Časopis Prosvjeta

Knez Miloš u pričama, “Tipografija” Zagreb

DOK DIM PROĐE KROZ ODžAK…

Knez Miloš, godine 1815., na Ćupriji, uglavi sa Marašli-Ali-pašom onaj poznati ugovor, po kojem je prestala borba između Srba i Turaka. Neke narodne starešine, a osobito Pavle Cukić, nezadovoljne tako skučenim pravima, koja su Srbima podjamčena tim ugovorom, počeše vikati na Miloša, i tražiti da se i dalje vojuje.
Miloš, saslušavši njihove prekore i težnje, a sećajući se u kakvom je čemernom stanju narod, posle nesreća od 1813. i 1814., rekne:
– More, ljudi, stanite malo, da nam jednom pođe dim kroz odžak, i da makar jednu pogaču ispečemo na kućanskom ognjištu! Pa ćemo posle gledati šta ćemo i kako ćemo. Ne more se sve ujedanput.
Vreme je pokazalo da je radio i patriotski i mudro.
 

NOVE SPAHIJE

Godine 1830. svečano je objavljen u Beogradu sultanski hatišerif, po kojem je kneževini Srbiji priznata unutrašnja autonomija.
Tim je aktom određeno koliki će Srbija davati danak Porti na godinu. U taj danak uzeta je i isplata onih spahiluka koje su pojedini Turci do toga doba imali u Srbiji.
U to vreme bejaše u Srbiji ljudi koji su željeli te turske spahiluke kupovati za sebe. Ti su ljudi uveravali kneza Miloša da je bolje da te spahiluke, ta krupna imanja, proda bogatim pojedincima, nego da ih ostavi seljacima, koji će ih razdrobiti u sitne baštine. Najviše se, kažu, za to zauzimao Stojan Simić.
Knez Miloš, saslušavši ga, reče:
– More, Simiću! Ti si meni pričao da u Vlaškoj ima spahija koji kad kupe desetak od jaja nose protak sa velikim rupama kroz koje svako jajce protinju, pa koje god prođe, to im je sitno. Njega ne primaju!
– Zaboga, gospodaru! Nećemo mi biti take spahije, – odgovori Simić. – U Vlaškoj su tuđini što to rade. A mi smo seljacima braća…
– Simiću! – nastavi Miloš, – nećemo taki biti ja i ti, dok smo živi. Ali, mi ćemo pomreti. Ostaće naši sinovi. Oni će gledati ove seljake kao što mi danas gledamo Cigane!
– Neće, zar, gospodaru!
– Hajde, nek’ neće i oni. Ali, naši će sinovi otići u svet, da se provode, a spahiluke će dati zakupcima iz bela sveta: pa, ti znaš, zakupac je zakupac!… Ko onda sme reći da smo mi Srbe oslobodili? Niko, svetoga mi Nikole! Nego će još svak reći da smo mi oterali loše spahije da dovedemo još gore! Batali ti to, moj Simiću, batali!
 

SRBI “NEMAČKARI”

Godine Pošto se broj Srba nemačkara oko kneza Miloša, i uopšte u državnoj službi, veoma uvećao; i pošto se osetilo da oni imaju veliku vlast u poslovima: počnu se stari, zasluženi domoroci srditi, a kneza Miloša za to osuđivati. Oni toga svoga raspoloženja nisu nimalo krili; stoga je knez znao sve što oni govore i što osuđuju.
Jedno jutro zovne knez k sebi u odžakliju: Miletu, Paštrmca, Joksu, Resavca i još neke nezadovoljnike, pa, sasvim ozbiljno, rekne:
– Čineći se ‘voliko, došlo mi je od Mekterbaše (Meternika) nekakvo pismo. Valja mi ga pročitati, i odgovoriti na njega. Zato sam vas zvao. – U taj par momak unese pismo, a knez nastavi:
– Dede, Mileta, uzmi to pismo, pročitaj ga, i načini odgovor.
– Bog s tobom, gospodaru! Pa ti znaš da ja ne umem čitati.
– Dede ti, Jokso!
– Našao si, gospodaru, majčina pisara!
– Uzmi ti, Amidža; ti svakoga đavola znaš!
– Samo to ne znam, gospodaru, a za punom sovrom dovijam se i, da vidiš, ide mi sve za rukom!
– Dede, ti, Resavče!
– Ako je motika, makar bila i teška, nešto ću učiniti, ali perom – slab sam rabotnik…
– Vidite li, – progovori Miloš posle nekog ćutanja, –zašto držim ove “nemačkare”! Zar su meni mile njihove kuse haljine, ili ono njihovo benavljenje u besedi; ali, eto, trebaju nam! I trebaće nam dokle god ne stignu naši sinovi!…