"Čudotvorni mač" Vojislava Nanovića - od bajke do filma i nazad
NAŠ IZDAJNIK
April 2019
Desetak godina posle ovog filma Nanovićeva, do tada bogata filmska karijera će se ugasiti, nakon što su njegove filmske teme od oficijelne kritike deklarisane kao reаkcionarne i nepotrebne; istovremeno će ga režiseri crnog talasa optužiti za pripadanje oficijelnoj i ideološkoj kinematografiji
Čudotvorni mač Vojislava Nanovića, snimljen 1950. godine, pominje se kao prvi jugoslovenski i srpski dugometražni film fantastike, i to kao izolovan primer jednog podžanra, koji se ni više od pola veka kasnije nije razvio u kinematografijama nastalim po raspadu Jugoslavije – epske fantastike. Film i televizija poslednjih decenija dali su novi život ovom žanru – prema nekim autorima, zapravo su mu osigurali opstanak – ali se domaća kinematografija, reklo bi se ponajviše iz ekonomskih i političkih razloga, još uvek nije priključila takvom trendu. Ni sam Nanović, uprkos uspešnom prodoru u žanr, nije se nakon Čudotvornog mača upuštao u dalje eksperimente. Desetak godina posle ovog filma, njegova će se do tada bogata filmska karijera ugasiti, nakon što su njegove filmske teme od oficijelne kritike deklarisane kao reаkcionarne i nepotrebne; istovremeno će ga režiseri crnog talasa optužiti za pripadanje oficijelnoj i ideološkoj kinematografiji. Sreću će sa nevelikim uspehom okušati u SAD, gde je između ostalog radio i za ABC mrežu, a po povratku u Jugoslaviju napraviće još nekoliko dokumentarnih filmova. Najbolje od Nanovića, ipak, vezano je za pedesete godine prošlog veka i za filmove koji su u tom trenutku bili osporavani, a na koje danas gledamo s posebnom pažnjom s obzirom na, po mnogo čemu, pionirsko mesto koje Nanović ima u jugoslovenskoj kinematografiji.
U skromnom broju tekstova koji se bave Nanovićevim filmom, Čudotvorni mač se uglavnom određuje kao filmska realizacija bajki Baš-Čelik i Zlatna jabuka i devet paunica. Analiziranjem motiva koje nalazimo u Nanovićevom filmu, vidimo da je autor u svoj filmski svet uključio elemente i drugih bajki kao što su Aždaja i carev sin, Biberče i Čudotvorni nož, pa i elemente koji pripadaju široj literarnoj i filmskoj tradiciji. Pored toga što u najvećoj meri sadrži elemente pomenutih bajki, integriše i motive drugih epskih, pa i lirskih narodnih i umetničkih oblika, što ga čini ujedno prvim filmom u jugoslovenskoj kinematografiji koji je zasnovan na iskustvu nacionalnog folklora, ali i internacionalne fantastične tradicije. Iako su savremenici upućivali različite primedbe na račun filma, Čudotvorni mač bio je prvi jugoslovenski film koji je imao internacionalnu distribuciju i prodor na američko tržište, te izuzetno pozitivne reakcije publike koja je s odobravanjem dočekala novi filmski žanr u domaćem filmu.
Siže ovog filma je jednostavan: siromašni čobanin Nebojša koji je kao dete oslobodio iz tamnice strašnog Baš-Čelika, sada je stasali mladić koji želi da se oženi devojkom Vidom, ali je Baš-Čelik otima. Kako bi oslobodio devojku, on kreće u potragu za čarobnim sredstvom koje će mu pomoći da ostvari cilj. Već nam naslov Čudotvorni mač sugeriše da se krećemo u prostoru epske fantastike i to jednog njenog posebnog tipa koji se u literaturi naziva i sword-and-sorcery story (priča o mačevima i čarobnjacima). Iz naslova saznajemo da je čudotvorni predmet taj oko koga će se oblikovati radnja filma. Motiv čudotvornog oružja autor je preuzeo iz korpusa tradicije naše usmene pripovetke, pre svega onih bajki koje su deo kruga priča o čarobnom predmetu, povezujući ga sa motivom mača koji je vezan za internacionalnu epiku i epsku fantastiku. Dok epitet čudotvorno evocira pojam čuda, koji označava natprirodnu intervenciju što prevazilazi zakone prirode i u vezi je s magijskim verovanjima, koja imaju važnu ulogu u svetu narodne bajke, mač je karakterističan epski element, povezan s principom muškog; on je obavezan deo opreme epskog junaka. Iako se u srpskim bajkama češće javljaju nož ili sablja, mač možemo smatrati delom epskog sveta, koji je karakterističan za širi korpus internacionalnih motiva i koji u kontekstu kulutre ostvaruje potrebnu žanrovsku implikaciju i pruža filmskom gledaocu dovoljno uvodnih informacija o onome što ga očekuje.
Pripadnici neke kulture, koja je zasnovana na mitskim predstavama, prirodno i natprirodno doživljavaju kao deo jedinstvene realnosti. Realnost pripada čoveku, čovek u njoj postoji i deluje, ali istovremeno pripada i onome što je čoveku nedohvatljivo i nespoznatljivo. Ta se granica ipak čini kulturno uslovljenom jer u različitim kulturama – različita je i konvencija koja određuje šta se među životnim faktorima smatra realnim i istinitim, a šta ne. Srpsku narodnu bajku karakteriše veći upliv realija, etničkih i regionalnih obeležja, različitih elemenata narodnog života koji govore o nacionalnim osobinama te proze, u odnosu na bajke nekih drugih naroda. Sloj realija u još većoj meri prisutan je na filmu – potrebno je da prikazana stvarnost ima sve značajne elemente stvarnosti da bi mogla biti shvaćena kao takva. U tom smislu reditelji posežu za onim elementima svakodnevnog koji će filmskoj slici dati potrebnu uverljivost koja će na nivou kognitivnih procesa pomoći gledaocu da sintetiše priču iz ponuđenih elemenata. Ono što se u bajci samo imenuje, na filmu se eksplicira: ako se junak ženi devojkom, onda svadba mora da ima sve one sadržaje koji će kod gledaoca aktivirati adekvatnu asocijaciju (u filmu Čudotvorni mač svadba koja se u bajci obično samo pominje ili implicitno podrazumeva, prikazuje se u filmu masovnim scenama koje dočaravaju proslavu sadržeći sve one elemente koji su gledaocu bliski: na njoj se neumereno jede, pije, ljudi igraju, pevaju).
Junaci se u bajci mogu klasifikovati prema pozicioniranosti na polovima pozitivan:negativan, glavni:sporedan, aktivan:pasivan, ali im je svima zajednička osobina da nisu individualizovani. U bajci dobijamo osnovne podatke o uzrastu, polu i socijalnom položaju junaka, a daju se i naznake o njihovom izgledu (npr. careva kći je u Baš-Čeliku opisana kao „vrlo lijepa“, u Zlatnoj jabuci i devet paunica „da je nije bilo lepše u svemu carstvu“), ali unutrašnja karakterizacija izostaje. U Čudotvornom maču se susrećemo sa prebacivanjem glavnog junaka unutar paradigme socijalnog statusa u odnosu na status koji junak ima u bajkama – Nebojša nije najmlađi carev sin, već je pastir i siroče bez roditelja. Njegovo ime ukazuje na njegovo glavno svojstvo – neustrašivost, odnosno hrabrost. Ono što ga primarno karakteriše jeste imenovanje, koje ujedno sadrži i informaciju o tipu junaka i nagoveštava tip fabule u okviru koje će junak delovati. Rekli bismo da ovakva promena glavnog junaka u Nanovićevom filmu u odnosu na predloške iz narodnih bajki, koja je pre svega socijalno markirana, društveno-politički komentar, namenjen onovremenom gledaocu.
Glavni junak bajke onaj je koji treba da prođe obred inicijacije kako bi nakon pozitivno prevaziđenih prepreka, stupio u sferu odraslih, što se uglavnom manifestuje obredom venčanja. Život pojedinca sastoji iz serije prelaza iz jedne životne faze u drugu, a glavna tema bajke i njeno krajnje ishodište tiču se sudbine pojedinca, odnosno njegove afirmacije, pronalaženja načina da bude ,,srećan do kraja života”. Ako pretpostavljamo junaka koji donosi odluke i dela u interesu ostatka svog života, onda se kao logičan izvodi zaključak da je junak na putu odrastanja i postizanja zrelosti, što se u bajci uobičajeno identifikuje statusno. Da bi osvojio devojku i bogatstvo, junak mora da savlada prepreke, odnosno da neutrališe nedostatak koji postoji. U filmu Čudotvorni mač glavni junak je siromašni mladić koji živi sa dedom – iz identiteta unuka on želi da pređe u identitet muškarca i muža, odnosno glave porodice – čime nastavlja patrijarhalnu matricu kojoj pripada i istovremeno teži ka stvaranju porodice koju nema. Pojava Baš-Čelika i otmica njegove verenice pokreću događanja i postavljaju pred Nebojšu zahtev da se afirmiše kao muškarac. U svetu bajke dovoljno je da uz podršku pomagača i čarobnih predmeta savlada neprijatelja i osvoji nagradu. U svetu filma neophodna je dublja motivacija: Nebojša je odrastao onda kada pokaže mudrost, spoznaju viših istina, etičke vrednosti te sposobnost da se nametne kao odrasla osoba, da ostale muškarce uveri u ispravnost svojih ideala i da ih povede u pobedničku borbu. Njegova je afirmacija složenija i utoliko bliža svetu izvan fantastičnog, a podržava one vrednosne matrice koje su u tom trenutku društveno poželjne.
Humor je jedno od sredstava na temelju kojeg se formira odnos gledaoca prema junaku. Za Nebojšu se, iako je imenovan kao neustrašiv, vezuje i niz komičnih epizoda što ironizuju i samu prirodu junaka i njegovog junaštva – služeći se sredstvima kako verbalnog tako i fizičkog humora i gradeći ceo sistem humorističkih postupaka koji omogućavaju da se u filmu identifikuju brojni elementi komičnog žanra. U određenim prizorima on je i trapav i nespretan, uglavnom za fizičke prepreke, za koju je potrebna naročita snaga. S druge strane, u zadatku koji podrazumeva umnu snagu, Nebojša je ispred ostalih: on uspešno odgovara na pitanja carice o tome šta je najlepše, najjače i najoštrije na svetu odgovarajući da su to sloboda, ljubav i istina. Na caričin zahtev da joj kaže gde je naučio da govori tako mudro, Nebojša odgovara kako ga je nevolja naučila. Nevolja je ono što pokreće junaka Čudotvornog mača – on oseća dvostruku odgovornost da oslobodi devojku i svoje sunarodnike od Baš-Čelika s obzirom da je upravo on kao dečak oslobodio Baš-Čelika. Druga vrsta odgovornosti tiče se ljubavi koju oseća prema devojci. Nevolja pokreće i kolektiv da se ujedini, kad shvati da jedina čarolija koju mač ima je zapravo snaga sloge i pobune očajnih i obespravljenih. Na maču stoji zapis: ,,Mač je ovaj čudotvorni kaljen patnjom teškom, suzama i znojem. Ma je ovaj složnih ruku delo – u nevolji skovaše ga bronci. Na silnika kad se pođe smelo svi su mači čudotvorni.”, premeštajući smisao bajke u sferu ideološkog.
U svojoj knjizi Srpski film Petar Volk ističe kako je Vicko Raspor, tadašnji sekretar Saveza filmskih radnika Jugoslavije početkom pedesete godine prošlog veka izražavao protest zbog crno-belog slikanja stvarnosti i preteranog insistiranja na klasnim podvojenostima didaktizma koji je potisnuo estetiku, šematizma u prikazivanju društvenih odnosa. Preporuka Saveza bila je da se film umesto sovjetskim filmskim uzorima (koji su bili ključni i za formiranje Nanovića kao režisera), u većoj meri okrene domaćoj literaturi te da u njoj potraži podsticaje za stvaranje autentičnog i originalnog nacionalnog filmskog stvaralaštva, pa su pedesete godine obeležene širenjem raspona tema i žanrova ka komediji, satiri, dečjem filmu, akcijama, istorijskom filmu i sve češćom adaptacijom domaće književnosti. Čudotvorni mač nastaje upravo po toj preporuci – oslanja se na tradicionalne književne oblike, pridružuje trendu popularnih filmskih žanrova, a u njegovo stvaranje ulažu se velika sredstva, produkcija koja je bila ravna holivudskim. Čudotvorni mač se ne spominje u Goldingovom Jugoslavenskom filmskom iskustvu 1945-2001, iako bi ovakav film – uzimajući u obzir po mnogo čemu njegovo pionirsko mesto u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, morao naći važno mesto u knjizi koja se bavi socioekonomskim i političkim implikacijama jedne nacionalne kinematografije. Film, međutim, nije lišen angažmana.
Dok Ristić i Jovićević vide ovaj film kao ,,dobrodušni, pun naive” (Ristić, Jovićević 2014: 27), Stojmenović smatra da film nije smeo da bude jasna ironija društva, ali da u skrivenim simbolima postoji društvena poruka (Stojmenović 2011: 54), koju on pre svega nalazi u skrivenim simbolima hrišćansko-religijskog koda koji je tih godina bio zabranjen, ali ako zanemarimo njegovo tumačenje pojedinih simbola u hrišćanskom ključu, ne uviđamo elemente za koje bismo ustvrdili da su deo religioznog otpora spram vladajuće ideologije.
Film svakako u sebi sadrži patriotsku poruku, takvu koja je u vezi sa svežom uspomenom na borbu protiv okupatora i koja je temeljna vrednost većine filmova u posleratnoj Jugoslaviji. Dalje, Nanović je u formi filmovane bajke, predstavljajući borbu dobra i zla, govorio o borbi koja je u svojoj osnovi klasna – u njegovoj verziji nijedan junak koji pripada vladarskim slojevima nije prikazan sa pozitivnim svojstvima i to je nesumnjivo deo obračuna sa klasnim nasleđem. Za razliku od junaka adaptiranih bajki koji su carevi sinovi – Nebojša je siroče. 1950. godine u posleratnoj Jugoslaviji, fenomen ratnog siročeta bio je blizak tadašnjem gledaocu. Kao jedinu mogućnost borbe sa protivnikom film u konačnici nasuprot fantastičnoj moći koja pripada natprirodnom svetu, ističe da čudotvorno svojstvo mača proizilazi zapravo iz ideje o slozi, bratstvu i jedinstvu.
Društveno-angažovani komentar ipak nije cilj ovog filma i, reklo bi se, prisutan je utoliko što je reč o filmu koji izrasta u okviru novog žanra, u mladoj, ideološki obojenoj kinematografiji, suočen sa novim zahtevima koji se postavljaju pred filmske autore. Film na drugim nivoima podrazumeva pre svega vedru zabavu i humor, kao vrednosti koje su ga preporučile ne samo tadašnjim gledaocima u Jugoslaviji i van nje, već i onima koji se danas sreću sa filmom, sedam decenija kasnije: pojedine scene iz ovog filma, uz sve njegove slabosti, stekle su status kultnih. Sam film je, nažalost, ostao jedini pokušaj ekranizacije bogate građe srpske usmene proze, ne uspevši da pokrene očekivani talas fantastike, koja će, za razliku od književnosti, u srpskom filmu ostati na nivou izuzetaka.
Literatura:
Dragan Stojmenović (2011). Epska fantastika u srpskom igranom filmu. Novi Sad: Prometej.
Jovan Ristić, Dragan Jovićević (2014). Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike. Beograd: Filmski centar Srbije.
Petar Volk (1996). Srpski film. Beograd: Institut za film.
Snežana Samardžija (1997). Poetika usmenih proznih oblika. Beograd: Narodna knjiga.