In memoriam Vojin S. Dabić (1949. – 2017.)
ODLAZAK ČUVARA ISTORIJE
Decembar 2017
Profesor Dabić bio je jedan od malobrojnih ,,pravih“ poznavalaca srpske istorije ranog modernog doba. Njegov odlazak neprocenjiv je gubitak za srpsku istoriografiju. Gubitak je veliki posebno za istoriografiju o Srbima u Hrvatskoj, budući da je većinu svojih istraživačkih radova posvetio temama naseljavanja, održanja, pa i nestajanja Srba sa tog prostora
U utorak, 24. oktobra 2017. godine, preminuo je Vojin S. Dabić, profesor na katedri za Istoriju srpskog naroda od 16. do 18. veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Rođen je 1949. godine u Trojeglavi kod Daruvara. Diplomirao je 1972, magistrirao 1982. i doktorirao 1996. godine na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Svoju magistarsku tezu Banska krajina od kraja XVII do polovine XVIII veka objavio je u izdanju Istorijskog instituta Beograd i Prosvjete Zagreb 1984., a doktorsku tezu Karlovački generalat 1683–1746. godine u izdanju Arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve 2000. godine. Bio je saradnik Istorijskog instituta u Beogradu od 1973. do 1992. godine, a od 1993. do penzionisanja 2014. godine, docent i vanredni profesor (od 2002.) na predmetu Nacionalna istorija novog veka na Odeljenu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Profesor Dabić bio je nepokolebljiv u kritičkom istraživanju i temeljnom upoznavanju prošlosti, pri čemu je njegov pristup podjednako odlikovala ideja, dubina i sveobuhvatnost. Smatrao je da nema autoriteta koji ne podleže kritici i proveri, kao i to da se u istraživanjima uvek treba vratiti izvoru. Bio je jedan od, može se slobodno reći, malobrojnih ,,pravih“ poznavalaca srpske istorije ranog modernog doba. Njegov odlazak neprocenjiv je gubitak za srpsku istoriografiju. Gubitak je veliki posebno za istoriografiju o Srbima u Hrvatskoj, budući da je većinu svojih istraživačkih radova posvetio temama naseljavanja, održanja, pa i nestajanja Srba sa tog prostora. Šira oblast istraživanja Vojina Dabića bila je istorija srpskog naroda u ranom novom veku, a uža istorija Srba u Habzburškoj monarhiji, na teritoriji Vojne krajine i u Hrvatskoj i Slavoniji od početka 16. do kraja 18. veka. Posebno su ga interesovala privredna i demografska kretanja u oblastima koje je naseljavao srpski narod. Njegova pasija, može se reći, bili su brojevi. Uz sve rezerve, u radu sa popisima i proračunima video je metodološki nov pristup u borbi protiv mitova koji se i danas vrzmaju u nauci i obrazovanju.
Stoički neumorno pisao je o periodu koji se, ne samo u srpskoj istoriji, zbog slabe istraženosti ubraja u ,,mračna“ razdoblja. Osnovni preduslovi za istraživanje srpske istorije tog perioda su poznavanje istorije velikih država na čijoj teritoriji je srpski narod živeo, pre svega Habzburške monarhije, Osmanskog carstva i Mletačke republike, kao i njihovih upravnih sistema i službenih jezika u koje se ubrajaju nemački, latinski, italijanski i turski/osmanski, kao jezici neophodni za iščitavanja arhivske građe rasute u desetinama arhiva širom država-naslednica. Ne slučajno, mali je broj onih koji su se poput Vojina Dabića uhvatili u koštac sa složenim problemima srpske istorije tog perioda i sagledali procese tako širokog opsega uz potpuno razumevanje. Smatrao je da je posao istoričara istraživanje u arhivima, da je pisanje dug i mukotrpan proces, da napisano treba da je osmišljeno i sažeto. Iako njegov istoriografski opus nije beskrajno duga lista radova, sa stanovišta metodologije struke njegovi radovi mogu se smatrati besprekornim. Teme su im potpuno nove i problemski postavljene, sadržaj zasnovan pretežno na izvorima, a izlaganje skladnog i lepog, a opet preciznog jezika. Jednom rečju, njegova dela predstavljaju uzus za pisanje istoriografskih radova savremenicima kao i budućim naraštajima.
Istorija Srba u Vojnoj krajini prva je i najvažnija tema kojom se bavio istraživački, najpre kroz svoj magistarski, a potom i doktorski rad. U njoj je ostvario i najveći doprinos, budući da je na tu temu objavio dve naučne monografije (Банска крајина (1688–1751). Прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији, Београд – Загреб, 1984; Војна крајина: Карловачки генералат (1530–1746), Београд 2000). Veliku pažnju posvetio je i ozbiljno zanemarenoj istoriji Srba van teritorije Vojne krajine, u oblastima Hrvatske i Slavonije pod civilnom vlašću (na komorskim vojvodstvima i feudalnim vlastelinstvima). Ukazivao je na to da su odlike poreskih i upravnih sistema uticale ne samo na egzistencijalne, već i kulturno-političke uslove za život stanovništva. Na tu temu objavio je nekoliko studija početkom 90tih godina 20. veka (Срби на Босиљевачком властелинству у XVIII веку, Зборник САНУ о Србима у Хрватској 2 (1991) 133–148; Насељавање Срба на Желинском властелинству : дијаспора у Малој Буни од краја XVI до краја XVIII века, Историјски часопис 37 (1991) 95–99; Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts, Историјски часопис 38 (1991) 43–76), a potom i niz studija tokom poslednje decenije svog stvaralaštva (Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века, Зборник о Србима у Хрватској 6 (2007) 7–123; Мала Влашка у Славонији : насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века, Српске студије 1 (2010) 11–38; Војводство (Властелинство) Подборје: привредне прилике (1702–1750), Зборник Матице српске за историју 87 (2013) 7–34; Војводство, властелинство и трговиште Пакрац од краја XVII до половине XVIII века, Зборник о Србима у Хрватској 9 (2015) 31–56; Властелинство Сирач (1695–1763), Зборник о Србима у Хрватској 10 (2016) 7–29).
Tokom devedesetih godina 20. veka Vojin Dabić se sistematično bavio prikupljanjem podataka o pogubnim posledicama ratnih zbivanja po srpsko stanovništvo na teritoriji Slavonije i Bosne i Hercegovine. U tom periodu bio je autor ili koautor nekoliko izdanja objavljenih na stranim jezicima, u kojima je predstavljeno na stotine slučajeva ličnih stradanja, isključivo na osnovu izjava samih žrtava ili očevidaca. Te publikacije do danas se ubrajaju u malobrojne objavljene i metodološki utemeljene dokaze o srpskim žrtvama na delu prostora zahvaćenom ratom (Same historical facts about the Serbs within the administrative borders of the Republic of Croatia, Beograd 1991; Rape and Sexual Abuse of Serb Women, Man and Children in Areas Controlled by Croatian and Moslem Armed Formations in Bosnia and Herzegovina and Croatia: 1991–1993, compiled by V. Dabić, Ema Miljković, Ksenija Lukić, Ljubica Toholj. Belgrade: Serbian Council, Information Center, 1993; Crimes without punishment: Vukovar, Sarvaš and Paulin Dvor, V. S. Dabić, Ksenija M. Lukić, Vukovar : Women’s Association of Vukovar Community, 1997; Persecution of Serbs and ethnic cleansing in Croatia 1991–1998: documents and testimonies, prepared by V. S. Dabić. Belgrade : Serbian Council, Information Center, 1998).
U skladu sa svojim stavom da su počeci dobrog obrazovanja, pa i poznavanja osnovnih događaja i pojava iz srpske istorije, u adekvatnom srednjoškolskom obrazovanju, s posebnom pažnjom posvetio se pisanju jednog gimnazijskog udžbenika (Историја III: уџбеник за трећи разред гимназије друштвено-језичког смера и општег типа, В. Дабић, Михаел Антоновић, Душан Омчикус, Београд : Klett, 2015.). U njemu je imao priliku da utiče na izmene u postojećim, već zastarelim koncepcijskim i činjeničnim postavkama. Malobrojni znaju da je u tom udžbeniku po prvi put posle mnogo vremena jedan autor (kompetentno) revidirao činjenice i uspostavio novu hijerarhiju u izboru tema iz istorije srpskog naroda 16–18. veka prema njihovoj važnosti. U grupu njegovih radova iz opšte i kulturne tematike uvrstićemo nekoliko studija o počecima i razvoju pismenosti i školstva među Srbima u Habzburškoj monarhiji (Преписка Срба у Хабзбуршкој монархији (16.–18. век), у зборнику радова: Писмо, ур. Радош Љушић, Београд 2001, 39–70; Српско школство у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку, у зборнику радова: Образовање код Срба кроз векове, ур. Радослав Петковић, Петар В. Крестић, Тибор Живковић, Београд 2003, 31–39).
Poslednjih godina s posebnom strašću bavio se demografijom srpskog naroda, smatrajući, između ostalog i to da u demografskim istraživanjima leži budućnost srpske istoriografije. Pisanju radova iz ove oblasti pristupio je koncepcijski osmišljeno, savremenim metodama ukazujući na demografske odlike ili promene u određenim oblastima i pod određenim okolnostima (Српско село (XVI–XVIII век): обликовање животног и привредног простора, у зборнику радова: Просторно планирање у југоисточној Европи (до Другог светског рата), ур. Бојана Миљковић-Катић, Београд 2011, 17–50; The Habsburg-Ottoman war of 1716–1718 and demographic changes in war-afflicted territories, The peace of Possarowitz 1718, edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić, Jovan Pešelj, West Lafayette, Indiana : Purdue University Press, 2011, 191–208; Српска насеља у Славонији (16.–18. век), Глас САНУ 420, Одељење друштвених наука 16 (2012) 173–196; Морталитет и старосна структура српског становништва у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку: пример православних парохија Вуковар, Итебеј и Дероње, Српске студије 5 (2014) 13–33).
Vojin Dabić je bio višegodišnji član odbora SANU za istoriju Srba u Hrvatskoj, glavni urednik časopisa Zbornik Matice srpske za istoriju od 2013. godine, kao i urednik druge epohe (16. i 17. vek) Srpskog biografskog rečnika u izdanju Matice srpske od 2005. godine i treće epohe (18. vek) od 2008. godine. Rad na enciklopedijskim jedinicama u toj ediciji koristio je kao jedinstvenu priliku da se biografije ličnosti od značaja za srpsku istoriju revidiraju, tj. da se do sada nedovoljno zapažene ličnosti afirmišu, a one prenaglašenog značaja postave u skromnije okvire. Bio je posvećeni mentor nevelikog broja diplomaca, magistranata, masteranata i nekoliko doktoranata na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Rad sa studentima i postdiplomcima smatrao je jednom od svojih osnovnih preokupacija i u njega je ulagao ogromnu energiju. Zauzvrat, od svojih diplomaca nije očekivao ništa manje.
Odlazak u penziju 2014. godine trebalo je da mu posluži kao prilika da više vremena posveti, između ostalog, i zadovoljstvu dovršavanja davno započetih radova i pisanju novih. Velika je šteta što mu je tu želju poslednjih godina uskratila teška i iscrpljujuća bolest. Na kraju, njegovim odlaskom ožalošćeni su svi njegovi saradnici i prijatelji. U vreme velikih moralnih i materijalnih izazova uspevao je da nastupa čovečno i filozofski utešno, a da na svoje okruženje utiče podsticajno – vlastitim primerom uz nepokolebljivu radnu etiku i elan. O poslednjem svedoči naklonost koju je uživao među studentima, poštovanje koje su mu ukazivale kolege, kao i ljubav koju su prema njemu osećali svi oni kojima je bio mentor. Naučno poštenje i čovečnost u njegovom liku i delu stoje ruku pod ruku, podsećaju nas i opominju.