Frankenštajn, feminizam i bioetika - prvih dvesta godina
MODERNI PROMETEJ
Septembar 2018
Frankenštajn ili moderni Prometej i danas, dve stotine godina od kada je prvi put objavljen (pod pseudonimom), budi religijske polemike, predmet je feminističkog kritičkog pristupa u književnosti, cenjen je kao utemeljivač jednog specifičnog žanra, a o tome u kojoj meri je postao opšte mesto u pop kulturi je suvišno govoriti
Meri Šeli, iz čijeg pera su potekli opisi čudovišnih uspeha i tragedija nesrećnog Viktora Frankenštajna, ne samo da je još uvek tinejdžerka kada počinje da piše svoje besmrtno delo, već u tom trenutku još uvek ne postoji reč „naučnik“, a ona je, svesno ili ne, duboko zagrebala temu bioetike, koja će se razviti tek u naše vreme. Frankenštajn ili moderni Prometej i danas, dve stotine godina od kada je prvi put objavljen (pod pseudonimom), budi religijske polemike, predmet je feminističkog kritičkog pristupa u književnosti, cenjen je kao utemeljivač jednog specifičnog žanra, a o tome u kojoj meri je postao opšte mesto u pop kulturi je suvišno govoriti.1 Dešifrovanje ovog fenomena počinje sudbinom devojke specifičnog porekla i odgoja, koja se tokom karijere morala dokazivati kao pisac, a pred društvom kao žena, supruga i majka.
Pre Frankenštajna
Meri Šeli je bila drugo dete Meri Vulstonkraft, proto-feministkinje, koja se u svoje vreme zalagala za obavezno obrazovanje žena, brak nazivala „legalnom prostitucijom“ i ostala upamćena po svom traktatu Odbrana prava žene iz 1792. Otac joj je bio Vilijem Godvin, radikalni filozof, jedan od pionira anarhizma, žustri kritičar aristokratije i privilegovanih klasa, poznat po svom trotomnom, volterovskom prosvetiteljskom romanu Avanturama Kaleba Vilijamsa. Šeli je bila, dakle, ne samo dete veoma progresivnih mislilaca, već i veoma produktivnih pisaca, takoreći “jedna od najznačajnijih književnih naslednica u Engleskoj”.2 Šta su drugo ove predispozicije mogle proizvesti, osim jedne buntovne žene, spremne da živi svoj život isključivo onako kako ona smatra za shodno, sa glavom punom izrazito neobičnih i originalnih književnih ideja, za čije će objavljivanje biti potrebna i doza smelosti.
Sa svega šesnaest godina se zaljubljuje u Persija Biša Šelija, poznatog pesnika koji će zbog nje ostaviti svoju tadašnju suprugu Hariet Vesbruk. Persi i Meri će, slično junacima literature koja je bila formativna za njihovu generaciju, ostaviti sve za sobom i upustiti se u romantični samoprogon po Evropi. Godine 1816, posećuju Švajcarsku, gde se susreću sa Persijevim prijateljem Lordom Bajronom. Njihovo druženje će se odvijati u idiličnom pejzažu oko vile na obali jezera Ženeva. Tokom olujnih noći koje su ih prisilile na duge razgovore kraj vatre javlja se ideja o takmičenju u pisanju najstrašnije priče sa duhovima. Detalje tog nadmetanja Meri Šeli će izneti u predgovoru za reizdanje Frankenštajna iz 1831, gde će po prvi put biti potpisana kao autorka. I dok su Persi, Bajron i doktor Džon Vilijam Polidori, pisac prvog književnog dela sa vampirskom tematikom koje je začeto upravo te večeri, relativno brzo ispisali svoje radove, Meri Šeli će se nekoliko nedelja boriti sa svojom idejom za priču o čoveku koji uspeva da ovlada moćima davanja života. U pomenutom predgovoru, ona ističe kako joj je san pružio proviđenje: „Videla sam zatvorenih očiju, ali tananom mentalnom vidovitošću – bledog studenta bezbožnih nauka, kako kleči pored stvari koju je sastavio. Videla sam groznu prikazu ispruženog čoveka, koja zatim, kao pod dejstvom neke moćne mašine, pokazuje znakove života i miče se teškim, poluživim pokretom.“3 Međutim, pomalo je čudno njeno odricanje svesnog koncipiranja motiva i fabule svog romana, koje je navodno prepustila grozomornosti nekontrolisanog snoviđenja. Na jednom mestu u predgovoru ona se neubedljivo čudi kako je jednoj mladoj devojci moglo tako nešto da padne na pamet.
Mary Wollstonecraft
Vreme u kojem Meri Šeli stvara obeleženo je intenzivnim proučavanjem elektriciteta na mrtvom tkivu. Luiđi Galvani će tokom 80ih i 90ih godina XVIII veka na univerzitetu u Bolonji sprovesti čitav niz istraživanja u vezi sa ovim teorijama. Najpoznatiji njegov eksperiment je puštanje struje kroz amputirane donje ekstremitete žabe, koja je uspevala da izazove kontrakcije mišića mrtve životinje. Od njegovog prezimena nastaće termin galvanizacija. Njegov rođak i nastavljač naučnog rada Đovani Aldini početkom XIX veka u eksperimentima sa galvanizacijom počinje da koristi ljudske leševe. U najpoznatijem od ovih opita, 1803. godine, na telu jednog pogubljenog zatvorenika, on je uspeo da izazove snažne konvulzije mrtvačevih ruku i nogu, grimase, čak i otvaranje očiju. Svakako, bez konkretnih dokaza da je Meri Šeli imala uvid u izveštaje sa ovih eksperimenata, koji su u to vreme bili jedna od glavnih tema evropske stručne, ali i laičke javnosti, ne možemo sa sigurnošću napraviti paralelu na koju ciljamo.
Još je teže povući paralelu između Viktora Frankenštajna i legendi u vezi sa eksperimentisanjem nemačkog teologa, alhemičara i fizičara Johana Konrada Dipela. Dipel (1673 – 1734) je, smatralo se, bio izrazito kontroverzna figura: briljantan student, utamničen zbog propovedanja jeresi, učesnik duela u kojem je ubio svog protivnika, samoproklamovani čitač sudbine sa dlana i alhemičar. Tokom pokušaja otkrivanja formule za eliksir večnog života, legenda kaže da je Dipel počeo da otkopava leševe u okolini dvorca u kojem je živeo, ne bi li ih koristio za svoje oglede. Zaduživši se kod mecena kojima je obećao formulu za stvaranje zlata, još jedan nedosegnuti vrhunac alhemičarske pseudonauke, Dipel biva prinuđen da pobegne u Berlin, gde će nastaviti sa opskurnim eksperimentima. Pa ipak, proučavaoci Frankenštajna i danas traže konkretnije dokaze o direktnoj vezi između legenda vezanih sa mladog naučnika i koncepcije lika Viktora Frankenštajna. Neki ove teze nazivaju teorijom zavere. Mada, one ne deluju toliko neosnovano, kada se uzme u obzir činjenica da zdanje u kojem je Dipel živeo, a pored kojeg su tokom plovidbe Rajnom Meri i njena polusestra Kler Klermont prošle 2. septembra 1814. godine nosi ime – dvorac Frankenštajn. (Meri je tvrdila da je Viktorovo prezime izmislila).
Frankenštajn, postanje
Nakon dve godine pisanja, početkom leta 1817, Meri Šeli će okončati rad na svom romanu i on će biti anonimno objavljen u januaru 1818. Sama struktura romana je kompleksna, ali besprekorno izvedena. Šeli se odlučila za epistolarnu formu prožetu koncentričnim narativnim nivoima sa epizodama koje ilustruju egzistencijalne okolnosti junaka, društveno-političku klimu i muško-ženske odnose njihovog vremena.
Zbog predgovora koji je napisao, kao i zbog toga što je bio posvećen njegovom tastu, ali i duhovnom i intelektualnom uzoru Vilijamu Godvinu, pretpostavljalo se da je autor Persi Šeli.
Meri Šeli je jedan od ključeva za tumačenje lika Viktora Frankenštajna ostavila već u samom podnaslovu „moderni Prometej“. Antički mit o titanu Prometeju ima dve verzije koje su nam ovde značajne. Prva je ona u kojoj Prometej stvara prvog čoveka od zemlje, tj. gline i vode. Taj mit postoji skoro u svim drevnim kulturama.4 Druga je ona u kojoj je Prometej takođe neko ko se o životu koji je stvorio brine, pa će od bogova sa Olimpa ukrasti vatru, tzv. „iskru života“, i pokloniti je čoveku. Nastavak grčke verzije mita uvodi Pandoru, prvu ženu koju su bogovi stvorili, a Zevs joj dao namenu da kazni ljudski rod zbog Prometejevog dobročinstva, tako što će među smrtnike doneti ćup iz kojeg će izaći sva zla, bolesti i pošasti ovog sveta. Ali Pandora, čije ime može značiti i „ona koja je darovana“ i „ona koja daruje“, među ljude donosi i znanje, što je jedna malo dalja paralela sa Evom. Ove dve teme – preuzimanje božanske moći stvaranja života kao zlokobnost znanja koje čoveku nije namenjeno – jesu centralne teme kojima se Meri Šeli bavi.
Setimo se: u ovom epistolarnom romanu, kapetan prekookeanskog broda Robert Volton jednog dana na svoju palubu iz snega i leda izvlači polu-smrznutog čoveka, koji će mu tokom dana usamljenosti i dosade, do detalja, „u pero“, ispripovedati kako je njegov najveći životni trijumf – davanje života truplu sklopljenom od nekoliko leševa – postao uzrok njegove nezamislive tragedije. Važno je imati u vidu srž Frankenštajnove ambicije, koja ne počiva toliko u nameri da unapredi čovečanstvo, već je pre u pitanju jaka i slepa želja da se bude obožavan:
Novi rod blagosiljaće me kao svog tvorca i kao svoj izvor; mnoga srećna i divna stvorenja dugovaće svoj postanak meni. Nijedan otac ne može polagati prvo na zahvalnost svoga deteta kao što ću ja zasluživati njihovu. 5
Stvorenje koje je oživeo, Frankenštajn je momentalno odbacio, zgađen i prestravljen proizvodom svog dugotrajnog, mukotrpnog i usamljeničkog naučnog rada. Ona tumačenja koja se u objašnjavanju Frankenštajnove propasti udaljavaju od njegovih prekoračenja propisanih religijskim normama upravo u ovom hladnokrvnom oglušavanju o obavezu staranja o biću koje je stvorio vide njegov pravi hibris. Jer Prometej će ljude zbrinuti krađom vatre od bogova, Jehova će im stvoriti Eden i ceo svet podrediti njihovim potrebama i uživanju. Viktor će svog čoveka omrznuti.
Boris Karloff u filmu “Frankenstein” (1931.)
Tu ćemo se neminovno zateći pred još jednim pitanjem koje ova knjiga otvara – šta nekoga, ili nešto, čini ljudskim bićem, koje može da preuzme prava i privilegije zagarantovane tim statusom? Gotički horor, čije je utemeljenje i popularizaciju Meri Šeli neprocenjivo potpomogla, književni je žanr koji se opsesivno bavi dualnošću čovekove prirode. Sa jedne strane tu je civilizovani, obrazovani čovek kulture, nauke i razuma, a sa druge njegov antipod, zver pod potpunom kontrolom strasti, koja udovoljava svojim nehumanim nagonima i porivima. Devetnaesti vek dao je neke od nezaobilaznih klasika ovog žanra koji se bave upravo ovom temom. Recimo, Čudnovati slučaj doktora Džekila i mistera Hajda Roberta Luisa Stivensona iz 1883. i Bram Stokerov Drakula iz 1897.
Važna književna paralela odnosi se svakako na Miltonov Izgubljeni raj, što je bila lektira stvorenja iz romana, ali takođe i štivo kome su roditelji Meri Šeli posvetili dosta negativne kritike. Frankenštajn se stoga smatra jednim pokušajem prevratničkog čitanja Miltonovog dela, u kojem podrazumevani poredak ženske-infernalne prirode, potčinjene muškoj-božanskoj biva izvrnut u svoju suprotnost. Potvrdu tezi da Šeli želi polemički da komunicira sa Miltonovim delom možemo naći i u epigrafu koji otvara Frankenštajna, a koji je preuzet upravo iz Izgubljenog raja:
Jesam li tražio od tebe, stvoritelju, od gline
da me načiniš čovekom? Jesam li ti tražio
iz tame da me uzdigneš?6
Stoga Sandra Gilbert i Suzan Gubar s pravom zaključuju da “parodiranjem Izgubljenog raja, koje je možda započelo kao tajni, jedva svjesni pokušaj subverzije Miltona, Shelleyjeva na koncu također priča središnju priču Izgubljenog raja, priču o tome ‘(…) [kakav će jad nesuzdržljivost Eve / baciti na ljudski rod]’”.7 Njih dve smatraju da postoji nekakva višeslojnost u karakterizaciji Viktora Frankenštajna, usled čega je on u konstantnoj metamorfozi između Boga, Sotone, Adam i Eve.
Čega to u Frankenštajnu nema?
Jedan moj blizak prijatelj godinama je pohađao psihoterapeutske seanse zasnovane na tumačenju snova. Jednom prilikom, analiziran je njegov san u kojem se on obreo u potpuno roze svetu, naizgled ispunjenom svim bićima i predmetima koji postoje i u realnosti. Ali kada ga je psihoterapeut upitao čega u tom snu nije bilo, odgovor je momentalno dao nedvosmisleno razrešenje simbolike sna – u njemu, naime, nije bilo žena.
Kod Meri Šeli feministička perspektiva u kritici problematizuje položaj i funkciju žena u romanu, u vezi sa čim postoje dve suprotstavljene škole mišljenja. Sa jedne strane, neke kritičarke ukazuju da Frankenštajn ne nudi niti jedan emancipovan, jak, autonoman ženski lik. Svi ženski likovi u romanu, odreda sporedni, kao da samo treba da ispune funkciju emotivnih objekata muških junaka, čekajući pasivno svoj red da postanu žrtve Frankenštajnovog stvorenja, koje ih ubija u svom mahnitom osvetničkom pohodu protiv sveta i svog tvorca. Takva pozicija smerne, strpljive žene fokusirane samo na emotivno zbrinjavanje izabranika svog srca proističe iz viktorijanske koncepcije ženske vrline. Kako Meri Puvi piše u svom poznatom delu The Proper Lady and the Woman Writer, Meri Šeli je ipak bila u određenoj meri “proizvod engleskog društva XVIII i XIX veka” u kojem je dominiralo “buržoasko društvo stvoreno i namenjeno muškarcima … gde je svaka žena definisana prema njenom odnosu prema muškarcu i samoj seksualnosti”.8 Svet Frankenštajna je pravi muški, patrijarhalni svet u kojem su događaji motivisani isključivo interakcijom muških junaka, a narativ teče samo u skladu sa njihovim ambicijama i potrebama.
Ženski likovi bespomoćno obitavaju na obodima fabule, gde se upotrebljavaju isključivo za ilustraciju motiva neostvarene ljubavi i mrtve drage.
Neke druge feminističke kritičarke osnov za osporavanje vide i u autorkinoj biografiji. Naime, realizacija ljubavi sa Persijem Šelijem podrazumevala je odvajanje muža i oca od njegove porodice, što će konsekventno dovesti do samoubistva samohrane majke Šelijevog prvog deteta. Meri Vulstonkraft Godvin će potom insistirati da se nakon tog samoubistva ceremonija venčanja održi što je pre moguće, uprkos tome što se njen partner tome protivio ideološki. Ona će brže-bolje odbaciti svoja prezimena i uzeti muževljevo, za razliku od njene majke. Dalje, Meri Šeli je nominalno zagovarala slobodnu ljubav, poligamiju i istopolne veze, ali u svojoj sopstvenoj nije blagonaklono gledala na takve pojave, i bilo joj je mrsko što je Persi Šeli tu slobodnu ljubav upražnjavao. Iako je kršila društvene norme i odbijala da poštuje pravila sredine iz koje je potekla, ipak je imala potrebu da udalji svoju polu-sestru od njenog vanbračnog, nezakonitog deteta. Ali, daje li nam ovaj pozitivistički pristup dovoljno materijala za odgovor na pitanje da li su Meri Šeli i njen roman feministički?
Ovde se sada javlja druga struja feminističke kritike, koja u vezi sa istim stvarima postavlja drugačiju perspektivu: da li je zapravo autorka Frankenštajna subverzivno oblikovala svoje ženske likove prema kalupu viktorijanskog ideala dobroćudne, odmerene, vedre, uravnotežene supruge, kako bi ispod toga dala oštru kritiku patrijarhalno ustrojenog engleskog društva? Vratimo se odsustvu žena iz sna mog prijatelja – ono čega u svetu romana o kojem govorimo nema, ili što uvek izmiče junacima, jeste upravo figura majke, sestre, ljubavnice, supruge… Kada žene nasilno i nepravedno nestanu sa pozornice, taj svet počinje da se urušava, po pravilu na glave muških likova. Ovo možemo tumačiti kao ne tako očigledan, ali krucijalni feminin doprinos stabilnosti društvenog poretka, koji svoju koherentnost nipošto ne duguje prepotentnom i slepo ambicioznom maskulinom principu, već upravo altruističkoj, empatičnoj i promišljenoj (ali ne intelektualistički hladnoj) figuri žena. Ne moramo se previše detaljno upustiti u tumačenje karaktera junaka da bismo primetili kako su autorkine simpatije nesumnjivo na strani njenih ženskih likova. Upravo stoga, svi muški likovi su temeljno uskraćeni za moralnu vrlinu i altruizam, koji je dodeljen samo ženskim likovima. U njima se javlja usamljenost i potreba za tim vrlinama koje nemaju i čijeg su manjka svesni. Tako kapetan broda Robert Volton sva iskušenja na svom putu i zapanjujuće doživljaje sa Frankenštajnom poverava isključivo svojoj sestri. Viktor veruje da ga iz stanja potpune samoizolacije i psihopatoloških zastranjenja može izvući jedino ljubav prema Elizabet, devojci koju je njegova porodica usvojila. A samo stvorenje, pateći u samoći (što je još jedan veliki i važan motiv ovog romana) moli svog tvorca da mu stvori ženu, na isti način i istog obličja kao što je njegovo. On to postavlja kao jedini preduslov za odustajanje od svog ubilačkog pohoda. Upravo zato, stvorenje svog mrskog stvaraoca zauvek razdvaja od njemu bliskih žena, svestan da će tako najtemeljnije dislocirati karijatide Viktorovog duhovnog i emotivnog spokoja. Ostavši na kraju bez ikakvih izvora brižnih, empatičnih figura, tvorac i njegovo stvorenje se upuštaju u defetističku, beskrajnu igru mačke i miša koja se u svom finalu odigrava u nepreglednim, smrznutim pustošima Severnog pola. U tome možemo videti paralelu između spoljašnjeg okruženja i unutrašnjeg pejzaža njihovog devastiranog psihičkog stanja.
Mary Wollstonecraft Shelley
Frankenštajn i stvorenje dele još jednu zajedničku karakteristiku – obojica su lišeni materinske ljubavi i nege. Viktor je bez majke ostao sa sedamnaest godina, a biće koje je stvorio poslužilo je upravo kao dokaz da život može biti i bezmateran. Međutim, kompleks siročeta kao da progoni obojicu, do te mere da se Frankenštajn jedne noći budi užasnut košmarom u kojem u naručju drži mrtvo telo svoje ljubavi Elizabet, za koje mu se zatim učini da je leš njegove majke.9 Debora Lindsi Vilijams upravo u prenebregavanju funkcije materinstva vidi usud koji je naš pronalazač sam prizvao, a što upravo predstavlja još jedno mesto koje potencijalno dokazuje autorkinu feminističku perspektivu: “Feministička politika romana Meri Šeli postoji u kritikovanju Frankenštajnove odluke da stvori maskulini oblik reprodukcije: on stvara muško stvorenje, stvara i onda uništava i žensko stvorenje. Upravo u tom odsustvu (uzora, prim. aut.) stvara se čudovišnost koja će na kraju uništiti i samog Frankenštajna.”10 Viktorova odluka da poništi usmeni dogovor o stvaranju ženske verzije njegovog stvorenja je momenat koji jasno ukazuje na mizoginu crtu njegovog karaktera. Uništavanje novog tela koje stvorenju treba da bude doživotna saputnica u potpunoj izolaciji motivisano je strahom da bi takav par mogao da ima porod koji bi potencijalno pretio da uništi ljudsku civilizaciju. Međutim, ono što je podjednako upadljivo jeste da ga je na ovu odluku naveo još jedan strah – strah od samodovoljnosti i emancipacije ženskog stvorenja:
Žena može biti hiljadu puta pakosnija nego muškarac, pa uživati i u samom ubistvu i nesreći. On (stvorenje, prim. aut.) se zakleo da će se udaljiti od ljudi i povući u pustinju; ona pak, koja će po svoj prilici postati razumno stvorenje koje ume da misli i rasuđuje, može odbiti da se povinuje sporazumu koji je napravljen pre nego što je ona stvorena.11
Frankenštajn se dakle pribojava njenog samostalnog donošenje odluka, zbog kojih bi mogla da odbije maskulinu kontrolu, zagarantovanu neformalnim ugovorom između njega i stvorenja. To veoma očigledno potcrtava njegovu “patrijarhalnu potrebu da validira mušku superiornost nad ženama”.12
Celokupno saosećanje koje u čitaocu može izazvati Frankenštajnova porodična tragedija bledi pred upornošću sa kojom odbija da svom stvorenju pruži minimum pažnje i uvažavanja, već mu jedino daruje svoj resantiman i prezir. S tim u vezi, očigledno je i izbegavanje bilo kakvog imenovanja stvorenja, koje od svog tvorca dobija jedino pejorativna označenja, poput “čudovišta” i “demona”. Gilbert i Gubar u vezi sa ovim ukidanjem mogućnosti za onomastičku identifikaciju imaju veoma intrigantnu opservaciju, stavljenu u kontekst autorkine biografije: “No, možda se ipak Maryna svijest o važnosti zakonitih i nezakonitih imena ponajprije oblikovala spoznajom da je njezino vlastito ime — Mary Wollstonecraft Godwin — potpuno istovjetno s imenom majke koja je umrla donoseći je na svijet. S obzirom na to — možda je nagađala — da se njezina vlastita čudovišnost, ubojita nezakonitost sastoji u tome da je ona — poput stvorenja Victora Frankensteina — oživljeni mrtvac, neka vrsta galvaniziranog leša koji je ironično ustao iz onoga što je trebala biti ‘kolijevka života’”.13 Osim toga, feministička perspektiva deo svog tumačenja Frankenštajna bazira i na autorkinoj opsesivnoj sumnji da je njeno telo nesposobno da bude upravo ta kolevka života. Materinstvo Meri Šeli je obeleženo preranom smrću njene i Persijeve dece, od kojih su neka živela svega nekoliko nedelja, kao njena prva ćerka koja će preminuti neposredno pre nego što je započet rad na Frankenštajnu. Godine 1822. ona će skoro izgubiti život usled preobilnog krvarenja izazvanog spontanim pobačajem. Na osnovu njenih dnevničkih beležaka sa opisima snova u kojima ona sanja svoju pokojnu decu kao da su živa i zdrava, možemo reći da je opsesivnost Meri Šeli trudnoćom, materinstvom, porađanjem moglo donekle da utiče na odabir tematike u romanu, gde se upravo opisuje zaobilazan način stvaranja života, ali i motiv odsustva majke i stigme koju siročad zbog toga nose. Njena majka je umrla na porođaju, a i drugi likovi iz njenog romana su lišeni figure majke u svom odrastanju, zaključno sa stvorenjem koje majku uopšte nema.
Zabuna da je Frankenštajn ime stvorenja, a ne njegovog tvorca verovatno potiče iz pop kulture, tačnije od naslova filma Frankenštajnova mlada Džejmsa Vejla iz 1935. To podseća na običaj iz američke istorije u doba robovlasništva, kada su vlasnici robovima davali svoja prezimena, ne zbog pružanja bilo kakvog legitimiteta, već kao vlasničku oznaku. Istoričarka Džil Lepor ukazuje na postojanje svojevrsnog “robovskog narativa” u Frankenštajnu, te znanje koje stvorenje stiče čitajući knjige neumoljivo vode ka njegovoj želji da se obračuna sa silama koje o njegovom životu odlučuju mimo njega.14 Lepor s tim u vezu dovodi iskaze vođe abolicionističkog pokreta Frederika Daglasa, čije se ropstvo okončalo iste godine kada je Frankenštajn objavljen. I za Daglasa i za stvorenje put ka samospoznaji počinje tek sa ovladavanjem sposobnosti čitanja i pisanja. Lepor citira Daglasa koji kaže da, što je više čitao, više je postajao svestan svog neuglednog i bezizlaznog položaja, ali se i prezrenje prema njegovim porobljivačima istovremeno uvećavalo. Stvorenje će u jednom trenutku naći Frankenštajnovu beležnicu, iz koje će uvideti u kojoj meri ga se njegov tvorac gnuša, što on doživljava kao ogromnu i ničim izazvanu nepravdu. “Upravo u ovom trenutku priča o stvorenju se transformiše iz autobiografije odojčeta u autobiografiju roba”, zaključuje Lepor. S tim u vezi, zanimljiv je osvrt Džeka Stilgoa na podatak o tome kako je ova knjiga dobila upotrebnu vrednost, doduše izrazito negativnu, i sa druge strane Atlantskog okeana, u Sjedinjenim Državama. U jeku diskusija o ukidanju robovlasništva, brojni konzervativni političari krajem XIX veka Frankenštajna koriste kao alegoriju koja bi trebalo da abolicionistima pruži opominjuću viziju toga u kakva će se nekontrolisana čudovišta pretvoriti robovi ako jednom budu stekli slobodu.15 Korisno je pomenuti da su otac i majka Meri Šeli bili abolicionisti. Ona je isti stav delila i sa svojim mužem, pa su oboje odbijali da konzumiraju šećer, zbog nehumanog načina na koji je korišćena robovska snaga u njegovoj proizvodnji.16
Živio je!17 – I dalje
Optužbe na račun Viktora Frankenštajna mahom su neoborive. Egocentrični, bezosećajni i nehajni tvorac života uskratio je jedino biće, za koje bi trebalo da je direktno odgovoran, spoznaje šta su ljubav, pažnja, porodica. Njegovo tragično moralno prekoračenje zbog kojeg će nevini ljudi izgubiti živote jeste žudnja za nedozvoljenim znanjem, što je jedan od najsujetnijih hibrisa.
Međutim, Frankenštajnovu motivaciju možemo tumačiti iz drugog ugla ukoliko konsultujemo bioetiku. Ovo će posvedočiti kako je klasik Meri Šeli sposoban da komunicira sa nekim od ključnih tema našeg, savremenog doba. Jer, artificijelna poboljšanja i genetski inženjering su nepresušni predmet filozofskih debata, a mišljenja su podeljena. Majk Sandel18 u svom eseju Slučaj protiv perfekcionizma kao da se nadovezuje na osudu koju Frankenštajn već trpi. Sandel smatra da je problem u vezi sa genetskim poboljšanjem “u prepotentnosti lukavih roditelja, u njihovoj želji da ovladaju misterijom rođenja (…) Obećanje o ovladavanju je pogrešno. Ono preti da izbriše naše poštovanje života kao dara.” Pa ipak, spram ideja nekih drugih mislilaca iz oblasti bioetike, Sandel verovatno zvuči konzervativno. Džulijan Savulesku, koji Sandela citira u eseju Genetske intervencije i etika poboljšanja ljudskih bića, na istom mestu iznosi oprečne stavove: “U stvari, mi imamo istu onu vrstu obaveze koju imamo prema tome da lečimo i sprečimo bolest. Ne samo da možemo da poboljšavamo, mi treba to da učinimo”, pa nastavlja: “Onda kada nam tehnologija pruža moć da poboljamo svoj i život svoje dece, ne učiniti to značilo bi biti odgovoran za posledice.”19 Samo ću podsetiti da odgovor na pitanje da li je Frankenštajnovo stvorenje unapređeno, poboljšano jeste apsolutno pozitivan. Ono je veće, jače, izdržljivije, otpornije na vremenske neprilike, sposobno da preživi na oskudnoj ishrani, a njegove su kognitivne sposobnosti veoma napredne. U svakom evolutivnom smislu, to “čudovište”, kako ga tvorac naziva, naprednije je od njega i ostatka ljudskog roda. Osim što ono surovo pada na ispitu etike. Ali čija je to krivica? Nije li opet sam tvorac, za razliku od boga ili prirode, nesmotreno i surovo prepustio svoju kreaciju da ga oblikuju spoljašnje okolnosti o kojima ništa ne zna, a pogotovo kako da se u društvo uklopi i da mu ono ne naudi. Stvorenje će stoga zavapiti:
On (Adam, prim aut.) je bio stvoren božjim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao naročito brižljivo, bilo mu je dozvoljeno da razgovara sa višim bićima i da od njih stiče znanja, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i usamljen. (…) Bog je, iz sažaljenja, napravio čoveka lepim i privlačnim, po svojoj sopstvenoj slici, ali ja sam tvoja rđava kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!20
Ovaj odbačeni sin u početku je naivno znatiželjan i spreman da se zarad pažnje i društva potčini ljudima, ali prezir sa kojim je odbačen nakon svakog pokušaja kontakta od njega pravi satanolikog renegata. Bioetika, koja se bavi moralnim pitanjima budućnosti u kojoj ćemo pre ili kasnije živeti okruženi androidima, kiborzima i genetski poboljšanim ljudima, svesna je otpora tehnologiji koju će indukovati tehnofobija. Možemo na neki način reći da je i Prometeju za održanje ljudske rase koju je stvorio bilo neophodno da “donese tehnologiju sa neba na zemlju. A ta tehnologija se zove vatra.”21 Frankenštajnova tehonologija kojom je ovladao navela ga je da za sebe uobrazi da je bog, ali njegov trijumf je ostao u mračnoj senci sebičnosti i histrioničnosti. Pitanja o koja se oglušava Viktor Frankenštajn jesu i te kako živa i aktuelna pitanja koja ćemo jednog dana morati urgentno da postavimo sami sebi – šta ako stvorimo nešto što nas (možda s pravom) neće voleti, i šta ako ne budemo mogli da shvatimo zašto nas ono ne voli?
Fusnote:
1 Samo ove godine je snimljeno već desetak serija, bioskopskih i TV filmova koji se na ovaj ili onaj način naslanjaju na narativ o Frankenštajnu.
2 http://www.matica.hr/kolo/289/hororova-blizanka-cudovisna-eva-spisateljice-mary-shelley-20000/
3 Meri Šeli (2017). Frankenštajn – Moderni Prometej. Prevela Slavka Stevović. Beograd: Vulkan: 10.
4 U sumerskoj je to Enki, u egipatskoj Hnum, u indijskom Parvati, u kineskoj Nüwa. Svi ti mitovi svoje mesto su našli u judeo-hrišćanstvu, gde je Bog Adama, prvobitnog čoveka, stvorio iz prašine, udahnuvši mu život kroz nozdrve.
5 Meri Šeli (2017). Frankenštajn – Moderni Prometej. Prevela Slavka Stevović. Beograd: Vulkan: 65.
6 “Did I request thee, Maker, from my clay /To mould me man? Did I solicit thee / From darkness to promote me?”
7http://www.matica.hr/kolo/289/hororova-blizanka-cudovisna-eva-spisateljice-mary-shelley-20000/
8 Citirano prema: http://knarf.english.upenn.edu/Articles/bennett.html
9 Meri Šeli (2017). Frankenštajn – Moderni Prometej. Prevela Slavka Stevović. Beograd: Vulkan: 70.
10 https://electrastreet.net/2014/11/monstrosity-and-feminism-in-frankenstein/
11 Meri Šeli (2017). Frankenštajn – Moderni Prometej. Prevela Slavka Stevović. Beograd: Vulkan: 199.
12 https://medium.com/@aylaoshea/the-fear-of-femaleness-how-frankenstein-acts-as-a-feminist-platform-bfd3dfdf5b02
13http://www.matica.hr/kolo/289/hororova-blizanka-cudovisna-eva-spisateljice-mary-shelley-20000/
14 https://www.newyorker.com/contributors/jill-lepore
15 https://www.theguardian.com/science/political-science/2016/jun/16/what-frankenstein-means-now
16https://www.newyorker.com/magazine/2018/02/12/the-strange-and-twisted-life-of-frankenstein
17 U samom romanu ovaj trijumfalni usklik, naširoko prihvaćen u pop-kulturi, nigde ne postoji. On potiče iz filma Frankenstein 1931. Međutim, Viktor i njegovo stvorenje će se na velikom platnu zapravo prvi put pojaviti 1910. u petnaestominutnom filmu koji je napravio Tomas Edison.
18 Bavi se političkom filozofijom, a u administraciji Džordža V. Buša bio je član Predsedničkog saveta za bioetiku.
19 Bioetika (2012). Priredili Vojin Rakić, Ivan Mladenović i Rada Drezgić. Beograd: JP Službeni glasnik: 223. i 238.
20 Meri Šeli (2017). Frankenštajn – Moderni Prometej. Prevela Slavka Stevović. Beograd: Vulkan: 158.
21 https://electrastreet.net/2014/11/frankenstein-and-technophobia/shelley-20000/