Intervju, Vera Kopicl, teoretičarka ženske umjetnosti
NOVI SAD DOBIJA ŽENSKI MUZEJ
/ FOTO: Teodor Kopicl
Decembar 2017
Ženski muzeji nastali su iz potrebe popunjavanja praznine u tradicionalnim muzejima koji nisu posvetili dovoljno pažnje ženskoj kulturi i istoriji, nisu je vrednovali na način da postane deo kulturnog nasleđa, što podrazumeva da neće biti ni izabrane za čuvanje i dalji prenos, nova čitanja, tumačenja, interpretacije, prosto neće biti deo tradicije ni kulturnog identiteta zajednice
Vera Kopicl direktorica je feminističkog projekta (Re)konekcija u okviru programa Europske prijestolnice kulture “Novi Sad 2021” i kourednica multimedijalne konferencije K.A.T. Teoretičarka je, publicistkinja i profesorica književnosti. Osnovala je i uređivala Međunarodni video festival žena autora VideoMedeja. Autorica je Ženske čitanke, zbornika, monografije i knjige iz teatrologije, tekstova u časopisima ProFemina, Art centrala, Kultura, Knjiženstvo, Interkulturalnost, Korzo portal… U ovomu razgovoru dotakli smo se programa Duga, ali i bolonjskog procesa te pitanja feminizma u Srbiji danas.
Kakvi su programski mostovi Europske prijestolnice kulture koju je Novi Sad dobio za 2021.? Možete li nam predstaviti Dugu, jedan od mostova?
Vera Kopicl: Novi Sad će 2021. godine biti Evropska prestonica kulture ali su neki projekti iz aplikacione knjige koncipirane u četiri programska mosta – most Nade, Slobode, most Duga i Novi mostovi – počeli da se realizuju, odnosno bolje rečeno razvijaju određene programske celine i logistiku za finale prestoničke godine. Dakle, gradimo naš most Duga, koji čine projekti manjinskih kultura, ženski i drugi veseli i šareni, u ove četiri godine. Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija je projektovao svoju aplikaciju za BidBook kroz tri potprojekta ( K.A.T, Digitalna platforma i Ženski muzej) otvorenih i promenjivih formata koji se međusobno dopunjuju i grade. Ovaj prestonički ciklus počele smo prošle godine multimedijalnom konferencijom K.A.T/kultura, aktivizam, teorija na temu Umetnost u obrazovanju: interakcije o čemu su govorile i kroz svoje umetničke radove predstavljale umetnice različitih vokacija, kulturoloških iskustava i generacija, od jedne od najznačajnijih umetnica neoavangardne vojvođanske i mađarske scene, a posle dobijanja nagrade LenonOno i međunarodne zvezde Katalin Ladik, performerke i video umetnice Selme Selman koja se uključila iz NY, fotografkinje i dizajnerke Barbare Blasin koja nam je predstavila strategije zagrebačkih feministkinja, knjževnice Nine Živančević – profesorke Sorbone, levičarske filozofkinje i pesnikinje Maje Solar, pesnikinje i blogerke Jelene Anđelovske, rediteljke Ivane Vujić, pijanistkinje Branke Parlić, vizuelne umetnice Andree Palašti, do Pametnog dizajna sestara Popović i sajber umetnice Isidore Todorović. Sve one se bave obrazovanjem u formalnom ili neformalnom vidu i bilo je dragoceno čuti na koji način koriste svoja umetnička iskustva, da li je moguće naučiti umetnost, kako se umetničke forme koriste u prenosu drugih vrsta znanja, koliko utiču kroz svoj pedagoški rad na kreiranje nove umetničke scene…naročito što kustosi i urednici to sve manje rade, o poziciji žene na umetničkoj sceni, uticaju feminističke umetnosti i teorije, zastupljenosti ženskih i feminističkih tema u obrazovanju…
Na čemu se trenutno radi? Iz čega je nastala potreba za ovim specifičnim sadržajem?
Vera Kopicl: Trenutno je u pripremi digitalni zbornik Konferencije sa tekstovima, audio i video zapisima umetničkih dela, ali i priprema za digitalizaciju arhive i feminističke baštine Grada za Portal i prikupljanje fundusa za Ženski muzej, koji treba da bude kruna celog projekta i da se otvori u prestoničkoj 2021. godini. Nadamo se da ćemo imati podršku i Međunarodne asocijacije ženskih muzeja, koju čine 83 muzeja sa svih kontinenata i njihov broj se stalno uvećava. Nastali su iz potrebe popunjavanja praznine u tradicionalnim muzejima koji nisu posvetili dovoljno pažnje ženskoj kulturi i istoriji, nisu je vrednovali na način da postane deo kulturnog nasleđa, što podrazumeva da neće biti ni izabrane za čuvanje i dalji prenos, nova čitanja, tumačenja, interpretacije, prosto neće biti deo tradicije ni kulturnog identiteta zajednice.
Ženska umjetnost je i dalje subverzivni element u kulturi? Kako to objašnjavate? S obzirom na zbornik, vas potpisuju kao teoretičarku ženske umjetnosti, pa vas molim da objasnite tu deklariranost?
Vera Kopicl: Važan nam je kao prostor, ne samo čuvanja feminističke baštine, njene valorizacije i obrazovanja, nego pre svega kao podrška savremenoj ženskoj umetničkoj, teorijskoj i aktivističkoj sceni. Mislim da je to stvarno neophodno čak ako može da znači i izvesnu opasnost određene separacije jer se tretiranje ženske kulture sporo menja i u razvijenijim društvima od našeg. To govorim i iz mog dvodecenijskog iskustva praćenja ženske scene i skoro da ne mogu da se setim sjajnih umetnica, učesnica ženskog video festivala VideoMedeja 90-tih koje su uspele da opstanu u ovom kulturnom prostoru. Sa druge strane vidljivost ženske umetnosti je važna i za razvoj sveukupne umetničke scene pre svega zbog subverzivnog odnosa prema dominantnom kanonu koji se ogleda u prevazilaženju granica forme, žanra, uvođenju novih tema specifično ženskog iskustva i identiteta, ali i u korišćenju marginalne pozicije u razumevanju krize velikih narativa. Možda je najlakše prepoznati u onim umetničkim formama koje se u ginokritici nazivaju “ženskim kontinentom” kao što je performans zbog očigledne drugačije politike tela, svesnog tela ili batlerovskog pojma “tela koja nešto znače” zato što naglašava izlazak iz pozicije umetničkog objekta, ali je zanimljiva i sajber feministička strategija stvaranja novih mitskih prostora koliko i novi jezik u tradicionalnim žanrovima, naročito u izvođačkim umetnostima koje bitno menjaju pozorište. Možda je ovo odgovor na vaše pitanje zašto me potpisuju kao teoretičarku ženske umetnosti. Zato što se ne bavim jednom umetničkom disciplinom – specijalizirala sam na temi o ženskom video – artu, u master radu obradila pesničko i dramsko delo Milene Marković, priredila Žensku čitanku… inače ni jednu umetničku pojavu zasebno ne možete u potpunosti da sagledate. Ako ne poznajete video i performans scenu teško će se razumeti npr. perfomativnost songova u savremenom postdramskom tekstu. Teorija mora da se menja, i menja se tako da je često i sama kreativna do te mere da se izvodi poput umetničkog dela.
S čime će se sve ženska umjetnost suočavati? Kakve će to biti feminističke politike na djelu?
Vera Kopicl: Ova 2018. u programskoj koncepciji konferencije K.A.T. otvara prostor za feminističke politike s obzirom da je pre 100 godina prva Novosađanka, jedna od najznačajnijih feministkinja početka 20. veka, Milica Tomić osvojila poslanički mandat i ušla u Narodnu skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena. Upravo smo objavili njenu monografiju, a na prethodnoj konferenciji pojeli smo deo programa Ukus kulture – po receptima Milice Miletić Tomić! Tako je ove godine K.A.T. obeležen interakcijama umetnosti i različitih politika, a radni naziv Art ili pakt pokazuje smer našeg istraživanja i programski koncept baziran upravo na osvetljavanju pozicije umetnica, teoretičarki i aktivistkinja u savremenoj kulturi neoliberalnih ekonomskih odnosa i kulturnih industrija u koje nas licemerno gura sve konzervativnija državna kulturna politika. U tom smislu ženska umetnost je posebno zanimljiva jer se suočava i sa većim problemima marginalizacije i pritisaka sve uticajnijih neokonzervativnih centara moći, pa je i njihova poetika često eksplicitnija, radikalnija u izrazu, ekspresivnija. Mislim da su danas izrazito važni radovi umetnica koje tretiraju ženske generacijske sukobe u pitanjima emancipacije, posebne izazove feminizmu u pitanjima uklapanja migrantkinja u nove kulturološke modele, načine kojima umetničko delo pretvaraju u aktivistički čin i aktivizam koji koristi umetničke forme.
Biljana Srbljanović jedna je od rijetkih umjetnica koja se deklarira feministkinjom u kulturnom polju Srbije?
Vera Kopicl: Za sam feminizam, koji je u Srbiji još uvek vrlo kompromitovan pojam, je jako važno učešće etabliranih umetnica u ženskim projektima. Biljana Srbljanović je recimo jedna od retkih književnica koja se izjašnjava kao feministkinja i pojavljuje na feminističkim konferencijama i gej manifestacijama. I danas možete čuti u javnom diskursu, prilikom vrlo retkih situacija kada se umetnica nagrađuje nekom prestižnom nacionalnom nagradom, kako se sama brani ili pravda da nije nagrađena zato što je žena, da nikako nije feministkinja i da čak misli da piše baš muški, ili ako i ne reaguje na ovaj način onda je prati priča o “ključu”, kompromisu u sudaru klanova… Navela sam primer književnosti kao tradicionalnije umetničke forme i Ninovu nagradu za koju se vidljivo vezao ovaj fenomen, verovatno zato što su do sada samo četiri spisateljice nagrađene.
Meni je u feminističkom obrazovanju umetnost često pre teorije otkrivala neke fenomene ili pomagala da konkretizujem određene hipoteze, a od presudnog značaja smatram uticaj Sanje Iveković koja me pozvala 2000. godine, kao osnivačicu i tadašnju urednicu Međunarodnog ženskog festivala video arta VideoMedeja, na – i danas tako mislim najbolji feministički skup koji se ikada desio bar u ovom delu sveta – Cooperation u Dubrovniku 10 dana (ne bez žaljenja, napustila konferenciju ranije zbog glasanja protiv Miloševića). Samo je umetnički autoritet kao što je Sanja Iveković mogao da okupi najznačajnije teoretičarke i umetnice iz celog sveta (od Marine Gržinić do Varše Nair), i stvarno smo posle toga međusobno sarađivale s puno poverenja i bez rezervi. Sanja je predstavljala svoj opus na VideoMedeji, bila članica žirija, grdila me što sam popustljiva kada je krenula kampanja da kao jedini festival novih medija mora da uvrsti i muške autore… VideoMedeja je bila i prvi projekat iz Srbije u Sarajevu 1997, na njihovoj prvoj posleratnoj izložbi savremene umetnosti, kao što smo i mi u Novom Sadu predstavljali radove iz opkoljenog Sarajeva. Sve to zahvaljujući sjajnoj Dunji Blažević koja se vratila iz Pariza i stvorila neverovatnu novu umetničku scenu u opkoljenom gradu.
Zato volim da citiram Slobodana Tišmu – “Žene će spasiti svet ako se ne pretvore u muškarce”– ili Mišela Uelbeka o ženskom principu koji jedini ima budućnost!
A sad o vašem uređivanju. Tko vas je naučio tom poslu? Danas djeluje da gotovo i nema urednika?
Vera Kopicl: Uredničkom poslu naučila me je Biljana Tomić, istoričarka umetnosti, urednica čuvenog beogradskog Studentskog kulturnog centra, pre svega najvažnijoj stvari u tom poslu – poštovanju svakog umetničkog rada. Moram ipak priznati da je takav stav u kombinaciji sa mojim neiskustvom ponekad dovodio i do pretrpanih programa!
Nisam uspela da sačuvam VideoMedeju kao ženski festival, ali mislim da je ispunila svoju misiju ostavila trag u kulturnoj istoriji bar ovog grada. I danas postoji sa istim imenom ali drugom koncepcijom, drugim ljudima i vrlo retkim učešćem ženskih umetnica.
Prije par godina ste napravili Žensku čitanku, ali se obrazovni program nije promijenio? O.K, nismo ni očekivali da hoće…. Kako ide provedba bolonjskog obrazovnog sustava u Srbiji? Kod nas je ta izvedba loše provedena.
Vera Kopicl: Evropska prestonica je u stvari u najvećoj meri mogućnost ponovnog mobilisanja umetničke scene, osvajanja novih prostora i produkcijskih mogućnosti, mada naravno postoje i druge škole mišljenja više naklonjene jačanju postojećih institucija i kulturnoj industriji. Tako razumevajući ovaj projekat udružile su se gradske feminističke organizacije, čiji rad je poslednjih godina bio potpuno zamro, u Savez indikativnog naziva (Re)konekcija i definisao feminističke strategije koje se uglavnom baziraju na postkolonijalnim, kontekstualnim, levičarskim i sajber teorijama u uverenju da nijedan socijalni, politički, ekonomski problem sa kojim se suočavaju žene danas ne može da se reši bez promena obrazovnih i kulturoloških matrica.
I tu dolazimo i do problema samog institucionalnog obrazovanja koji može najbolje da se definiše npr. činjenicom da se srednjoškolski program nastave književnosti nije menjao 30 godina, pri tome su u četvorogodišnjem programu zastupljena dela samo tri spisateljice, a slično je i sa drugim humanističkim predmetima. Zato sam pre par godina napravila Žensku čitanku u koju sam uvrstila spisateljice (njih 19 po stilskim razdobljima i različitim žanrovima) od srednjeg veka do savremene književnosti (period od 6 vekova), kao i teoretičarke i kritičarke koje su pisale o njihovim delima, prema obrazovnim standardima, imajući u vidu zakonsku mogućnost da nastavnici mogu da menjaju izvestan deo programa. Nemačka agencija GIZ je omogućila štampanje i podelu 1000 besplatnih primeraka školama u Srbiji, Poverenica za rodnu ravnopravnost je uručila ministru prosvete. Još se nadamo promeni programa!!!
S druge strane univerzitetska akademska zajednica sve češće izražava skepsu prema Bolonjskom procesu. Zamerke se uglavnom tiču stvaranja neke vrste akademskog kapitalizma, smanjivanja autonomije fakulteta zbog uvođenja menadžera koji određuje tržišnu vrednost i prema tome politiku fakulteta, a dekane svodi na realizatore programa. U takvoj situaciji krizu očekuju na fakultetima humanističkih nauka, ali i tehničkih nauka u kojima se nova znanja tako brzo razvijaju da nije dovoljno menjati kurikulume na tri godine, a studenti zbog insisistiranja na specijalističkim znanjima, što obično podrazumeva fragmentarno učenje, ne dobijaju dovoljno, neki čak smatraju da se nivo znanja smanjuje, da bi mogli sami da razumevaju, prate i usvajaju stalne promene. Svi se slažu da je najbolje u njemu to što je ostvarena mobilnost studenata, kroz Erazmus i mnoge druge mogućnosti usavršavanja. Verovatno može da postane ozbiljno pitanje, koje budi sumnju i otvara različite spekulacije, proisteklo iz činjenice da najprestižniji svetski fakulteti koji školuju nove lidere nisu ušli u ovaj proces. Međutim, nema glasnih reakcija ni ozbiljnih analiza kao kod vas u Hrvatskoj. Ti protesti su me strašno radovali!