Šta danas mlade generacije znaju o "događajima koji su menjali svet"
(NE)PONOVLJIVOST HILJADU DEVETSTO ŠEZDESET OSME
Juni 2018
Šezdesetosmaši su akcentovali potrebu za najširom mogućom platformom za obračunavanje sa negativnim pojavama u jugoslovenskom socijalizmu, a sa jednim i jedinstvenim ciljem – da se taj sistem, uspostavljen ogromnim žrtvama antifašističke, partizanske borbe, ne odbacuje, već unapređuje i poboljšava
Beogradski besplatni magazin „City magazin“ je u svom poslednjem broju objavio intervju sa Borkom Pavićević, a tema je bila predstava koja će se 3. juna održati u njenom CZKD-u posvećena poznatim studentskim demonstracijama koje su se odigrale pre tačno pola veka. Na istoj strani nalazi se plaćena reklama izdavačke kuće „Laguna“ u obliku top-liste na kojoj ubedljivo prvo mesto drži autobiografska biznis ispovest „Ja, tajkun“ najkontroverznijeg i najpoznatijeg srpskog biznismena Miroslava Miškovića. Zašto mislim da u ovome postoji nekakva delikatna, mračno-humorna simbolika? Na početku svoje knjige Mišković smešta začetke svojih poslovnih poduhvata u 1966. i jednu romantičku epizodu svog života kada je prvi privatni biznis pokrenuo kupovinom mašine za pravljenje kokica. A te iste godine, oko njega počinju da se događaju slomovi i politički zemljotresi koji će proizvesti ozlojeđenost, ali i smelost – neophodne za eskalaciju famoznih beogradskih lipanjskih gibanja, u kojima će i Borka Pavićević učestvovati.
Međutim, u nekakvoj istorijskoj perspektivi, možemo bez sumnje reći da je – rasparčana, opustošena, orobljena, osramoćena i teško moralno mutirana – pobedila Miškovićeva Srbija, u kojoj je on element privredne jednačine koji ni njegovi prijatelji ni njegovi neprijatelji ne mogu da izostave. Postojane, oportunističke i nezajažljive ambicije čoveka koji u, najblaže rečeno, specifičnim ekonomskim okolnostima SFRJ gradi autoput svojoj karijeri, moći i bogatstvu, možda je jedina permanentna revolucija koja se odvijala kod nas. Dok se sećanja Borke Pavićević, i sećanja njenih saboraca i saborkinja na pakleni jun 1968. grčevito drže za ivicu kolektivnog istorijskog sećanja, gledajući kako da se ne survaju u bezdan zaborava. “Šta se zapravo u mladim generacijama, mlađim i najmlađim, zna o ’događajima koji su menjali svet’, pogotovo u našoj zemlji, u kojoj su ratovi devedesetih doveli do prekida bilo kakvog kontinuiteta znanja o prošlosti, što ne znači da nema onih koji su više upućeni nego drugi”, kaže ona u pomenutom intervjuu, i ukoliko u ovom njenom pitanju ima bilo kakve natruhe bojazni, ona nije ni najmanje deplasirana.
Ne možemo reći da će veliki jubilej ovako značajnog događaja proći baš aspolutno nezapaženo. Međutim, verovatno će jednokratno prošetati po tankim obodima medijskog radara, uz pomenutu predstavu, tribine, dokumentarni film, TV emisiju/debatu…. Odgovori na pitanje zašto je to tako, zašto ne pridajemo više pažnje uspomenama na leto kada su obespravljeni, premlaćeni i u svakom smislu nezaštićeni studenti digli svoj glas, okupirali Kapetan Mišino zdanje i u njemu napravili privremenu oazu slobodnog govora, otvorenih razmena misli i kritike sistema, svakako je višestruk. Najpre, ne možemo očekivati da će ikome iz aktuelne srpske korumpirane, bahate i diktatorske vlasti biti simpatična ideja da neko nekoga podseća na praksu bunta. Studenti su verovatno završna formativna faza građana koji će danas-sutra tražiti i dobiti uloge na društveno-političkoj pozornici, uz delegiranje moći da (pre)oblikuju zatečeno stanje sistema. Ova, za vlast, škakljiva grupacija omladine danas ima pred sobom zadatak da pokuša i sama da ponudi svoje odgovore na razne revizionizme, tabloidizacije, tajkunizacije, partizacije i slične čarolije beskonačnog srpskog tranzicionog procesa. Sa druge strane, oni gledaju iste te političke lidere koji im određuju sudbinu kako su pokušali sebi da obezbede intelektualni legitimitet lažnim diplomama, besprizorno obesmislivši njihove napore da steknu iste. Ali opet, zar sva ta maligna društvena oboljenja ne bi trebalo da ih baš podstaknu da aktiviraju šezdesetosmaško nasleđe svojih prethodnika? Tu već dolazimo do pitanja osvešćenosti i upućenosti univerzitetlija u ono što se događa oko nas, a i pitanja hrabrosti da se revolt radikalizuje u svojoj praksi. Jer 3. juna 1968. ispod jednog od novobeogradskih podvožnjaka, mesta susreta protestanata i milicijskog kordona, prizor je ličio na poprište bitke, odatle su sklanjali polomljene i raskrvavljene mladiće i devojke čiji su iskidani delovi odeće i obuće ležali rasuti svuda naokolo, u prašini.
Beograd, juni 1968.
Važno je imati u vidu da studenti nisu bili sami. Sa njima su bili i njihovi profesori. I to ne samo Dragoljub Mićunović i Ljubomir Tadić, koji će iz ovoga izaći sa iskustvom apsolutno primenljivim devedesetih u borbi protiv Miloševićeve diktature, već i mnogi koji su u političkoj istoriji Srbije ostali manje upamćeni, ali su tih paklenih dana bili sa omladinom poverenom joj na obrazovanje i vaspitanje, sa kojom su delili i dobro i zlo. Mogu li današnji studenti da se nadaju da bi im se njihovi profesori pridružili pred policijskim kordonima? Srbijanka Turajlić jeste u svoje vreme, ali ono je prošlo. Neumoljivo verujem da bi dragoceni i nezamenljivi čovek od integriteta, pokojni profesor skandinavistike Ljubiša Rajić bez oklevanja to učinio. Studenti su, dakle, u ovim profesorima imali saborce i ljude koji su bili spremni da ih saslušaju i podrže u njihovim borbama, kao i šezdesetosmaši. Srbijanka Turajlić je to činila devedesetih, a Ljubiša Rajić 2009. godine, kada se na Univerzitetu protestovalo zbog nezadovoljstva odredbama Bolonjske deklaracije1. Vredan pažnje je i jedan stariji novinski tekst profesora Rajića “Šezdesetosmaši, vrsta koja izumire”, u kojoj će duhovito, ali i sarkastično-kritički govoriti o ovoj generaciji i svetonazoru sa kojim su dočekali turbulentne devedesete i još jedne studentske proteste iz 1992, a koji može biti zanimljiv prilog ovoj tematici:
“Sada su nekima od njih deca toliko porasla da učestvuju u stvaranju generacije devedesetdrugaša (s prvoborcima od marta devedesetprve), koja uopšte ne shvata svoje kućne fosile i njihove priče o socijalnoj pravdi, Rudiju Dučkeu i Danijelu Kon Benditu. A fosili se zgražaju nad činjenicom da njihovo potomstvo, koje je smislilo parolu ’Sloboda se piše bez n’, tapše Matiji Bećkoviću koji je pre godinu dana tvrdio ’Sloboda se piše sa n’ pozivajući se na proviđenje kao svedoka, i diže se na noge kad im u amfiteatar uđe jedan sitan londonski trgovac po imenu Aleksandar Karađorđević (naravno, ukoliko ne pripadaju razvojnoj fazi šezdesetosmaša poznatoj kao podvrsta ’Za Boga, kralja i otadžbinu’, kojoj je rodonačelnik Nikola Milošević).”2
Zbog svega toga i još mnogo čega drugog, on je ovaj svet i napustio okružen svojim učenicima. Ovih dana se javila u određenim krugovima polemika povodom intervjua profesora Filološkog fakulteta Aleksandra Jerkova, gde on ističe da studentima dozvoljava pravo na procenjivanje kvaliteta njegovog prenošenja znanja tek kada diplomiraju (kao da tada oni nešto mogu da imaju od tog procenjivanja) i koji je s njima spreman da vodi diskusiju tek kada ovladaju znanjima koja im on prenosi3, što je stav, meni se čini, u biti elitistički. Studenti po njemu, dakle, nemaju pravo glasa po pitanju toga na koji način im se znanje prenosi i kakvo je ono po svom kvalitetu, niti oni generalno na raspolaganju imaju bilo kakve mehanizme za ocenjivanje rada profesora, a koje bi bilo ozbiljnije uzimano u obzir, što je praksa nekih svetskih univerziteta. Inače, jedan intruzivni gest profesora Jerkova, kada se on umešao komentarima u Facebook grupu za polaganje njegovog ispita, u kojoj su studenti razmenjivali skripte, savete, iskustva, ali i frustracije, bio je svojevremeno zapažena vest u srpskim glasilima4. To bespotrebno mešanje u svojevrsni, digitalni prostor studentske slobode, u kojem su mogli i da iskažu sva svoja nezadovoljstva, a gde su njegovi komentari unosili samo dodatnu konfuziju i zastrašivanje, išlo je samo na štetu studenata. Moje lično iskustvo studiranja na tom istom Filološkom fakultetu ostalo je obeleženo dubokim utiskom nezainteresovanosti profesora i studentskih službi za naše probleme i prepuštenosti samome sebi da se izborim sa birokratskim i tehničkim pojedinostima u vezi sa polaganjem ispita, gde su se profesorski odgovori često na kraju svodili na onu malicioznu frazu fakultetsko obrazovanje po zakonu nije obavezno. Stoga, iz ovog mog pojedinačnog, ali i iz iskustva kolega sa drugih fakulteta, mislim da se s pravom možemo zapitati da li bi u današnjim okolnostima studenti mogli da računaju da bi im se sutra, pred policijskim šlemovima, pendrecima, suzavcima i šmrkovima pridružili profesori, i doslovno telima branili ono za šta se univerzitetska omladina zalaže.
Beograd, juni 1968.
Naravno, pošto nema istorijskih događaja bez istorijskih okolnosti, uzroci koji su doveli do studentskih protesta mogu se naći i na svetskom i na unutrašnjem, jugoslovenskom nivou, a to je možda upravo ono što danas nedostaje. Šezdesetosmašima su jedra punili nemiri koji su dozrevali na globalno-političkom nivou: u Francuskoj će udružena snaga 11 miliona studenata i radnika naterati i vremešnog de Gola da se skloni iz zemlje i raspiše nove izbore (na kojima će, istini za volju, opet pobediti). Na svim kontinentima već duže vreme traju ogorčene, javne osude američke intervencije u Vijetnamu, pa stoga u SAD ključa borba pokreta za građanska prava i jednakosti, osnivaju se Crni panteri, a Martin Luter King će biti ubijen u atentatu 4. aprila. U Čehoslovačkoj je u toku Dubčekovo “Praško proleće”, čija će misija davanja ljudskog lika socijalizmu biti prekinuta avgustovskom okupacijom zemalja Varšavskog pakta, na čelu sa SSSR-om. I u još mnogim gradovima i zemljama vazduh je treperio od nade i revolta naroda koji je za sebe tražio više slobode i više demokratije. Mogli bismo čak i reći da su protesti na Zapadu i oni na Istoku u ideološkom smislu upirali poglede jedni u druge: prvi su tražili socijalnu državu i više brige za prava radnika i studenata, drugi su želeli pluralizam, slobodu govora i demokratizaciju socijalizma. Poznati mađarski pisac i disident Đerđ Konrad će napisati na jednom mestu:
“Iako se nismo u svemu slagali, šezdesetosmaši sa zapada su bili naši prijatelji. Po mnogo čemu smo bili slični: po frizuri, odevanju, smislu za humor, knjigama koje smo čitali, muzici koju smo slušali, po podizanju palca, po ozbiljnosti sa kojom smo shvatali ljubav, po spremnosti da prespavamo bilo gde.”5
Na unutrašnjem planu, politička garnitura SFRj je morala da se suoči sa činjenicom da su se uvedene privredne reforme krajem šezdesetih najočiglednije moguće ispostavile kao neuspeh: desetine hiljada radnika i radnica je ostalo bez posla, cene su zbog devalvacije dinara skočile, životni standard opao, a ekonomska migracija raznosila sve više i više mladih ljudi zapadno od domovine. S tim u vezi, istoričar Hrvoje Klasić smatra da su ekonomski problemi bili samo simptomi dubokih, tempiranih političkih problema:
“Val studentskog nezadovoljstva koji je u prvom tjednu lipnja 1968. zahvatio gotovo sva jugoslavenska sveučilišta bio je samo jedan u nizu znakova upozorenja da se zemlja nalazi u ozbiljnoj krizi. U najširoj javnosti krizu se uglavnom percipiralo kroz njezine ekonomske posljedice (pad standarda, zaposlenosti i sl.). Međutim, ekonomska kriza bila je u uzročno-posljedičnoj vezi sa sve izraženijom političkom krizom. Premda ne toliko vidljiva većini građana, posebno ne u punom intenzitetu i svim pojavnim oblicima, njezina eskalacija bila je opasna čak i po opstojnost federacije. Politička kriza bila je daleko opasnija od negativnih gospodarskih trendova. Model(i) funkcioniranja federacije, ekonomski i politički položaj republika u uvjetima provođenja privredne i društvene reforme, odnos ’razvijenih’ i ’nerazvijenih’ bile su samo neke od tema o kojima su najviši rukovodioci sve teže pronalazili konsenzus.”6
Famozni Brionski plenum iz ’66 na kojem je srušen Ranković za posledicu treba da ima raskid sa birokratizacijom i centralizmom, te dogmatskim boljševizmom, koji se u Jugoslaviji u kojoj je “drugi najmoćniji čovek u zemlji” u velikoj meri oblikovao unutrašnju politiku putem tajnih službi kojima je rukovodio, nije mogao dogoditi u punoj meri. Sklanjanjem njega i njegovog kadra iz politike, ali i javnog života, Tito je postigao da se otpočne sa decentralizacijom i relaksiranijom raspodelom ovlašćenja i moći po republikama i pokrajinama, paradoksalno u isto vreme time učvršćujući svoju nedodirljivu, autokratsku poziciju. Dakle, još jedan tipičan Titov politički dribling, kakav će uostalom biti i ono čitanje pisma upućeno studentima, kojim će se protesti zvanično okončati. Postoji li nešto slično što će danas detonirati debele naslage opštenarodnog nezadovoljstva, pritisnutog, doduše, teškom apatijom?
Ne želim da preskočim, naravno, jedan mogući refleks sudentskog bunta koji pamtimo iz 2011. godine. O njemu će u to vreme Todor Kuljić reći:
“Aktuelna gibanja na univerzitetu jesu sigurno odjek masovnog svetskog pokreta ’Okupirajmo Volstrit’ protiv finansijskog kapitala. Deo su i opšteg evropskog antibolonjskog studentskog pokreta utemeljenog na studentskom samoorganizovanju i neposlušnosti. Neka su. Beograd je i juna 1968. bio otvoren prema svetu.”7
Ali, iako vidimo da se i u ovom slučaju u Beogradu osluškivao eho previranja sa drugih meridijana, jasno je da su se u ovom slučaju studenti isključivo okupili oko ekonomskih aspekata studiranja, dopunjenih takođe i upitanošću nad kvalitetom nastave. Međutim, tu nije postojala, makar u nekom upadljivijem obimu, artikulacija potrebe za dubljim društveno-političkim reformama (jeste svakako bila prisutna kod levičarskih organizacija koje su participirale u protestima, ali to su njihovi permanentni zahtevi i ciljevi borbe). Šezdesetosmaši su, sa druge strane, akcentovali potrebu za najširom mogućom platformom za obračunavanje sa negativnim pojavama u jugoslovenskom socijalizmu, a sa jednim i jedinstvenim ciljem – da se taj sistem, uspostavljen ogromnim žrtvama antifašističke, partizanske borbe, ne odbacuje, već unapređuje i poboljšava. Više od slabe ishrane u domovskim kantinama i generalno bednih uslova studentskog života, oni su se strastveno bavili činjenicom da je radničkoj klasi natovareno na grbaču da snosi posledice eksperimentisanja sa privrednim reformama, dok se ostvarivanje uskih materijalnih interesa množi na strani partijske oligarhije, takozvanih “kneževa socijalizma”, kako je pisalo na jednom od protestnih plakata. Optuživani su i da je njihov program problematičan i reakcionaran, ali njihov odgovor u jednom proglasu 4. juna ’68. jasno ističe da nema govora o pokušajima rušenja državnog poretka i socijalizma: “Mi nemamo nikakav poseban program. Naš program je program najprogresivnijih snaga našeg društva – Program SKJ i Ustav. Mi zahtevamo njihovo dosledno sprovođenje.”8 U tom periodu, doneće se i odluka da se Beogradski univerzitet preimenuje u Crveni Univerzitet Karl Marks.
Postojalo je tu takođe i pitanje infiltracije provokatora, nenarodnih elemenata, protivnika revolucije, pa na kraju i monarhista i nacionalista, kako su već tada bili oslovljavani unutrašnji neprijatelji. Debate u Kapetan Mišinom zdanju odvijale su se u formi takozvanih “konventa” – rasprava koje bi se spontano organizovale po svim prostorijama zgrade i koje su fragmentarno obrađivale pojedine aspekte protestnih zahteva, tako da su prisutni mogli da se kreću od jednog do drugog konventa i slušaju onu temu ili onaj razgovor koji im se više svidi. Zanimljivo je primetiti kako je za istorijska proučavanja i dalje najrelevantnija studija Nebojše Popova “Sukobi – izazov sociologiji”, koja je nastala polovinom 70-ih, dakle sa minimalnim vremenskim otklonom. Možda baš zbog toga, u raznoj publicistici se mogu naći protivrečni podaci, koji zamagljuju jasniji pogled na ideološke aspekte studentskog pokreta. Primer za ovo su oprečni opisi nastupa Borislava Mihajlovića Mihiza na jednom od većih konventa u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. Novinar i publicista Ivan Miladinović u svojoj knjizi “1968 – poslednji veliki san”9 navodi da je poznati književni kritičar bio izviždan i dočekan povicima “Ne dajte nacionalisti da govori!”, što autor objašnjava Mihizovim potpisom na “Predlogu za razmišljanje”, protestnom odgovoru Udruženja književnika Srbije na hrvatsku “Deklaraciju o jeziku” iz marta 1967. Sa druge strane, Živojin Pavlović u poznatom “Ispljuvku punom krvi” opisuje kako je Mihiza masa dočekala oduševljeno i da je sa govornice ispraćen ovacijama.10 Ali mislim da sa sigurnošću možemo tvrditi da studenti u najvećem procentu nisu patili od ideoloških zastranjenja, i da njihov glavni cilj nije bio radikalna promena, već egzistencijalno neophodan povratak na kolosek socijalističke revolucije, koja je na svom putu već stigla do neizostavne neophodnosti demokratske evolucije.
Beograd, juni 1968.
Uveren sam da bi svakome bilo teško da zamisli studentske proteste u kojima bi oni načelno podržavali bezidejnu, tiransku, poltronsku naprednjačku vlast, ističući samo određene aspekte koje bi trebalo menjati. Studenti danas, za početak, žive u post-ideološkom dobu koje pokušava da shvati da li se zaista doguralo do kraja istorije, i ako jeste, šta je sledeće. Odjeci okolnosti koje su dovele do studentskih protesta 2011. danas su u velikoj meri utihnuli, dok su oni iz 1968. još dugo uznemiravali partijske aparatčike, čak i posle Brozove smrti. Tako je pomenuta studija Nebojše Popova zabranjena 1983, a Pavlovićev “Ispljuvak pun krvi” godinu dana kasnije. Osim toga, književnost i umetnost su u punom opsegu iskoristile priliku da pokažu svoj subverzivni potencijal, ali, kao što to biva kada one imaju društvenu moć i relevantnost, ne bez posledica. Jugoslovenski filmovi, među kojima tih 60-ih dominira crni talas, bivaju bunkerisani, cenzurisani, reditelji često i hapšeni i osuđivani, a uprkos svemu tome oni dobijaju velike nagrade na relevantnim filmskim festivalima. Godinu dana pre protesta, Živojin Pavlović će snimiti dva svoja remek-dela “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova”. Pozorišna predstava “Kad su cvetale tikve” po romanu Dragoslava Mihailovića je 1968. skinuta sa repertoara, a Tito, kome inače nije bio manir da svoje osude adresira poimence, više puta koristi priliku da u javnim nastupima dikretno kritikuje i pisca i ekipu predstave.
Protesti studenata Beogradskog univerziteta, kao što je poznato, bivaju okončani još jednom Titovom retoričko-demagoškom bravurom. U svom govoru na televiziji 9. juna, dajući studentima za pravo što ukazuju na boljke ondašnjeg jugoslovenskog društva i socijalističkog uređenja, obećava da će obratiti pažnju na njihove zahteve, delimično priznaje svoju krivicu i svojih partijskih drugova, po prvi put u svojoj političkoj karijeri ponudivši i nešto kao ostavku ukoliko ne uspe da reši nagomilane probleme, ali ukratko ukazuje i na to da su se tu i nagomilali neki “uticaji izvana”, koje treba otkloniti. Njegov govor okončava studentske proteste utiskom da su se ciljevi ostvarili i izvojevala pobeda, da je režim dobroćudan i blagonaklon i da u njemu ima mesta za pravilno usmerenu kritiku, pa se moglo mirna srca i čiste glave posle nedelju usijanih, napetih i dramatičnih dana spokojno poći na spremanje ispita. Ovo su u najpozitivnijem svetlu preneli i neki međunarodni mediji, pa je Tito ostao jedini lider iz Istočnog bloka koji je uspeo da iz protesta izađe sa primirjem i još popularniji. Međutim, već 26. juna, na kongresu Saveza sindikata Jugoslavije, iz Titovog obraćanja su potpuno iščezle bilo kakve pohvale i odobravanja studentskog bunta, već je reči bilo samo o onih 10% “kukolja” među omladinom koji su je kvarili tokom protesta. Takođe, tu priliku je iskoristio i da javno napadne zagrebačku i beogradsku ekipu profesora okupljenu oko poznatog filozofskog časopisa Praxis. Još jedan bitan časopis Student je ugašen, ljudi su ostajali bez posla, mladići i devojke razvlačeni po sudskim procesima – a kulminacija progona šezdesetosmaša se, prema nekima, završava posebnim aktom Skupštine Srbije od 28. januara 1975, kojim je iz nastave udaljeno osam univerzitetskih profesora.
Kada kažem da su sećanja na lipanjska gibanja izbledela u javnom diskursu, to ne znači da o njima niko ne razgovara i ne piše. Naprotiv, toga će uvek biti. Ja mislim na to da smo u tom našem polju javnog diskursa zaboravili da treba da baštinimo vrednosti i postignuća tih hrabrih mladića i devojaka koji su, makar na tih par junskih dana, izvojevali svoju malu pobedu i oslobodili svoju malenu teritoriju na kojoj su mogli da slobodno govore i misle. Stoga, umesto nekakvog zaključka, ovaj tekst bih završio navođenjem svih studentskih zahteva koje je studentski Akcioni odbor usvojio 3. juna 1968, a koji, nažalost, u svakoj svojoj stavki nije izgubio na aktuelnosti do dana današnjeg:
Mi, studenti Beogradskog univerziteta zahtevamo:
1. Ostvarivanje Ustavom zagarantovanih prava na jednake uslove školovanja.
2. Ostvarivanje uslova u okviru kojih bi Univerzitet stvarno bio slobodna, kritička i istinska samoupravna institucija.
3. Poboljšanje materijalnog položaja studenata i radnika.
4. Poboljšanje materijalnog položaja Univerziteta i stvaranje uslova za slobodnu naučnu delatnost.
5. Jačanje uticaja nauke i univerziteta na društvena kretanja.
Dalje zahtevamo:
6. Ostvarenje Ustavom zagrantovanog prava na rad i slobodu rada.
7. Povećanje minimalnog ličnog dohotka.
8. Ukidanje svih socijalnih privilegija i onemogućavanje bogaćenja pojedinaca na račun radničke klase.
9. Korenitu promenu kadrovske politike u svim sferama društvenog života.
10. Slobodu i neprikosnovenost sredstava informacija.
11. Slobodu štrajkova i demonstracija.
Studenti Beogradskog univerziteta
1 https://www.youtube.com/watch?v=82Jr7Ugz7U4
2 https://www.vesti.rs/Intervju/Sezdesetosmasi-vrsta-koja-izumire.html
3 http://www.vijesti.me/caffe/jerkov-ne-pristaje-na-opstu-popustljivost-umjesto-otresitih-stvaramo-one-sa-kojima-je-lako-izaci-na-kraj-989401
4 https://www.blic.rs/vesti/beograd/raskrinkao-studente-profesor-filoloskog-odrzao-lekciju-akademcima-i-na-fejsbuku/zpy6rep
5 https://www.eurozine.com/urban-asphalt-gave-flower-to-utopia/
6 http://www.yuhistorija.com/serbian/jug_druga_txt01c2.html
7 https://pescanik.net/studentski-otpor-razaranju-uma/
8 Dobar zaključak iz ovoga, ali i iz analize ostalih studenskih proglasa iz juna ‘68 izvlači Boris Kanzleiter iz Rosa Luxemburg Stiftung-a: „Studentski pokret nije bio na strani liberala, ali ni na strani konzervativaca. Studentski pokret je formulisao treću opciju koja je spojila težnje ka demokratizaciji i težnje ka socijalnoj pravdi. Na neki način studenti su čak smatrali da su oni pravi čuvari revolucije i socijalizma u Jugoslaviji, koji su morali da budu čuvani od destruktivne politike Partije.“ (Prema: Društvo u pokretu – Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Cenzura, Novi Sad, 2009, str. 37).
9 Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2008, str. 59.
10 Izdavač: Dereta, Beograd, 1990, str. 64.