Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj prozi (II): Krakov i Fokner
FASCINACIJA LETOM
Decembar 2018
Najevidentnija veza Krakova i Foknera ostvaruje se posmatranjem odnosa prema ratnim pilotima – on je pun poštovanja i neretko u superlativu te je jasno da su oba kroz upravo ove junake proživljavali svoje neostvarene želje i snove o tome da krstare otvorenim nebom
Nastavljajući paralele između srpskih i angloameričkih autora koji su u svojoj prozi tematizovali Prvi svetski rat, uzmimo, nakon Miloša Crnjanskog i Ernesta Hemingveja, kao primer drugi par pisaca – Stanislav Krakov i Vilijam Fokner – koji se mogu dovesti u isti kontekst ne samo po vremenu u kom su živeli, nego i po ljubavi prema avijaciji.
Kao prvi rat globalnih razmera koji je pogodio savremeni svet i pokrenuo ogroman broj ljudi na pokret, Prvi svetski rat je morao neminovno da dovede i do mnogobrojnih tehničkih inovacija koje su redefinisale ne samo vojni svet, već i svakodnevicu civila. Tenkovi, bacači plamena, gasni napadi, nosači aviona i nove vrste ručnog oružja, samo su neke od stvari koje su dobile svoje novo ruho neposredno pre ili tokom rata. Uz to, avioni su doživeli revoluciju i, premda su bili u upotrebi i pre 1914., oni su upravo zbog rata postali popularniji, traženiji i privlačniji nego ranije. Stoga ne čudi što su se mnogi vojnici, u želji da dožive nove avanture, fokusirali upravo na avijaciju kao polje koje ih najviše privlači. Među milionima poštovalaca aviona ističu se Stanislav Krakov i Vilijam Fokner, autori koji su ovu svoju ljubav prema vazduhoplovstvu na različite načine ugradili u svoju prozu koja tematizuje Prvi svetski rat.
U središtu i na margini rata
Ljubav prema avionima očigledna je kada se posmatra korpus ratne proze Krakova – sem romana Krila, u pitanju je i veći broj pripovedaka koje su štampane tokom 1920-ih, ali su objavljene u celovitom izdanju tek 1992. godine u zbirci Crveni pjero i druge novele – i skoro svi istraživači te proze baziraju svoja čitanja na ljubavi prema visinama kojima vladaju čudesne leteće mašine o kojima on mašta i pripoveda tokom cele karijere. Kao neko ko je imao direktna ratna iskustva – od borbi u Balkanskim ratovima, preko prelaska preko Albanije, sve do probijanja Solunskog fronta i oslobađanja gradova širom zemlje – Krakov je mogao da upozna sve aspekte ratne stvarnosti i shvati na koji način različiti elementi vojne spreme međusobno sarađuju i sklapaju se u jednu skladnu formaciju kojom dominiraju i tenkovi i avioni, na zemlji, odnosno u vazduhu. Sa druge strane, Foknerova fascinacija avionima došla je iz jednog manje konkretnog, ali podjednako bitnog izvora: on, naime, nikada nije stigao do statusa aktivnog vojnika, ali se jeste pripremao za taj zadatak, i to upravo u avijaciji. Iskustvo obuke koju je imao ostalo je sa njim do kraja života, i on je neretko svoje junake opisivao kao avijatičare, kako u ranim, tipično ratnim pripovetkama i romanima Vojnikova nagrada i Sartoris, tako i u kasnijim i manje poznatim romanima kao što su Potamneli anđeli.
Do svoje dvadesete godine, Krakov je već bio učesnik Prvog i Drugog balkanskog rata, i nalazio se usred Prvog svetskog, ne znajući kakva će njegova sudbina da bude do kraja tog velikog sukoba. Međutim, kao pitomac Vojne akademije, on je izrastao u oficira koji je bio među onima koji su predvodili povlačenje preko Albanije, ali i jedan od prvih koji su se vratili na sever, sve do Vojvodine, te na zapad, do Rijeke. Učestvovao je u odbrani Istre od Italijana i u bunama protiv Kraljevine SHS u Zagrebu, da bi početkom 1920-ih bio penzionisan kao poručnik pun iskustva koje je želeo da predoči u prozu. On je svoje iskustvo opisao u memoarima Život čoveka na Balkanu koji su štampani tek 1997, ali koji su i tada uspeli da dočaraju sve bitne trenutke koje je autor doživeo. On u ovim zapisima spaja individualno i opšte, privatno i javno, proživljeno i preživljeno, pa ne čudi što istovremeno opisuje i ključne događaje istorije i presudne trenutke svog života, prelamajući istorijske prilike kroz vizuru pojedinca-svedoka.
Stanislav Krakov
Za razliku od njega, Fokner nikada nije stigao do rata, već samo do vojne uniforme jer ga je primirje zateklo usred obuke za avijatičara. On je prišao ratu, ali nije stupio u njega, što ga nije sprečilo da se prilikom povratka kući, u gradić Oksford u Misisipiju, ponaša kao da je video najžešće borbe i pretrpeo najgore povrede. Fascinacija ratom se u njemu javila 1915, kada je prvi put video avione, ali ga je američka vojska odbila zbog slabe fizičke konstitucije i visine, te on traži alternativna rešenja, lažira svoju biografiju i pridružuje se Britanskim vazdušnim snagama. U leto 1918. je upućen u Toronto, dobio je čin kadeta, i mogao je da kaže da je uspeo u nameri da se pridruži ratu, iako je bio daleko od opasnosti. Nakon tri nedelje obuke, poslat je na usavršavanje i izučavanje telegrafije, topografije, navigacije i aerodinamike, a u septembru postaje polaznik škole aeronautike na Univerzitetu u Torontu. Tu se konkretizuje njegova strast ka letenju, i on pravi skice delova aviona i proučava njihovu konstrukciju i rad, što kasnije koristi prilikom pisanja. Fokner piše majci, hvaleći se kako leti, ali je upitno koliko je to istina i u kojoj meri se on može smatrati ostvarenim pilotom. On nije leteo u Kanadi, niti je stigao da se pridruži saborcima u Evropi, i sve njegove kasnije tvrdnje o tome da zaista jeste ratni heroj su samo produkt mašte i kompenzacija za neostvarenu ratnu sudbinu. Najzad, u decembru 1918, Fokner je otpušten iz vojske i vratio se kući.
I Krakov i Fokner su isticali Prvi svetski rat kao presudno iskustvo za svoj kasniji život i rad, i obojica su se usredsredili na ono što ih je u tom ratu najviše pogodilo: svedočenje mnogobrojnim žrtvama i stradanjima nedužnog naroda, sa jedne strane, te nemogućnost da se ostvari pun vojnički potencijal, sa druge. Proza oba autora neretko igra između iskustva jedinke i mnoštva, a dinamika koja se ostvaruje između pojedinca i grupe određuje ne samo protagoniste, već i ceo posleratni svet, i to na sličan način, bilo da se radi o jugoslovenskom ili američkom prostoru. Krakovljev roman Krila je stoga možda i najbolji primer međuljudskih odnosa u ratu i paralelizma različitih junaka među kojima nijedan nije dominantno glavni u klasičnom smislu, već narativom dominira kolektiv, grupa vojnika koji učestvuju u ratu i stapaju se u jedno polifono biće koje sabira iskustva svih njih. Foknerovi romani se pak najčešće odvijaju u krugu porodice (Sartoris) i zajednice (Vojnikova nagrada), i može se govoriti o kolektivu kao okviru u kojem se razvija radnja romana i zasebna priča svakog protagoniste. Ovakva predstava stvarnosti ima veze sa posmatranjem sa visine, iz vazduha, odnosno iz aviona, čime se dobija perspektiva mnoštva junaka koji se ne vide najpreciznije kada se promatraju individualno, ali se o njima može govoriti u okvirima kolektiva.
Kako rat menja svoje učesnike?
Kao mladi ljudi koji su preživeli najgore strahote, milioni onih koji su se vratili iz rata morali su da racionalizuju svoja iskustva i pređu preko njih, ne dozvolivši ratnim traumama da obeleže njihov život. Slično su pokušali i Krakov i Fokner, ali iz različitih uglova i na različite načine se opredelivši prema učešću u ratu.
Tako je Fokner, recimo, zasnovao svoj posleratni život upravo na činjenici da je bio blizu rata, a ne i u njemu, mada nikada ne otkrivajući punu istinu. Takav pristup nalazi se i u korenu njegovog kasnijeg proznog stvaralaštva, rastući u jasnu poetičku crtu: izmišljanje lične i kolektivne istorije, povezivanje fikcije i stvarnosti, te oblikovanje sopstvene mitologije moguće je prepoznati u svakom njegovom delu. Prvi svetski rat značajno je uticao na njegovu percepciju sveta i na oblikovanje njegove mlade ličnosti i, iako nije bio u realnoj opasnosti, Fokner je sebe predstavio potpuno drugačije. Vrativši se kući, izgledao je, govorio i ponašao se kao pravi vojnik, idući svuda u uniformi i sa obeležjima avijacije, verujući da zaista jeste leteo u ratu. Stekao je novo samopouzdanje i stav, nastavivši da nosi uniformu i prepričavao svoja „iskustva“ da bi nastavio svoj dečački san. Beg u fantaziju i pretvaranje da je neko drugi bili su jedina moguća rešenja njegovih problema i nesigurnosti, i iz tih pretvaranja i mnogobrojnih persona, koje je izmišljao da bi održao zainteresovanost svojih sugrađana, vremenom se rodila i njegova spisateljska karijera i mogućnost da opiše psihu različitih junaka na ubedljiv i književno relevantan način, čime se iskustvo pripreme za vojnog pilota nameće kao presudno za njegov književni rad.
Krakov se takođe posvetio književnosti, ali još tokom Prvog svetskog rata, vodeći ratni dnevnik i pišući romane Kroz buru i Krila u rovovima, da bi i nakon rata nastavio da sumira svoje utiske u pisanoj formi. On se prvo fokusirao na presudnu 1915. u svom prvom romanu, da bi kasnije odmakao od ličnog iskustva i posmatrao ratnu stvarnost na sveobuhvatniji način. Počinje da piše Krila odmah nakon prvenca, i dalje u rovovima, ali je prošlo nekoliko godina pre no što je njegov prvi roman publikovan, a u međuvremenu su i autor i celo društvo bili zaokupljeni van-književnim obavezama i istorijskim prilikama koje su se isprečile na putu bržeg stizanja rukopisa do čitalaca. On najzad 1921. potpisuje ugovor sa Svetislavom B. Cvijanovićem koji je, što se videlo i na primeru Miloša Crnjanskog, imao sluha za mlade pisce i njihove ratne doživljaje uklopljene u proznu formu. Pre toga je četiri poglavlja iz romana publikovano u časopisu Misao 1919. i 1920. godine („Smrt kapetana Ranđića“, „Slutnja“, „Noć na mostu“ i „Na prelomu“), kao i veći broj pripovedaka, te je jasno da on nije nepoznat autor i da su njegov prvenac mogli naslutiti svi koji su pratili aktuelnu produkciju i periodiku. Ipak, Krakov nije naišao na potpuno pozitivnu reakciju kritike, i stoga je, dok je spremao Krila za štampu, bio svestan da to delo mora biti kvalitetnije od prethodnog, te je i tražio poziciju iz koje će mu biti lakše da to uradi. Naposletku, vrativši se ljubavi prema avionima, vratio se u rat, i tu pronašao pripovednu poziciju.
Posmatrati svet iz vazduha
Najevidentnija veza ova dva autora ostvaruje se posmatranjem njihovog odnosa prema ratnim pilotima – on je pun poštovanja i neretko u superlativu, te je jasno da su i Krakov i Fokner kroz upravo ove junake proživljavali svoje neostvarene želje i snove o tome da krstare otvorenim nebom.
Prvi od njih u romanu Krila daje široku sliku cele vojske, opisujući scene koje se dešavaju istovremeno, i praveći paralelu između zemlje i vazduha, evidentno stajući na stranu potonje pozicije za posmatranje sveta. On dočarava avione sa tla i grad iz pilotske kabine, čime dodatno doprinosi distinkciji i dihotomiji gore-dole anticipiranoj u naslovu romana. Sve ovo dovodi do poigravanja sa fokalizacijom i usložnjavanja ratne stvarnosti, čime ovaj roman postaje dinamičniji, konkretniji i sadržajniji ne samo od romana Kroz buru, nego i od većine drugih romana koji su pisani i štampani istih godina. Autor ovako stiže do postupka filmske montaže znatno pre svojih savremenika, otkrivajući nove načine pripovedanja i prikazivanja ratnih scena samo zato što je mogao da se imaginativno vine iznad konkretne radnje i priča o njoj iz vazduha umesto sa tla.
Fokner takođe prenosi iskustva pilota u svojim delima, pokušavajući da osvetli tok svesti onih koji učestvuju u borbama iznad zemlje, ali njihova osećanja nakon rata, naročito ako su doživeli fizičke povrede prilikom leta. Protagonisti romana Vojnikova nagrada i Sartoris, kao i pripovedaka „Landing in Luck“, „Ad Astra“, „Honor“, „All the Dead Pilots“, „Death Drag“ i „Turnabout“ su piloti koji su tokom rata imali konkretna i opipljiva iskustva, ali su nakon njega mahom završili na margini društva, ranjeni, odbačeni, istraumirani ili pak mrtvi. Fokner staje na stranu junaka koji nisu uspeli da se izbore sa posleratnim promenama i na koje je iskustvo borbe ostavilo toliko dubok trag da ne mogu da pređu preko njega ni godinama kasnije. On opisuje svoje pilote sa puno empatije i, premda se opis ovih ratnika promenio od Vojnikove nagrade do Potamnelih anđela, njegova ljubav prema letenju i avionima nije jenjavala – štaviše, ostala je jedna od konstanti njegovog rada.
Pogled nagore i unapred
Kada se govori o stvaralaštvu Vilijama Foknera, istraživači se najčešće fokusiraju na njegove romane koji se odvijaju u Joknapatofi, fiktivnom prostoru na američkom Jugu gde su smeštena njegova najpoznatija i najuspelija dela (Buka i bes, Dok ležah na samrti, Svetlost u avgustu, Avesalome, Avesalome!, i druga). Suprotno tome, pri analizi opusa Stanislava Krakova, roman Krila se ističe kao najznačajniji i najkvalitetniji prozni tekst koji je ovaj autor napisao. Ono što se, međutim, ne pominje jesu manje uspeli, ali jednako važni romani i pripovetke koje je Fokner napisao pre no što se posvetio građenju svoje lične južnjačke mitologije, te avijatičarske reportaže (među njima se naročito ističe tekst „Let mašte i gvozdenih krila“ koji je preštampan i u zbirci Crveni pjero i druge novele) koje je Krakov objavljivao u listovima Vreme i Naša krila, a koje, mešajući putopis, esej, novinski iskaz i prozno-poetski tekst, rastu u najbitnije časopisne tekstove naše poratne produkcije. Drugim rečima, kada bi se opus ovih autora posmatrao van granica najčitanijih dela, otkrila bi se, između ostalog, snažna ljubav prema avijaciji, poštovanje prema pilotima i divljenje prema nadzemaljskoj perspektivi koju omogućava letenje, i tako bi se došlo do novog čitanja i ključa za potpunije razumevanje njihovog celokupnog opusa.
Literatura:
Blotner, Joseph (2005) Faulkner: A Biography. Jackson: University Press of Mississippi.
Krakov, Stanislav (1997) Život čoveka na Balkanu. Beograd: Naš dom, Lausanne: L’Age d’Homme.
Krakov, Stanislav (1991) Krila. Beograd: Filip Višnjić.
Krakov, Stanislav (1994) Kroz buru. Beograd: Filip Višnjić.
Krakov, Stanislav (1992) Crveni pjero i druge novele. Beograd: Filip Višnjić.
Opačić, Zorana (2007) Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov. Beograd: Učiteljski fakultet.
Petrović, Predrag (2008) „Kinematografsko pisanje: Krila Stanislava Krakova“. Avangardni roman bez romana. Beograd: Institut za književnost i umetnost, str. 197–220.
Stojanović Pantović, Bojana (1998) Srpski ekspresionizam. Novi Sad: Matica srpska.
Faulkner, William (1950) Collected Stories. London: Vintage Books.
Faulkner, William (1977) Selected Letters of William Faulkner, ed. Joseph Blotner. New York: Random House.
Fokner, Viljem (1964) Vojnikova nagrada, prevela Marija Đorđević. Beograd: Narodna knjiga.
Fokner, Vilijam (1977) Sartoris, preveo Ivan Slamnig. Zagreb: Globus.