Žarko Radaković: "Krečenje", Beograd: Čarobna knjiga, 2018.
LEPAK POKREĆE SEĆANJA
April 2019
Koristeći postmodernističke principe poigravanja sa identitetom figure autora, pripovedača, protagoniste i drugih junaka, Radaković stvara paralelnu para-literarnu stvarnost u kojoj sve ove figure funkcionišu na nivou pretpostavke i igraju na tankoj granici između stvarnosti i fikcije
Višedecenijsko bavljenje književnošću, u bilo kom aspektu, neretko dovodi do velikog zamora, i to je nešto na šta pisci moraju da računaju. Njima se dešava da ne primete taj zamor, i da neplanski počnu da štampaju dela koja liče jedna na druge, ni ne pomišljajući da se iz naslova u naslov sve više i sve primetnije ponavljaju. Ta odlika katkad u prvi mah promakne i njihovim urednicima, čitaocima i kritičarima, ali se kasnije, nakon godinu, dve ili deset, primeti da je ovo ponavljanje upravo posledica zamora koji ih je sustigao. Drugi, pak, svesno igraju na ovu kartu, slažući svojim delima mozaik koji zovu svojim opusom, trudeći se da svaki deo tog mozaika bude samostalan i nezavistan od drugih, ali da se, u isto vreme, i dovede u kontekst njihovih ranijih dela. Jedan od potonjih pisaca je i Žarko Radaković, a njegov prošlogodišnji roman Krečenje služi kao odličan primer tog poetičkog postupka nadogradnje i usavršavanja sopstvenog autorskog rukopisa.
Ovaj autor prisutan je u našoj književnosti već duži niz decenija, ali prvo kao prevodilac – pre svih Petera Handkea, ali i drugih pisaca – sve dok se 1990. nije predstavio zbirkom priča Tübingen, kada njegova karijera počinje da funkcioniše na dva koloseka, što traje i danas. Njegova proza se od tada menjala, razvijala, prolazila kroz uspešnije i manje uspešne faze, ali je nekoliko glavnih koordinata njegovog izraza ostalo nepromenjeno, i te odrednice se kreću između pojmova kao što su emigracija, postmodernizam i pripovedanje, sa jedne strane, te mladost, promena i popularna kultura, sa druge. Uprkos opusu od više od deset romana i pripovednih zbirki, Radaković, nažalost, nikada nije bio priznat kao jedan od najuspelijih autora svoje generacije, ne samo zato što je u pitanju vrlo kvalitetan naraštaj, već i iz razloga što njegova proza jednostavno nikada nije bila proza koja će privući horde čitalaca i kritičara koji će je kupovati, promovisati, nagrađivati i podstrekivati. Ipak, ovaj autor sve vreme ostaje dosledan svom preciznom, na momente hermetičnom, ali uvek uzbudljivom pripovedanju, što ponovo dokazuje romanom Kafana iz 2016. godine, koji napokon spaja formalna priznanja – ovo delo dobilo je nagradu „Biljana Jovanović“ – i naklonost kritike, postajući neka vrsta novog početka za Radakovića. Upravo na temeljima tog naslova nastaje i Krečenje, kao idejni nastavak, ali i korak dalje, odnosno delo u kojem autor, premda ponavlja neke teme i okvire, pokušava da još više svede izraz i predstavi ga na konkretniji i pristupačniji način.
Slojevit, uzbudljiv i simbolički nabijen, ovaj roman je spoj nekoliko naoko različitih pristupa književnom tekstu, i stoga se može čitati na više različitih načina. Ispočetka, roman se otvara kao priča o renoviranju stana naratora/protagoniste koji, zajedno sa molerom Dušanom, unosi promene u svoj životni prostor, istovremeno dodajući nove slojeve značenja i sećanja svom životu. Odlučujući se za jednostavnu naraciju i na momente verističke opise – naročito u pasažima koji prikazuju proces krečenja, postavljanja parketa, sređivanja nameštaja i druge radove koji čine preuređenje stambenog prostora – Radaković zapravo zavodi čitaoce koji bi mogli da pomisle da se radi o tekstu koji će se u svojoj celosti zaista baviti temom najavljenom u njegovom naslovu. No, metafora krečenja nije ograničena samo na konkretan molerski posao, već se brzo shvata da se iza toga krije i drugi nivo teksta. On je prvo najavljen razgovorima o umetnosti dva glavna junaka, a vrlo brzo proces krečenja podstiče i naratorove zapise o sopstvenom učešću u umetničkim instalacijama: „Moler Dušan je sada izgledao kao Julije Knifer u trenutku grundiranja platna belom bojom pred slikanje crnog meandra Tü-87, akril/platno. Dok sam četkom ,popravljao‘ ivice na zidu oko prozora, osetio sam se kao Nina Pops u trenutku rada na slici Pogled u sklopu ilustrovanja istoimene knjige Žarka Radakovića.“ Ovim autor uvodi dva naredna sloja teksta koje će kasnije da razvije – razgovor o umetničkim delima na kojima je radio samostalno ili u saradnji sa drugim umetnicima, te autorefleksivni sloj romana u kojem se i on sam javlja kao junak – ali se i dalje zaustavlja na osnovnom nivou teksta, tj. priču o renoviranju stana. Trenutak u kojem se ta priča okončava je i trenutak kada moler nestaje iz nje – „Do obrta u ovoj povesti ipak je došlo: po okončanju nekih poslova u restaurisanju, renoviranju i prepravkama u stanu. […] Dušan je otputovao u Zemun, ostavivši mi kratku poruku o trajanju njegovog odsustva.“ – i tada autor, detektivski i u maniru Pola Ostera u romanu Gradu od stakla iz Njujorške trilogije tražeći svog prijatelja i saborca u renoviranju (naročito u poglavlju „Dušan (Istraga)“), pristupa drugim ravnima teksta, tj. priči o svojoj prošlosti, te intertekstualnoj i autoreferencijalnoj ravni u kojoj čitalac shvata da je u pitanju delo koje delimično predstavlja neku vrstu pastiša, rekonstrukcije i rekontekstualizacije autorovih starijih tekstova.
Podstaknut rezultatima svog renoviranja – „Još nekoliko dana će se osećati lepak. I to će biti razlog za pokretanje sećanja.“ – pripovedač shvata da ne postoji više priča kojoj se posvetio na početku dela, i stoga odlazi u sopstvenu ličnost, sve dublje kopajući po sećanjima koja čine njegov identitet, pogled na svet i shvatanje sopstva. Ti događaji idu od mladalačkih dana i studentskih protesta 1968. godine, sve do prvih pokušaja bavljenja umetnošću i kolaboracija sa drugim umetnicima. Među mnoštvom različitih događaja privatnog i javnog karaktera razvija se figura pripovedača koju čitalac prati u romanu, a koja je negde na pola puta između pisca čije ime je na koricama romana i na čiji se raniji opus neprestano aludira, te jedne specifične maske iza koje se on krije. Koristeći postmodernističke principe poigravanja sa identitetom figure autora, pripovedača, protagoniste i drugih junaka, Radaković stvara jednu paralelnu para-literarnu stvarnost u kojoj sve ove figure funkcionišu na nivou pretpostavke i igraju na tankoj granici između stvarnosti i fikcije. Čitaocima koji su upoznati sa njegovim ranijim delima će pojedine aluzije biti poznate, i pomoći će im da povežu ovaj roman sa ranijima – naročito sa romanima Vampiri i Kafana – dok će drugima trebati više vremena da prođu kroz sve slojeve teksta i reference koje on uključuje. Međutim, princip formiranja autorske maske, pa čak i nove figure, nije nepoznat u korpusu srpske i svetske književnosti XX i XXI veka, te ukoliko prihvate ovu igru kao još jednu ravan dela, shvatiće da zapravo nije ni bitno da li je „Žarko Radaković“ iz teksta ista osoba koja potpisuje delo, ili je u pitanju njegova fiktivna projekcija, polu-dokumentarna senka, ili nešto drugačije od toga. Čitalac prati avanture ovog pripovedača i istovremeno dobija nekoliko zasebnih priča koje se prepliću, dopunjuju i formiraju širu sliku lične istorije jedne jedinke, ali i istorije jedne zemlje, jednog umetničkog senzibiliteta, i jedne generacije. Slična sećanja mogu se pronaći u prozi nekolicine pisaca istog naraštaja kojem pripada i Radaković (David Albahari, Vladislav Bajac i Milisav Savić, između ostalih), i svako od ovih autora se u manjoj ili većoj meri posvećuje jednom presudnom trenutku svoje mladosti – studentskim demonstracijama 1968. – koji je uneo određene promene u njihov život. Autor Krečenja tako priznaje da mu je ova „šezdesetosmaška revolucija“ donela „promenjen odnos prema knjizi“, ali i iluziju budućnosti koja zapravo nije moguća na širem planu – „Život u ,sadašnjosti‘ je, od tih prvih dana opiranja svakom ideološkom sistemu, pa i svakoj postojećoj školi, i zaštićenosti, pa i okrilju roditeljskog doma, bio ,primarna inicijativa‘ u procesu ,osamostaljenja‘. Odrastalo se, ,stajalo na noge‘, sazrevalo, prosvećivalo se: prevashodno životom u sadašnjem vremenu. Dakako, počinjalo je sve ,raskidanjem‘ sa svuda isticanom budućnošću. […] O nekoj ,budućnosti‘ nije tu bilo ni govora. Stvari su se u potpunosti odvijale u sadašnjosti. Svaki detalj bio je deo baš ,tog trenutka‘.“ – a ova dva ishodišta prelamaju se u Eliotovoj ideji o vremenu sadašnjem, prošlom i budućem – „Vreme sadašnje i vreme prošlo / Oba su možda prisutna u vremenu budućem, / A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.“1 – koja se tako nameće kao središnja nit romana. U sadašnjem vremenu pripovedača – o kojem se može govoriti i kao Pripovedaču koji se nameće kao zaseban entitet u isti mah sličan i različit od autora – javljaju se pisci i umetnici poput, pre svih, pomenutog Albaharija i Raše Livade, te Srbe Mitrovića, Miroslava Mandića, Zorana Bundala i drugih, ali i Nine Pops, Julija Knifera i Skota Abota, pa čak i Jovana Delića, Nikole Miloševića i Boška Tomaševića, i oni zajedno formiraju jedan univerzalni, istovremeno privatan i javan svet oko samog Pripovedača. U tom svetu se on oblikuje kao spisatelj koji neretko ispisuje autopoetičke pasaže – „Zamišljam sebe: ja, ,dekonstruisani pripovedač‘, ne neko ko demontira narativnu tradiciju, nego neko ko u tradicionalne okvire smešta aktuelne probleme. Operišem. Menjam oblike. Uklanjam okoštalo tkivo (naracije). Ubacujem veštačke organe. Krpim pokidane taktove. Spajam na prvi pogled nespojivo. Dekonstruišem da bih ponovo konstruisao. O, da! Dekonstruisani pripovedač sam ja!“ – kojima se u postmodernističkom maniru poigrava sa konstruktima sopstvene umetnosti i uvećava interesovanje čitalaca za delo koje je pred njima, ali i za ranije Radakovićeve naslove.
Najzad, roman Krečenje nameće se kao sublimat celog njegovog opusa pošto je nekoliko njegovih poglavlja već publikovano u časopisima i Knjizi o muzici koju je objavio zajedno sa Albaharijem 2013. godine. Došlo je, naravno, do određenih promena u tekstovima ne bi li se oni smestili u zajednički okvir i nametnuli kao koherentna celina, čime Radaković još jednom dokazuje moć vladanja sopstvenim tekstovima i mogućnost da ih menja i njima manipuliše na različite načine. Mada ova tehnika nije nova u njegovom opusu, on je sada dovodi na viši nivo i spaja svoje ranije radove uspelije nego u Kafani, a čak i nakon publikovanja ovog romana nastavlja da u periodici objavljuje prozne („Neobično pismo“. Dometi, god. 45, br. 174-175, str. 55–64) i dnevničke tekstove na tragu predgovora i pogovora ovom romanu („Moji prijatelji“. Polja, god. LXIV, br. 515, str. 17–20) kao najavu nekog mogućeg narednog romanesknog rukopisa koji bi, ukoliko bi se zadržao u stilsko-poetičko-tematsko-motivskim okvirima najnovija dva romana, mogao da na najbolji način zaokruži trilogiju novog stvaralačkog poleta Žarka Radakovića.
1 Tomas Sterns Eliot. „Bernt Norton (Četiri kvarteta)“, preveo Ivan V. Lalić. Pesme, priredio Jovan Hristić. Beograd: Srpska književna zadruga, 1998, str. 147.