Đorđe Matić, Tajni život pjesama, Antibarbarus, Zagreb, 2014.
BITI UMETNOST ZNAČI MAŠTATI
Matić u isto vreme i tranžira i mašta, govori o poeziji s jednakim motivom s kojim govori o muzici, teče jednakom lakoćom kroz poeziju i kroz note, kroz aranžmane i produkciju, njegovi su utisci ponekad pravi mali filmovi prepuni zvukova
Kad sam prvi put čuo za knjigu Tajni život pjesama (Antibarbarus, 2014), namah sam se setio moje nastavnice maternjeg jezika iz vremena kad sam bio srednjoškolac. Užasavao sam se njenih časova jer je imala nepodnošljivu potrebu da nam najpre pročita dobru pesmu a onda je pokvari tragičnim pitanjem: “Šta je pesnik hteo da kaže?”. Sećam se da je to naročito nerviralo jednog mog prijatelja, kasnije čuvenog pesnika i još čuvenijeg muzičara. Odakle bismo mi znali šta je pesnik hteo da kaže – i da li je uopšte išta hteo da kaže? Jednom prilikom, kada sam joj naročito grubo odgovorio, ostavila me je posle časa da sedim dok mi objasni da, fakat, nije bitno šta je pesnik zaista hteo, da najverovatnije ni sam nije svestan šta je hteo, da istina, uostalom, u umetnosti nije neophodna. Biti umetnost znači maštati i govoriti naglas svoja maštanja. Umetnička dela – rekla je tada (stvarno je bila dobra u svom poslu) – napuštaju tajni život samog autora čim ga on izbaci iz kuće, tada taj život postaje javan – ali počinju da žive svoje tajne živote svih nas koji ih doživljavamo. Ona nas je, dakle, zvala da maštamo zajedno s pesnikom, da njegov tajni život dodirnemo našim tajnim životima u jedno novo zajedničko iskustvo.
Tom nekom linijom morao je Đorđe Matić doći do naslova svoje zbirke eseja o pesmama koje su – po njemu – obeležile devedesete godine prošlog veka u hrvatskoj popularnoj muzici i, kao takve, ostavile traga i u hrvatskoj kulturi uopšte. Ipak, ta nesrećna formulacija “šta je pesnik hteo da kaže” vukla se nad svima nama decenijama decenijama kao zla kob, pa je i ona možda jedan od razloga što je ovo prva ovakva knjiga ne samo u Hrvatskoj nego i u zemljama iz okruženja, u kojima se razumemo i bez prevodilaca. Drugi razlog mora biti taj da u hrvatskoj kulturi – a ni u kulturi zemalja koje je okružuju – nije bilo nikoga da takvu knjigu napiše. Matić (1970, Zagreb), pesnik i esejista, odrastao u Hrvatskoj a završio studije engleske i italijanske književnosti u Holandiji, gde danas živi, izbegao iz vremena o kojem govori, primio se zahtevnog posla. Ne samo neko s klasičnim književnim obrazovanjem, ne samo s jasnim i utvrđenim uglom gledanja na svet oko sebe, on je morao biti i neko s odgovarajućim muzičkim obrazovanjem, pa i iskustvom. Kad je lako ispunio sve prethodne zahteve, na kraju ga je sačekao Frank Zappa i rekao mu, bez blama: “Pisati o muzici isto je k ao plesati o arhitekturi”.
Neko bi negde uz put odustao, Matić nije. Zato je na ovu knjigu potrošio pet godina. Kad je čitalac uzme u ruke, bude mu posve svejedno koje ga pesme čekaju unutra. Ima nekog čudnog uzbuđenja u tome da se ne pročita sadržaj pre nego što se upusti u avanturu iščekivanja, kao u davna vremena kad smo kupovali albume ne znajući šta nas na njima tačno očekuje. Ima i nečeg nestvarnog u tome da se u isto vreme sluša pesma o kojoj se čita. I, kad sve to zajedno krene, kao da zaista počne ples o arhitekturi. Matić u isto vreme i tranžira i mašta, govori o poeziji s jednakim motivom s kojim govori o muzici, teče jednakom lakoćom kroz poeziju i kroz note, kroz aranžmane i produkciju, njegovi su utisci ponekad pravi mali filmovi prepuni zvukova. Na ovaj ili onaj način svaku od tih pesama proveo je kroz svoj tajni život i dao im sopstveni pečat u toj meri da su one na jedan način zauvek postale i njegove. Njegov izbor je toliko ličan i samosvojan da čitalac nijednog časa ne dolazi u iskušenje koje izaziva svaka kompilacija – da izbaci ovu ili onu pesmu i doda neku drugu. Nikad niko kod nas nije pisao na takav način.
Matić je svoje teme uzeo iz devedesetih kakve ih je on doživeo i vratio u devedesete kakve smo ih i mi drugi mogli doživeti. Dvadesetak godina posle vremena o kojem govori, Matićeva knjiga je direktna i gruba kritika tog vremena od kojeg je morao da izbegne. Hrvatsko društvo nije još zrelo da se suoči s tim herojskim i tragičnim vremenom, ali kada se to jednom dogodi, Matićeva knjiga biće White Girls Sex Cams | BadoCams.com – Free Live… mu od dragocene pomoći. Da li ozbiljna suočavanja moraju da dođu iz egzila? Da li je potrebno izmaknuti se da bi se bolje r azumelo?
Na kraju – mada to svakako nije želeo – Matić se pokazao zrelim sudijom “u ringu”. Sledeći svoju ljudsku obavezu da ima bolje mišljenje o umetniku i njegovom delu nego što ga ovaj sam ima o sebi i svojim radovima, nekim pesmama podario je večnost, neke od njihovih autora unapredio je iz zabavljača u umetnike, bio je dobronameran i nije cepidlačio tamo gde je mogao, u skladu sa svojom pozitivnom prirodom tražio je i nalazio samo dobra. U Tajnom životu pjesama ostavio je neke stilski veličanstveno skrojene stranice, među njima i prvi esej koji Arsena prikazuje u onom sjaju koji smo naslućivali ali ga nismo umeli sasvim definisati. Jedan veliki umetnik može biti nedvosmisleno veliki tek onda kad ima o sebi jedan ovakav veliki esej kakav je Arsen dobio od Matića.
Knjigom eseja Tajni život pjesama Đorđe Matić je, dakle, postavio iznimno visoke kriterijume i ostavio sve nas sličnih pretenzija zamišljenim i ljubomornim. Posle njega, biće teško pisati o popularnoj muzici.