POEZIJA
TOPLO BILJE
April 2019
Bojan Vasić, (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je zbirke pesama "Srča", "Tomato", "Ictus", "13", "Detroit" i "Volfram". Živi u Pančevu.
O drveću i travi
Samo se još bilje stara o meni,
dok spuštam ruke ka zemlji, daske
stola su još tople od večernjeg sunca,
moji dlanovi hladni od senke mladih
bagremova, ovde postojim, pod kožom,
lanom košulje, insektima, u podnožiju
svega zgužvani su bokori trava, ples
u praznini, nebeskih tela, puši se iz
drvene činije kao obarene krtole
mladog krompira, vazduh odiše
znojem nane i klasalih kopriva, u
svetlucanju listova rastvaram tvoj
lik, ukusom tvrde, ovčije soli posipam
prostor, maslačke i voštani sjaj vlažnih
bokvica, dan postaje taman i tup, i
suncu trnu kolena, dok među prstima
drobim senke, korijander, sve ono
što osećam, pečenu cikoriju, očaj i
polja što polako okreću leđa svetlosti,
zapaliću noć kao domaći duvan, u
grlu osetiti prolaznost, oporo vino, i
samo slušati kako nas krošnje štite
od vetra, nemaštine, bola, mene od
tebe, tebe od šupljih očiju meseca.
Bagremovi
Prepoznaju li nas ovi bagremovi,
ispucalih lica, vodenastih kolena,
upleteni u nemar vlasnika imanja i
stopala okupanih sitnim grozdovima,
dok poput pokvarenih časovnika
oko nas zuje zbunjene ose, a oni,
gordi na svoju visinu i usamljenost,
bacaju poglede desno i levo po
uleglim krovovima, ili zure u
one što zalivaju stabljike duvana
i rani kupus, osluškujući čekić
pripitog pintera. Cvetovima su
prvo nahranili pčele, potom
grane nastanili julom i toplim
vranama, pogledom ispratili vozove
poput proleća, svojom dugom
senkom prekrili decenije rađanja
i smrti, nemo žaleći ljude, što,
poput oblaka, meki i nestalni,
gube svoj oblik i, prolazeći
nebom, nestaju, potom, zaboravljeni,
negde za zapadom.
Veče
Iako dugo voziš kroz mokro veče,
visoko i gusto kao konoplja, prebrzo
za sumrak i put ne mnogo širi
od tvojih točkova, nikako da
izađeš iz sebe, po licu su ti povaljani
briga, umorni kantarion i jara
pšenica, u disanju pokrenuta mala
klizišta, usna iskrivljena u srp
zaboden u čamov dovratak.
I svuda stižeš prerano, smirene
krošnje gutaju te kao da su
vučija utroba, osećaš kako se
iz napuklih, slatkih breskvi širi miris
bolničkog hodnika. Nikako da
odahneš, otvoriš oči i ugledaš
stvari, vagu za merenje krastavaca,
svrhu, očišćen ambar, nikako
da izvučeš oštricu usne
iz nemosti trošnih dasaka.
Mrkve
Istočnoevropski pesnik ima
nokte kojma lupka po stolu, ili
izvlači cigarete iz tek otvorene
paklice, njima iz stihova izbacuje
trunke stvarnosti uvek se služeći
tananim sintagmama, opisujući
puste predele govori o civilizaciji,
pišući o savremenosti oplakuje
mrtve, dok prolazi kroz salu, gospođe
iz Roterdama klimaju punđama
od ceđene mrkve, mrlje velikih
očekivanja prskaju mu po sakou, na
aerodromu mimoilazi se sa imenjakom,
jedan u ruci stiska kofer, drugi četku,
od stalne promene bride mu reči,
otiče smisao, odlasci nisu ni
nalik dolascima i slični su tek
nokti, isti oni kojima ga i bog
premešta sa mesta na mesto,
držeći ga za potiljak, slepog,
kao mače.
Ogrozd
To što ne želim da budem
ovde, ne znači da nisam plutanje
trava i meko sunce, crna plastika
kojom se prekriva tlo oko uspravnih
stabljika, uvek ću imati nedovršenost,
način na koji pčele ispare u sumrak,
na koji se izduže senke pomoćnih
objekata, zatreperi sivo-žuta
grančica ogrozda, ostaću ovi udarci,
na beton istresen džak suvih mahuna,
ili tvrdoglava zrna jarih žitarica,
šuplja čahura maka, topli grozd
zanjihan na baštenskoj ogradi, razrovan
krtičnjak, olovno grlo česme, ili
bregovi komposta, samo dišem,
osećam nemirne snove podzemnih
voda, odjek laveža o krovove i
providni cink večernjeg meseca,
dišem, dok sever urasta u mahovinu
kože, i spuštaju se trnci niz kičmu juga,
dok na lice istoka pada mrak pun
očiju, ugojen poput pauka, i kapke
zapadu prekrivaju meki dlanovi
kumulonimbusa.
Zelen
Iz grada izlazim u jesen, gde se
ljudi ne razaznaju od slojeva stare
odeće, u njih se zavlači anđeo poput
gladne ose, u napuklo grožđe i trulež kasnih
strahova, i samoću, sve nas nadleću ovi
prebrzi čvorci, troši košava kao brezov
vetrobran, gledam kako hodamo tamo
i nazad, do dunja ostavljenih da
dozru, teške od dugih pogleda,
kako puštamo da se u kosti
uvuku veče i kratko zatišje puno
zemlje i vlažnog vazduha, nad
putem se polako sabira dim, i
dugo gore polja do uskih oranica,
ono što je maločas bilo slabo vidljivo
sada nestaje sasvim, zameci žita
i ružna starost oraha, ovaj svet u
kom se samo čeka, i prstima steže čašica,
sa tvrdim blatom, iz kojeg je jutros
izvađena zelen, pod noktima.
Bademi
Prija ti jezik sklupčan u
imenice, gde samoća starosti
i divljih šljiva naslanja svoja
topla leđa na moju samoću,
gde nad travom odzvanja nebo,
roje se greške i lišće lipa preseca
vazduh svojim tihim mlinovima,
tu je sve moje zlo, to što sam
mislio, čak i u snu, o naša tri
badema, na stabla zagledana
jedno u drugo, što sebičnom
simetrijom, kao vatrom, rastapaju
polja u haos, to što bih sanjao
kako kroz njihove krošnje duva
ovaj jalovi vetar, tebe kako čitaš
Malarmea bezlisnim granama,
dok opali plodovi leže preko
pokošenog sirka, svaki razjapljen
kao svetla, na pola rasečena
beonjača.
Golubarnici
Svako ko je video zidove,
približio se sasvim nemanju,
tišini, beznađu, prostoj građevini
od žice, lima i okrnjenih blokova,
ko god je gledao kako to isto
parče tla, kroz vinovu lozu, isti
korak premerava decenijama,
svako ko je na vetru osetio zadah
krila, predugo sklopljenih na malom
prostoru, ko je čekao da se, uzalud,
ponovo promoli pognuta glava
iz prašine i izmeta, iz izmaglice
vrućeg, polusvarenog zrnevlja,
da opet progovore usta lepljiva
od azota, i svi mi, koji s
prozora, ili sa ulice, predveče,
ugledamo belog goluba kako
stupa na užaren krov, da bi se
čitavo jato, zatim, vinulo
gore, preko suvih trešanja i
prigradske čađi, znamo da ni na
čemu, sem na tamnoj, dubokoj
čežnji stoje ti mali golubarnici
iz zadnjih dvorišta.