POEZIJA
ULICA MANDELJŠTAM
Novembar 2017
Ognjen Aksentijević (1994, Leskovac), student grupe za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Uređuje studentski književni list "Vesna" u kom objavljuje književnu kritiku i eseje. Bavi se proučavanjem poetike roud-romana u savremenoj srpskoj književnosti. Objavio jednu zbirku pesama ("Um za morem, smrt za vratom", Treći trg, 2017.)
ulica mandeljštam
kada bih samo mogao da spustim voz na okean
parnjaču zamenim pucanjem kleme
(koja sa 8 bara pritiska mrežu, time ubija napon)
da ne bude ničeg sem gasa
i vozim ispod pangee
preko jedinog zelenog plavetnila
kada bih jednom bar otpevao
saundtrek ulice mandeljštam
i shvatio ćelave ptice dok uporno jedu so
video sam
drveću smo sami upisali bore
uspravili zidove, potpore
pa lako rastemo veliki ispod plafona
diše nam koža kad neka voda tamo provri
vidim nas
ispod su rakovi, školjke i crvi
polipi modri
i njihove vodene polipske glave
na našim istim bezglavim telima
naopako odenute
klimaju kao vetrenjače.
memorisano
rekla je
hladno je
rođendan.
nada se da mi je ovaj dan bez pasa.
zaista, ovo je poslednji dan sa psima.
možda je vreme za dane s ljudima.
nisam je čuo godinama posle toga
našla je neko savršenstvo u marakešu
podnožja akonkagve
planine sijera madre i topla
skoro intrakontinentalna mora – videla je sve
mene za to vreme još uvek viđaju kako
večito se dvoumeći da li da neku udomim
vrebam lutalice
uplakan po parku.
off-the-road
odvedi me iz ovog grada
prljavi zrak
sunčeve beline
tare mi čelo
trenje
kiše se lede
po neugaženom snegu posuta
krljušt, blatnjavi tragovi
čeljusti samoprezira
ljudi u svojim lateralnim kretnjama
sapliću se o tuđa raspala tela
to nisu tela, to su debla
kljunovi kljucaju po karlicama klank-klank
duboki naklon svim đubrištima
industriji otpadaka i atrofiranog viška
odvedi me iz ovog grada
u kom se smejemo još jedino drugima
nema neba za nezasite u nadi
jer ona gine na pešačkim prelazima
umire epileptična u supermarketu
metastazira i meandrira
na manžetnama musave slinave dece kojoj vreme tek ističe.
odvedi me iz ovog grada
u kom s jutrom nanovo čekamo noć
još jednom nam fali još samo par minuta sna.
odvedi me iz mog grada
jer ne znam da hodam bez kamenja u džepu.
za krvave vratove ovde mi pletu crvene šalove
iako zima prolazi
sutra je nova godina
i svi smo srećni dok god imamo
po zid, krevet i preko plafon
da odatle čitamo prelomljenu istinu
svako svoju okrunjenu glupost
prljavi grad je ispod točkova
a nama nema veće ljubavi
PARKIRAJ. AMBLENDUJ:
čekamo te.
propali smo.
odvedi me iz ovog grada
u njemu se previše osećam na krv
оstariću ovde
postaću spor
zapleten jezikom.
odvedi me iz ovog grada
ja bih da umrem mlad.
neverstvo moru
sa floretom u ruci imam brzinu ludaka!
do jutros srčan
slavljeni domobran svoje skoro stečene otadžbine
povlačim oštricom krug u pesku
da se opašem
da se zanesem na prekookeanske polove.
čitam o godini novih geografskih otkrića koja je može biti pred nama
istupam bez glave novopridošlim saveznicima
poklanjam pladanj.
poklanjam sečivo kovačima
(bezočni kolaborant u luci kojeg uzimaju na brod jer zna da veže dobar mornarski čvor)
možda obrijem admirala s takvim uspehom da ga posle zamenim!
poslednjih dana odlično vezujem mehanizme satovima
i nikom ne pada na pamet da svaku veštinu za ruku dovodi tat.
kazaljke luduju unatraške
dani se odbrojavaju ka početku
a ja zacenjen sa strane samo glancam praporac na kapi.
mornari u trouglu češaju ćelava temena kundakom
vodenih očiju zaglavljenih na kompasu koji u naletu ljubomore imitira kazaljke
ccc… sve su to sitna đavolska posla…
desastres sin la guerra
sva su jaka stabla oborena
bez prštanja i zemlje i krvi i vriska
preživele slučajne prolaznike
u nedostatku giljotine vezuju na drvene razvaline
i kako nema mesta za slobodan pad
kako im noge bezvoljno leže u prašini
dvojica ih vuku za gležnjeve u dalj kao da rastežu topljeni sir
jednog po jednog
trezvene disidente na kolenima postavljaju u krug kao oko logorske vatre
vuku im glave za kosu unazad
unazad do lepe kaljave save
unazad do belog zastakljenog neba
drže im duge nokte pod kapcima da šta ne propuste.
vešani pobunjenici u veku razuma
humano
bez pokolja
bez krvi.
veltšmrc
imam jednu tanku pokožicu preko prstiju
juče sam je noktima lako poderao
pa se raspao ko obešrafljeno drvo na koncima
gle mama
ne bole me rane dok ležim u kadi punoj morske soli
hej tata
ipak nisam muško
jer me boli kako pada najgluplji čovek dok prodaje svoje ruke do ramena.
noći u našem gradu su zgaženo tihe
ja umirem u ispeglanoj postelji
samo sam hteo da ne zaboravim
samo sam hteo da se podsetim.
stari okean
sve nas je neko ko psa stresao s noge
na tresetom ugušeno ušće
u isto crno blato
sa starim štavljenim kožama
na silu sraslim uz skelet
prešli smo put istim nogama
bili smo vetar u leđa jedno drugom kad su na pruzi pred nama odneli gvožđe.
kad su nas hteli skupa
od parole smo stvorili carstvo
kada se ubajatila, utopiji smo videli krive noge
pa nam je smetalo crveno sunce na čelu
salinitet mora i mnogo kilometara do njega.
svakog jutra
kad ti u krevetu okrenem ranjava leđa
kako me ne vuče jezik
rođenjem slepljen s tvojim?
razdvajali su blizance i slali u svet
u svemir, na ocean
vajali svetove, lagali
i posle pola života bili su pomalo braća
kako pomiriti sijamske svinje u istom oboru
u koji ih je na svet poslala jedna zacenjena krmača?
i kako se rehabilituje hronotop
kako nedostaje obala na kojoj nikad nisi čekao
na kojoj se nisi ni rodio?
*
na kraju
zašto ti tvoji podmeću papir?
sam potpisuješ sebi nalog
ti u egzil, planeta slavi
izmišljaš novi poredak
pre polaska pokloniš čitav nameštaj zaljubljenima
zaveštaš kolena
egzoskelet sklizne s ramena ko košulja
misliš tako izgleda pobeda
kad ono
prazna kapisla
puca ko petarda.
Iz zbirke Um za morem, smrt za vratom