Aleksandar Pavlović: "Netko bješe Strahinjiću bane", Biblioteka XX vek, Beograd, 2026.
O JUNAKU BEZ MANE I STRAHA
Septembar 2026
Autor opovrgava mišljenje da je u dinarskoj društvenoj i pesničkoj tradiciji kazna za preljubu bila smrt, dokazujući da se u svetu Starca Milije ponašanje Strahinjine ljube mahom kažnjavalo raspuštanjem braka i vraćanjem u rod. U tom etičkom ustrojstvu, ubistvo žene za kaznu ili iz osvete smatra se sramotom nedostojnom junaka. Stoga je Strahinjina osveta Jugovićima, uz junački podvig u dvoboju s Vlah-Alijom, čojstven čin vredan pesničke slave
„Poznajem ti čelo kako ti je, i pod čelom oči obadvije“, govori Banović Strahinji stariš derviš u turskom taboru na Kosovu; „Ja poznajem čelo kako mu je, i pod čelom oči obadvije“, kazuje i Strahinjina ljuba Vlah-Aliji na Goleš planini uoči megdana. Osobeni znaci – uzorno viteštvo i stamena plemenitost – inaugurisali su Banović Strahinju u junaka bez mane i straha južnoslovenske epske poezije; no puna dva veka, otkako je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio istoimenu pesmu od Starca Milije, izvesna zagonetnost u izuzetnosti tog junaka izmiče interpretativnim i polemičkim domašajima. Zagonetka Banović Strahinje, pesme i njenog junaka, predmet je studije Netko bješe Strahinjiću bane: O jednom savršenom junaku Aleksandra Pavlovića, koji u gonetanju poseže za komparatističkom analizom, književnoistorijskim nasleđem, etnografskom građom, savremenim sociološkim konceptima. Nadasve, Pavlović poseže za teorijom usmenog pesništva Milmana Perija i Alberta Lorda, obrazloženom u znamenitoj Lordovoj knjizi Pevač priča, ne samo kako bi se njome vodio u pomnom čitanju guslarske pesme već pre svega kako bi pesmu vratio njenom pevaču; kako bi priču o Banović Strahinji ispripovedao iz habitusa Starca Milije. Rekonstrukcijom Milijinog sveta te svojevrsnom reprodukcijom njegovoga glasa, Pavlović nudi originalnu (shvatimo li je kao Milijinu, onda doslovno izvornu), apartnu interpretaciju završnih stihova „Banović Strahinje“, a uz to ukazuje na pesmi inherentnu kritiku vlastele – kritiku koja u svetu našeg junaka najavljuje poraz na Kosovu, na dvoru Miloša Obrenovića prokazuje bezakonje i nasilje, a budućoj jugoslovenskoj državi prorokuje opasnost bratoubilaštva. Time nam ova knjiga otkriva nove mogućnosti i čak dužnosti razumevanja narodne epske poezije, aktualizujući njen emancipacijski potencijal ponovnim, pomnim čitanjem njenog govora protiv vlasti. Kroz oči Starca Milije prepoznajmo oči Banović Strahinje, pred kojima su oborili pogled i Jug-Bogdan, i devet Jugovića, i nekakav mlad Nemanjić – najviša vlastela onoga vremena.
U prvom poglavlju, „Kako je guslarska pesma postala tekst“, Aleksandar Pavlović uvodi Starca Miliju kao pevača na dvoru kneza Miloša. Na tom dvoru u Kragujevcu caruju strah, sila i podsmeh, te Vuk tek nakon mučnih molbi uspeva da izdejstvuje da mu dovedu Starca Miliju, od koga će, tokom svega dvonedeljnog guslarevog boravka 1822. godine, zabeležiti četiri pesme („Banović Strahinja“, „Ženidba Maksima Crnojevića“, „Sestra Leke Kapetana“, „Gavran Harambaša i Limo“). Otkrića Perija i Lorda o usmenoj poeziji, zasnovana na terenskom istraživanju jugoslovenske epike tridesetih i pedesetih godina prošlog veka, poslužila su Pavloviću da u toj tehnici naslika veran portret guslara Milije. Peri i Lord, naime, ustvrdili su da je usmeno pesništvo u biti izvođačko, da pesma iznova nastaje pri svakoj izvedbi – koliko izvedbi, toliko varijanata. Pevači, pri tome, ne robuju zadatosti kakvu nameće zapis, već pamte u formulama (ustaljenim izrazima) i temama (grupama ideja). Otuda pesma umnogome zavisi i od pevačeve dispozicije i od sticaja njegove izvedbe. Kolašinac Milija, sav izranjavan od Turaka, podozriv je prema državotvornoj autokratiji, a i u pevanju, prema Vukovim rečima, sklon je da narušava poredak, te je iza takvog pevača ostao epski junak čije završne reči zbunjuju i redosledom i značenjem:
Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bih je mogao stopiti,
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino:
no sam ljubi mojoj poklonio.
Bogdan Popović, podseća autor u poglavlju posvećenom istorijatu tumačenja ovih stihova, ukazao je 1936. na Milijinu sklonost parentezi i histerologiji – obrtanju logičkog redosleda misli, te ustanovio redosled konsekventan i Strahinjinom viteštvu i Milijinom svetonazoru:
Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bih je mogao stopiti,
no sam ljubi mojoj poklonio,
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino.
Intervencija Bogdana Popovića uticala je i na potonja tumačenja i na sam ishod polemike o završnim stihovima „Banović Strahinje“ koja se, potaknuta predavanjem nemačkog slaviste Gerharda Gezemana, održanim u Beogradu 1934, nekoliko godina vodila u književnoj javnosti Srbije. Pored te polemike, nazvane malim građanskim ratom u pitomoj Šumadiji, Aleksandar Pavlović analizira i polemiku Geteovog vajmarskog kružoka iz 1827, tvrdeći da je ta raspra bila inspirisana pogrešnim prevodom na nemački Vilhelma Gerharda, kojem je u tom prevodilačkom naporu pomogao Sima Milutinović Sarajlija. Tako je, vek pre Popovićeve intervencije u redosled završnih stihova, u nemačkom jeziku zaživela pesma u kojoj Banović Strahinja ljubi ne poklanja (život) već joj oprašta, ne raskidajući pritom veze s jugovićkom tazbinom. U Vajmaru se mahom raspravljalo o Strahinjinom ophođenju prema ljubi; u Srbiji pak o Strahinjinom prijateljstvu s Jugovićima. Posle Drugog svetskog rata, u jugoslovenskoj interpretativnoj tradiciji opaža se tendencija da se postupci Banović Strahinje tumače sa stanovišta modernog senzibiliteta: njegovom ljubavlju prema ženi. Sledbenici tog pristupa – nasuprot dinarcima, tumačima koji se drže književnih i društvenih konvencija epske pesme – u ovoj se knjizi nazivaju neoromantičarima. Kvantitativnom i kvalitativnom analizom 30 tumačenja u periodu 1827–2023, Aleksandar Pavlović zaključuje da 18 tumača smatra da ban na kraju pesme ženi prašta, a čak 26 veruje da je ne kažnjava. Tom interpretativnom jednodušju, u poglavlju „Strahinjina kazna“, potom suprotstavlja vlastito čitanje Milijine pesme, pri čemu, za razliku od svojih prethodnika, najpre primećuje da Strahinja ljubi spasava život dva puta, a onda i tvrdi da Strahinja ljubu kažnjava vraćanjem u rod i raspuštanjem braka.
Zagonetku „Banović Strahinje“ autor raskiva pomoću tri ključa – raskovnika, koja korespondiraju s tri čina pesme: disputom s Jug-Bogdanom u Kruševcu, megdanom s Vlah-Alijom na Golešu, raskidom s tazbinom po povratku u Kruševac. Sva tri raskovnika, međutim, u sprezi su sa sržnom motivacijom Strahinjinog lika – čojstvom. Čojstvo je, prema Pavloviću, ne samo etička sublimacija dinarskog ratničko-patrijarhalnog habitusa Starca Milije već i težišna komponenta njegove umetnosti, koju Roman Jakobson naziva dominantom. Milijin svet i svetonazor nisu feudalni; o srednjovekovnoj vlasteli on peva sledeći nepisane zakone dinarske plemenske zajednice, u kojoj se bračnim savezom ostvaruje akumulacija simboličkog kapitala. Vlasteličić Strahinja, glasoviti junak, u takvom se svetu može oroditi s krupnom vlastelom razmenjujući svoje junaštvo za njihovu gospoštinu. Bračni savez među dinarcima umnožava junačku slavu i čast, ali istovremeno nalaže da se uvreda naneta toj slavi i časti potre zajedničkim podvigom obeju porodica. Upravo u tome je hibris Jug-Bogdana i prvi ključ ove interpretacije: uskrativši pomoć svom zetu iz sitnosopstveničkih, kukavičkih pobuda, Jug-Bogdan se oglušio na poziv časti i ispisao se iz primera čojstva i junaštva.
Naročit rafinman autor pokazuje baratajući drugim ključem – analizom lika Strahinjine ljube, njene karakterizacije i motivacije: „Naime, kada se Banović Strahinja, posle lutanja po Kosovu, najzad uputi ka šatoru Vlah-Alije, radnja se udvaja – što je praktično izolovan slučaj u južnoslovenskoj hrišćanskoj epici, i sreće se jedino u bošnjačkim junačkim pesmama – a perspektiva menja.“ U rudimentarnom unutrašnjem monologu, glas je ostao Milijin, ali vizura se načas premetnula u ljubinu, pa njenim očima vidimo Strahinjine oči obadvije. Ipak, ljubinom vizurom ne menja se Milijin pogled na svet, u kojem se njena izravna intimnost s Vlah-Alijom, koji joj spava u krilu, a ona ga budi udarcem, ogleda kao skaredan prizor. Kultura koju Starac Milija opeva i predstavlja mizogina je, čemu svedoče i stihovi poput „Žensku stranu lasno prevariti“; ipak, ističe Pavlović, mizoginija je ovde sekundarna i čak formalno-formulna, a Milijina karakterizacija psihološki je produbljena: upozoravajući Vlah-Aliju i pretpostavljajući ga Strahinji u dvoboju, ljuba postupa proračunato, obesno, koristoljubivo – jugovićki, kao ćerka svoga oca. Milijin prikaz ljubine izdaje nadilazi kliširane patrijarhalne predstave o prevrtljivoj ženi, komplementaran je Jug-Bogdanovom hibrisu i u službi je pevačeve kritike vlastele. Prizmatičnoj motivaciji Strahinjine ljube, odnosno interpretaciji Aleksandra Pavlovića, može se pridodati još jedna ravan: seksualno nasilje. Ponašanje Strahinjine ljube, njena mirnoća i hladnokrvnost, odgovara odbrambenom mehanizmu disocijacije koji se uočava kod žrtava silovanja. Ovaj prezentistički uvid, naravno, ne pripada Milijinom svetu, ali tom svetu izvesno su pripadale žene s traumatičnim iskustvom silovanja, koje se pak u epiku transponovalo kao ženska nepouzdanost.
Prvi put Strahinja spasava ljubi život na Golešu, opozvavši hrta Karamana, a drugi put u Kruševcu, od braće spremne da je poseku. Ta dva gesta treći su ključ zagonetke. Uporednom analizom verzija pesme o Strahiniću, starijih od Milijine ili njoj savremenih, te proučavanjem obimne etnografske literature o životu i običajima ljudi dinarskog podneblja, autor opovrgava mišljenje da je u dinarskoj društvenoj i pesničkoj tradiciji kazna za preljubu bila smrt, dokazujući da se u svetu Starca Milije ponašanje Strahinjine ljube mahom kažnjavalo raspuštanjem braka i vraćanjem u rod. U tom etičkom ustrojstvu, ubistvo žene za kaznu ili iz osvete smatra se sramotom nedostojnom junaka. Stoga je Strahinjina osveta Jugovićima, uz junački podvig u dvoboju s Vlah-Alijom, čojstven čin vredan pesničke slave. Strahinja se, naime, Jugovićima sveti višeznačno a da nijednom ne odstupi od humanitas heroica: raskida srodstvo vraćajući im ženu; sprečava ih da je ubiju; svrgava njihov autoritet. Time se vlasteličić afirmiše kao vitez koji autoritativnom vrlinom toliko nadmašuje vlastelu da nikakva simbolička razmena među njima više nije moguća.
Prema Starcu Miliji, u osvit Kosovskog boja srpska vlastela dekadentna je i koruptivna. Ponikavši u zajednici u kojoj se autoritet sticao individualnim podvigom, naš guslar je na Miloševom dvoru zauzeo prezriv stav prema dinastičkoj obesti i Jugovića i Obrenovića. Tezu da se u pesmi „Banović Strahinja“ implicira odgovornost gospode za predstojeći poraz na Kosovu Aleksandar Pavlović uverljivo potkrepljuje identifikujući nekakoga mlada Nemanjića kao kneza Lazara:
Ban poglednu pašenoga svoga,
nekakoga mlada Nemanjića,
a Nemanjić gleda u zemljicu.
Knez Lazar se, dakle, nije usudio da se suprotstavi Jug-Bogdanu i pođe sa Strahinjom na Kosovo, sub rosa nam govori Milija. Ovom čitanju „Banović Strahinje“ Pavlović pridružuje interpretaciju „Ženidbe Maksima Crnojevića“ koju je 1912, kao svoj najkritičkiji tekst o dinarcima, napisao Jovan Cvijić. U tom tekstu, sledeći Milijinu kritiku nečojstvene vlastele, Cvijić upozorava na violentnost dinarskog čoveka, koja može skriviti bratoubilačke pokolje i za sobom ostaviti pustoš. No, budući odan jugoslovenskoj ideji, Jovan Cvijić je u kasnijim radovima bojazan od nasilja suspregao uverenjem da su upravo dinarci, do krajnosti požrtvovani u borbi za slobodu, predvodnici ujedinjenja Južnih Slovena. Ipak, Cvijićevo upozorenje na razorne posledice gole sile pročitano je, kao i Milijina anticipacija poraza na Kosovu, post festum: njegovu interpretaciju „Ženidbe Maksima Crnojevića“ priredio je, tek 1988. godine, Petar Džadžić u delu o Balkanskim psihičkim tipovima. Stoga, odgonetnuvši pesničku zagonetku, Aleksandar Pavlović u zaključku sa Starcem Milijom zagoneta politički: „kako zasnovati balkansku zajednicu na časti i plemenitosti“? Možda pamteći jednog savršenog junaka, nepokolebljivog u čovečnosti i neustrašivog pred vlastelom.