Časopis Prosvjeta

Priča samozvanog KAPETANA SVRDLA , oliti Radovic Mile – “Ćire”

Svako selo pa tako i moje imalo je dežurnog lažova ali ovaj naš je bio više nego lažov. Taj nije lago iz nužde nego je jednostavno uživo u tome ili bolje reći on nije drugačije znao komunicirati. Priču je smislio u hodu, a istinu nije mogo reći ni kad se zajebe.
Mi deranija kad nam pane naum smij, pravo kod đeda Miljkana. Onda te nije briga, što bi babe rekle. Uvjet je bio da se ne smiješ smijati, a to je bilo dosta teško za ispoštovati, pa smo posjedali obično sa strane ili iza njega. Kad napiri, noga iza štale dobro se isčvaljiš, pa opet nazad. Imali smo jednog koji je bio operisan od smijanja, taj je sjedio pred njim. Ozbiljan ko kuja u čamcu, i ložio. Pokušaću dočarati način njegovog pripovjedanja, iako je to moram priznati jako teško.
Ovaj naš “ložač”:
– Čuo sam ja đede da si ti bio u španskom ratu (stvarno bio) al da ti ne voliš o tome divanti…zašto?
– Ma jebiga, što ću divanti. Pa onda svi vele da se falim. Bio sam i moram ti reći da tamo nije išla svakojaka guba, neg samo birani momani.
On nije ima više od metar sedamdeset. Što vele babe, oroz mu je moga iz gujsce zobati .
Veli “španac” nami:
– Ja sam bio zdrav kaj čekć. Moga sam rep iz koble iščupati. Dobjo sam ja i zlatnu spomencu, al sam je da babi da napravi zube! Em ti sivo more! Da nebo pane, ni zec osta ne bi!!! (to je ponavlja po par puta, valjda kao intermeco dok smišlja priču). Skuplo nas par stotina na brod i pravac Španija. Kad smo došli tamo, postrojio nas predcjednik Španije. Zva se Đuro Smodlaka.
Šica očma ponama sljeva nadesno, pa edamput dreknu:
– Ti!!!
Pa pokaza prstom name. Ja se ukopa kaj zoban konj. Reko:
– Izvolte predcjedniče!
Em ti sivo more! Veli meni:
– Imamo ranjenog borca, sam što umro nije. Treba mu krv dati, ti si crljen kaj jabka. Ako ga ti ne spasiš, neće niko.
Kako ne bi da krvi čojku? Ta ima sam je onda sigurno dvije krabljače uvršene. Štae meni bilo njemu dati pola. Neg ti jebem sivo more, sad mene kolje kako to ide. To još vidjo njesam.
Onda sukne dim krdžana od koga se u komu pada, pa kad ga ispusti kroz nozdrve i usta treba dvije minute da mu facu ponovo ugledaš.
– Uša ja tamo u bolnicu… i da.. Imaš šta i viđeti. Onaj jezik izvalio, oči prevrno. Neb reka dae živ. Veli doktor:
– Leztu kraj njega. Zasuči rukav!
Em ti sivo more! Izvadi on druškane moj iz ormara gumu. Bog te nejeba, zeru tanja neg ona rakijaška, za vući iz bureta. Zabode meni uruku, onome turi uzube. I toči! Toči pa toči… toči pa toči … Edamput veli:
– Dosta!!!
Ja se dignu, pogleda na ogledalo. Bome, imam šta i viđeti. Brate moj, njesam ja više crljen! Od čela do zuba bjel kaj kreč, a od zuba nadolje crljen. Veli doktor meni:
– Nevod brige, to će se do sutra napunti.
Taman da ću krenti van, kad onaj naedamput điknu sa kreveta. Sivo ti more nejebem, doša bolji odmene.