KRITIKA - Ana Marija Grbić: "Zemlja 2.0", Beograd: Areté 2017.
O ZEMLJAMA I LJUDIMA
Septembar 2017
"Zemlja 2.0" zbirka je o jednoj zemlji i jednoj generaciji – te kao i one, zbirka u svojoj srži nosi iskustvo skorih ratova i sudbinu zemalja i naroda na Zapadnom Balkanu. Tako "Zemlja 2.0", iako evocira otkriće Keplera 452b, Zemljinog blizanca, iz 2015. godine, može biti shvaćena i kao zemlja posle zemlje (države) – one u kojoj smo i mi i junaci ove poezije rođeni, koja teritoirjalno-politički više ne postoji, ali čije tekovine i razaranje i dalje generacijski živimo, koja teroriše svoju decu
Zemlja 2.0 treća je pesnička knjiga beogradske pesnikinje Ana Marije Grbić. Njena prva zbirka Da, ali nemoj se plašiti objavljena je, kako je slučaj s većinom relevantnih pesničkih prvenaca, posredstvom književnog konkursa, u ediciji Prvenac SKC-a Kragujevac. Već je druga pesnička knjiga, poema Venerini i ostali bregovi, našla put do kultne izdavačke kuće LOM i otvorila autorki mogućnosti šire čitalačke recepcije i izvan granica Srbije, različite pesničke boravke i gostovanja. Treću pesničku knjigu Zemlja 2.0 objavila je 2017. godine izdavačka kuća Areté koja, tokom dve godine, koliko postoji, akcenat stavlja na saradnju sa novim književnim prevodiocima, te objavljivanje mladih autora.
Već u prvoj, a naročito u drugoj pesničkoj knjizi, primećen je, pored pesničkog, dramski talenat koji Grbićeva neosporno poseduje, a koji se ispoljava kroz polifoniju i dijalogičnost njenih zbirki-poema, građenjem poetskih junaka, umnožavanjem lirskih individua, koji dobijaju svoje lirske, ali i epske biografije, postaju odeljeni subjekti s predistorijom o kojoj nam – u pesmama kao lirskim monolozima – pevaju i pripovedaju. Njeni su lirski subjekti kao dramski junaci; ova se poezija čita sa prisećanjima na dramsku tehniku, postojanjem likova i radnje, didaskalijama, iskazima lirskih junaka koje tokom čitanja doživljavamo auditivno, prizorima koji imaju kvalitet filmskih scena. Takav nas doživljaj prati kroz iskustvo čitanja Ana Marijinih knjiga, a doda li se tome semantički potentna likovna oprema Zemlje 2.0, ilustracije Jane Vuković, kao i kratke video forme koje prate autorkinu poeziju, onda govorimo o iskustvu koje je multimedijalno i kao takvo opravdano. Intimnost iskaza njenih lirskih junaka i traumatičnost iskustava koja ih produkuju, dobijaju ovde univerzalni smisao – ova je poezija duboko angažovana, proistekla iz konkretnih društvenih kretanja, njima uslovljena i provocirana onoliko koliko je i iskustvo o kojem peva markirano neposrednom istorijom, čije su posledice konstitutivne za život naših generacija. Ona je sama sebe svesna i željna da o onome što ima da kaže u što boljem maniru komunicira s čitaocem kojeg se, kako je Danilo Lučić u predgovoru knjizi primetio, ova poezija svakako tiče.
A kad smo na prostoru našeg, treba reći da je poetika Grbićeve, iako bi nam to na prvi pogled moglo promaći, definisana snažnim osećanjem generacijskog, zajedničkog – pri čemu to naše ima transnacionalne i transgeografske okvire. Takvo osećanje povelo je autorku u istraživanje mogućnosti pisanja na našim jezicima, iz perspektiva koje su – i kad pripadaju Drugom – zapravo moje, utoliko što nam je novije iskustvo istorije zajedničko.
U Venerinim i ostalim bregovima glavni lirski glas bio je glas muškarca koji govori ijekavskim narečjem, hrvatskim jezikom i u svojim obraćanjima dotiče se različitih likova koji postaju protagonisti njegovog lirskog ispovedanja. U zbirci Zemlja 2.0, čini se da je sve izvedeno još spretnije i utemeljenije. Dva su ravnopravna lirska junaka Zemlje – Ahmo i Anja, kao dva glasa koji, uz onaj delimično otkriveni, treći, koji nas uvodi uz zbirku fragmentom u formi prološke prozaide, čini trojstvo ove pesničke knjige, koje se pretapa u jedinstvo pesničkih prostora i pogleda što se sa njih pružaju na razvaline nekog prethodnog sveta. Ovaj jedinstven pesnički prostor, imenovan kao Zemlja 2.0 sačinjen je od, okvirno, tri geografski i fizički udaljena lokaliteta – Beograda, Sarajeva i Osla, koje sada deli cela jedna istorija, ispisana nezavisno ili uprkos životu i željama onih koji su u osvit te istorije pravili prve korake u život. Međutim, kroz zbirku svi prostori postepeno gube svoje konkretne karakteristike i toponimiju, apstrahuju se do nivoa elementarnih prostornih obeležja, postajući tako znanje o suštinskoj nemogućnosti pomeranja van granica poznatog lica sveta.
Stoga je Zemlja 2.0 zbirka o jednoj zemlji i jednoj generaciji – te kao i one, zbirka u svojoj srži nosi iskustvo skorih ratova i sudbinu zemalja i naroda na Zapadnom Balkanu. Tako Zemlja 2.0, iako evocira otkriće Keplera 452b, Zemljinog blizanca, iz 2015. godine, može biti shvaćena i kao zemlja posle zemlje (države) – one u kojoj smo i mi i junaci ove poezije rođeni, koja teritoirijalno-politički više ne postoji, ali čije tekovine i razaranje i dalje generacijski živimo, koja teroriše svoju decu, stvarajući osećaj primoranosti da se traga za drugim, novim, srećnijim staništima i da se u konačnici uvek vraća mestima koja su nas obeležila, koja ne možemo zaboraviti, a na kojima smo mi uvek oni koji su suviše lako zaboravljeni.
Ahmo i Anja dolaze iz različitih sredina. Njihova geografija ujedno određuje dva pola jednog iskustva: Ahmo je sarajevsko, a Anja beogradsko dete. Za njega je Beograd mesto na koje su đaci nekada išli na ekskurziju; Anja o Bosni zna ono što joj je majka pričala: da se tamo tuku/ po dvorištima/ kolju svinje i žene istim nožem/ i da im je vrhunac umetnosti tepih. Ahmo i Anja su deo generacije koja živi između mita o zemlji koje više nema, iskustva generacije roditelja koje je markirano razaranjem i dekonstrukcijom jednog i evociranjem drugog, patrijarhalnog i nacionalističkog poretka i unutarnje, intimne želje da prevaziđe jaz – ne samo onaj što ih deli od Drugog, već i onaj unutar sebe, koji je posledica izgubljenog uporišta, vrednosnog i ideološkog. To ih čini strancima u razrušenom svetu nad kojim bi trebalo da izgrade novi, ne bi li na njemu uspeli da izgrade i sebe.
Umesto toga – ovi junaci postaju deo one mase mladih koji biraju emigraciju. U takvim okolnostima, emigracija nije samo ekonomski motivisano geografsko pomeranje ka žuđenom redu i sreći, ka obećanoj zemlji. Ona je bekstvo od nemogućnosti da se ovde bude i oseća čovekom, na iskustvu i posledicama rata što kontinuirano u sebe usisavaju svaku sledeću generaciju. Unutar toga odlazak se javlja s jedne strane kao odraz bunta i hrabrosti, ali sa druge i kao očajnički pokušaj da se preživi, kao nužnost samoodržanja. Odlazak, ipak sa sobom povlači i osećaj da se tu – odakle se odlazi – zapravo tragično i do kraja pripada. Oslo kao simbol skandinavskog, uređenog sveta, još jedne potencijalne Zemlje 2.0, javlja se međutim kao prostor nerealizovanosti, dosadnih, površnih, uljuljkanih ljudi sa glupom potrebom za dalekim putovanjima/ po siromašnim zemljama. I Ahmov odlazak otkriva nam da je ahmo bio glup kad je vjerovao da će/ osjetiti život ako se udalji prostorom a/ ne vremenom.
To osećanje, dakle, postaje izvesno u nekoj dalekoj zemlji, naravno, u kajanju ispred/ ambasada (…), a potom uredan posao od koga ću imati horsa i djece suočava lirske junake Zemlje sa dubokom ovisnošću, mazohističkom privrženošću tlu koje ih je učinilo bezdomnima. Taj svet može da dobije svog blizanca, ali se ne može lišiti svojih imanentnih kvaliteta. Bekstvo je, stoga, uzaludno. Ovoga su svesni i oni koji odlaze i oni koji ostaju – poput Emine koja zna da i vjetar mora da leti nekuda/ a ne da sjedi i koja Ahmin usud objašnjava stihovima: zato se i upropastio! zato što je ova zemlja/ svima isto dala; ili žene sa Balkana, Ahmove majke (?!), koja se razotkriva u prozaidama što poput lirskih fragmenata dele zbirku na manje celine i koja predstavlja svojevrstan most između jednog i drugog sveta, onaj simbolički procep kroz koji junaci Zemlje 2.0 propadaju.
Uvođenjem ovih fragmenata u strukturu poeme autorka postiže i efekat misterije. Razvijanjem priče od nepoznatog i neimenovanog, postepeno je rasvetljujući i tek delimično otkrivajući, uporedo s Ahminom, i sudbinu žene koja bi mogla biti Ahmina, ali i bilo koja žena koja je pred krvavi raspad Jugoslavije napustila svoj dotadašnji život, Grbićeva daje još jedan kvalitet svojoj poeziji. Paralelnim građenjem fragmenata o različitim sudbinama, ona povezuje svoje junake u jednu vremensko-prostornu tačku, njihove pojedinačne priče u stecištu zbirke razumemo kao deo jednog istog, najšire shvaćenog našeg vremena i naše zemlje, a suprotni ,,krajevi sveta” spajaju se u poslednjoj pesmi Zemlje u nekakav sveljudski osećaj apokaliptičnog sloma koji se ostvaruje u ravni humanističkih vrednosti.
Važan junak ove poezije je i Ahmin brat Sinad, poginuo u prošlom vijeku/rođen je prerano. One kojih nema pamte samo oni koji su ih voleli – tako se još samo Ahmo seća svog poginulog brata, a ljubav se javlja kao jedina vera koja u Zemlji 2.0 može da opstane (ima nas koji moraju verovati da se/ svi na svetu/ uglavnom vole i oko toga svađaju). U pesmi koja je možda i jedna od najsnažnijih u poemi, mladost žrtvovana u svrhe razaranja i razgradnje poredi se sa nečim prozaičnim i sezonskim kao što je prerano branje kukuruza. Za izgubljenom mladošću se sve rjeđe plače – ona se prihvata kao polog za budućnost koja ne dolazi, jer za svakog Sinada, Eminu, Ahmu i Anju našeg vremena budućnost je trajno ukinuta.
Ključno sredstvo kojim pesnikinja realizuje svoj autorski koncept svakako je jezik. Osim što distinktivnim obeležjima jezičkih varijeteta personalizuje govore Ahme i Anje, stvarajući utisak da čitamo autentične poetske iskaze njenih junaka, uočavaju se ipak zajedničke tendencije u oba ova govora. Jezik funkcioniše na dva plana. S jedne strane, to je jezik koji je svojstven ličnim idiomima lirskih junaka koji ga koriste kao sredstvo ispovedanja, u tom je registru dovoljan, slikovit i potentan – njegova snaga je u kolokvijalnom, ličnom, žargonskom, urbanom, eskpresivnom, a u istom se prostoru uspostavlja i potencijal dramskog govora. S druge, on pokazuje svoju nedovoljnost, nemogućnost da se iskustvo svede na komunikativan tekst, da se krajnja instanca tog iskustva, ona esencija životnog i emocionalnog sadržaja prenese u reč. Na mestima na kojima je emocionalna intonacija visoka, gde pričanje ili pevanje postaju visokoafektirani, rekli bismo – gde se epsko sasvim povlači pred lirskim – tu logičke veze među pojmovima slabe, a poezija postaje intuitivnija i zamagljenija, jezik izneverava očekivanja uspostavljena prethodnim govorom, a njegovo razumevanje tad je teže prohodno i dodatno izazovno.
Zemlja 2.0 ozbiljan je i dobro sproveden poetski koncept. Iako se, poput prethodne zbirke, i Zemlja 2.0 određuje od strane kritičara kao poema, moglo bi se dalje raspravljati o žanrovskom određenju ove zbirke i drugim elementima, pre svega elementima dramskog, dnevničkog i narativnog, što nas, očekivano, vodi i ka pitanju buduće geneze žanra u opusu Ana Marije Grbić. To pred autorku stavlja i očekivanja i interesovanje čitalaca da se nakon ove knjige, u nekim narednim stvaralačkim poduhvatima, hrabro oproba i u drugim vrstama i formama.