Uz beogradsku promociju knjige Čedomira Višnjića „Vreme sporta i razonode“
DAME I GOSPODO
Decembar 2017
Izgovoreno na tribini Kolarčevog narodnog Univerziteta, 25. decembra 2017. godine, posvećenoj knjizi Čedomira Višnjića „Vreme sporta i razonode“. Na tribini su pored Aleksandra Popovića i autora knjige učestvovali još: istoričari Slobodan Selinić, i Predrag Marković te Petar Lađević
Dame i gospodo,
Pripala mi je potpuno nezaslužena čast da govorim na beogradskoj, posle zagrebačke drugoj, promociji knjige Čedomira Višnjića „Vreme sporta i razonode – Titina Hrvatska i njeni Srbi, 1951.-1971.“.
Unapred vam se svima izvinjavam zato što, za razliku od gospodina Markovića i gospodina Selinića nisam istoričar, i ne umem da stanovišta svojstvenog istorijskoj nauci dam prikaz ove knjige. Najviše se izvinjavam lakovernom autoru koji je pristao da mi, zarad našeg dugogodišnjeg, zapravo višedecenijskog drugovanja i nadam se da imam pravo da kažem, prijateljstva, silnih sati razgovora i ispijenih tekućina različitog karaktera po mnogim čudnim mestima u Prisavlju i Podunavlju, pruži priliku da prozborim neku reč o ovoj, po mome skromnome sudu, za razumevanje onoga što smo bili i onoga što jesmo, važnoj knjizi.
U uvodu i još sedam poglavlja, šest koji matrično povezuju šestu i sedmu deceniju prošlog veka sa zbivanjima u i oko politike, u i oko Srpske pravoslavne crkve, u i oko SKD „Prosvjeta“, i sedmom, koji opisuje 1971. godinu, godinu zatiranja, uz Crkvu, i tada i danas najvažnije srpske institucije u Hrvatskoj, Čedo Višnjić sklapa mozaik zbivanja koja su usledila nakon smene i utamničenja trojice Srba ministara u Vladi NR Hrvatske u leto 1950.
Oni koji dobro poznaju Čedomira Višnjića će, u ovoj knjizi, odmah prepoznati njegov stil. NJegovu pritajenu duhovitost. I sposobnost da, u jednoj rečenici ili polurečenici, otvori tolika važna pitanja koja su, slučajno ili namerno, uglavnom promicala istoričarima. Počeću sa njima, tim pitanjima, svakako manje važnim delovima odjeka ove knjige.
Jasno Čedo piše o tragediji koja je za prečanske Srbe, za njihovu inteligeneciju, značio gubitak Mitropolije u Karlovcima. Kao središta. Kao Polujerusalima. Kao centra male, srpske Vaseljene. Onog dela srpskog naroda koji je spalio Marču radije nego da je preda unijatima. Onog dela koji je tvrdoglavo branio ono što je bio i ono što jeste. Onog dela koji je svojim zatirateljima poručio da rade svoj posao. Onog dela kome pripada, verovatno, većina od nas, ove večeri, ovde.
Piše, opet u polurečenici, i o Pavelićevoj kolonizaciji Slavonije. O tome da oni koji su u srpska sela i na srpska imanja doseljeni, nikada nisu sa njih i iseljeni. Kako je Brozova, Baltićeva, Dragosavčeva Jugoslavija na to pristala. Zapravo ne. Nisam se dobro izrazio. Kako je ona to, a i oni sa njom, neki od njih formalno Srbi, podržala.
Piše, i važno je da o tome piše, „ovdje se samo može konstatirati da je Bakarićeva ekipa još uvek složno funkcionirala, a da je Hrvatska bila zemlja bez uticajnih ‘zvezdaša’“. Važno je ne zbog moje ili vaše sadašnje, ako je imamo, navijačke pripadnosti. Važno je da bi se to, tadašnje vreme, odslikalo potpuno. Da bi se njegova složenost, a ona se videla i na fudbalskim stadionima, segmentirala i mozaik sklopio do kraja.
Važna je ova knjiga zbog velike količine dokumenata koje je autor propustio kroz ruke, možda velikog broja dokumenata koje je verovatno prvi ozbiljno pročitao, proučio i u knjigu povezao. Važna je knjiga kao neka vrsta kompendijuma koji nam objašnjava ono što nismo znali, želeli da znamo, želeli da vidimo u našem nacionalnom karakteru, a ovde je sasvim nenametljivo opisano. Ovo uostalom nije nikakvo iznenađenje, autor, gospodin Višnjić, je poznat kao, u neku ruku, lovac na neobjavljene i nepoznate dokumente, neke, poput ratnog dnevnika inženjera Vidakovića ili dnevničkih beleški Ive Vojnovića iz 1918., nakon njegovih traganja su objavljene u „LJetopisu“ SKD „Prosvjeta“. Tako i spasene za nas i one koji dolaze.
Konačno, u mnogo čemu, meni je interesantno bilo da pročitam opise i ocene iz dokumenata koje je Čedo u knjizi predstavio, a koji govore o događajima koji su već opisivani u publicistici, poput čuvenog dolaska Brane Crnčevića u prostorije Društva književnika Hrvatske, ili otkaza sale srbijanskim (i srpskim) književnicima u Zadru, i njihove književne večeri u Islamu Grčkom, koju je Mihiz lepo i podrobno u „Autobiografiji o drugima“ predstavio.
Govorio sam o segmentima. A sada ćete mi dozvoliti da nešto kažem o suštini. Onako kako je ja vidim.
Čedo piše o krugu. U prethodnoj knjizi svojoj, u „Partizanskom ljetovanju“, piše o krugu koji su oni, Ćanica Opačić, Duško Brkić i Rade Žigić napravili u deset ili manje od deset godina, krugu koji je otpočeo bezrezervnom odanošću komunističkoj ideji, a zatvorio se, ovako ili onako, rečima ili simbolički, sasvim jasnim izjašnjavanjem o pripadnošću sopstvenom narodu kao najvažnijem ishodištu, važnijem od ma koje ideologije. U ovoj knjizi, u „Vremenu…“ piše o krugu koji su, u nešto dužem vremenskom periodu, opisali ljudi koje su sudbina ili Tvorac sakupili oko SKD „Prosvjeta“. I ti su ljudi bili komunisti, ili, u najmanju ruku, levičari. Srba desničara uostalom u Hrvatskoj, van dela SPC-a, uveliko nije bilo, otišli su sa Đujićem, bili pobijeni u Endehaziji, ili, i u boljem slučaju, uspeli da glave sačuvaju bežeći u Nedićevu Srbiju.
I ti ljudi su, misleći ljudi, gledajući svojim očima, u šta se pretvara nešto u šta su duboko verovali, bili pred izborom koji se, pred levičare i internacionaliste, ili, za mlađu publiku modernim rečnikom rečeno pred mondijaliste, atlantiste i evrounijate, postavlja. Hoće li, dakle, biti pre i iznad svega komunisti, a Srbi onda kada je to potrebno, onda kada zagusti, pa se srpskih korena, jer su ostali bez posla, jer im je potrebno zbog kvota i procenta, sete, ili će pripadati srpskom nacionalnom telu pre i iznad svega, a biti ideološki šta god žele.
Ta podela postoji i danas. Moja malenkost, Bogu hvala, ne deli levičarske svetonazore. Naprotiv. Ali jasno vidi kako i u delu srpskog političkog i nacionalnog korpusa danas postoje oni kojima su draža tapšanja po ramenima briselskih i vašingtonskih birokrata sa demodiranim kravatama od poslednjeg kamena ili grama ilovače onoga što je Milan Kašanin nazivao, pišući o svom rodnom Pelmonoštoru, „periferijom Srpstva“. I vidi kako postoje i oni drugi. Kao i u godinama pre i u 1971.
Dragosavci, Baltići, Stojčevići, Bakarićevi, Brozovi i Brežnjevljevi levičari srpskog porekla su izabrali jedan put. I taj je put Srbe u Hrvatskoj odveo u propast. Oni su nam pokazali stranputicu. Oni tada i oni danas koji ih u javnosti i po društvenim mrežama slave.
Neki drugi ljudi, Luka Marić, Vlado Ivković, Nikica Rapajić, Milan Nožinić, Milan Bosanac, Stanko Korać su, suočeni sa istinom da ni svet ni Hrvatska ni Jugoslavija koju posmatraju nisu ono što su zamišljali, imali, bez ikakve patetike, jedan i jasan izbor. Da, bez obzira na cenu, na mogućnost žrtve, urade ono što im savest u datim okolnostima nalaže. Borili su se, oni, i mnogi drugi, mojim rečima nepomenuti, za ono u šta su verovali. Pokušavali da promene tok istorije. Nisu ni mogli, ni uspeli. Ali su nam pokazali put. I zbog toga je, zbog opisa tog puta ova knjiga važna. Važnija nego što je broj njenih stranica ili njen tiraž.
I dozvolite mi malu, majušnu digresiju. Nakon pada „Prosvjete“ 1971., srpska je politika u Hrvatskoj naredni put tek u predvečerje rata, sa Jovanom Raškovićem, Vojom Vukčevićem i drugovima, pokušala da definiše sebe i udahne vazduh. Okolnosti, nerazumevanje i odsustvo podrške službenog Beograda su ovaj pokušaj osudili na neuspeh.
Oprostite mi, ali pesimista sam. Verujem da će, ako smem da to već predvidim, u ova užurbana i rasuta vremena, knjiga o kojoj govorimo biti potcenjena. NJene su pouke, svakome ko je pročita, jasne i gorke. A to danas, kao ni ozbiljan, studiozan, višegodišnji rad, nije na ceni. Vremena koja dolaze će joj, kao i svemu što je dobro i pravo, dati na vrednosti. I duboko verujem da će oni koji će je čitati za pet, deset, petnaest godina mnogo bolje spoznati njene pouke i videti njene putokaze.
Rođeni Rumljanin, Gavrilo Hranislav, početkom veka Srpske Revolucije arhimandrit rakovački, a potonji vladika pakrački je svojevremeno definisao „srbizmus“. Potrebu, dužnost da se u svemu što se javno, a ponekada i skriveno od očiju javnosti, čini, pre i iznad svega vodi računa o interesima svoga naroda. Na to pitanje, pitanje šta nam je preče i šta nas u društvenom životu rukovodi, ideologija, makar ona bila i anacionalna i protivnacionalna, ili interes sopstvenog naroda, zapravo moj prijatelj Čedomir Višnjić, po mom skromnom sudu, već drugom knjigom, posle „Partizanskog ljetovanja“, u naša, savremena vremena, odgovara.
Odgovorio je, u davna vremena, i oprostite mi na još jednoj digresiji, Stefan Popović, vladika pakrački koji je nasledio Gavrila Hranislava, a rođen je u Dositejevom Čakovu, u Temišvarskom Banatu. Svojim delovanjem je pokazao, u devetnaestom veku, kontinuitet ideje vladike Gavrila, pokazao da ma gde Srbi bili, od Karpata do Sentandreje i Komaroma, od Bele Krajine do Severne Dalmacije, postoji jedna, jaka, ozbiljna nit koja ih spaja. Ako srpski misle.
A srpski su mislili oni koji su rešili da 1971. uđu u sukob sa Bakarićevom politikom. Pitao sam se, čitajući knjigu, kakve su unutrašnje dijaloge, Marić, Nožinić i drugovi vodili. Sami u sebi. Sami sa sobom, ili možda sa minimalnim brojem istomišljenika, u vreme kada se nije znalo ni ko će na koju stranu, ni ko će brže-bolje ono što je čuo dodati nečijem debeovskom dosjeu. Kako je izgledalo živeti i odlučivati u trenucima kada je bilo sasvim jasno da se jedan svet, u koji su potpuno ili dovoljno verovali, ruši. Svet za koji su se borili, koji su gradili. Kako je bilo suočiti se sa sopstvenim istorijskim zabludama. Koliko je bilo teško odbaciti oportunizam i naći srbizmus u sebi.
Kakve god da su im bile misli i dileme, verujem zapravo, njihov je izbor u kritičnim trenucima to pokazao, da kada dođe do „poslednjeg boja“, nema i ne može i ne sme biti nikakvog dijaloga, spoljnog ni unutrašnjeg, oko onoga što jesmo, oko onoga što je naše, oko onoga što je naš nacionalni interes. Verujem da bi nam, da su živi Marić i drugovi, to, uz poluosmeh tiho i rekli. Verujem da autor nije imao nameru kada je o knjizi razmišljao, i na njoj radio, da savremenu poruku ili poruke šalje, ali ja duboko verujem da su nam zapravo ljudi koji su branili „Prosvjetu“ do poslednjeg, rekli i šta nam danas valja činiti. U vreme kada nas mnogi ubeđuju da je izdaja polezna, a nacionalna čvrstina retrogradna i besmislena.
Svako od nas ko prihvata pripadnost svom narodu kao čast, kao dužnost, i kao obavezu, mora da na neki način vidljivi ili manje vidljiv svoju dužnost, svoj dug, oduži. Radeći na ovoj važnoj knjizi, kopajući po arhivima, čitajući nepročitano, moj je prijatelj Čedomir Višnjić svoj dug odužio. Ja sam mu, kao jedan običan, mali Srbin, zbog toga neizmerno zahvalan. I biću zahvalan svima koji je pročitaju, svima koji u njoj nađu svoje putokaze.
Hvala vam što ste me, čak i ako sa mnom i mojim opaskama niste saglasni, saslušali.