Intervju, Miša Đurković, Kolumnist “POLITIKE”

SVI SMO MI U POLUKOLONIJALNOM STATUSU

post image

Zapadne sile su brutalne u realizaciji svojih interesa i oni su jedan od osnovnih izvora nestabilnosti i propadanja naroda na ovim prostorima. Osim ekonomske kolonizacije, otimanja bankarskog i sektora osiguranja, kao i najvažnijih strateških infrastrukturnih kompanija, posebno bih izdvojio njihovo konstantno nametanje antiporodičnih normi i praksi

Miša Đurković doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen je kao znanstveni suradnik na Institutu za evropske studije. Bavi se političkom i pravnom teorijom, fenomenima popularne kulture i procesima evropskih integracija. Autor je sedam knjiga i većeg broja naučnih radova, a publicistički se još od 2001. godine, uz povremene prekide, javlja u beogradskom listu “Politika”.
Srbiju ste jednom opisali ovim riječima: “Živimo u zemlji koja planira da proda poslednje ostatke porodične srebrnine kako bi odložila bankrot za još nekoliko godina, u kojoj vladavina prava više ne predstavlja ni ideal, a kamoli realnost i u kojoj su osnovne demokratske i ljudske slobode ponovo ugrožene. Da ne pominjem razvaljeno osnovno i visoko školstvo, generacije pinkoidnih tinejdžerki koje se nadmeću u razgolićenom slikanju kako bi dobile što više lajkova na Fejsbuku, i pre svega fizičko odumiranje stanovništva: prosek starosti populacije je prešao 41 godinu, a tokom 2013. rođeno je najmanje beba u novijoj istoriji Srbije.” Je li stanje zaista tako dramatično kako ste opisali?
Miša Đurković: Stanje u Srbiji je nažalost zaista veoma loše. Nije neka uteha što sam slične redove mogao da napišem za gotovo svaku zemlju u okruženju, uključujući Rumuniju i Bugarsku koje su već osam godina punopravne članice EU. Prosečna starost u Grčkoj je prešla 43 godine… Opterećeni ekonomskim problemima koji su sami po sebi veliki, ali su više posledica nego uzrok, mi ne pratimo dugoročne trendove koji ozbiljno ugrožavaju sve nacije i države na Balkanu. Veliki uzrok toga je polukolonijalni status ovih zemalja u kojima vlasti dobijaju pohvale od međunarodnih faktora za poteze koji su očigledno štetni po narod. Zapadne sile su brutalne u realizaciji svojih interesa i oni su jedan od osnovnih izvora nestabilnosti i propadanja naroda na ovim prostorima. Osim ekonomske kolonizacije, otimanja bankarskog i sektora osiguranja, kao i najvažnijih strateških infrastrukturnih kompanija, posebno bih izdvojio njihovo konstantno nametanje antiporodičnih normi i praksi.
Kakva je geopolitička budućnost Srbije? Je li to zacrtani put ulaska u Evropsku uniju ili približavanje Rusiji?
Miša Đurković: Srbija je bez ikakve geopolitičke alternative u ovom trenutku. Ona je u limbu večitog kandidata za EU, dok je u isto vreme faktički već integrisana u NATO sistem u svakom pogledu osim formalnog. Simpatije naroda za Rusiju su ogromne, što je potpuno razumljivo nakon svega što nam je Zapad uradio i radi i danas. No Rusija ni na koji način ne nastupa na ovim prostorima kao stvarna alternativa Zapadu. To nije bio slučaj ni pre ukrajinske krize, a sada je još manje. Za Rusiju je prioritet prostor bliskog inostranstva i to posebno Belorusija, Kazahstan, Gruzija i Ukrajina. No i tamo im rezultati nisu adekvatni. Za sve ostalo oni nemaju resursa za ozbiljno nadmetanje sa Zapadom i to i sami priznaju. U Srbiji ih zanima pre svega energetski i bankarski biznis. Meka moć, medijski ili propagandni nastup i slično, postoji samo u tragovima. U svakom slučaju sa Bugarskom koja je sad više nego ikad pod kontrolom Zapada, Srbija nema fizičku vezu sa Rusijom pa je priča o izboru nerelevantna.
Mogu li “manje države” u današnjem svijetu s ovako podijeljenim kartama biti “nesvrstane”? Na primjer, američki ambasador u Hrvatskoj bez ustručavanja oštro napadne vladu zbog sudjelovanja na gospodarskom forumu s Rusijom u Moskvi, a da mu praktički iz državnih institucija, osim bivšeg predsjednika Mesića, nitko na taj čak i za američke pojmove neuobičajeni istup – ni ne odgovori.

Miša Đurković: Karl Šmit je posle Drugog svetskog rata, polazeći od tradicije realizma u međunarodnim odnosima koja je i danas relevantna paradigma, utvrdio da stvarno suverene mogu da budu samo države koje imaju nuklearno oružje. Dakle ni Nemačka ne može da bude potpuno suverena, a kamoli ovako male države kao što su naše. Razlika je što u Nemačkoj američki ambasadori ne nastupaju tako otvoreno brutalno poput gospodina Mertena. No što više ove države tonu, to su oni bezobzirniji i otvoreniji i u javnoj demonstraciji svoje središnje moći u unutrašnjoj politici ovih država. Pre par godina su ambasadori SAD-a i Britanije u Srbiji javno davali ocene radu vlade!?
I dok god mi budemo ovako slabi i bez realnih alternativa, oni će se tako ponašati iako znaju da bi npr. srpsko uvođenje sankcija Rusiji uništilo poljoprivredu Srbije.
Mogu li danas lideri malih država biti realno neovisni? Ne prijeti li im barem neki međunarodni sud za stare ili nove grijehe, ako se pobune?
Miša Đurković: Ne mogu. Dolazak na vlast je najpre uslovljen njihovim aminovanjem jedne ili druge grupacije, odnosno lidera. Nije tajna da su velike strane sile na neki način učestvovale u izboru predsednika i vlada u Srbiji i Hrvatskoj u poslednjih petnaestak godina. Uzmimo samo poslednje slučajeve gospođe Kolinde Grabar Kitarović i Tomislava Nikolića, kada su pobede bile prilično neočekivane. No osim što se na taj način mešaju u sastavljanje vrha vlasti, problem je što oni po dubini kontrolišu sve najvažnije sektore bezbednosnog, ekonomskog, pravosudnog, medijskog, prosvetnog života… Ponašanje u Ukrajini, Libiji, i Siriji pokazuje da im u realizaciji geopolitičkih ciljeva nije strana ni upotreba neonacista, radikalnih islamista i sličnih snaga. Stoga lider ovakvih zemalja mora da bude mudar, vešt diplomata, i da pažljivo odredi prostor u kome mora da se povinuje od onoga u kome realno može da izbori prioritete svoje države. Primer Orbana je vrlo zanimljiv.
Doživljava li današnji svijet (Zapad, Islam) našu slavensko- pravoslavnu civilizaciju kao meki prostor za širenje i eksploataciju? Kako se postaviti prema tome?
Miša Đurković: Polazeći od Hantingtonove paradigme, jedan srpski naučnik, Nebojša Vuković, pre par godina je napisao članak “Jedna civilizacija manje” ukazujući pre svega na katastrofalne demografske trendove u pravoslavno-slovenskom svetu. Tome smo i sami krivi, ali su tome značajno doprineli i sistemi vrednosti koji su stigli sa zapada i koji poput serije “Seks i grad” uče naše žene da je hedonizam, a ne rađanje smisao života. Taj sistem vrednosti se širi preko svih instrumenata identitetske politike, a tome svakako doprinosi i činjenica da su crkve i verska tradicija u žestokoj defanzivi, svedene na folklor i rituale. Tek u drugom nivou po meni je opasnost od njihove ekonomske eksploatacije koja je nesumnjiva. Što se tiče Islama upravo sam završio rad na članku koji prati viševekovnu istoriju angloameričke upotrebe islamizma, odnosno političkog islama. Između ostalog on je korišćen, a i dalje se koristi, protiv pravoslavne civilizacije za njeno “zaprečavanje” i suzbijanje. Protiv svega toga se treba boriti sredstvima koja su nam na raspolaganju. Kad možemo pameću i diplomatijom, a kad moramo i vojno. S druge strane, čini mi se da nisu iskorišćeni prostori za istinsko otvaranje dijaloga sa Islamom na Balkanu. Ne sa pozicija političke korektnosti, već sa pozicija njihovog i našeg stvarnog interesa.
Kako vidite problem “južnog evropskog koridora i odnose među liderima (Cipras – Gruevski – Vučić)?
Miša Đurković: Ceo Balkan ponovo zapada u ozbiljnu nestabilnost. Jedan od uzroka je dramatično pogoršanje ekonomske situacije u poslednjih nekoliko godina, a drugi je panalbanski nacionalizam koji su podstakli pre svega Amerikanci, ali i druge zapadne sile. U isto vreme se dešava novi hladni rat u kome se poslednjih godinu dana vidi veliki nalet Amerikanaca na ovim prostorima na svim poljima. Deo te priče je energetski rat oko koridora kojim treba dovesti gas. Amerikanci su uspešno sahranili projekat Južni tok pa su Rusi bili prinuđeni da krenu sa jednom još uvek dosta maglovitom alternativom Turskog toka. No ta trasa je najpre tehnički i projektno neosmišljena i trebaće dosta toga da se desi da ona zaživi. Sve tri zemlje imaju svoje probleme. Cipras gleda kako da izbegne bankrot, Vučić kako da održi svoj perpetum mobile ogromnih nezasnovanih obećanja, a u najtežoj situaciji je Grujevski koga Amerikanci ozbiljno destabilizuju preko opozicije, strukovnih protesta i Albanaca. Ovi lideri ne mogu ni da stignu do pitanja međusobnih odnosa…
Kako u tom kontekstu gledate na odnose s Hrvatskom koji su zadnjih mjeseci bili na liniji toplo-hladno kao i na ulogu Srba u Hrvatskoj u tom otopljavanju?
Miša Đurković: Ne vidim bilo kakvo otopljavanje u odnosima Beograd – Zagreb. To sve liči na poznati film Pjera Žalice “Gori vatra”, kad Srbi i Muslimani moraju da simuliraju nekakvo pomirenje i otopljavanje ne bi li umilostivili stranog protektora. Jedino što ih bar za trenutak ujedini su zajedničke muke i tragedije poput požara ili prošle godine poplava. No kad to prođe svi otvoreni problemi javljaju se ponovo. Srbi u Hrvatskoj najbolje znaju kako žive i sa kojim se problemima sreću pokušavajući da opstanu. Država Srbija nažalost pod ovom administracijom ne radi dovoljno da im u tom poslu pomogne.
Koliko je “procesu pomirenja”, kako se voli nazivati “normalizacija odnosa” pomogao Haški sud?
Miša Đurković: Haški sud je jedna velika sramota za ideju pravde, a njegove funkcije su uglavnom vezane za kolonijalno manipulisanje i rasističku stigmatizaciju manje-više svih naroda bivše Jugoslavije. Naravno najviše Srba, ali su i svi ostali dobili bar neki svoj deo. Dosta se zna o čitavom nizu sramnih presuda poput slučaja Haradinaj, Orić ili Gotovina, no mene u poslednje vreme zanima dimenzija političke upotrebe Haga za aktuelne političke probleme. O tome sam nedavno pisao podsećajući na slučajeve kad britanski oficiri pred agresiju 1999. prete jugoslovenskim oficirima da ako ne izdaju mogu da završe u Hagu. Ili npr. slučaj Šešelja koga su skoro dvanaest godina držali u zatvoru samo da ne bi uticao na političke tokove u Srbiji a onda su ga pustili kad su procenili da bi mogao da korisno destabilizuje Vučića. Sad kad tim učinkom nisu zadovoljni vraćaju ga u Hag. Sve u vezi sa tim sudom je skandal i naravno da ni na koji način nije doprineo “pomirenju”. Inače na Balkanu nema nikakvog pomirenja. Svi sukobi i sporovi su ostali otvoreni tako da stranci mogu da nas sve aktiviraju i gurnu u neke nove ratove kad god im to bude zatrebalo.
U jednoj od kolumni u Politici oštro ste se suprostavili mogućnosti uvođenja surogat majčinstva, upozoravajući na pretjerano liberalne stavove koji dovode u pitanje obitelj i njene vrijednosti? Također ste ustvrdili da bi mjera potpune zabrane tjelesnog kažnjavanja djece dovela do potpune anarhije u porodičnim odnosima.
Miša Đurković: Zoran Milivojević, ja i još jedan broj intelektualaca, advokata i drugih saradnika pokrenuli smo neku vrstu kampanje protiv onoga što donosi predlog Građanskog zakonika za Srbiju. Pisci tog predloga su pisali nešto što nema nikakve veze sa realnim životom Srbije i ako se pomenuta i još neka rešenja usvoje napraviće potpuni haos sa nesagledivim posledicama ne samo po pravni sistem već i po elementarno zdravlje Srbije, otvarajući u ovako pravno neuređenoj državi ogromne prostore za zloupotrebu. Osim pomenutih izuzetno nemoralnih i kontroverznih rešenja i instituta, predviđa se i uvođenje eutanazije, omogućavanje promene pola zametka itd. Tu je i predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je još jedan deo pakta suštinski usmerenog protiv porodice u Srbiji. Mi sa snagama koje imamo i vrlo ograničenim prostorom u medijima pokušavamo da osvestimo političare i javnost o čemu se zapravo radi i da sprečimo donošenje takvih mera. Nažalost mi nemamo ni minimum podrške naše crkve kakav na primer U ime obitelji ima u Hrvatskoj. Ali borimo se.