Savremenost i tradicija - paralele i izazovi
AKO SMO NEKAD MOGLI, MOŽEMO I SADA
Juni 2018
U novije vreme opet deluju sile koje bi da zbrišu naš identitet i kulturno-istorijsko nasleđe. Da bi se to osujetilo nužno je jačati veze sa prošlošću misleći na budućnost. Blisko mi je u tom pogledu razmišljanje Mihaila Vujanića koji je zapisao: „Čovek ume sam sebi da podvaljuje sadašnjošću, kao da ga se prošlost ne tiče. I otkud ta zabluda da sutra uvek mora značiti i budućnost?“
Ako bismo o savremenosti i tradiciji prosuđivali na osnovu onoga šta su o tome rekli velikani poput Sterije, Gogolja, Hamvaša, Borhesa, Hajdegera, Andrića i drugih, bilo bi to dovoljno da spoznamo njihov višestruki značaj, aktuelnost u svim vremenima i kod svih naroda. O važnosti savremenosti i tradicije govori i to da im se pristupa sa raznih gledišta: političkih, verskih, filozofskih, umetničkih… Pa ipak, nema saglasnosti o tome u čemu je suština njihovog odnosa. Svako ko se bavi njima zastupa neko svoje stanovište, pa smo suočeni sa nizom različitih mišljenja od pesimističkih (nas u budućnosti čeka samo prošlost) do nešto vedrijih. U svakom od njih postoji nešto prihvatljivo, pa iz te raznovrsnosti može da nastane oslonac za njihov odgovarajući odnos. Uz to, smanjuje se opasnost od kojekakvih manipulacija koje ugrožavaju taj odnos.
Nema društvene oblasti ni pojedinca u njoj koga ne dotiče odnos savremenosti i tradicije. On se na izrazit način prelama u arhitekturi, što je i razumljivo s obzirom da je ona više od drugih vizuelnih umetnosti prisutna u životu određene društvene zajednice. Šta više, po arhitektonskim delima se te zajednice prepoznaju, pa i identifikuju sa njima. Uzmimo, za primer, most u Mostaru, katedralu Jurija Dalmatinca u Šibeniku, Lazarev grad u Kruševcu, a da i ne govorimo o velikim svetskim gradovima kojima su arhitektonska dela dala glavno obeležje. Na primer, Sv. Vasilije u Moskvi, Koloseum u Rimu, Mostovi Isfahana itd. Dešava se da je arhitektonsko delo i simbol države u kojoj se nalazi. Na primer Tadž Mahal u Indiji. Zanimljivo je mišljenje u tom pogledu Nikolaja Gogolja koji je rekao: „Arhitektura – to je hronika sveta: Ona govori i onda kad već ćute pesme i legende, i kad ništa više ne govori o nestalom narodu “.
Odnos savremenosti i tradicije isprepleten je brojnim činiocima koji otežavaju njegovo potpunije upoznavanje. Zbog toga im treba pokloniti odgovarajuću pažnju, što na malom prostoru baš i nije jednostavno. Ipak, ne može se zaobići odnos starog i novog, odnos društva prema prošlosti, pitanje vrednovanja, prisustvo raznih uticaja, aktuelna zbivanja vremena sadašnjeg. Što se tiče odnosa starog i novog, oni su u neprekidnom uzajamnom delovanju s tim što staro po prirodi stvari ustupa mesto novom, čak i onda kad to novo u vrednosnom smislu nije na nivou starog. Sklad između starog i novog teško se uspostavlja. Pod dejstvom najrazličitijih uticaja staro se ili ruši ili na neodgovarajući način prepravlja, a novo se nepotrebno „ukrašava“ svakovrsnim materijalima, od veštačkog mermera i pozlate do raznovrsnih kvazi modernih tvorevina. Ova pojava, koju bismo mogli nazvati pomodarstvom, zahvatila je sve oblike gradnje.
Ima doduše i dobronamernih postupaka, ali oni nisu dovoljni da se sačuva nešto vredno iz prošlih vremena. Problem je davno uočen, što pokazuje i inicijativa koju je svojevremeno pokrenuo Jovan Sterija Popović s namerom da se donese rešenje o zabrani rušenja starih gradova i korišćenja njihovih razvalina. Ustavobraniteljska vlada je u februaru 1841, godine donela zvaničan akt o čuvanju starina, rukovođena njihovom ugroženošću i nestručnim opravljanjem.
Odnos starog i novog samo je jedan deo šireg kompleksa koji označavamo kao odnos društva prema tradiciji. On u sebi sadrži više aspekata, od normativno-zakonodavne regulative, međunarodnog vrednovanja, delovanja verskih, etničkih i neformalnih zajednica do reagovanja, uslovno nazvane, javnosti. Nastojanje da se uspostavi prihvatljiv odnos savremenosti i tradicije znatno je otežan na prostorima bivše Jugoslavije zbog sve izraženije verske i nacionalne netrpeljivosti. Namera ovog zapisa nije da se navedenim problemima šire bavi, ali jedan događaj ćemo posebno istaći. Reč je o odluci UNESCO-a iz 2016. godine da na Listu svetske kulturne baštine stavi naše stećke. To je jedinstven slučaj da se većina bivših jugoslovenskih republika složila oko nečega. Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Srbija su prepoznale stećke kao zajedničku vrednost, a UNESCO je njihovu simboliku povezao sa simbolikom drugih naroda i tako ukazao na njihovo univerzalno značenje. Ako su se pomenute države saglasile da su stećci važna karika i njihovog duhovnog trajanja, možda postoji još nešto oko čega bi se mogli složiti. Ako to nije moguće onda bi trebalo raditi na tome da se svaki spomenik sa Liste UNESCO-a, bez obzira čiji je i gde se nalazi, doživi kao vlastita vrednost. Ovo je utoliko važnije, jer spomenici „onog drugog“ se i dalje ruše, skrnave, zagađuju…..
Da bi uloga UNESCO-a u očuvanju naše kulturne baštine bila veća neophodno je da i mi sami poboljšamo svoj odnos prema njoj. UNESCO 2017. godine nije uvrstio na Listu svetske kulturne baštine naša tri izuzetna kulturno-istorijska spomenika: Smederevsku tvrđavu, manastir Manasiju, i stari grad Bač. Obrazloženje: nepotpuna dokumentacija! Zaista čudnovato. Možda je jedino gora situacija sa Lepenskim virom, koji još nije na UNESCO-voj Listi. Gospođa Marija Jovin, istaknuti arhitekta, smatra da je to posledica pakosti kolega, ali još više neznanja. Neverovatno.
Boljem razumevanju odnosa savremenosti i tradicije pomoći će upoznavanje arhitektonskih stilova, njihovo poreklo i, naravno, uticaji koji deluju u tim procesima. Dobar putokaz u tome je natpis na Paviljonu secesije u Beču koji glasi „Svakom dobu, njegova umetnost. Umetnosti njena sloboda! “ Ništa nije nastalo ni iz čega. Uostalom, ne postoji pojava u umetnosti zvali je stil, pravac, škola ili kako god, koja u sebi ne sadrži nešto od onoga što su stvarale ranije generacije. Nekada je ugledanje na njih spontano, a nekada sasvim svesno. Ali problem nije u tome. Problem je u nekritičkom prihvatanju uticaja sa strane i nemoći da se kreativno nadgrade. Ako se tome doda sklonost ka neukusu i kiču onda se ne treba čuditi gradnji objekata punih besmislenih imitacija.
Dovoljno je pogledati šta rade naši radnici zaposleni u inostranstvu. Mogli bismo tu pojavu pežorativno nazvati gastarbajterskom arhitekturom. O ozbiljnosti ove pojave najubedljivije govori podatak da je u Srbiji, prema podacima Ministarstva građevina, u 2017. godini bilo aktivno 10.576 gradilišta. Međutim, ne postoji podatak, niti nekome pada napamet da ga utvrdi, da li se u tako masovnoj gradnji bar malo poštuje naše graditeljsko nasleđe. U inostranstvu ima zadivljujućih primera, a bilo ih je i kod nas donedavno. Evo nekih, glavni grad Malezije Kuala Lumpur obiluje modernim zdanjima možda više nego bilo koji glavni grad neke druge zemlje. Ni jedno zdanje, ma koliko bilo moderno, nije bez nekog detalja, diskretno ukomponovanog, a koji se ne odnosi na islamsku graditeljsku tradiciju. Za naše prilike opredelio sam se za dva primera: graditeljsku aktivnost s kraja 19. i početka 20 veka i gradnju imanja Terra panonica u banatskom selu Mokrin.
Projekt “Mokrin house, Terra panonica”
Krajem 19. i početkom 20. veka u arhitekturi Srbije dolazi do snažnog prožimanja raznih stilova: akademskog neoklasicizma, bečke secesije, nemačkog jugendstila, a naročito nacionalnog srpsko-vizantijskog stila. Nastaju brojne građevine koje u sebi sadrže pomalo od svega pobrojanog, ali kao celine deluju autentično. Vreme im ništa ne oduzima. Naprotiv, obezbeđuje im trajnost i lepotu. Da spomenemo samo hotel Moskvu (arh. Jovan Ilkić i ruski arhitekti), Narodna banka Srbije (arh. Konstantin Jovanović), Apoteku u Nušićevoj ulici u Beogradu (arh. Jovan Smederevac), Osnovnu školu kod Saborne crkve (arh. Jelisaveta Načić)…
Autori imanja Terra panonica (Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin i Dušan Nenadović) u nameri da stvore originalno delo proučili su mnoge graditeljske koncepte i došli na ideju da je najbolje da svoju zamisao oslone na ambijent banatskog sela Mokrin u kome pojedinačni objekti nemaju neku posebno istorijsku ili arhitektonsku vrednost. Svoj kreativni odnos prema baštini izrazili su jednostavno i efektno. Iskoristili su formu stare banatske kuće uz repliku njene fasade. To im je bilo dovoljno da ugrade, za naše prilike, potpuno jedinstven enterijer, prozračan i fleksibilan.
Terra panonica otvara i provocira mnoga pitanja. Za ovu priliku samo kratko sećanje na Le Korbizjea, koji je 1911. godine putujući od Drezdena do Konstantinopolja obilazio i naše krajeve (Niš, Negotin, Knjaževac…). Na tom putu mnogo toga je zabeležio i nacrtao. To mu je pomoglo da otkrije arhitekturu kao veličanstvenu igru oblika koji nastaju pod svetlošću i jedinstvenim sistemom uma. Ja ne znam da li je on video sela Koritnjak kod Niša i Špaj kod Bele Palanke. Ona su napuštena i zapuštena, ali i kao takva veoma su poučna i inspirativna. I ne samo to. Ona potvrđuju misao Voltera Lipmana da ako je nešto ostalo, onda prošlost prestaje da bude prošlost.
“Mokrin house, Terra panonica”, moderna kuća u duhu tradicije
Da bismo obezbedili da baština postane kako nacionalna tako i vlastita suština potrebno je kontinuirano delovanjе svih činilaca u društvu. Dugo je to bilo prepušteno samo narodu čiji je život u celini, a posebno duhovni, često bio nasilno prekidan. Kad je bilo najteže snalazio se kako je znao i umeo da se ne ugasi njegov identitet i njegovo duhovno biće. Ponekad se okupljao oko zapisa (zavetno drvo), a češće pored ruševina crkava i manastira, kako u prošlosti tako i danas. Čim bi se ukazala prilika obnavljao je porušeno.
U novije vreme opet deluju sile koje bi da zbrišu naš identitet i kulturno-istorijsko nasleđe. Da bi se to osujetilo nužno je jačati veze sa prošlošću misleći na budućnost. Blisko mi je u tom pogledu razmišljanje Mihaila Vujanića koji je zapisao: „Čovek ume sam sebi da podvaljuje sadašnjošću, kao da ga se prošlost ne tiče. I otkud ta zabluda da sutra uvek mora značiti i budućnost?“