Izdavaštvo u Srbiji
LAŽNO MNOŠTVO
Iako gotovo polovina izdavača štampa knjige u tiražima od 500 do 1.000 primeraka, (svaka knjiga prodata u tiražu većem od 1.000 primerka u roku manjem od šest meseci može se smatrati hitom) u istraživanju sprovedenom pre nekoliko godina njih 51,9% je izjavilo da im se povećava broj novih naslova u prethodne tri godine
Priča o izdavaštvu u Srbiji danas može se čitati i kao jedna od mogućih priča o beskrajnoj istočnoevropskoj tranziciji i njenim društveno-ekonomskim konsekven-cama. Iako je nesumnjivo da je Srbija prošla znatno komplikovaniji tranzicioni put od većine postkomunističkih zemalja, krajnji ishodi procesa su isti i po tome se Srbi-ja nimalo ne razlikuje od ma kojeg drugog istočnoevropskog društva.
U izuzetno instruktivnoj studiji Književnost Istočne Evrope u doba postkomu-nizma(2006) poznati američki slavista Endru Baruh Vahtel uočava nekoliko osobe-nosti istočnoevropskih kultura koje su važne za bolje razumevanje sadašnje, tran-zicione, pozicije pisca, izdavača i knjižara u ovim zemljama. Prva je ta da je Istočna Evropa deo sveta u kojem su ozbiljna književnost i njeni pisci oduvek bili precenjeni, u poređenju sa značajem koji se njihovim kolegama pridaje u zapadnim društvi-ma. Druga je ta da su devetnaestovekovne književnike-očeve nacija komunistički književni kritičari i istoričari književnosti u svojim naučnim delima sredinom XX veka pretvarali u neku vrstu proto-komunista, pa su sledstveno tome i države pod vođstvom komunističkih partija obraćale veliku pažnju na one savremene pisce koji su pristajali da po njenoj direktivi manje ili više angažovano deluju kao “inženjeri ljudskih duša”. A na drugoj strani, kritičari i istoričari književnosti sa Zapada prime-ćivali su i favorizovali disidentske i poludisidentske pisce koji su bili voljni da manje ili više otvoreno progovore ili pišu protiv komunističkih vlasti. Zato su u poslednjim godinama komunističkog perioda ozbiljna književnost i njeni autori bili posebno značajni za svoja društva i zato su uživali veliki prestiž i veliku simboličku moć na
obe strane “gvozdene zavese”.
Zamke tržišta
Međutim, u vremenu nakon 1990. godine, kroz političke i ekonomske prome-ne koje su nastupile, gore navedena situacija je drastično promenjena. Uvođenjem parlamentarne demokratije i tržišne privrede u istočnoevropskim zemljama, nestale su okolnosti koje su tako dugo, vek i po ili dva, u ovim društvima privilegovale pisce i sve ono što bilo vezano za njih. Više nije bilo potrebe da pisci brane pravo svojih nacija na postojanje (što je uloga koja je ostala važna posebno u bivšim sovjetskim i jugoslovenskim republikama, čak i onda kada je znatno izgubila značaj u ostatku Istočne Evrope), niti je bilo potrebe da budu glas savesti u represivnim režimima. Sve njihove nekadašnje “funkcije” prešle su na državni aparat i od zvanične cenzure oslobođene medije. Iako su neko vreme svi bili zadovoljni višepartijskim ustrojstvom društva i slobodnim tržištem, ozbiljni pisci vrlo brzo uviđaju kako im ta nova realnost donosi zapravo velike probleme, o kojima je malo ko razmišljao u euforiji oko pada berlinskog zida. Pre svega to su problemi u sferi finansija: sprovođenje tržišnih refor-mi donosi sa sobom ogromno smanjenje izdvajanja za javnu kulturu i obrazovanje, što je bio oblik finansijske podrške na koji su intelektualci navikli u doba komunizma. A prodaja knjiga opadala je strmoglavo s padom prihoda po glavi stanovnika, dok su istovremeno i ti preostali kupci knjiga odjednom pred sobom imali znatno širi iz-bor dela nego ikada ranije. Tada počinju da se otvaraju isključivo tržišno orijentisane izdavačke kuće koje sada ne podležu ma kakvoj ideološkoj cenzuri, tako da tržište knjige preplavljuju najrazličitiji mogući oblici prevodne književnosti i zabavno-po-pularne domaće proze. Istovremeno i zapadni izdavači i čitaoci naglo gube interes za pisce iza nekadašnje, sada potpuno demontirane, “gvozdene zavese”. Ozbiljni pisci i njihovi izdavači postali su marginalizovani u ekonomskom i intelektualnom smislu, dok je društveni prestiž ozbiljne književnosti sasvim nestao. Utopljena u more lake zabave, sporta i estrade, ona je postala društveno nevidljiva.
Sve rečeno u potpunosti važi i za Srbiju i brojčani podaci koji slede, samo ilustru-ju opisano stanje stvari u jednom konkretnom društvu. A metaforički naslov koji bi mogao da natkrili sve cifre, mogao bi biti: lažno mnoštvo, jer nesumnjivo veliki bro-jevi govore o znatnoj privrednoj aktivnosti, ali koja za sobom ne ostavlja značajnije, kvalitativno važne ili dugotrajne kulturne uticaje.
Kako bismo u ovom osvrtu dobili relativno valjanu sliku izdavaštva i knjižarstva u Srbiji, kao grane kreativnih industrija, koristio sam se zvaničnim podacima Narod-ne biblioteke Srbije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, istraživa-njima tržišta knjige u Srbiji koja je u 2006. i 2011. godini sprovela Medijska knjižara “Most” po narudžbini Narodne biblioteke Srbije i Privredne komore Srbije.
Iako je gotovo opšteprihvaćen stav da je izdavaštvo niskoprofitna delatnost, broj privrednih subjekata registrovanih nekim svojim delom za izdavačku delatnost
prema podacima Privredne komore Srbije je oko 400. Za učešće na ovogodišnjem jubilarnom 60. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu prijavilo se 390 izlagača, ali se pretpostavlja da svega oko 200 njih može biti tretirano kao profesionalni izdavač. Međutim, u bazi izdavača ISBN agencije, koja se vodi u Narodnoj biblioteci Srbije, postoji godinama unazad čak 9.500 aktivnih izdavača! Od tog broja, oko 4.500 su au-tori-izdavači koji objavljuju po jednu “svoju” knjigu tokom godine, dok su preostalih 5.000 izdavača pravni subjekti koji su kao jednu od svojih poslovnih aktivnosti regi-strirali i izdavačku delatnost. Među njima veliki je broj izdavača koji su zapravo razna javna ili privatna preduzeća, društva, fabrike, zemljoradničke zadruge, ustanove, udruženja itd. Takozvane “prve tri grupe”, to jest izdavačka preduzeća koja se, stati-stički gledano po opisu svojih poslovnih aktivnosti u Agenciji za privredne registre, prevashodno/primarno bave izdavaštvom, knjižarstvom i štampartsvom, smatraju se profesionalnim izdavačima i njih ukupno ima 1.156. U bazi izdavača na internet prezentaciji www.knjigainfo.com, kao rezltat dva obimna ostraživanja tržišta knjige, nalazi se adresar izdavača Srbije u kome se nalazi 798 firmi.
Ako pokušamo da se još malo razaberemo u ovom mnoštvu, možemo videti da se u bazi ISBN nalazi podatak da je u Srbiji bilo ukupno 295 izdavača koji su u 2008. godini – koja je po ukupnom broju objavljenih izdanja od fantastičnih 16.446, naj-produktivnija godina od 2000. do danas – imali najmanje 10 objavljenih knjiga. Na redovan konkurs za otkup publikacija za javne biblioteke, koje raspisuje Ministarstvo kulture i informisanja, u proseku se svake godine prijavi oko 250 izdavačkih kuća. Krenimo i korak dalje: rang-lista prvih 100 izdavača monografskih publikacija, na osnovu svih izdanja, koju svake godine sačinjava Narodna biblioteka Srbije, pokazuje da je, na primer, od ukupno 15.035 publikacija objavljenih u 2014. godini, prvih 100 izdavača sa liste objavilo 6.256 knjiga (prvih 50 je objavilo 4.703 naslova). Dakle, ovih 100 izdavača objavljuje gotovo pola svih monografskih publikacija u Srbiji. Imajući u vidu ovaj podatak, kao i podatak Privredne komore Srbije i ISBN agencije možemo zaključiti da u Srbiji ima zapravo oko 300 aktivnih izdavača, ali da je za ne više od 50-ak njih izdavaštvo zaista primarna delatnost. U prilog tome govori i podatak da se 42,3% izdavačkih kuća bavi samo izdavaštvom, dok se ostatak bavi štampanjem i prodajom knjiga, kao i drugim privrednim delatnostima.
Mali i specijalizovani
Podaci pokazuju takođe da je, za razliku od mnogih drugih oblasti srpske pri-vrede, u izdavaštvu tranzicija završena, jer su izdavačka preduzeća gotovo sasvim u privatnom vlasništvu (83,7%). Iako izdavaštvo u Srbiji ima dugu tradiciju, tokom prethodne dve decenije gotovo sva nekada postojeća izdavačka preduzeća su nesta-la, tako da je od sada aktivnih izdavačkih kuća 61% njih osnovano pre manje od 15 godina.
Radeći sasvim u duhu tržišne privrede, izdavačke kuće u Srbiji su male – sve-ga 36,5% ima više od 10 zaposlenih, tako da grubom procenom možemo reći da u oblasti izdavaštva i knjižarstva radi manje od 10.000 ljudi (zbrajajući u tu cifru sve delatnosti – urednike, prodavce, lektore, dizajnere itd). Kvalifikaciona struktura je relativno visoka, jer 36,5% zaposlenih u izdavačkim kućama ima diplomu više ili visoke škole.
Sasvim u saglasju sa tendencijama u drugim državama u regionu i Istočnoj Evro-pi i u Srbiji se čak 77,9% izdavačkih kuća nalazi u glavnom gradu, Beogradu, što i u ovoj oblasti otvara pitanje o velikoj nesrazmeri između centra i periferije tranzicionih društava.
Većina izdavača, njih 57,7% je specijalizovana za neku oblast, a među njima su najčešće zastupljene: humanistika, medicina, filozofija, pravo, lingvistika, umet-nost, itd.
Iako gotovo polovina izdavača štampa knjige u tiražima od 500 do 1.000 prime-raka, (svaka knjiga prodata u tiražu većem od 1.000 primerka u roku manjem od šest meseci može se smatrati hitom) u istraživanju sprovedenom pre nekoliko godina njih 51,9% je izjavilo da im se povećava broj novih naslova u prethodne tri godine. Ukoliko ovde ubrojimo i one izdavačke kuće koje imaju ujednačenu produkciji, mo-žemo doći da zaključka da izdavaštvo povećava obim proizvodnje i da ovaj pozitivan trenda pokriva 4/5 svih izdavača u Srbiji.
Udruženje izdavača i knjižara Srbije, koje okuplja najveći broj aktivnih izdavača i knjižara u Srbiji, pretpostavlja da je ukupan godišnji obrt u izdavačkoj delatnosti u Srbiji oko 50 milona evra, što je svakako ozbiljan ekonomski pokazatelj. Međutim, tačne podatke je teško utvrditi, jer ne postoji standardizovana statistička obrada finansijskih izveštaja i oni se ne obrađuju na jednom mestu (Republički zavod za sta-tistiku, Narodna biblioteka Srbije itd.). Gledajući statističke izveštaje u inostranstvu, aktuelna praksa pokazuje da statističke preglede o izdavaštvu objavljuju udruženja izdavača i to uglavnom samo kao elektronska izdanja. Pošto u Srbiji ne postoji jedno udruženje izdavača koje bi objedinilo sve relevantne profesionalne izdavačke kuće (pored UIKS-a postoji još nekoliko, manjih strukovnih udruženja), ne postoje sasvim pouzdani podaci o ekonomskoj snazi srpskog izdavaštva i Međunarodno udruženje izdavača (International Publishers Association) ili nacionalna udruženja izdavača iz pojedinih zemalja nemaju u potpunosti relevantnog sagovornika u Srbiji, s obzirom da jedan deo izdavačkog spektra, premda manji, ipak ostaje van tog dijaloga. Ali bez obzira na to, valja konstatovati da se srpsko izdavaštvo transformisalo i prilagodilo tržišnoj ekonomiji sasvim samo i bez ikakvih velikih državnih intervencija, što ovu delatnost čini vrlo vitalnim i samostalnim delom kulturnih industrija u Srbiji.
I kada je reč o knjižarstvu u Srbiji i ono je deo kreativnih industrija u kojima je tranzicija završena. I to je delatnost koja je gotovo sasvim u privatnom sektoru. Kao i kod izdavačkih preduzeća, 61% sada aktivnih knjižara je osnovano pre manje od 15 godina. Svega oko 10% knjižara je ostalo u državnom ili društvenom vlasniš-tvu, odnosno u vlasništvu javnih preduzeća i taj procenat će sigurno biti još manji. U prilog tome govori i vest da je pre nekoliko dana u prostoru doskorašnje knjižare “Danilo Kiš” na Terazijama, koja je na tom mestu radila 60 godina i koja je pripadala izdavačkoj kući “Prosveta”, otvorena prodavnica jedne domaće modne kuće. Tako je nekada velika izdavačka kuća u tranzicionom vrtlogu izgubila još jedan prodajni prostor i šansu za ma kakav oporavak.
Jedna od osobenosti srpskog knjižarstva je i to da više od polovine knjižara u Srbiji (53%) pripada izdavačkim kućama, od kojih neke imaju i preko 30 knjižara u lancu. Ovakva vrsta koncentracije delatnosti (izdavaštvo, štamparstvo i knjižarstvo), kao i veliki komisioni rabati već godinama dovode u izuzetno tešku poslovnu situa-ciju izdavače koji nemaju svoje knjižare i štamparije. Nažalost, van najvećih gradova (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Subotica), zbog malih prometa i slabe kupovne moći stanovništva, pravih knjižara gotovo i nema, tako da je knjiga zapravo u mno-gim mestima teško dostupna roba.
Nedovoljna ponuda
Većina knjižara u Srbiji je veoma mala po površini, broju naslova i broju zapo-slenih. Statistika pokazuje da 53% knjižara ima do 3 zaposlena, a 28% ima od 4 do 5 zaposlenih. Oko trećina knjižara ima ukupnu površinu manju od 49 m2, a još trećina između 50 i 99 m2. Obrazovna struktura je takva da 83,4% zaposlenih u knjižarama ima srednju stručnu spremu, a 16,6% višu ili visoku. Ni u jednoj od knjižara koja je bila obuhvaćena istraživanjima nije bilo radnika sa samo osnovnom školom. Zani-mljivo je i da se knjižari o novim naslovima informišu pre svega preko kataloga izda-vača (73,5%), a potom preko medija 44,44% i interneta 41%. Sajmovi knjiga su izvor informacija za samo 26,5% knjižara, što prilično uverljivo govori da naši najznačajniji sajmovi knjiga (u Beogradu, Novom Sadu i Nišu) ne vrše svoju osnovnu funkciju, a to je spajanje proizvođača i velikih kupaca, već su usmereni prvenstveno na malopro-daju, postajući time zapravo konkurencija knjižarskoj mreži.
S druge strane ni izdavači ne obilaze knjižare i ne predstavljaju u njima svoje knjige, jer je samo 5,1% knjižara izjavilo da je o novim knjigama saznalo nešto više prilikom posete predstavnika izdavačke kuće. Prilikom nabavke knjiga najveći uti-caj, kažu knjižari, imaju zahtevi kupaca (63,2%) i sopstvena procena knjižara (47%). Zanimljivo je i da top-liste koje se pojavljuju u medijima imaju veoma mali uticaj na knjižare – svega 21,4% – što govori o velikom nepoverenju knjižara prema ovakvom rangiranju knjiga koje se pojavljuje u medijima.
Ponuda knjiga u knjižarama u Srbiji je nedovoljna u odnosu na tekuću izdavačku produkciju. Čak 42,7% knjižara ima do 2.000 naslova u prodaji, odnosno 63,4% svih knjižara u zemlji ima do 5.000 naslova u svojoj ponudi. Ako se uzme u obzir da se u Srbiji godišnje objavi prosečno oko 5-6.000 novih naslova u oblasti književnosti i književnosti za decu i ako je prodajni vek knjige oko 4 godine, onda se može zaključiti da se u 2/3 naših knjižara nalazi, u najboljem slučaju, do 20% od svih naslova koje srpski izdavači imaju u magacinima.
Ne baš sasvim u skladu sa kupovnom moći građana Srbije, prosečna cena knjige je oko 8–10 evra, što jeste nešto niže od regionalnog proseka, ali čini knjigu ne baš dostupnom za nemali broj građana koji iznureni tranzicijom sve češće svoje kulturne potrebe zamenjuju estradnom zabavom i društvenim mrežama.
Za celovitiju sliku o izdavaštvu i knjižarstvu u Srbiji, treba napomenuti da u zemlji postoji 174 javnih biblioteka od kojih 30 ima matičnu funkciju, tako da se prilikom otkupa knjiga (koji organizuje Ministarstvo kulture i informisanja jednom godišnje) jedan naslov može kupiti u najmanje 30 ili najviše 174 primerka. Ovo ministarstvo igra značajnu ulogu na tržištu knjige kroz otkup knjiga za javne biblioteke na teritoriji čitave zemlje i konkurse za sufinansiranje objavljivanja značajnih publikacija, kao i Sekretarijat za kulturu grada Beograda i Sekretrijat za kulture AP Vojvodine i grada Novog Sada.
Ministarstvo nauke i prosvete finansira objavljivanje knjiga iz oblasti nauke, ali pre svega za naučno-obrazovne institucije. Ta sredstva su gotovo nedostupna profesi-onalnim izdavačkim preduzećima.
Knjige se prodaju i u prodajnim objektima velikih trgovačkih lanaca (Merkator-Rodić, Maxi/Tempo-Delez, Metro, Idea, itd), što verovatno ne utiče značajno na po-većanje prodaje, koliko simbolički govori o tome da je i knjiga postala deo robe široke potrošnje u istočnoevropskim društvima, a što je bitna razliku u odnosu na status koji je imala u prethodnom društvenom sistemu.
Prodaja knjiga putem interneta dobija na zamahu, ali e-knjige još uvek nisu bitan segment srpskog tržišta knjige (ni najsmelije procene ne premašuju 2-3%) i njihovo objavljivanje još uvek nije u fokusu vodećih izdavačkih kuća. Razlozi za to mogu biti ra-zni, ali verovatno nisu primarno u sferi tehničkih mogućnosti (u Srbiji postoji višemili-onski broj korisnika pametnih telefona), već pre svega u teškoćama sa zaštitom autor-skih prava. Verovatno će nakon razjašnjavanja mnogih pitanja u vezi sa tim, e-knjiga brzo zauzeti značajniji deo tržišta i čitalaca koji nesumnjivo menjaju svoje navike.
Takođe, u sklapanju što celovitije slike o knjizi u Srbiji ne bismo smeli da zabora-vimo da pomenemo i antikvarnu knjigu. Za ovaj oblik tržišta knjige gotovo da nema nikakvih statističkih pokazatelja, ali je evidentno da se nakon otvaranja velikog broja antikvarijata tokom 90-ih godina prošlog veka, kao reakcije na nestanak etabliranih izdavača iz ere socijalizma, već krajem te decenije stanje počelo menjati s osnivanjem novih, tržišno orijentisanih izdavačkih kuća. Širenje njihove delatnosti, donelo je veliki broj novih naslova, kao i delimično obnavljanje dela domaćih i stranih klasika. Sve je to dovelo da smanjene potražnje za antikvarnom knjigom, kao supstitucijom tekuće izdavačke produkcije. Stiče se utisak da antikvarijata na našim ulicama ima manje, ali da se zato na internetu može naći veliki broj berzi za razmenu i kupovinu kolekcionar-skih izdanja koja nisu predmet šireg interesovanja publike, već pre svega određenih ciljnih grupa.
Na kraju, valja se osvrnuti na odjek koji književnost ima u široj javnosti. Sve je manje ozbiljnih rubrika posvećenih kulturi u novinama i nedeljnicima u Srbiji. Gotovo da i nema prave književne kritike. Književni časopisi opstaju isključivo zahvaljujući do-tacijama Ministarstva kulture i informisanja i pojedinih gradskih ili opštinskih uprava. Tiraži preko 200 primeraka postali su prava retkost. Emisije posvećene knjizi na jav-nom servisu (RTS) na televiziji se emituju u vrlo kasnim noćnim terminima, s malom minutažom, već godinama bez budžeta za honorare saradnika. Situacija na radiju je nešto bolja, ali s obzirom na broj slušalaca, njegov opseg uticaja biva sve manji. Pri-vatni emiteri i izdavači dnevnih listova u potpunosti zanemaruju ovaj segment kulture ili ga po izuzetku obrađuju, jednom godišnje uglavnom prilozima vezanim za sajam knjiga u Beogradu ili gostovanje nekog značajnig stranog pisca.
Ali sve ovo nije nikakva posebnost srpskog postsocijalističkog društva, već ne-što što karakteriše zemlje bivšeg istočnog bloka od Baltika do Balkana. Prihvatanje te činjenice može nam pomoći da krenemo korak napred i možda u ne tako dugom roku iz faze lažnog mnoštva, velikih cifara koja ne kazuju mnogo, uđemo u fazu urav-noteženih brojeva koji će se nalaziti negde na sredokraći između kvantiteta i prihoda i stvaralačkog kvaliteta.