinom, u drugom pravcu, te nisu pokazivali spremnost na žrtvovanje bez koga se nijedan zajednički pothvat ne da izvesti. Nismo imali sreće, niti iskustva, a ni znanja. Ni neko jači i pametniji od nas ne bi znao ujediniti i uskladiti te rogove u poderanoj vreći istorije. Da nije bilo Hitlera, i s njim u vezi Broza, možda bi se, u uslovima mirnodopskog razvoja, neko rešenje ipak našlo. Tzv. „oslobođenje“ donelo je pola veka ćutanja, gutanja i samoobmanjivanja, da početkom devedesetih sve ono što se zataškavalo provali kao otrovna bujica mržnje i zločinjenja. Ostali smo sami na braniku države koja nikome nije bila potrebna, koju je Zapad, iz svojih razloga, otpisao. Proglašeni smo za glavne i jedine krivce za sve što je usledilo, našli smo se na udaru velike svetske Imperije i njenog pohoda na Istok, uvređeni, umorni, oklevetani i zgaženi. Svi tokovi naše novije povesti su dovedeni u pitanje, naši oslobodilački ratovi su proglašeni za osvajačke, osporeno nam je pravo na kolevku države i kulture, našu prošlost procenjuju neznalice u svojstvu sudskih eksperata, krivi smo što uopšte postojimo, što nismo manji i nevidljiviji, što smo po verskoj i rasnoj liniji bliski sa Rusima, što se i dalje opiremo i kočoperimo, što odbijamo da legnemo na rudu, što ne priznajemo svetskog gospodara. Jedan deo naše elite je povio šiju i usvojio optužbe, progutavši otrov samomržnje, ali imunitet u narodnom organizmu i dalje daje znake života, a kod mladih, izgleda, i jača, i pored klonuća na opštem planu. Od sredine prošlog veka naše selo odumire, prostor se prazni, demografija opada, privredna proizvodnja je zakočena, teško se živi, nastavlja se iseljavanje na sve strane sveta. Stanje je teško, a opet, treba se nadati obnovi. I u prošlosti je bilo ovakvih perioda, ovakvih i još težih, pa ipak smo nekako isplivali i stali na noge. Preporod će doneti mladi, oni nemaju izbora, za njih je to pitanje života i smrti, a mi im možemo pripomoći, dobaciti im po koju reč koja osvetljava put. Mladi već sada osećaju svu težinu poniženja i nepravde pod kojom stenje narod; ostaje im da to osećanje pretvore u delatno načelo. Glavno je imati jasnu svest o stanju stvari i čekati povoljan trenutak, a on mora doći. Stvari se, srećom, menjaju, ponekad i u dobrom smeru.
Bavili ste se u vašem pisanju na vrlo dramatičan način i vlastitom pozicijom čovjeka koji neprestano sa zebnjom gleda u vlastitu zemlju iz koje je stjecajem životnih okolnosti izmješten u tuđinu. Kako danas gledate na vlastitu bolnu prošlost?
Milovan Danojlić: Moj životni vek je, u dobroj meri, protekao uporedo sa lomovima kroz koje je prošla narodna zajednica. Kao dete sa sela, od malih nogu pratim rastakanja tradicionalnog narodnog života, gašenje seoskih domaćinstava, bežaniju u gradove i beli svet, zablude u koje nas je uvodila vlast, sa iluzijama da negde, daleko, postoje temeljno bolji uslovi za osvajanje duhovnog i materijalnog blagostanja. Tako sam se, kao pravi sin rodne zemlje, obreo u iseljeništvu: u tuđini sam proveo blizu 40 godina, a da se ni za korak nisam udaljio od zavičajnog podneblja, pošto sam, i u svetu, pisao gotovo isključivo o našoj sudbini. Bombardovanje, s kraja prošlog veka, proživeo sam kao da su mi bombe padale na glavu, tamo usred Francuske. Otadžbinu, i njen jezik, pisac nosi u krvi. Od otadžbine se ne može pobeći, jer se ne može pobeći od sebe. A seobe su upisane u kod našeg postojanja, jedan od naših najboljih romana nosi taj naslov. Sledimo amanet predaka, idemo njihovim putevima bez svoje volje, takoreći nesvesno. Seobe su jedan od ključeva našeg prisustva u ovom svetu. Egzistencijalna pitanja se, u tuđini, postavljaju sa većom oštrinom. Sve je, stalno, ugroženo i osporeno, u ličnom i zajedničkom trajanju. Daljina nas oslobađa suočavanja sa trivijalnošću, iz daljine se nazire gola suština, a ona budi strah. Nisam od onih koji se vajkaju, ne mislim da mi je prošlost bila posebno teška. Pristao sam na zadate uslove. U početku, i diktatorski, jednopartijski sistem činio mi se kao prirodno, čoveka dostojno ustrojstvo: porodica, škola, radni odnosi, sve je to funkcionisalo na sličan način. Borio sam se da živim i preživim, i u tome sam uspeo. Nadživeo sam onovremene moćnike, ko ih se danas uopšte seća? Početkom osamdesetih smrklo mi se pred očima, pa sam pobegao u Francusku, kao što sam, početkom pedesetih, pobegao sa sela u Beograd. U oba bekstva nosio sam sa sobom, kao neotuđivi prtljag, uspomene na ljude i pojave, i naš dobri, bogati, maternji jezik…Imao sam o čemu da razmišljam i da pišem. I pored mnogih neprijatnosti proživljenih u domovini i u tuđini, mislim da sam imao sreće. Ja sam, u biti, privilegovan čovek.
U vašim knjigama često provejava jedan, ako se tako može reći, cioranovski osjećaj da je čovjek i narod u burama vremena, naročito na ovim prostorima, neprestano na gubitku. Da li iz vašeg iskustva nazirete i neku svijetlu tačku kada je budućnost Srbije u pitanju?
Milovan Danojlić: Šta ćemo, kad nam se tako zalomilo. Zatekli smo se na kontinentalnom razmeđu, kuća nam je nasred „svetske džade“, živimo na raskršću nacija i vera, i geostrateških aspiracija. Ko god krene u osvajanje sveta, najpre udari na nas. To je muka, ali i izvesna blagodat. Gledamo u više pravaca, više vidimo i bolje razumemo, saživljujemo se sa jakima i sa slabima, sa bogatima i sa siromašnima. Mi smo, još od Kosova, stalno na većem ili manjem gubitku, a gubitnici dobivaju na životnoj mudrosti, na sposobnosti razumevanja suprotstavljenih pogleda i iskustava. Verujem u budućnost Srbije već i zbog toga što verujem u jevanđelsku dobrotu njenih ljudi. Energija dobrote je neuništiva, ona ne može promašiti najviši ovozemaljski cilj. Dakako, ostaje nam da iz svega što nas je u prošlom veku snašlo izvučemo odgovarajuću pouku. Narod je dugoveko živo biće, on prolazi kroz svakojaka iskušenja, kroz poraze i krize, ali ne umire lako i brzo, kako nam se, pri površnom praćenju sadašnjih zbivanja, čini.
Nekad ste pratili i poznavali suvremenu hrvatsku književnost i hrvatsku kulturnu scenu. Koliko je poznajete i pratite danas? Koliko smo još potrebni jedni drugima i kako vidite budućnost odnosa ovih jezično bliskih književnosti?
Milovan Danojlić: Pročitam ponešto, ovde-onde, i vidim, da i tamo ima razumnih ljudi, ali do šire javnosti dopiru uglavnom glasovi nerazumnih mrzitelja, sad je njihovo vreme. Veze su pokidane, od pisaca koje sam poznavao u Zagrebu više ne znam ko je u životu, ko nije, i za koga sam ja umro, iako sam živ. Dubok je jaz, i produbljuje se već tri decenije. Počelo je sa onom kampanjom protiv Memoranduma naše Akademije, a pošto je taj tekst proglašen za srpski Majn Kampf, ne verujem da ga je iko uistinu čitao. Taj se proglas zalagao za očuvanje Jugoslavije i za socijalističko samoupravljanje, što je možda bilo prevaziđeno, ali što sa nacizmom i fašizmom nema nikakve veze. I kako je počelo, tako se nastavilo, sa zlovoljom i mržnjom, bez pokušaja da iko ikoga razume. Svi smo se našli na indeksu, a kome ja nisam potreban, ne treba ni on meni. Progovorili su oni koji uživaju u mržnji, što je najviši oblik prostaštva i nekulture. Ja u tome ne nalazim svoje mesto. Dok je postojala zajednička država, zalagao sam se za prijateljske odnose sa svim njenim narodima, posebno sa Hrvatima. Posle svega što se izdogađalo, nemam snage ni za ljubav, ni za mržnju. U duši se pojavilo mrtvilo, i praznina. Uz poštovanje, i bolje međusobno poznavanje, mogli smo daleko stići, a eto, završili smo u blatu rđavih i zavidljivih suseda. Ono što su nekad gradili najbolji, potukli su, u glavu, najgori. Razišli smo se, uz neizmernu radost glupana. Valjda će, u budućnosti, početi neki zdraviji odnosi. Ja upravo punim osamdesetu, i u toj budućnosti neću učestvovati.
Potpitanje prethodnog pitanja je problem jezika. Tu temu pratite i komentirate dugo, još od „Deklaracije o položaju i nazivu…“ Trenutno paralelno traju procesi razdvajanja jezičnih praksi i politika Srba i Hrvata, a i ostalih, i na drugoj strani međusobnog preuzimanja, pa i otimanja. Što je činiti, naročito malobrojnim Srbima prečanima, koji kao ozbiljni ljudi žele insistirati na svojim pravima, a ne žele umanjivati tuđa?
Milovan Danojlić: Jezička stvarnost je posebno ružna lakrdija naših odnosa, i to na prostoru celog Slovenskog Juga. Nema hrvatske knjige koju neću razumeti, kolikogod kovanica i neologizama da mi ponude. Uzalud ludorije sa leksikom, u pitanju je jedan i jedinstven lingvistički sistem, a iz sistema se ne može pobeći. Uostalom, među tim kovanicama ima i dobrih, koje bismo mi, iz drugih područja, mogli usvojiti. Što se više insistira na autonomiji jezičkih varijanti, to se više potvrđuje provincijalna glupost, uz tužno neznalaštvo i psihičku poremećenost. Naši Muslimani, u Raškoj, traže da im se sudski spisi prevode na bošnjački. Hrvat i Srbin se bez teškoća razumeju, i kao da upravo to, na jednoj strani izaziva bes, i potrebu da se po svaku cenu razdvoje, pa traže prevodioca, da bar formalno postave granicu gde je ona suvišna.
Sve to ne spada u lingvističke probleme… Po sredi je bolest, patološki refleksi naopake politike, gde su poluobrazovane mase završile u moralnom i intelektualnom bespuću. Potomci će nam se smejati, budu li čitali ovo što se danas govori i piše. Među boljim jezičkim priručnicima, koje povremeno konsultujem, nalazi se onaj što ga je, svojevremeno, izdala Matica hrvatska. Institut naše Akademije nastavlja da izdaje Rečnik u koji unosi i građu hrvatskih pisaca, kao što je veliki Rječnik JAZU uneo obilati materijal iz srpske književnosti. A evo, nedavno je naša Akademija dobila pismo od jednog Hrvata koji nas, povodom preuzimanja leksike iz zapadnog područja, optužuje za „srbijanski lopovluk“. U kakvom li mraku taj nesrećnik živi, i ko će mu pomoći da iz njega izađe! Između Vranja, Vareša i Varaždina možemo napraviti stotinu država, ali se granice zajedništva u jeziku ne daju postaviti. Jezik je instrument života, a život je mudriji od ljudskih gluposti i nastranosti.
Sigurno ste mnogo puta odgovarali na pitanje o smislu postojanja i sudbini Srpske književne zadruge. Pa evo još jednom, vidite li budućnost SKZ-a pretežno uz pomoć države, u obnovljenom članstvu i zadužbinarstvu ili u nečem trećem? Kako vidite danas idealno sastavljeno Kolo SKZ-a, podijeljeno između klasike, strane i domaće književnosti te humanističkih disciplina? Koji je strateški cilj kuće i njenih knjiga?
Milovan Danojlić: Položaj Zadruge je i moja lična muka i nevolja, otkako sam se našao na čelu njenog Upravnog odbora. Nekako se održavamo, u očekivanju da se odredi status ove stare kulturne ustanove u novim uslovima i promenjenim okolnostima. Pod komunistima je bilo lakše, oni su strahovali da ih ne proglase za grobare kulture te su vodili brigu o Zadruzi, a za uzvrat nisu tražili bog zna šta, tek poneku knjigu povodom jubileja njihove Partije. Neoliberalni kapitalizam ne pati od takve uviđavnosti, njemu je kulturni razvoj zemlje poslednja briga, on nije svestan važnosti duhovne tradicije. Na nama, okupljenima oko SKZ-a, stoji velika obaveza: naći svoje mesto u promenjenoj društvenoj klimi. Program Zadruge je utvrđen osnivačkim aktom godine 1892., i on je i danas aktuelan. Zadatak Zadruge je izdavanje odabranih dela domaćih i stranih pisaca, posebno klasika iz grčko-rimske civilizacije, te istoriografskih pregleda i zbornika, jednom rečju, štiva koja će doprineti širenju opšte prosvećenosti i uzdizanju narodnih masa. Zadruga ovaj program ostvaruje punih 125 godina, ali je ranije nailazila na veće razumevanje kod pojedinaca i ustanova, već zbog svoje pionirske vokacije. Danas svaki izdavač – a u Beogradu ih ima preko stotinu pedeset! – vrši određenu kulturnu misiju, i Zadruga se izdvaja izraženom doslednošću i strožim izborom knjiga. Članstvo se proredilo, zadužbinara je sve manje, osećanje patriotske upućenosti na vodeću izdavačku kuću je oslabilo, publika je osiromašila, a država ne stiže da porazmisli gde da nas smesti i kako da nam pomogne. Tražimo formulu opstanka. Srećnija prošlost nam je ostavila veoma lepe prostorije u centru grada, sa velikom knjižarom što nam, u novonastalim prilikama, pada kao teret. Više od materijalne pomoći, potrebna nam je svest državne uprave o mestu i ulozi SKZ-a. Trebalo bi jasno utvrditi šta možemo i moramo, kao i odgovarajuću meru pažnje od stranih društvenih činilaca. Izbor objavljenih knjiga valja da bude brižno smišljen, a za to je potreban fond koji se od prodaje na tržištu ne može obezbediti. U očekivanju velikih dobrotvora i razumevanja društvenih faktora, preživljavamo nevesele godine. Mi smo, od osnivanja, pomalo kuburili, ali je prostor oko nas bio širi, slobodniji i manje rabljen, nego danas. Oko 40% prvobitnog članstva živelo je izvan Kraljevine Srbije. Pa opet, uprkos ratovima, revolucijama, skromnim radnim uslovima, objavili smo, samo u Plavom kolu, 725 tomova proze, poezije, memoara i istoriografskih dela, i to je danas, zlatna riznica svake bolje biblioteke, javne kao i privatne.
Srpska kultura danas napadnuta je agresivnim valom jeftine i petparačke zabave. Kakav bi bio vaš savet mladim piscima u situaciji već pomalo civilizacijske apatije koja je prisutna i u drugim zemljama?
Milovan Danojlić: Izbegavao sam da dajem savete i svojoj deci, pa opet, ispali su sasvim pristojni mladići. Pouke ulaze na jedno, izlaze na drugo uvo. Za vaspitanje su mnogo delatniji primeri. U našoj baštini ima ih, u izobilju. Prva odlika valjanog pisca je bežanje od lakoće, od mode, od jeftinog uspeha. Civilizacija spektakla bi sve ljude da pretvori u beslovesnu potrošačku masu. Ne mogu da zamislim ozbiljnog stvaraoca voljnog da učestvuje u tom programu. Duh i dalje sebi postavlja najteža pitanja, i svako polaže račun pred samim sobom. Na tom ispitu nema provlačenja i zabušavanja. Pišući, komponujući, slikajući, postavljamo sebi najviše ciljeve, a ostvarujemo ih delimično, po meri svog dara, snage i pameti… Ovo ostalo, što se dešava na pozornici, prolazi kao voda, kao vetar, ne ostavljajući traga iza sebe. Nemam ništa protiv jeftine zabave, i ona je čoveku ponekad potrebna, samo neka se zna, šta je šta. Na delu je nasilje banalnosti, poplava tabloida, kao da je nekome stalo do zaglupljivanja običnih ljudi, kao da ne zaslužuju ništa otmenije, i lepše. Prostaštvo se ne može zabranjivati, ali bi se moglo, bar donekle, obuzdavati. Na Zapadu je masovna kultura, ipak, na nešto višem nivou nego kod nas. Poezija, moja celoživotna ljubav, u tim, petparačkim predstavama ne učestvuje. Pesnik, po rečima Župančiča, zna svoj dug. On stoji na suprotnom polu od lakoće i onda kad, kao napušten usamljenik, ćuti.
Srpsko društvo i danas živi u osjećanju nezadovoljstva egzistencijalnim prilikama i sa negativnom energijom političkih razmirica. Šta bi u Srbiji trebalo poduzeti u cilju obnove pozitivnih kulturnih, ekonomskih i političkih vrijednosti?
Milovan Danojlić: Mi sebe ne procenjujemo prema svojim mogućnostima i težnjama, već prema postignućima drugih, bogatijih zemalja, koje gledamo i sudimo iz daleka, zasenjeni spoljašnošću. Pritom, u najnovijem utvrđivanju svetskog poretka, sticajem različitih okolnosti, određeno nam je veoma nisko mesto, gotovo da smo upali u krug zemalja Trećeg sveta. Previše smo očekivali od kapitalističkog sistema: mnogima se činilo da će svako u njemu postati biznismen. Tu su, najzad, i loše navike iz godina Brozove vladavine, kada je društvo neprestano očekivalo pomoć spolja, i kada je ta pomoć i dolazila, sve do pada Berlinskog zida. Naš doživotni predsednik je izdao svog prirodnog saveznika, onoga ko ga je 1945. doveo na vlast, a iznajmio geostrateški položaj zemlje Zapadu, za šta je primao jednokratnu nagradu, i mi smo se toj izdaji divili, a trgovinu idejama i opredelenjima smatrali za veliku političku mudrost. Sve su to loše pogodbe i rđava predsprema za izgradnju racionalnog poretka. Recept za izlazak iz nezadovoljstva i beznađa je u ozbiljnom i predanom radu, u čemu nam, trenutno, svetska konjunktura ne ide na ruku. Jedino rad, u pojedinačnom i javnom životu, otvara oslobađajuće vidike, ozdravljujuće mišljenje i, sporo ali sigurno, dovodi do poboljšanja materijalnog položaja. To je lako reći, ali je teško, na razvalinama, naći tačku iz koje valja početi. Vratimo se sebi, i nužnosti će nam same pokazati dnevni red neophodnih poslova. Veliki svet će nam pomoći samo ako u tome vidi neku korist, najčešće na našu štetu. Rad vraća veru u smisao postojanja. Nema porasta demografije bez te vere.
Dugo živite u Francuskoj. Kako vidite današnju sudbinu Zapada kroz egzistenciju, razmišljanja i dileme svakodnevnih ljudi sa kojima se srećete?
Milovan Danojlić: Na Zapadu, pre svega, ima više reda nego kod nas, i to u dobrom značenju te reči (pravna država), i u manje srećnom smislu tog pojma (fiksirani klasni odnosi). Pobegao sam u Francusku sa ciljem da preživim, i da se na miru bavim pisanjem, dakako na svom jeziku. Uspeo sam, i u jednom, i u drugom. Nisam priželjkivao ni slavu, ni bogatstvo. Moje knjige, prevedene na strane jezike, imale su korektan prijem kod kritike, i ništa više od toga, što je, s obzirom na njihov sadržaj i stil, normalno. Zapadna društva prolaze kroz višestruku krizu, na jednom višem stupnju nego kod nas. Progres je ušao u negativnu fazu, budućnost je zaprečena, što naročito pogađa mlade ljude, kod kojih postotak nezaposlenih ide i do četrdeset procenata! Kriza nije samo privredna, nego i moralna, duhovna, demografska. Potrošačka filozofija, praćena dehristijanizacijom, povela je široke slojeve u bespuće. Ljudski kvalitet političkih vođa je veoma nizak, uostalom, kao i na Balkanu. Već trideset godina članice zapadne Alijanse preduzimaju pljačkaške ratove u Aziji i Africi, što je izazvalo terorističku reakciju i migrantsku najezdu. Odgovornost za ove dve pojave vešto se zataškava, štampa je pod strogom kontrolom centara moći, a običan svet se odbio od medija i ništa im ne veruje. Na upravo završenim skupštinskim izborima u Francuskoj preko 60 odsto upisanih glasača nije izašlo na glasanje, što se mora smatrati za sumrak demokratije. Javna laž je dobila epske razmere, na nju su se ljudi navikli kao na zagađenu klimu i na zatrovan vazduh koji se mora udisati. Bogati se još više bogate, siromašni osiromašuju. Treba očekivati provalu nezadovoljstva i otpor mondijalizmu, pobunu sličnu onoj iz maja 1968. Onu pobunu je vodila levica. Ostala je ekstremna desnica, a od nje ne treba očekivati nikakvo dobro.
Kako gledate na mjesto pravoslavnih, pretežno slavenskih naroda, ali i grčke kulture, na kulturnoj karti Evrope? Gdje je tu mjesto srpske kulture i književnosti? Ostaje li kultura tih naroda i dalje u vezi sa Zapadom, ili je izniknula neka nova granica?
Milovan Danojlić: U političkom diskursu, i u javnim sredstvima zapadne hemisfere vlada histerična rusofobija, što uključuje odbacivanje pravoslavlja. Slovenski katolici, u tom gluvom krstaškom pohodu, ne zaostaju za zapadnom braćom, a često je i nadmašuju. U širokim masama vlada ugodno neznanje. Kad im kažete da ste ortodoks, pomisle da ste Jevrejin. Ja posećujem nedeljnu službu u francuskoj pravoslavnoj crkvi, gde pored Rusa, Grka, Rumuna, Bugara i ostalih, ima dosta Francuza koji su prešli na pravoslavlje. To su vrlo savesni i odani vernici, jedan od dvojice sveštenika, čist Francuz, delove službe drži na crkvenoslovenskom jeziku. Pri iznošenju putira, sveštenik se pomoli za Francusku i njene upravljače, a onda se okrene prisutnima, i doda: „Kao i za zemlje vašeg porekla, i za one koji vladaju njima.“
Gde je naše mesto u hiljadugodišnjem rascepu hrišćanstva? Onamo, gde je uvek bilo. Do naših ušiju dopiru molitve više crkava, naučili smo da živimo sa njima, i da ih poštujemo. Istinski vernici, kome god se bogu molili, ne mogu biti naši neprijatelji. Katolički sveštenici koji su klali Srbe su đavolje sluge. Naša crkva je, inače, jedna od retkih nacionalnih ustanova koja vekovima, dosledno i nepopustljivo, stoji uz narod, deleći njegove muke i radosti. Takve su sve autokefalne pravoslavne crkve. One se nisu povele za sirenama modernosti, nego su našle dobru meru između ovozemaljskih nužnosti i onostranih dužnosti. Koliko god opsednuti tehnološkim prednostima Zapada, ne odričemo se izvornih i nedokučivih tajni Hristove nauke. Zlo sveta ćemo teško pobediti, dovoljno je da održavamo kritički odnos prema njemu, kako god, spolja, privlačno bilo. O mestu naše kulture i književnosti na toj vetrometini, svedoče dva naša najveća moderna pisca, Andrić i Crnjanski. Čitajte „Seobe“ i „Travničku hroniku“, pojmovi će vam se do kraja razbistriti.
Kako gledate na već poodmakao proces formiranja evropske književne scene po kriterijima mejnstrim medija i njihovih tema i stvaranje kruga autora za koje se unaprijed zna da će biti prevedeni na većinu evropskih jezika? Imamo li urednike i izdavačke kuće koje se tomu mogu oduprijeti?
Milovan Danojlić: Ulazak u bilo koju veću knjižaru, u velikom svetu ili kod nas, daje vam povod za razmišljanje o tome koliko je uznapredovala metastaza obesmišljavanja ljudskog govora, mišljenja i izražavanja. Tehnika štampanja je pojeftinila, a sa njom je pojeftinilo i pisanje. Osrednjost i maloumnost, vekovima primorane da ćute i da iz prikrajka prate zbivanja na glavnoj sceni, sada su izašle na pozornicu i progovorile na sav glas. I to je, nažalost, jedno od naličja demokratizacije: svi su se raskomotili i progovorili, svi viču, i niko nikog ne čuje, a ozbiljni čitaoci prolaze okrećući glavu od mučnog prizora. I naši su se izdavači, prirodno, poveli za modom. Postoje, i u onom kršu, imena koja odskaču, postoje bestseleri, dobitnici godišnjih nagrada, sve kao i u ozbiljnoj književnoj produkciji. Da se izlečite od mučnine koja vas u tim knjižarama hvata, lek je prost: vrativši se kući, uzmite bilo koju knjigu Čehova, Gogolja, Andrića, Tomasa Mana, Mopasana, i istog časa ćete stati na tvrdo tlo zdrave pameti i jake umetnosti. Pomenuti, i toliki drugi pisci iz prošlosti, aktuelniji su, zanimljiviji, svežiji i moderniji od bilo čega što se reklamira kao velika književna novost. Bogu hvala, ostala su mnoga dela koja nismo stigli da pročitamo, a ona najveća i najlepša dadu se čitati i po nekoliko puta, sa nepromenjenim uživanjem.
Taj nepregledni krš, koji samog sebe guši i poništava, odneće bujica vremena zajedno sa onima koji su u njemu učestvovali. Nije isključeno da u tom okeanu svetluca i poneki biser, ali, ko će ga naći. Kritičari ne zalaze u to područje, a srećni nalazač, koji nabasa na valjanu stvar, trebalo bi da obavesti javnost. Do takvih otkrića dolazi se slučajno; temeljno i savesno praćenje te produkcije je neizvodljivo. Uostalom, znatan deo svetske književne baštine nastao je pre Gutenbergovog izuma…
Na pitanja našeg vremena sve češće odgovarate epigramima. Da li je u tome sadržan i Vaš dublji vrijednosni sud o prilikama i ljudima?
Milovan Danojlić: Da, to je bila jedna faza mog pesništva. Napisao sam i štampao oko dve hiljade pesmica, o društvenim pojavama, o ljudima, o prirodi, kako bi me šta privuklo. Epigram je kratka forma, sažeta, trenutačna reakcija. To je došlo, donekle, sa starenjem: skratio mi se dah, pa i zamah u stihovanju. Pet-šest redaka, zapažanje, zaključak… i gotova priča. Najčešće sam ih beležio u popodnevnim šetnjama. Bilo je dana kad bih se vratio kući sa punim džepom ispisanih papirića. Ima ih koji nisu loši, čini mi se…
Postoji li u vašoj literarnoj fantaziji još tema o kojima biste željeli da pišete?
Milovan Danojlić: Pisanje je celoživotni angažman, ugovor koji, i kad bih hteo, ne mogu da raskinem. Svakodnevno reagujem na ono što se zbiva, što gledam i susrećem, ako ne drukčije, ono u hronikama namenjenim jednom nedeljniku. Imam u planu jedan poduži monolog, ili dijalog sa sobom. Možda će to biti zaokruženje napisanog i objavljenog, a možda divlji promašaj. Nikad se ne zna: u tome je draž života, i igre sa životom.
Hoćete li se odazvati pozivu da posjetite biblioteku Prosvjete u Zagrebu?
Milovan Danojlić: Zašto da ne, vrlo rado…