Vladimir Nabokov: ruski, američki i svetski pisac
PISAC ŽIVOTA
Nabokov je izgradio svojevrsnu estetističku filozofiju bekstva iz života u umetnost; nastojao je ne da svoj život pretoči u svoja dela, već da umetnost pretvori u svoj jedini život, potirući sve granice između života i dela. Kod Nabokova, umetnost ne oponaša život; uvek je obrnuto.
Protivno svojoj prirodi, Vladimir Nabokov je dobar deo života proživeo kao slavna (i javna) ličnost. Uspevao je, ipak, da i u toj ulozi sačuva svoj dragoceni, za mnoge neprijatno odbojan stav istinskog aristokrate i snoba (čiji je snobizam bio posebno uočljiv na planu književnosti – nije podnosio osrednjost). Zbog toga, kao i zbog činjenice da je mimo svoje volje proživeo izuzetno dramatičan i uzbudljiv život, konačna i sasvim pouzdana biografija Vladimira Nabokova verovatno nikada neće biti napisana. Autobiografska dela koja je sam ostavio, zbog obilate imaginativne nadogradnje kojima se odlikuju, više zbunjuju čitaoca željnog informacija, no što rasvetljuju tajne piščevog života.
Već je i datum rođenja problematičan. Godina je neosporno 1899., ali je datum po nekima 22., a po drugima 23. april. Porodica Nabokov, koja je aristokratsko poreklo i ime dugovala Naboku Murzi, tatarskom knezu iz 14. veka, bila je jedna od najuglednijih u Sankt Petersburgu. Detinjstvo piščevo bilo je, slobodno se može reći, bajkovito: odvijalo se u duhovnom izobilju i materijalnoj raskoši, u kulturno prefinjenoj i intelektualno podsticajnoj atmosferi. Velike zasluge za to imao je otac (profesor kriminologije i član liberalnog parlamenta, vlasnik ogromne biblioteke i veliki ljubitelj književnosti, ubijen glupom greškom 1922. godine u Berlinu), ali i majka (koja po sopstvenom priznanju nikada u životu nije kročila u kuhinju i koja je sinovima pred spavanje čitala priče na tri jezika), konačno i pedesetočlana posluga u koju je spadao niz fascinantnih guvernanti i tutora: u pričama o Nabokovljevom čudesnom preobražaju iz ruskog u engleskog pisca, najčešće se zaboravlja činjenica da je od rođenja imao odličnu englesku guvernantu i da je gotovo istovremeno progovorio ruski i engleski jezik.
Od Sirina do Nabokova
Romantične zime u Petrogradu i nestvarno lepa leta na ogromnim poljskim imanjima Nabokovljevih roditelja odredila su ritam – pravilan, ali beskrajno uzbudljiv – piščevog odrastanja, i zauvek utisnula u njegovu svest sliku Rusije kao raja, koji će na veličanstven način oživljavati u njegovim delima.
Raj detinjstva i dečaštva postao je izgubljeni raj 1919. godine. Jednim zamahom, crvena zastava Oktobarske revolucije odnela je Vladimiru Vladimiroviču Nabokovu basnoslovno nasledstvo, prvu ljubav kojoj je napisao na stotine pesaama i beskrajna lutanja s mrežom za leptire. Kasnije će svu svoju ljubav pokloniti jednoj ženi, pesme će pisati sve manje, ali će za leptirima trčati gotovo do samog kraja života.
Tada su počela lutanja velikog Ahasvera, kome će nomadski život do te mere ući u krv da će poslednjih petnaestak godina života proživeti u jednom hotelu u Montreu. Put do tog hotela otpočeo je u Jalti, nastavio se u Kembridžu, gde je od 1919. do 1923. godine Nabokov studirao na koledžu Triniti, najpre biologiju a potom rusku i francusku književnost i gde se u čemernoj atmosferi prvih godina emigracije osećao kao Rus više nego ikada. Nije mu postalo mnogo bolje ni kada je prešao u Berlin, u to vreme najsnažniji centar ruske emigracije – i u političkom i u kulturnom pogledu. Politiku je Nabokov čitavog života prezirao iz dubine duše (“ništa mi nije dosadnije od političkih romana i knjiga s društvenom tematikom”, zapisao je jednom prilikom), ali se književnošću već u to vreme bavio izuzetno aktivno. Istina, za život je zarađivao na druge načine (davanjem časova ruskog jezika, kao i tenisa, pored ostalog), ali je i u ne preterano unosnom književnom životu bio veoma aktivan.
Pisao je pesme, kratku prozu, književne kritike, bavio se i prevođenjem, no već tada je bilo jasno da će najveći deo svoje stvaralačke energije posvetiti romanima. U takozvanom ruskom periodu objavljivao ih je pod pseudonimom Vladimir Sirin; postepeno, ali sigurno, u Berlinu je stekao ugled jednog od najznačajnijih ruskih pisaca-emigranata, a naporedo s tim obezbedio i manje-više pristojan život, sada već i kao glava porodice. Oženio se krajem dvadesetih godina, Verom Jesjejevnom Slonjim, koja će do kraja ostati njegov anđeo-čuvar, a tridesetih dobio sina Dmitrija.
No kao da za njega nigde nije moglo biti mira. Snaženje nacizma poteralo ga je najpre 1938. iz Berlina u Pariz (Vera je bila polujevrejka), a onda i preko okeana u SAD, 1940. godine. To je, pokazaće se, bio veliki korak za Nabokova, ali još veći za istoriju književnosti. Prelaskom Atlantika, Vladimir Vladimirovič prešao je granicu iza koje značajan pisac postaje veliki pisac. Sirin je prestao da piše na ruskom, i postao američki pisac Vladimir Nabokov.
Nije to bila, kako bi se moglo učiniti, nagla i potpuno neočekivana transformacija. Jer, Nabokov je još u Parizu bio počeo da se oprobava u pisanju na engleskom jeziku – preveo je dva svoja ranije objavljena ruska romana, i napisao svoj prvi roman na engleskom. Razlozi za tu sudbonosnu promenu, prelazak na engleski jezik u pisanju, bili su prevashodno materijalne prirode. Nabokov je s porodicom u Ameriku doputovao brodom, bezmalo kao puki siromah, s punim koferom rukopisa i koncepata za predavanja o ruskoj književnosti.
U početku mu je mnogo više koristilo ovo drugo: za život je zarađivao vrlo skromno, kao predavač ruskog jezika i književnosti, na provincijskom koledžu Velsli u blizini Bostona, uz honorarni rad na sređivanju zbirki leptira u entomološkom muzeju pri harvardskom univerzitetu.
Tada počinje da objavljuje, u početku kratke priče i autobiografske zapise, ponajviše u časopisima Njujorker i Atlantik mantli. Na taj način donekle je ublažio materijalne nedaće i, što je još važnije, postepeno ovladavao engleskim jezikom kao sredstvom umetničkog izraza. Tokom četrdesetih objavio je na tom jeziku dva uglavnom nezapažena romana; nagrade za istrajnost počele su da stižu nešto kasnije, pedesetih godina. Početak njegovog uspona najavljen je dobijanjem mesta predavača na uglednom univerzitetu Kornel: među njegovim tamošnjim studentima bili su i Džon Apdajk i Tomas Pinčon, koji će se tih iskustava živo i rado sećati. Svoj treći roman na engleskom jeziku, Lolitu, objavio je 1955. godine i to najpre u Parizu, pošto ga je pre toga nekoliko američkih izdavača odbilo, strahujući od opscenosti ovog po mnogo čemu odvažnog romana. Kad se nešto kasnije, podstaknuti njegovim planetarnim uspehom, budu odvažili da ga objave, Lolita će 1958. godine otvoriti svome tvorcu sva vrata u Americi – uključujući i ona izlazna. Tako potkraj pedesetih Vladimir Nabokov odlazi u Švajcarsku, obećanu zemlju svih apatrida ovog sveta (u njoj su, na primer, svoje poslednje godine proveli Čarli Čaplin i Džejms Džojs), gde provodi ostatak života, posvećen isključivo trima svojim velikim ljubavima: supruzi Veri, književnosti, i lovu na leptire. Umro je 4. jula 1977. godine.
Esteticizam pre svega
Vladimir Nabokov pisao je vrednu poeziju (na ruskom i na engleskom jeziku), zanimljive drame (nije voleo pozorište, i nije imao previše dara za tu vrstu literature) i vrhunske kratke priče, ali će ostati upamćen pre svega kao romansijer. Čovek jasnih i čvrstih principa u životu, bio je još principijelniji u književnosti. Valjda i zato što mu je život tako često pokazivao da stvarnost najčešće i nije onako stvarna kako se na prvi pogled čini, Nabokov je izgradio svojevrsnu estetističku filozofiju bekstva iz života u umetnost; nastojao je ne da svoj život pretoči u svoja dela, već da umetnost pretvori u svoj jedini život, potirući sve granice između života i dela. Kod Nabokova, umetnost ne oponaša život; uvek je obrnuto.
Pisac je za njega pre svega mađioničar, opsenar, neko ko sastavlja zagonetke s originalnim rešenjima (nije slučajno to što je uživao i u sastavljanju šahovskih problema). A stvarnost (tvrdio je da tu reč uvek treba pisati pod znacima navoda), “stvarnost” je za njega samo maska, kulisa, iza koje se krije svet čistog postojanja do koga mogu da dovedu samo mašta ili sećanje. Istina, u ranim, ruskim romanima iz berlinskog perioda Nabokov se znatno više bavi konkretnom stvarnošću, ali je u poznijim svet postao isključivo umetnička konstrukcija. U skladu s tim, kako je primetio jedan kritičar, i junaci njegovih ranih romana su izgnanici iz Rusije; junaci onih potonjih – izgnanici iz stvarnosti. Kao glavne teme njegovih romana sumarno bismo mogli izdvojiti: istraživanje prirode stvaralačkog procesa i sudbine umetnika, smrt i izgnanstvo, vreme i sećanje, a kao onu koja obuhvata sve ostale, temu odnosa privida i stvarnosti u ljudskom životu i u umetnosti.
Nabokovljev pristup procesu književnog stvaranja naglašeno je estetistički; ne polazi se od ideje ili priče ili osećanja, već od forme. Odabrana tema uobličava se u okvirima unapred utvrđenog proznog obrasca, a dužnost stvaraoca jeste da prevaziđe ustaljene, okamenjene okvire, i u ponovnom strukturisanju žanrova pronađe nove modele izražavanja. Gledano kroz prizmu takvih stavova, postaje jasnije zbog čega Nabokov sebe, odnosno pisca uopšte, vidi kao mađioničara, zbog čega prezire političke romane, humanističke poruke, izanđale mitologije, socijalnu književnost. Njegovi stavovi (poput onog da “jednostavnost nije odlika dobre umetnosti”) zaista zvuče elitistički, često i sasvim isključivo. Ipak, Vladimir Nabokov ne bi postao to što je postao da su njegove knjige bile zastrašujuće kao neke od njegovih izjava. Oni koji neće ustukuti pred “opscenošću” Lolite, silnom erudicijom i nenadmašnom retoričkom akrobatikom Ade, ili beskrajnim, čudesnim lavirintima romana Bleda vatra, pronaći će na kraju i jednog drugačijeg Nabokova – po njegovim vlastitim rečima, “krutog moralistu koji je odbacivao greh, šamarao glupost, ismevao vulgarne i okrutne, i pripisivao najveću moć nežnosti, talentu i ponosu.”
Takav Vladimir Nabokov počinje da se nazire već u romanima potpisanim imenom Vladimira Sirina. Prvi Sirinov roman, Mašenjka (1926), jeste u najvećoj meri realistički naslikana vinjeta iz života ruskih emigranata u Berlinu, ali već tu dolazi do izražaja piščeva želja da objektivnu stvarnost zameni imaginarnom. Događa se to na kraju romana, kada glavni junak, Lev Ganjin, koji beskrajno, onako kako to umeju samo junaci ruskih romana, čezne za Mašenjkom (on je u Berlinu, ona u Rusiji), uspe da alkoholom onesposobi njenog muža, da bi je sam sačekao na stanici. Tada shvata da više ništa nije kao što je bilo, odlučuje da ne dozvoli “pravoj” Mašenjki da pokvari neizmerno dragoceni lik one imaginarne, i tako, dok voz s Mašenjkom ulazi u stanicu, on izlazi iz nje i odlazi neznano kud.
Slojevite studije
Značajan je i roman Lužinova odbrana (1930). U njemu Nabokov daje prvi jasno isklesan portret umetnika sukobljenog sa svetom realnosti. Reč je, zapravo, o prerušenom umetniku, pošto je naslovni junak šahovski velemajstor koji je zbog potpune posvećenosti igri izgubio smisao za realnost; stoga se njegov život pretvara u šahovsku partiju u kojoj on, jedan od najjačih igrača na svetu, na kraju biva poražen. Zabranjeno mu je da igra šah, ali on kradom u sebi igra zamišljene partije. Završni potez predstavljaće njegov skok u smrt.
Spomenimo u kratkom podsećanju na dela iz ruskog perioda još i Očajanje (1936), možda najbolji Nabokovljev ruski roman, a svakako najznačajniji kao najava onoga što će obeležiti američke romane. Pripovedač i glavni junak ovde je, poput više potonjih američkih pripovedača, najpre šizofrena, a na kraju i umno poremećena osoba, dok je njegova priča – kao u više Nabokovljevih američkih romana – pledoaje u vlastitu odbranu za počinjeni zločin. Njegovo ime je Herman Karlovič, živi u Berlinu, po zanimanju je proizvođač čokolade, a njegove životne strasti su buržujski, kičerski luksuz, ne preterano inteligentna supruga Lidija, i firma koja propada. Na jednom putovanju, on upoznaje skitnicu za koga uobrazi da liči na njega kao jaje jajetu, pa sa ženom skuje plan da ga ubije i potom naplati novac od osiguranja. Naravno, ta nesrećna vucibatina ni najmanje ne liči na Hermana Karloviča, pa dokumenta koja je ovaj podmetnuo svojoj žrtvi ne uspevaju ni na tren da zavaraju policiju. Herman beži u Franscusku, tamo piše svoju priču, besni protiv izopačenog i glupavog sveta koji ne ume da ceni njegov genijalan plan, i ubrzano silazi s uma. Na kraju, po njega dolazi policija, a on se s prozora obraća okupljenoj masi sveta: “Snima se film… molim vas da sarađujete… razmaknite se… Izlazim.”
Izašao je ubrzo i Vladimir Nabokov, srećom ne na način Hermana Karloviča. Izašao je iz Evrope, ponevši u Ameriku u oskudnom prtljagu i rukopis svog prvog romana na engleskom jeziku. Stvarni život Sebastijana Najta (1940) započinje kao biografija pisca Sebastijana Najta, koju piše njegov brat, pripovedač u ovom romanu. Ispunjen idolopokloničkim obožavanjem velikog i važnog brata i strahopoštovanjem prema zadatku koji je sebi postavio – pisanju biografije, on svojim bolesno pedantnim i skrupuloznim traganjem za činjenicama biografiju pretvara u neku vrstu detektivskog romana potrage. Istovremeno, svaki korak u toj istrazi sve više otkriva da je pripovedač poremećena ličnost koja teži da se potpuno poistoveti sa svojim bratom. Tako na kraju ovo delo izrasta u složen psihološki roman o podeljenoj ličnosti. “Ja sam Sebastijan Najt”, kaže bezimeni pripovedač na kraju romana. “Ili smo obojica neko koga nijedan od nas ne poznaje.”
U znaku nezakonito rođenih (1947) je antiutopijski roman, smešten u imaginarnu zemlju koja po mnogo čemu podseća na Sovjetski Savez iz doba Staljina. Kao nigde drugde, Nabokov sebi dopušta da se približi nečemu što bi moglo da se nazove politički angažovanim romanom, ali u poslednji čas uspeva da izmakne toj opasnosti. Pripovedač, naime, “provaljuje” u priču u času kada meci iz pušaka streljačkog voda lete ka njegovom glavnom junaku, i time izbavlja ne samo protagonistu, nego i čitav roman, koji dobija potpuno nov smisao.
A legendarni Hambert Hambert, glavni junak i pripovedač u romanu Lolita (1955), svoju životnu tragediju pretvara u pripovedački trijumf. Ovaj roman prvo je Nabokovljevo istinsko remek-delo, ali i delo koje čitaoca može da zbuni na mnogo načina. Toj slojevitoj, potresnoj i uzbudljivoj priči teško je odrediti žanrovsku pripadnost – sazdana je od žanrovskih obrazaca psihološkog romana, romantične ljubavne priče, pornografije, kriminalističkog romana, melodrame i ispovesti. Hambert se spretno koristi različitim modelima pripovedanja da bi različitim tipovima čitalaca – u rasponu od ljubitelja pornografije do onih kojima su draže složene psihološke studije – objasnio, a zatim i opravdao svoj zločin. Na svoju nesreću, ni sam nije imun na snagu i sugestivnost priče koju priča; intenzivno proživljavajući svaki njen deo, Hambert, svesni i superiorni manipulant s početka romana, postaje duhovno i fizički potpuno skrhana osoba, i umire kao žrtva ne samo onoga što mu se u životu događalo, već i kao žrtva vlastite priče o tome.
Zreli radovi
Eizodičnost strukture kratkog romana Pnin (1957) posledica je činjenice da je ovo delo napisano u formi skaza, karakterističnoj za rusku književnost. Reč je o izvorno usmenom pripovednom obliku u kome pripovedač prîča o događajima kojima je najčešće sam prisustvovao kao svedok, te su njegova uloga i stav u ovom književnom žanru po pravilu od izuzetnog značaja. Nabokov i ovde prilagođava formu vlastitim ciljevima korišćenjem specifičnog pripovedačkog postupka – identitet njegovog pripovedača ostaje skriven sve do završnih stranica knjige; po njegovom otkrivanju, čitalac je primoran da čitavu priču sagleda s potpuno nove tačke gledišta. Pnin tada, u skladu s nagoveštajima rasutim po čitavom delu, prestaje da bude lako, epizodično humorističko štivo, i postaje ozbiljan, koherentan roman o tegobnom ali dostojanstvenom životu ruskog emigranta u Sjedinjenim Američkim Državama.
Roman prikriven u formi komentara poeme s istim naslovom, Bleda vatra (1962), veliki deo svoje privlačnosti i ugleda istinskog remek-dela duguje liku pripovedača. Čarls Kinbot, bivši kralj ili ludak, ili i jedno i drugo, verovatno je najupečatljiviji predstavnik tipa Nabokovljevog “frustriranog pripovedača”, a ta frustriranost – u manjoj ili većoj meri uočljiva kod naratora svih osam američkih romana – često, kao u Kinbotovom slučaju, predstavlja glavni motiv za pisanje. Kinbotovo nastojanje da prikrije svoju ambiciju da kroz navodni komentar poeme ispriča priču o vlastitom životu nema izgleda na uspeh, ali je sama priča veličanstvena. Umesto da sputa i ograniči pripovedača, forma komentara drugog, tuđeg umetničkog dela, daje mu veću slobodu. Jedan od osnovnih razloga za to sadržan je, ponovo, u strukturi lika pripovedača i njegovom stavu prema velikom pesniku i pesmi, ali motiva ima više. Pre svega, njegov odnos prema pesniku nešto je više od poštovanja, jer Kinbot je ne samo esteta, nego i homoseksualac; tu su, zatim, i Kinbotove nezadovoljene književne ambicije, samoljublje, patriotizam i, kao sinteza svega pomenutog, jednostavno želja da oživi, materijalizuje svet koji postoji samo u njegovoj imaginaciji. Iz oštro izraženog konflikta njegove psihičke slabosti za ostvarivanje takvog poduhvata s jedne strane (pošto je reč o osobi poremećenog uma), i književne kompetentnosti s druge (jer i takav Kinbot u stanju je da svoju priču ispriča kroz dramsku, esejističku, putopisnu i druge forme), izrasta ovo emocijama i različitim nivoima značenja prebogato delo.
Ada (1969) je Nabokovljev najduži i najambiciozniji roman, verovatno i “najteži”, pa stoga možda i najmanje celovito pročitan. Ovo delo započinje i završava se kao porodična hronika, ali je između toga i romantičarska povest o velikoj ljubavi, džojsovski roman odrastanja u kome se sazrevanje umetnika ogleda u razvoju izražajnih sposobnosti njegovog jezika, kao i filozofski roman. No Ada je u isti mah i fascinantna istorija evropskog romana, pošto se događaji u životu Vana Vina, pripovedača i glavnog junaka, neprestano porede sa sličnim događajima u evoluciji romana u istoriji književnosti, ponekad ozbiljno, a ponekad parodično. Vanove retorske sposobnosti su zadivljujuće, pa je i ovaj roman, poput Lolite, nalik na monumentalnu pesma u prozi.
“Druga stvarnost”
Emotivni naboj od koga Ada naprosto kipti, nakon ovog romana počinje da slabi, a Nabokov svoju romansijersku avanturu sve očitije počinje da privodi kraju. Konačno razrešenje više od pola veka dugog rata između stvarnosti i umetničke imaginacije, vođenog u njegovim romanima, Nabokov najjasnije nagoveštava u romanu Prozirne stvari (1971). U ovom delu, stvarnost postoji samo kao književna forma, a život nije ništa drugo do tekst koji treba prirediti za štampu. Pripovedač je profesionalni pisac, a glavni junak urednik koji priprema za štampu naratorov roman o svom vlastitom životu. Zadivljujuća veština kojom narator balansira na tankoj crti između stvarnosti i imaginacije u službi je konačnog uobličavanja Nabokovljeve velike teme – odnosa umetnosti i stvarnosti. Pored toga, to nije ni hladnokrvna analiza niti sterilna filozofska rasprava, premda u kritici još ima takvih mišljenja; nije, pošto se pripovedač tokom romana postepeno poistovećuje sa svojim glavnim junakom. Stoga na kraju, pošto ne može da mu pomogne – pošto je svet koji je on sam stvorio oživeo vlastitim životom, otevši se njegovoj kontroli – zajedno s njim odlazi u vatru, u nepostojanje. U paradoksalnom krunskom dokazu superiornosti umetnikove imaginacije neminovno nestaje i sam umetnik.
Na kraju, kao epilog ili post scriptum, i kao na početku Nabokovljevog američkog perioda, pojavljuje se još jedna fiktivna biografija, odnosno autobiografija. Pogledaj arlekine! (1974) je roman sačinjen od romana, tačnije roman o životu sačinjenom od romana. U njemu, kroz lik svog po mnogima najočitijeg alter ega, Vadima Vadimoviča N-a, Nabokov daje ključ za ispisivanje autobiografije koju je decenijama ispisivao u svojim delima. Jednostavno, sve ono o čemu je u njima pričao, njegov je “stvarni život”, i potpuno je nevažno da li se u “stvarnosti” i “zaista” sve odigralo onako kako je opisano. Na kraju, ni njegov pripovedač Vadim Vadimovič nema drugog života osim onog u knjizi koju upravo piše. Njegov život prekida se zajedno s nedovršenom poslednjom rečenicom romana.
Ni Vladimir Nabokov, već četrdesetak godina, nema drugog života osim onog koji je sagradio u svojim delima. Ali taj život je takav da se mora zaključiti da je uspeo da u tim delima ne “prepiše”, već “ispiše”, stvori vlastiti život. Fraza da Nabokov “nastavlja da živi u svojim delima”, u njegovom slučaju ima smisao mnogo dublji i potpuniji od uobičajenog. Jer, pisac kome je ono što je smatrao svojom “stvarnošću” više puta izmicalo iz ruku, zapravo i nije imao drugog izbora do da pokuša da u svojim delima sam stvori vlastitu stvarnost i život koji će ostati nezavisan od svakog mogućeg uticaja banalne i surove svakodnevice.
Jedini aspekt objektivne stvarnosti koga Nabokovljeva “druga stvarnost” nije uspela da se oslobodi ostao je jezik. Ta činjenica možda i ne bi bila toliko uočljiva, kada na nju ne bi podsećale krupne i značajne razlike između ruskog i američkog sveta njegovih romana. Pisac je smatrao da je napuštanjem ruskog jezika ostao bez “varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija, koje domaći iluzionist, s razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu”. Engleski, međutim, kao jezik koji za njega nije bio tako organski i neraskidivo povezan s objektivnom stvarnošću, pružio je Nabokovu jednu novu, značajnu i duboku dimenziju očuđenja, kakvu u svom maternjem jeziku zasigurno nije mogao da ostvari. Ruski je bio bliži prvoj, materijalnoj, a engleski onoj drugoj, umetničkoj stvarnosti.
Zbog toga je artificijelnost, ali i samostalnost Nabokovljevih američkih romana u poređenju s njegovim delima iz ruskog perioda znatno naglašenija. Tako i stvarni život Vladimira Nabokova najjasnije zrači kroz likove njegovih američkih pripovedača, pošto pored specifičnog odnosa prema jeziku, ni piščev odnos prema pripovedačima – u rasponu od izrazite naklonosti do krajnje netrpeljivosti, pa i prezira – nije statičan, već živ i promenljiv. Isto važi i za odnos pripovedača prema žanrovima kojima su uokvirene njihove priče, tim pre što se i status u literaturi, kao i vrednosne i ostale konotacije žanrova s vremenom neprekidno menjaju. Takav višestruki dinamizam i interakcija različitih elemenata pouzdan su zalog trajnosti dela Vladimira Vladimiroviča Nabokova.