Intervju, Ružica Marjanović, organizatorica festivala "Na pola puta" u Užicama
ČAS SA KOJEG ĐACI NE BEŽE
Juni 2016
Naša ideja bila je da pisce treba da sretnu u školi i oni đaci koje književnost ne interesuje. Nema prinude, čas je regularan, ali umesto tvog profesora dolazi David Albahari ili Dubravka Ugrešić ili Predrag Lucić, Lamija Begagić... Posle takvih časova na književnim večerima smo viđali decu za koju bismo pre toga mogli da se zakunemo da ih nikakvo književno veče neće privući
Književni festival „Na pola puta“ od 2006. godine okuplja autore iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine u Užicama. U Užičkoj gimnaziji pisci sudjeluju u nastavi književnosti kao predavači i rade s učenicima, a festival je ove godine obilježio jedanaest godina postojanja. U nastavku razgovaramo s Ružicom Marjanović, profesoricom književnosti i organizatoricom festivala.
Književni festival „Na pola puta“ održava se od 2006. godine u Užičkoj gimnaziji. Po čemu se taj festival razlikuje od ostalih književnih festivala u regiji? Možete li ukratko opisati kakvi su bili motivi za organizaciju ovakvog festivala?
Ružica Marjanović: Najveći deo aktivnosti oko pripreme i realizacije festivala nose učenici naše škole. Oni pripremaju promo-materijal, osmišljavaju vizuelni identitet festivala, čitaju knjige gostujućih autora, najavljuju ih i predstavljaju publici, razgovaraju tokom književnih večeri. Možda najspecifičniji deo našeg festivala je onaj koji se tokom dana odvija u školi. Tada pisci drže časove književnosti u regularnim odeljenjima. Prvobitna ideja je bila da pisac dođe na čas knjiženosti u jedan razred i sa učenicima razgovara o nekoj književnoj temi, ali ne o svom delu. Razgovori o vlastitom delu rezervisani su za večernji termin i dešavaju se u nekom javnom prostoru, izvan škole (Mala scena Narodnog pozorišta Užice, Gradski kulturni centar i sl.). Već prvih godina pojavio se problem – za svako predavanje bili su zainteresovani i drugi učenici, ne samo oni iz odeljenja “domaćina”. Argument naših đaka bio je dobar. Neko može da sluša predavanje samo zato što uči u tom odeljenju, a mi koji smo zainteresovani ne možemo. Zato smo odlučili da predavanja budu u većim školskim učionicama ili u amfiteatru, tako da osim “domaćeg odeljenja” mogu da prisustvuju i drugi zainteresovani.
Naša polazna ideja, od koje nismo odustali, bila je da savremene kvalitetne pisce treba da sretnu u školi i oni spavači iz poslednjih klupa, oni đaci koje književnost ne interesuje. Nema prinude, čas je regularan, ali umesto tvog profesora na čas književnosti dolazi recimo David Albahari ili Dubravka Ugrešić ili Predrag Lucić, Lamija Begagić… posle takvih časova na književnim večerima smo viđali decu za koju bismo pre toga mogli da se zakunemo da ih nikakvo književno veče neće privući. Sve vreme insistiramo na principu dobrovoljnosti. Nema nikakve prinude, kojima su škole često sklone.
Zašto smo napravili ovakav festival? Mi zaista volimo književnost i stalo nam je do čitanja. Verujemo da čitanje kvalitetnih knjiga razvija kritički kapacitet svakog čoveka, a svako ko ume da misli i zapaža izuzetno je važan za naše društvo. Znamo da nastava književnosti u školi nije dobra. Program je napravljen tako da od učenika stvara pojedinca usko okrenutog prema svojoj nacionalnoj zajednici, isključivog i ne baš tolerantnog. Zato smo hteli da učenicima ponudimo nešto drugo. Za sada izgleda da nam to prilično uspeva.
Konkretan povod za nastanak festivala bio je čas na kome sam sa učenicima gledala film „Moj brat Aleksa“. To je poslednja jugoslovenska filmska produkcija (1991). U završnim kadrovima Aleksandar Berček, koji glumi brata Alekse Šantića, prelazi preko mosta koji će 1993. biti srušen i saopštava nam kako je ceo Mostar sahranio njegovog brata i sada priča da se ne zna da li će Aleksa u dženet ili u raj. Niko od skoro devedeset učenika sa kojima sam toga dana razgovarala nije razumeo završnu scenu, jer nisu znali šta znači dženet. Rekla sam nekoliko rečenica koristeći reči koje se svakodnevno koriste na pedesetak kilometara od Užica i deca su me pitala kojim jezikom govorim. Za petnaest godina razdvojenosti, jezici su počeli da se razdvajaju. Ono što je mojoj generaciji bila svakodnevna jezička praksa, njima je nepoznato. Razgovarala sam o ovome jednom prilikom u Sarajevu sa Nenadom Veličkovićem, piscem i profesorom na katedri za književnosti Filozofskog fakulteta u Sarajevu. On je predložio da dođe u Užice sa grupom mladih pisaca koji se bave temama o kojima se u sredini u kojoj živim vrlo znakovito ćuti. Predlog se dopao i koleginicama sa kojima delim radost čitanja dobrih knjiga. Prve godine gotovo da nismo imali budžet, ali je podrška gradonačelnika Užica bila ogromna, jer se ispostavilo da je on studirao u Sarajevu o kome je te 2005. jako razneženo govorio ponavljajući da od rata nije bio u tom gradu. I tako smo počeli, bez svesti da nastaje jedan lepi festival koji danas sa radošću i uživanjem pripremamo. U međuvremenu su i naši sugrađani počeli da odlaze u Sarajevo, prvo na jednodnevne izlete i bojažljivo, a danas se distanca prema Sarajevu smanjila i znatan je broj naših sugrađana uspeo da se suoči sa svojim strahom i predrasudama, ali i da osvesti činjenicu da se tamo dešavala četvorogodišnja tragedija, a da je država u kojoj žive bila u to do grla umešana. Verujem da je, bar za ljude moje generacije, to prvi korak ka preispitivanju odgovornosti, kao što verujem da to mora da se dešava na dva plana: ličnom i na nivou države. Kada o tome budemo govorili u regularnoj školi, biće to znak da smo se kao društvo oporavili.
Možete li ukratko opisati kako izgleda nastava koju učenicima drže pisci? Na koje sve načine ovaj festival približava suvremenu književnost učenicima? Kako učenici reagiraju na susrete s piscima i njihovim djelima?
Ružica Marjanović: Pisci ne govore na časovima o svom književnom delu, već o nekoj temi koja je njima bliska i kojom se bave. Na osnovu teme, mi odredimo za koji uzrast je određena tema zanimljiva. Teme su zaista različite: od čisto književnih (o Kafki, Brehtu, Branku Ćopiću, Servantesu i sl.) do onih koje su sa književnošću povezane (o Hani Arent, o nekim filmovima ili nastanku filmskog scenarija, o navijačkim pesmama, problemima modernizacije društva u 19. veku i sl.). U formalnom smislu to su najčešče razgovori sa učenicima, ali smo imali i izuzetnih predavanja ex katedra. Pamtimo, takođe i nekoliko odličnih radionica koje su držali autori poput Saše Stanišića, Maje Pelević i drugih. Izdavačka kuća Fabrika knjiga iz Beograda objavila je prošle godine izbor od petnaest predavanja održanih tokom prvih devet godina festivala. Ta knjiga je zanimljiva, jer se radi o autorizovanim transkriptima sa časa, pa se može pratiti dinamika razgovora sa učenicima i osetiti bar delić atmosfere i radosti razgovora.
Na festivalu su sudjelovali brojni eminentni autori poput Davida Albaharija, Filipa Davida, Dubravke Ugrešić, Predraga Lucića i Vladimira Arsenijevića. Kako biste opisali odnos publike/učenika i gostiju/pisaca na festivalu?
Ružica Marjanović: Naša publika, prvenstveno srednjoškolska, navikla je na znatno neposredniji odnos prema piscima nego što je to uobičajeno na književnim festivalima. Pripremajući festival učenici čitaju knjige autora koji dolaze i preuzimaju ulogu njihovih domaćina. To podrazumeva pripremu informacija za medije, predstavljanje gosta na otvaranju festivala i razgovor prilikom večernjih čitanja. Čini se da je to recept za smanjivanje ili ukidanje distance između umetnika i publike. Tokom četiri festivalska dana često u baštama lokalnih kafića možete videti naše goste okružene grupama srednjoškolaca. Ti razgovori su dragoceni, neposredni i sigurna sam da mnogo više utiču na formiranje stavova nekih naših đaka nego dugogodišnja školska indoktrinacija. Tokom godina formirali smo vrlo zahtevnu publiku, koja ume jasno da prepozna kvalitet. Nekada su se prilično poznati autori našli u situaciji da jedva čekaju zvono jer se za čas nisu pripremili. Pokušavamo da kod đaka razvijamo kritičko mišljenje. Želimo da verujemo da nam to često uspeva. Ipak ne živimo u iluzijama da pet festivalskih dana i celogodišnji rad nekoliko profesorki književnosti može da se izbori sa školom i okruženjem, sa svim društvenim tendencijama koje ne vode ka razvoju samosvesnog, mislećeg građanina. Ako uspemo da jednom delu generacije naših učenika pomognemo da brže dođu do svesti o značaju svakodnevnog kritičkog promišljanja sopstvenog sveta, možemo reći da smo uspeli. Iako ima nekih parametara po kojima možemo da merimo ono što smo uradili, mi se posle svakog festivala preispitujemo i smišljamo šta može bolje i drugačije.
Prema kojim kriterijima birate sudionike festivala?
Ružica Marjanović: Trudimo se da ukrstimo nekoliko kriterijuma. Pre svega da se radi o kvalitetnom književnom delu, o autorima koji ne mistifikuju poziciju pisca, otvoreni su za razgovor, najčešće o onim temama za koje nema mesta u regularnoj nastavnoj praksi. Naši gosti svojim javnim angažmanom, baš kao i svojim umetničkim radom, pokreću razgovore o temama koje često nisu ni lake i prijatne, a tiču se naše prošlosti i odnosa prema njoj, kao i našeg današnjeg života i mogućnosti da utičemo na savremeno društvo i menjamo ga. Poslednjih godina učestvuju i autori koji se ne bave isključivo književnošću. Na festival kao gosti dolaze i ilustratori, redatelji, strip crtači, fotografi, ali njihov rad je blizak poetici koju zastupamo.
U travnju je završeno jedanaesto izdanje festivala „Na pola puta“. Tko su bili gosti festivala i kakvi su vaši dojmovi?
Ružica Marjanović: Moraćemo da preispitamo prinicip da se festivalski gosti ne ponavljaju, jer posle četiri godine u školi se đaci ne sećaju onoga što se dešavalo pre njihovog dolaska. Svake godine su sa nama Nenad Veličković, jedan od tvoraca ideje o festivalu, kao i Dejan Ilić i Predrag Lucić, koji su, kako to volimo da kažemo “hodajuće poetike našeg festivala”. Predrag Lucić je, na žalost, ove godine bio sprečen, ali je posle osam godina čekanja ponovo došao Boris Dežulović, još jedan nezamenjivi prijatelj festivala.
Imali smo priliku da čujemo izvanredna predavanja i čitanja Adise Bašič, Ivančice Đerić, Ante Tomića, Almina Kaplana, Uglješe Šajtinca, prevodioca Srpka Leštarića.
Već otvaranje bilo je odlično, jer smo imali priliku da se sretnemo sa Matejom Peljhanom, psihologom i fotografom iz Ljubljane, čija je serija fotografija Mali princ bila izložena tokom festivala. I fotografije, i prateći film, kao i izlaganje Mateja Peljhana izazvali su izuzetne reakcije publike. Potom je, prve festivalske večeri na sceni Narodnog pozorišta Užice prikazana predstava „Nevidljivi spomenici“ koju su pripremili Treća beogradska gimnazija i Bitef teatar. Predstava preispituje mehanizme kojim se formiraju naša zajednička sećanja, kao i spremnost da zaboravimo. Kritički se promišljaju kolektivni narativi koji postaju kliše, kao i upadljivo odsutvo sećanja na zajednice kojih više nema.