Časopis Prosvjeta

Srpski pevač grčkog melosa na Splitskom festivalu

O JEDNOM NEOBELEŽENOM ODLASKU

PIŠE: Dušan Vesić

Septembar 2017

Miki Jevremović će ostati zapamćen po lepim pesmama i moćnoj, ali toploj interpretaciji. Kao pevač, bio je upadljivo nadmoćan, možda je u jugoslovenskoj popularnoj muzici samo Vice Vukov imao nadmoćniji glas od njega. Miki je bez napora mogao da istera raspon od tri oktave, da akcentuje na pravom mestu, da promeni boju taman kad treba. Imao je u sebi svaki detalj autentične pevačke pismenosti

Miodrag Miki Jevremović (1941.–2017.)

 
1.
Miodrag Jevremović je bio čovek tako neestradnog imena i prezimena, kao da je kakav običan činovnik iz nekog malog grada u Srbiji – makar to bilo i Valjevo, odakle je 1959. godine pošao u Beograd da izuči za mašinskog inženjera. Srećom, tamo su primetili da dobro peva i skratili mu ime u Miki. To je već bilo mnogo bolje. Imali smo već jednog popularnog Mikija, prezivao se Maus, i sve što bi se zvalo kao on mamilo je osmeh na lice.
To – doduše – nije bio prvi Mikijev susret s Beogradom: on je već imao taj usud da je rođen u Beogradu, i to baš na istorijski dan – 27. marta 1941. godine. Vidoje Jevremović bio je doveo svoju ženu u Beograd samo da se porodi. Srećom, na porođaju je sve prošlo dobro, pa je već posle nekoliko dana Vidoje ponovo došao da vodi Angelinu i Miodraga natrag u Požarevac, gde je imao malu trgovačku radnju. Jer, samo još nekoliko dana kasnije, bolnica je izgorela pod nemačkim bombama.
Izgledalo je da je taj isti Beograd osamnaest godina kasnije dočekao Miodraga Jevremovića raširenih ruku: svuda su mu čestitali zbog dobrog glasa. Njemu je, pak, izgledalo da je njegova budućnost dovoljno svetla da može da zapostavi karijeru inženjera i posveti se karijeri pevača. Ali, nije bilo odmah tako. Dve godine je čekao na red u PGP RTB-u da snimi prvu ploču, i nije dočekao. Neki drugi pevači, koji mu ni u čemu nisu bili ravni, snimili su ih nekoliko dok je on strpljivo izvirivao iz reda. Kad je Bog izgubio strpljenje, poslao je Dragomira Ristića da ga odvede u „Jugoton“. Tamo je čekao tri dana.
Mada će Siniša Škarica svakako tvrditi drugačije, nije „Jugoton“ tada još bio izdavačka kuća u pravom smislu reči, isto kao ni PGP. To su, u stvari, bile fabrike ploča koje su izdavale samo zato da bi nešto mogle da proizvode. Neki ozbiljan izdavački angažman samo se nazirao i kompozitori su još vodili glavnu reč. Nisu postojali urednici u onom značaju u kom će ih diskografija prepoznati kao potrebu – tek krajem sedamdesetih godina. Ipak, u Zagrebu je uvek bilo više sluha za talenat nego u Beogradu. Kad je dvadesetjednogodišnji Miodrag „Miki“ Jevremović gromko zaplakao za „Mamom“ i pokazao raskošni tenor koji je u jednom dahu lako izneo jedan ozbiljan vokalni komad, u PGP-u su lako mogli da uvide da su počinili grešku.
Ali, nisu to učinili. Verovatno su, naprotiv, odahnuli što im „onaj mali“ neće više dosađivati pitanjima kad će više ta ploča. I neće ispraviti tu grešku još osamnaest godina, mada je Miki – sticajem okolnosti da je PGP dobio pravo da objavi najuspešnije brojeve „Pesme leta 67“ – upravo za njih objavio svoj ultimativni hit „Pijem“.

 
2.
Bilo je mnogo zanimljivosti oko te pesme. Prvo, danas je nezamislivo da je moguć hit takvog intenziteta kakav je „Pijem“ bio te 1967, pa i narednih nekoliko godina. To je bio monster-hit, kažu, čak i među psima. Na primer, dovedu Jevremovića u Karađorđevo, traže mu da peva „Pijem“, a Titov pas skoči na binu i “peva” s Mikijem. (I tako bezbroj puta, sve dok neko ne shvati da je ponižavanja bilo dovoljno.) Drugo, grčki melos je na velika vrata ušao u našu zabavnu muziku. Bilo je i drugih pokušaja pre Jevremovića, ali nijedan nije tako uspešno povezao grčki melos s jugoslovenskom kafanom. Treće, optužba da je Jevremović – kompozitor i autor stihova – prepisao nešto od grčkog kompozitora Jorgosa Zambetasa, ostala je najzanimljivija od svih afera tog profila. Četvrto, oni koji veruju mojoj teoriji da turbo-folk nije muzički žanr nego muzička bestragija povezana agresivnom emocijom, razumeće da je Buca Jovanović, tvorac Šabana Šaulića, našao ozbiljnu inspiraciju baš kod Jevremovića. Peto, puštajući tu pesmu na sva zvona, socijalistički režim i zvanično je priznao da je pijanstvo inaugurisano kao prihvatljiv način društvenog trežnjenja. Posle te pesme, neke realne cenzure više nije moglo biti.
To alkoholičarsko beznađe, uostalom, niko nije bolje izneo od Mikija. Kad je pevao, davao se sav. Išlo je toliko daleko da je nerado izlazio na bis zato što bi se u prvom izvođenju sasvim ispraznio. Publika voli pevače koji ne kalkulišu. Zato je njegova duboka slovenska duša brzo našla mesta u Sovjetskom Savezu. Bio je tamo ogromna zvezda, gotovo pa blizu neprikosnovenog Đorđa Marjanovića. Ta ljubav je trajala dugo, sve dok je nisu naglo prekinule „političke prilike“. Naime, kad je šahovski velemajstor Viktor Korčnoj emigrirao iz SSSR, trebalo je da igra protiv Anatolija Karpova za titulu svetskog prvaka. Mikija – vrsnog šahistu – pitali su na televiziji za koga navija, a on pošteno rekao „za Korčnoja“ – jer je Korčnoj u tom času bio sam na svetu. I otišao „pod sibirski led“, da više nikada ne izroni.
A opet, nije Mikiju bilo prvi put da tako strada od politike, i to usput, u „ prolazu“. Uvek je stradao tako nekako, „u prolazu“. Prvi put mu se to desilo kad se venčao u crkvi, pa su ga na Radio Beogradu puštali jednom mesečno, umesto triput dnevno, koliko su ga puštali do tada. Doduše, nije bilo samo to. Posle ploče „Pijem“, Miki još nije bio shvatio da je došlo vreme da se ozbiljno pozabavi svojom umetničkom i/ili estradnom ličnošću (ne mešati sa karijerom, ona dolazi kao posledica). Odmah je načinio besmislenu grešku i snimio singl s prepevima. To je bilo razumljivo, jer se uplašio „komponovanja“, a osećao je pritisak ritma „jedan singl u nekoliko meseci“. To je bilo zato što su mu na koncertima uvek tražili „nešto novo“, a njemu su koncreti bili razlog da živi.
A živelo se brzo. Danas, kad nema jednog hita godišnje, teško je poverovati da je postojalo vreme u kom su hitovi nastajali sedmično, pa su meseci izgledali dugi kao večnost. Uostalom, ko je u to vreme još razumeo da treba da se bavi svojom umetničkom ili estradnom ličnošću, kad obe često nemaju veze jedna s drugom, i tek su ih retki ujedinili u sebi. Miki je u svojoj umetničkoj ličnosti učestvovao u onoj meri u kojoj je umeo da se unese u interpretaciju – a umeo je. To je donekle pokrilo činjenicu da je njegova estradna ličnost ostala znatno ispod nivoa njegove interpretacije.

 
3.
Šta se dogodilo? Pre svega, uvek – čak i kad je bio najpopularniji – izgledao je nekako passé. Za razliku od, naprimer, Miše Kovača, koji je uvek izgledao passé, ali je u tome bio spontan i potpuno autentičan, kod Mikija je ponekad i osmeh za slikanje izgledao veštački. Zatim, živeo je pod stalnim stresom hoće li imati hit ili neće, pogrešno verujući da ga hitovi održavaju na sceni, a ne stalna dogradnja ličnosti. Sve bi otišlo dovraga vrlo brzo, ali onda je Bog rešio da dâ Mikiju još jednu šansu i poslao mu Borisa Bizetića. U toj saradnji palo je nekoliko velikih hitova („Ako jednom vidiš Mariju“, „Više te zauvek nema“,„S kim si sada kad je tužno vreme“), ali kad je došlo vreme da se ide dalje, Miki je to bukvalno shvatio. Rešio je da ode u Dalmaciju i postane pevač „dalmatinskog zvuka“. Bio je obećao sebi da će pobediti na Splitskom festivalu.
Zato je u razvoju njegove javne ličnosti nastupio jedan čudan period u kojem je bilo moguće čuti kako je lakše Serđu Endrigu da peva na hrvatskom – nego Mikiju Jevremoviću. Ja bih se – kad bi Miki otpJevao reč „mjeseče“ u pesmi „Mjeseče, ti stari druže moj“ – stresao na isti način na koji me je užasavao izgovor Ljubiše Samaradžića kad je igrao Crnog Roka. Kao da ni jedan ni drugi nemaju komadića sluha. Dakle, to nije pomoglo. Mada je otpevao nekoliko predivnih pesama Stjepana Mihaljinca („Neka toče staro vino“, „U kamenu pjesma piše“), Miki nije pobedio u Splitu. Možda je tu i bilo zakulisnih radnji – kao što se priča – ali, svejedno, nije pobedio u Splitu. Prošle su godine, a Miki nije ni primetio – tako su brzo prošle. I, nije se nijednog trenutka zamislio nad činjenicom da se Mišo Kovač nikada nije trudio da postane beogradski pevač. Mišo bi došao na beogradsku televiziju, otpevao beogradski starogradski biser „Tiho noći “ da svima pođu suze na oči, ali onda se vraćao kući i bivao to što jeste. Postojao je, dakle, period kad se za Mikija nije tačno znalo ko je.
Na kraju – na izmaku sedamdesetih – ljubav s „Jugotonom“ je iznenada pukla, niko ne zna zbog čega tačno – i Miki se našao na prekretnici. Da je tad stao, napravio pauzu, razmislio, pronašao nove saradnike i javio se sa novim, nadgrađenim izrazom – sve bi bilo u redu. Vratio bi se veći i sjajniji. On se, pak, opredelio za najgore od svih rešenja: otišao je u PGP RTB.
Naravno, bolje bi prošao da je jednom nedeljno odlazio kod neke gatare na glasu: u PGP-u nikada nije bilo nikoga da ozbiljno posavetuje, pa i organizuje. U „Jugotonu“ su to već uveliko umeli, i to je napravilo presudnu razliku u korist „Jugotona“. U Zagrebu se polako stvarala „scena“ na osovini Huljić – Tutić – Došen, koja je osavremenila zabavnu muziku i prilagodila je savremenom zvuku popa. Dujmić je još pre njih bio u ozbiljnom zaletu. U Beogradu takvih ljudi naprosto nije bilo. Miki se vratio u Beograd da radi s ljudima koji su bili sasvim passé. Ne prihvatam tezu da „nije imao s kim“. Bio je dovoljno veliki da je morao da nađe „s kim“. Bilo je bezbroj pitanja: s kim, kako, kad, zašto, za koga. Miki ni na jedno od njih nije odgovorio.
Sve što se dogodilo posle toga nije vredno spomena, jer po tome neće ostati zapamćen. Neće, dakle, ostati zapamćen po pločama koje je snimio za PGP. Neće ostati zapamćen ni kao srpski šovinista, mada ima nerazumnih pokušaja da posthumno postane – jer to nije bio. Neće ostati zapamćen ni po tome da je s mesta predsednika Udruženja muzičara jazz, zabavne i rock-muzike pokušavao da održi „Beogradsko proleće“, jer je bilo besmisleno održavati zvuk koji je živeo u manjem broju ljudi nego bilo koji drugi zvuk. Neće ostati zapamćen ni po tome da je javno priznao da je tukao ženu, jer je u našoj kulturi to i dalje sasvim normalno. Neće ostati zapamćen ni po spektakularnom razvodu od te iste žene – za koju sam ja mislio da nije za njega, a eto – iz tog braka izrodiše se dvoje divne dece (iz prethodnog ima još jednog sina). Miki neće ostati zapamćen ni po proslavi pedesetogodišnjice umetničkog rada – jer na njoj nije bilo dovoljno ljudi. Zanimljivo je da su Miki Jevremović i Mišo Kovač iste godine izdali prvu ploču, a gle – svaka pojava Miše Kovača ravna je pojavljivanju kakvog božanstva, a Miki je pred kraj života ostao gotovo zaboravljen. To nije nimalo slučajno. Mišo je stalno radio na sebi i stalno je imao oko sebe krug ljudi koji su radili na njemu. Miki nije.

 
4.
Po čemu će, pak, Miki Jevremović ostati zapamćen? Pre svega, naravno, po lepim pesmama i moćnoj, ali toploj interpretaciji. Kao pevač, bio je upadljivo nadmoćan, možda je u jugoslovenskoj popularnoj muzici samo Vice Vukov imao nadmoćniji glas od njega. Miki je bez napora mogao da istera raspon od tri oktave, da akcentuje na pravom mestu, da promeni boju taman kad treba. Imao je u sebi svaki detalj autentične pevačke pismenosti. Umeo je da impresionira ulogom romantičara-gubitnika, da pusti suzu u direktnom prenosu „Beogradskog proleća“ pevajući „Pesnikovu gitaru“ Vojkana Borisavljevića – i da se cela Jugoslavija rasplače za njim. To nije umeo svako. Zato je tih godina bio jedan od najpopularnijih Jugoslovena uopšte – a konkurencija je u tom vremenu velikih sportskih i muzičkih uspeha bila ogromna.
Ne smemo zaboraviti ni to da je značajan deo Mikijevog života otišao na šah. Negde će ostati zapamćen kao pevač, ali na beogradskom Banovom brdu Miki će ostati lokalna legenda šaha. Jedan šahovski klub sa puno uspeha nosi njegovo ime. I ko zna, možda neće na tome ostati. Kakva su vremena došla, možda niko neće nikad predložiti da neka ulica u kakvom romantičnom kvartu u Srbiji ponese ime Mikija Jevremovića.
Na samom kraju, da li je Miki Jevremović mogao više? Mogao je, isto kao i što su svi drugi mogli, i Ivo Andrić je verovatno mogao više. Niko ne razmišlja o tome da li je, možda, mogao manje. U svetu kojem je on pripadao, gde svako nalazi razloga da svakom podmetne nogu, možda je imao više sreće nego pameti.

P.S.
Moja omiljena pesma Mikija Jevremovića: „Moj mali beli pas i ja“ Borisa Bizetića (Jugoton, 1973). Prelepa šansona beskrajno talentovanog Bizetića, Miki Jevremović u punoj formi.