Časopis Prosvjeta

Intervju, Mihajlo Pantić; pisac, književni teoretičar i kritičar, univerzitetski profesor

PISANJE NAS OSMIŠLJAVA I ISPUNJAVA

PIŠE: Nataša Puškar

/ FOTO: Jovica Drobnjak

Pisac je više medijum, više polupropustljiva membrana nego udaljeno ostrvo izgubljeno u okeanu ili neosvojiva tvrđava, mada smo se naslušali i takvih metafora. Usamljen jeste, ali nije sam. Ako ništa drugo, ima svoje demone, i neprestano osluškuje i njih i glasove iz spoljašnje sredine

Prošle godine ste objavili knjigu priča Hodanje po oblacima u kojima ljubav ponovno dominira, javljajući se u različitim izdanjima i okolnostima. Ljubav vas je okupirala i u zbirci priča Ako je to ljubav za koju ste kasnije rekli da je pomalo neuspjela knjiga, u smislu izjašnjavanja o ljubavi, jer ređajući definicije ljubavi i baveći se njezinim narativnim preispitivanjem, uvidjeli ste da vas je tema prevazišla. Jeste li zadovoljni Hodanjem po oblacima?

Retko se vraćam onome što sam napisao. U stvari, da nema ponovljenih izdanja, kada treba ponešto ispraviti i jedva primetno promeniti, što vidi samo pisac i niko drugi, mogao bih mirne duše kazati da nikada ne gledam unazad, ili kako je to odavno rekao Miloš Crnjanski, “što pisah, pisah”. Imam nekoliko razloga zašto to ne činim, prvi je strah od gluposti, od progoretine, kako je govorila Isidora Sekulić, od površnosti i banalnosti na koje niko nije imun, i koje se u pisanju i pisanjem zanetom čoveku omaknu i promaknu, uprkos kasnijem radu na tekstu.
Potom, da nastavim sa tim razlozima, toliko dugo, neki put godinama živim sa tim što želim da napišem, taložim u sebi misli, slike i utiske pre nego što pređu u stanje izgovorljivosti, pa kada konačno dobiju književni oblik, prestanu da me interesuju. Strogo uzev, kada nađu svoju formu, one više i nisu moje vlasništvo. Bolje reći, pripadaju meni koliko i automobil parkiran na ulici, formalno su moje, vode se na moje ime, ali uz minut straha lako promene posednika.
No, da vas ne ostavim bez odgovora. Uvek sam u onom što trenutno pišem, što me zaokuplja, ne osvrćem se, naprosto ne volim to, ranjava me osećaj prolaznosti. I još konkretnije, mogu govoriti o zadovoljstvu pisanja, to je valjda najsmislenija radnja koju čovek može sebi da priredi, pisanje nas osmišljava i ispunjava. A zadovoljstvo napisanim je nepostojano, nekada sam zadovoljan, nekada nisam, zavisi da li je sreda ili petak, leto ili zima, da li me bole leđa ili mi se javio neko ko je pročitao to što sam napisao i ima o tome nešto da mi kaže…

Kad promatramo globalne trendove na tržištu popularnih knjiga za mlade i filmove koje proizvodi Hollywood dodvoravajući se prosječnom konzumentu, ljubavi je malo. One istinske ljubavi. Prevladavaju distopijske vizije budućnosti, svijet fantastike koji erotizira vampire i naravno neizbježni super-heroji. Koliko ste u toku sa ovim pojavama i kako biste ih tumačili?

Nisam poklonik masovnosti u umetnosti. Ne čitam bestselere, ne gledam blokbastere, ne pratim beskonačne TV serije, jednom rečju, ne doživljavam sebe kao konzumenta te vrste robe široke potrošnje. Jedino idem na rok koncerte, to mi je ostalo iz mladosti, ali i tamo sa nekim tužnim otklonom, gledajući kako se moji nekadašnji idoli pretvaraju u vlastite karikature. Na novim top listama znam za jedno, najviše dva imena, posle Hendriksa, Alman bradersa ili Pink Flojda nova muzika liči mi na zabijanje eksera u glavu. Nisam pročitao nijednu knjigu Stivena Kinga, Džona Grišama ili Roberta Ladlama, jedva mogu da se setim kako se zove autorka Harija Potera, stao sam na Hobitu i Gospodaru prstenova zato što su ih čitali i gledali moji sinovi, pa da barem pred njima ne ostanem sasvim anahron i neupućen. A i dopala mi se nesporna, koliko intimna, toliko i grandiozna, mitska Tolkinova imaginativnost.
Dakle, nisam baš u toku. Usvajanje umetnosti je za mene krajnje ličan čin, neko uposebljivanje, otkrivanje nepoznatog. Ne volim da čitam ono što svi čitaju, niti da gledam ono što svi gledaju, ne doživljavam sebe kao deo potrošačkog stada, najispunjeniji sam kada sam za sebe nešto pronađem, reklamne preporuke mi ne znače mnogo, čak vrlo, vrlo retko kupujem ono što se reklamira.
Ne mislim da sam u svemu tome posebno ekscentričan, naprotiv, verujem da pripadam tihoj većini. Ljudi za koje umetnost ima egzistencijalnu težinu i značaj nisu baš skloni buci i spektaklu. To što je moderni svet razvio industriju dirigovanog maštanja, ne prestajući da umnožava naručene stereotipe doslovno onako kako se to radi u industriji automobila ili piva, na tekućoj traci, uz izdašnu pomoć mašina i robota, sa umetnošću ima veze tek toliko što manje ili više uspešno imitira njen spoljašnji oblik. Nema tu nikakve ljubavi. Samo čista, zamaskirana dobit. Nedavno je u Beogradu bio Ričard Drajfus, glavni glumac čuvenog Lukasovog filma Američki grafiti, čuo sam ga kako govori: “Znate, film je postojao do osamdesetih godina, a onda su u taj posao ušli producenti-bankari.” Dalje tumačenje nije potrebno. Ljubav oduvek živi na drugom mestu, u malim, bezinteresnim gestovima i formama, svuda, pa i u umetnosti, koja je samo jedan vid njenog pojavljivanja i izjavljivanja. Ne bih rekao da nje ima malo, rekao bih samo da je nikada nema dovoljno.

Primjećujete da danas klasike čitaju još samo profesori i studenti. Isto tako, uočavamo da je sama književnost izgubila ulogu koju je imala ranije, danas je daleko od bilo kakve povlaštene djelatnosti. Ima li u današnjem svijetu mjesta za književnost?

Naravno da ima. Samo se uloga književnosti više ne ogleda u kritičkoj i etičkoj korekciji društvenog sistema, formiranju nacionalnog identiteta, razbijanju ideološkog monolita, čuvanju prava na slobodni govor, ismevanju gluposti, protivrečenju misaonoj rigidnosti, i tako redom, nije teško prisetiti se šta je ona značila i kod nas i u svetu pre samo tridesetak godina. S jedne strane, uspostavljanje liberalnog kapitalizma kao vladajuće planeterane ideologije, čak i u zemljama koje se i dalje deklarišu kao komunističke, na primer u Kini ili u Vijetnamu, od umetnosti, ne samo od književnosti, stvorio je i dalje stvara masovni proizvod koji donosi profit, a sa druge se sama književnost odrekla svojih nekadašnjih društvenih funkcija i povukla se u akademski geto, delom opstajući u obrazovnom sistemu, jer ukoliko želite da opismenite ljude, da ih naučite funkcionalnom, jasnom izražavanju, sve i da hoćete ne možete zaobići književnost, makar Ježevu kućicu, Pipi Dugu Čarapu ili Asku i vuka. Sve ostalo je u sferi individulanih predispozicija, pojedinac je postao mera stvari. On za sebe, ne za druge, daje ili ne daje značaj fikcionalnom oblikovanju sveta. I mnogi ljudi danas, vidite, sasvim lepo mogu bez Dostojevskog, Čehova, Kafke, Andrića ili nekog drugog klasika, ali im bez TV-a ili finala Kupa šampiona ide znatno teže, i život izgleda dosadnije. Nad tim ne treba lamentirati, jer je književnost dovoljno stara umetnost, odavno je ona ovladala veštinom preobražavanja, uvek je sebi u istoriji nalazila mesto, mada u današnjim danima, ruku na srce, zaista liči na živi fosil, naročito mlađoj populaciji, koja od gadžeta i njima saobraženog tipa pisanja, bez interpunkcije, novog reda, dijakritika i velikih slova nema ni vremena ni zanimanja za obimne, pametne knjige.

U Dnevniku jednog uživaoca čitanja kažete da je značaj nekog pisca nekad određivao ne samo nacionalni nego u presudnoj mjeri nadnacionalni, južnoslavenski kulturni prostor. Šta danas određuje značaj nekog regionalnog pisca?

Taj osnovni princip važi i danas. Nema Krleže bez Beograda. U malim državama regiona prostor kulturne i jezičke radijacije vrlo je sveden, i pisci sasvim prirodno traže potvrdu najpre u bližem, a zatim i u širem, evropskom okruženju. Jer, da bi neko bio potvrđen kao pisac u primarnom, jezički određenom nacionalnom kontekstu, ne uvek, ali gotovo po pravilu, njegovo delo mora i u drugim kulturama biti prihvaćeno kao vrednost. Region u kojem živimo i dalje književno komunicira, na drukčiji način nego u vreme kada je postojao zajednički jezik i velika država, ali svejedno, veze postoje i postojaće, menja se i menjaće se njihov intenzitet, uticaj, zastupljenost, prihvaćenost i tako redom. Možda je Stanko Lasić bio u pravu kada je svojevremeno rekao da će hrvatskoj književnosti srpska postati daleka kao bugarska, ali ni to nije bez pozitivnih posledica. U poslednjih dvadesetak godina na srpski je, naime, prevedeno mnogo knjiga savremenih bugarskih pisaca, upoznali smo i nekada daleku bugarsku književnost, a i srpski pisci imaju u Bugarskoj svoje čitaoce i relativno pristojne tiraže. Elem, regionalni pisac je nemoguća sintagma, ili si pisac ili nisi, regionalni značaj vodi brzom zaboravu. Mada ni brzina tu nije posebno važna. Bez iluzija, sva ova naša regionalna paranoja na koju trošimo živote i koja nas u velikoj meri određuje, za sto godina trunuće u dubokom zaboravu, neki budući ljudi neće imati ni vremena ni razumevanja za upravo tekuće doba, živeće svoje živote.

Svjedoci smo pojave da su u naše vrijeme čitaniji pisci ujedno i redoviti kolumnisti dnevnih novina, koji pokrivaju širok spektar tema od politike, povijesti, književnosti, filma i svakodnevnice u najširem smislu. Kako vidite društvenu ulogu pisca danas?

Ukoliko se nije odlučio da prihvati ulogu onoga koji pišući kolumne i učestvujući u javnim raspravama delimično, u granicama sopstvenih moći, komentariše tekuća zbivanja i stanja, oblikuje javno mišljenje i ujedno tako zarađuje za život, pisac je danas puki siromah, umalo ne rekoh pustinjak ili monah, onaj koji se sašaptava sa sobom, u nadi da će taj njegov šapat čuti poneka srodna duša. I opet ću vam reći da takva pozicija uopšte nije rđava, jeste pomalo arhimedovska, ne dirajte u moje krugove, ostavite me na miru da mislim svet onako kako se meni hoće. Mi možda i pevamo u pustinji, kako je govorio Kiš, ali se nekakav odjek tog “vox clamantis-a in deserto”, ukoliko to dovoljno dugo, dovoljno uporno, dovoljno dobro i dovoljno očajnički radite, ipak čuje. A ni doživljaj fatamorgane nije za potcenjivanje, umetnost je ionako čista opsena, pričina, maštarija stvorena da bismo lakše izašli na kraj sa surovom stvarnošću. Što se mene tiče, volim onu misao iz Tore: “Voli rad, preziri skorojeviće i izbegavaj da budeš zapažen od vlasti.”

Posljednjih dvadesetak godina na našim prostorima je došlo do ekspanzije tzv. ženskog pisma. Gotovo da je riječ spisateljica dobila negativnu emotivnu konotaciju predominacijom supruga nogometaša, televizijskih voditeljica i starleta koje su se okušale u pisanju autobiografija postigavši zapažene tiraže. Mogu li se u ovakvom okruženju istaknuti vrijedne i talentirane žene pisci? Da li biste istaknuli neke?

Govorimo o višestrukom paradoksu, nije ga lako objasniti. Književnost je danas manje ili više društveno beznačajna, ali je iz nekog razloga važno biti pisac i zvati se tako. Profesija pisac ima enigmatičan prestiž, ne znam kako i zašto, ali ga ima. Mnogi žele da budu pisci, knjige su način treninga za socijalnu promociju, za privlačenje pažnje, za prisustvo u javnosti, bez bilo kakve veze sa estetskim kvalitetom napisanog. Tiraž vrhunske knjige pesama u Francuskoj ili u Velikoj Britaniji, a nekmoli u zemljama našeg regiona, retko je kada veći od pet stotina primeraka, ali se zato ispovesti slavnih persona, sa ili bez znakova navoda, prodaju kao i svaka druga roba, više u supermarketima i tržnim centrima nego u klasičnim knjižarama. Na delu je logika tržišta, koja prodaje formu knjige, a ne književnost. A ponekad i jedno kraj drugog, kao u samoposluzi veličine dva fudbalska igrališta u mom novobeogradskom kvartu gde, video sam svojim očima, na gondoli sa tim šarenišom za ubijanje slobodnog vremena, dodirujući se koricama, stoje priručnik o hranjenju kućnog ljubimca i dajdžest Ane Karenjine.
To je današnji svet. Ovo je vreme selfija, ne samo u elektronskoj, vizuelnoj komunikaciji, nego i u pisanju, u kom je neopozivo prevladao princip koji je ne tako davno sjajno definisao jedan američki pisac: ja, ja, ja, ja, i još malo mene. Hajde, divite mi se, šta čekate, lajkujte me do besomučnosti, zatrpavajte bezdan moje taštine, ozbiljno obolele od ego-elefantijazisa. Nisu nam potrebni čitaoci, nego obožavaoci, a kad je tako, tu nema ni traga od književnosti. Kratko rečeno, nije književnost sve što ima oblik knjige, beogradski ili svaki drugi veliki evropski sajam knjiga tek je sajam i književnosti, u relativno niskom procentu, možda tri, možda deset posto, ne više.
Od spisateljica meni bliskih po godinama koje su otišle pre vremena, svakako bih spomenuo Bobu Blagojević i Biljanu Jovanović, a od današnjih sa zadovoljstvom čitam Mirjanu Pavlović, Ivanu Dimić, Milenu Marković i Jelenu Lengold. Njih ne zanimaju naslovnice i reflektori, njih vodi nastojanje da svet opišu iz dubinske perspektive, što je ključni uslov svake prave književnosti, muške ili ženske, sasvim svejedno.

U jednom starijem razgovoru za Vreme kažete da “priče uvek počinju od neke konkretnosti ili se za nju vezuju“, pa je kod vas to po prirodi stvari Novi Beograd. Inspiriraju li vas u stvaralačkom smislu novi predjeli, omogućava li vam prostorna izmještenost dublje poniranje u sebe?

Jedan moj stari prijetelj imao je izreku: “Gde god odem, tu sam”, hoteći da kaže da čovek ne može da pobegne od sebe, da se transcendira toliko i tako da sebe vidi kao drugog, da se doživi kao da je neko drugi. Gajto Gazdanov, čije priče volim, negde je zapisao da pomenutu moć možda poseduje jedan od stotine ljudi, ali i takav ima samo malo razvijeniju maštu. Mnogo sam putovao, putovanje nam pomaže da malo uzburkamo monotoniju svakodnevice, da vidimo ono što ne viđamo u domicilnom okruženju, da izmestimo telo u drugi prostor, jer telo putuje i menja se brže od ega, telo se kreće i stari, a ego je tačka koja svetli, i tako dalje, ali na kraju uvek negde tamo, u daljini, sretnemo sebe, i svako takvo iskustvo na kraju završi u poređenju sa onim što nas određuje. Proza je, na kraju krajeva, umetnost konkretizacije, priča se uvek negde zbiva, određena je hronotopom, a moderni nomadizam nije ništa drugo nego neprestana potraga za sobom, za mestom smirenja, za varljivim i kratkim trenutkom samoprepoznavanja.

Potrebu za pisanjem vidite kao samoosluškivanje. Koliko tu ima osluškivanja drugih? Pokreću li kod vas drugi taj stvaralački impuls?

Kod mene uvek da. Bez drugih sam ništa. Pisanje je alhemijski proces, oveštala je zabluda da pisac u potpunosti vlada onim što piše, ne, on samo nadgleda, osluškuje, uobličava i koliko može koriguje neku višu i snažniju volju jezika, kojoj se prepušta u mnogo većoj meri nego što njome gospodari. I ta se tvar ne kuva samo u retorti izolovanog subjekta, nego i u sistemu spojenih sudova, u kojem struji svet u svim svojim nepredvidljivim, stalno promenljivim vidovima i čuju se glasovi drugih. Studenti mi kažu da na svaku njihovu rečenicu imam neku repliku iz sveta književnosti. To je neizbežno, jer je pisanje gotovo uvek odazivanje na ono što je pre nas izgovorio ili proživeo neko drugi. Pisac je više medijum, više polupropustljiva membrana nego udaljeno ostrvo izgubljeno u okeanu ili neosvojiva tvrđava, mada smo se naslušali i takvih metafora. Usamljen jeste, ali nije sam. Ako ništa drugo, ima svoje demone, i neprestano osluškuje i njih i glasove iz spoljašnje sredine.

Čitanje često uspoređujete sa življenjem još jednog ili više paralelnih života u sebi. Koje i kakve živote trenutno živite?

Da nastavim prethodni odgovor. Svaki dan sam neko drugi. Znam da ta rečenica zvuči pomalo izveštačeno literarno, ali nije daleko od istine, naprotiv. Naš život zavisi od hiljadu okolnosti, od podneblja, od ljudi sa kojima ga delimo, od zajednice kojoj pripadamo, od jezika kojim govorimo, od tradicije i istorije koje nas određuju, od profesije kojom se bavimo, od strasti koju negujemo i za kojom ne prestajemo da čeznemo, od društva i vremena u kojem živimo, od pojedinačnog i opšteg stanja duha, od nivoa prosvećenosti, od životne dobi, od stanja tela, od planetarne inercije taman koliko i od ličnih predispozicija i raspoloženja, od prijateljstva, od ljubavi i od onoga što je osporava, od bližnjih pa, na neki iracionalan, nedokučiv način, i od onih koje nikada nećemo sresti i upoznati. Trudim se da živim što skladnije i sa sobom i sa drugima. Samo naizgled čudno, teže mi je to prvo nego to drugo. Sa ljudima se uvek nekako izađe na kraj, sa samim sobom mnogo napornije i komplikovanije. Valjda zato i pišem, u stalnoj potrazi za skladom koji izmiče i menja načine uspostavljanja. Ispunjen sam, to mi je najvažnije, nemam paniku praznine, imam svoju biblioteku, čitanje i pisanje, porodicu, prijatelje, studente i kolege, svoje pasije, postoje ljudi koje volim i koji me vole, postoje unutrašnja i spoljašnja područja koja mi pomažu da budem bliže drugima i sebi. I da vam kažem još i ovo: ako mačka možda ima onih mitskih devet života, čovek ih ima hiljadu i devet, treba se samo malo potruditi da bismo osetili i proživeli svaki od njih.