Razgovor sa Vujom Relićem, svjedokom okolnosti pokolja Kordunaša u glinskoj crkvi

POŠO SAM I JA NA PLES

Septembar 2016

Poletio sam i ja bio, da iskren budem, deran ide na ples, i ja idem uz ona polja, gore na Vratnik. Najedanput čujem neko jaukanje. Kad odozdo uz brdo ide desetak žena, ajoj, ajoj, ajoj. Kuda ćeš ti? Pošo, na ples. O jadna ti majka i tebi i plesu, vraćaj se nazad. Naši svi tamo pozatvarani, u Vrginmostu

Razgovor sa Vujom Relićem, danas pokojnim, jednim od zadnjih svjedoka okolnosti pod kojim su Kordunaši odvedeni i pobijeni u glinskoj crkvi. Urednik časopisa je s njim razgovarao ima tome već pet godina. Živi razgovor, s akcentima, mimikom, govorom tijela, kao da je sadržavao više od suve varijante prenesene na hartiju. Bila su neizbježna brojna skraćivanja svih onih rukavaca u koje je ulazio – upadao sagovornik u tada poznoj životnoj dobi. Pokušali smo, koliko je to bilo moguće, odvojiti i one sadržaje u kojima su se očito miješala izvorna sjećanja i naknadne spoznaje, stečene čitanjem i usmenom predajom. Čini nam se da je jezgra njegovog sjećanja na okolnosti iz 1941. godine autentično i lično istinito. Ovaj mali zapis dobro svjedoči o važnosti oralne historije i u događajima iz 20. vijeka.

 
Vujo Relić: Ja sam bio slugan 8 godina.

 
Kod koga ste služili?
Vujo Relić: Kod Rade i Mile Mraovića, prvi put, tu u Blatuši, preko pruge odma, a onda u Glini, pa onda u Šatornji, i kod Mane Barbira u Barbirima., i kod popa Radića u Podgorju, tu je njegov sin, kapetan prve klase došao 1941. godine i dopremio sobom Teslića Milana iz Siska, koji je ima tvornicu, mercedesa crnoga, ženu i dva sinčića, i to je nestalo za noć i gotovo.

 
Tesliće su pobili ustaše?
Vujo Relić: Nestalo, dijete, jedne noći. Kapetan ih je namjestio kod čuvene Vračarice. Ona je imala novu kuću, drvenu. Neko je javio, oni su došli i preko noći odveli i auto i njega, i ženu i djecu. I više se ne zna kud je to pristalo.

 
Radimo naučni skup koji će govoriti o glinskoj crkvi i pokolju Čemerničana 1941. godine. Kako je moguće da je par ljudi, Ljubica Borojević, učiteljica u Čemernici, Stanko Šapić i neki Živčić, kako su ljude nagovorili da idu na pokrst? Vaše razmišljanje i vaše sjećanje na to vrijeme.
Vujo Relić: Stanko Šapić je bio za Blatušu. Josip Živčić je iz Batinove Kose, on je bio glavni. Pandur je bio u općini, pandur je obavještavao narod po naredbi Josipa Živčića, on je bio predsjednik u Čemernici, a ovo su mu bili pomagači, Stanko Šapić je bio najdalje tamo, odvojen u Blatuši, a ovi su mu bili na okupu. I to se organiziralo da se jednu nedjelju idu u Vrginmost, da će biti veselje, da će biti masovni slet, ovako onako, sve najbolje. A Srbin ko Srbin je to posluša. I svi se skupili, to je išlo pod pjesmom, pod barjakom. Sve u Vrginmost. Ura, bit će pokrst. A zašto pokrst? Svaki domaćin, političari koji su radili, svi govore ko se ne pokrsti biće svašta, ko se ne pokori. Biće zatvora, nestajanja ljudi. Svi su se upokorili, svi su išli na pokrst. I dobro. Došli su gore, ovi su se iznenadili, vlast, šta se to skupilo. Nisu se pripremili na to. Pa sto čuda, pa kud s njima. Došli su u Sokolski dom. To je zatvoreno, ograda velika, zatvorila se. Imali su telefon u zgradi Sokolskog doma, tražili su i Karlovac i Zagreb i Sisak, sve su tražili upomoć. Narod silni došao. Kako će šta će, to treba sačuvati. Poletio sam i ja bio, da iskren budem, deran ide na ples, i ja idem uz ona polja, gore na Vratnik. Najedanput čujem neko jaukanje. Stanem, obzirem se na brdu, ne vidim nikoga, ali čujem jaukanje. Idem niz brdo. Kad odozdo uz brdo ide desetak žena, ajoj, ajoj, ajoj. Kuda ćeš ti? Pošo, na ples. O jadna ti majka i tebi i plesu, vraćaj se nazad. Naši svi tamo pozatvarani, u Vrginmostu. A ona je mene srela na ovdje na Volovskom brdu. I ja se vratio, nijesam išo na ples, gotovo. Tako prenoćali. Nijesu ih mogli sviju izvesti odjedanput. Oni su navozili što su imali nekim vozilom, natrpaju kamion. Jedan čovjek u kamionu ih prati. Onda znaš kako su naši ljudi bili pokorni, samo da su djeca i žene mirni, tako se to postavilo. Onda su ih odvezli u glinsku crkvu, i tu su ih ubijali i uništavali, ali odvozili su ih i u Prekopu dolje, da li mrtve, da li žive, ali u Prekopi su bile jame.

 
O Prekopi ćemo poslije, to što ste vi tada čuli, i poslije ste vjerovatno slušali o tome. To je bilo predstavljano kao da se ide na neko veselje, na neki zbor da se ide.
Vujo Relić: U ned’lju, kao na zbor, kao na veliko veselje, tu će biti pečenje, zabava, razonoda, a došlo je na hapšenje.
Unuk Stanka Šapića je Aleksandar Šapić, vaterpolista, reprezentativac, predsjednik Demokratske stranke Beograda. On je sad pomoćnik gradonačelnika Beograda. Mene zanima, da li ti sad misliš, nema veze što si mislio onda, da su ti ljudi znali što će se narodu dogoditi, ili su na Živčićev i inih nagovor ljude slali, a da nisu znali kako će završiti. Ti naši, Ljubica Borojević, Stanko Šapić….
Vujo Relić: Bio je tu i Adam Korać, koji je uspio svog sina iz Gline izvući iz kamiona i dovući ga amo, i njega su partizani riješili. Neki su znali, a neki nisu. Ko je znao, znao je Josip Živčić.

 
Mile Ratković je bio jedan od njih koji je šurovao s učiteljicom, da je bio jako dobar prijatelj sa učiteljicom, a bilo ih je valjda i više koji su bili s njom dobri. Da stvar bude gora, naši su 1944. kad su ušli u Beograd, tamo su je našli i ubili odmah, da su je bar saslušali prije. (Autor intervjua tada nije znao za postojanje dokumenta kojeg će pronaći Igor Mrkalj)
Vujo Relić: Nisu pogriješili ništa.
To je vrlo važna stvar. Dakle, po tvom mišljenju, narod je nesiguran što će biti, zapravo na neki način jedva dočekao da se nešto razjasni, pokrst je, dakle, ljudi će živjeti normalno, mi ćemo primiti vjeru, kakva je da je, i da narod preživi nekako. To je bio ključ.
Vujo Relić: Samo je to cilj bio. A što su ovi planirali, ne to, nego da pobiju narod. Za to je znao samo Josip Živčić, to je sigurno. On je za to zna, a ova možda iz ljubavnih veza da joj je nešto šapnuo. A ovo što kažeš da je Mile išao s njom, Mile tada u to vrijeme nije znao ništa. Iako je Mile kasnije prikazivan velikim čovjekom, a u stvari tada se pokazao niko i ništa. Nikome nije reka narode nejdite, idete u propast, što mu je bio red.
Ja sam Srbin iz Hrvatske, ovdašnji sam dakle i rado bih razumio kako je jedan ustaša vozio pun kamion, očito ljudi nisu bili spremni.
Vujo Relić: Bili su upokoreni vlastima, radi sa mnom šta hoćeš, samo da su kod kuće mirni djeca i žena. To je bilo, ništa više. Nitko bunt nije napravio, mogli su iz Vrginmosta razbiti one daske i poutjecati. Neki jesu tamo otkinuli neku dasku, poneki su se spasili, ali malo. Sve je to čekalo noža na miru.

 
I ono što bih još volio razumjeti, kako se baš takva ekipa našla da je baš Čemernica tako nastradala?
Vujo Relić: Zato što je na čelu bio Josip Živčić. Josip je bio u Čemernici. Imali smo mesara u Vrginmostu, tu iz Gređana je bio rodom, taj je to znao. Imali smo u Podgorju vincilira, to je čojek koji je pazio na vinograd, advokata Lapčevića, popovog sina starijega sa prvom ženom. Ta tri su bili i znali, a drugi nitko. Ili da rečem ta tri, dva Hrvata su bila u Vrginmostu, a ovaj je bio u Čemernici, u Batovoj Kosi, Josip.

 
Vi ste sad i najstariji u ovom kraju ovdje. Ovo ste mi važnu stvar rekli, mislim da mogu razumjeti ljude. Da li se sjećate, jer vi ste bili slugan, dakle, zanimaju me te vrgomoske gazde. Spomenuli ste sad tog Lapčevića, dakle onoga popa čiji je sin doveo Tesliće. Da li se sjećate imena Vorkapić Radiša? Vorkapić je bio narodni poslanik ovoga kotara u Beogradu.
Vujo Relić: Za vrijeme partizana, Vorkapići nisu bili zainteresirani za partizane.

 
Jeste vi bili u partizanima?
Vujo Relić: Nijesam ima kuda. Pokojna mama mi je rekla, dijete ne bježi gore. Muž mi je u zarobljeništvu, imam dokumenat da mi neće ništa. Odi u jošik, oni će proći i ti ćeš se vratiti u dobro. Ja mamu poslušam, to jutro počeo sam kositi. Kad sam ja nju posluša, ja sam otišo tamo, ona je ostala ovde. To je između dva puta bio jošik, a iza jošika je bio strnokos i tu sam ja kosio to jutro. I dolje neka bajtica i vinograd. Jedan put zapucalo dolje niže, pa sve bliže, pa bliže, pa bliže, ide to brzo. I tada sam ja izvirio van, a pok. mama je poletila k meni, ali kasno, jadna, pa je poletila iz ovog ćoška u onaj. I ja gledam da će preći preko kupusa, ali u tri ćoška, ne ovako po pola. Jedan je srete ovuda, jedan ovuda. To sam je zadnji put vidio. Zatvorili su ih u kuću Milovana Rkmana, 13 duša živih i kuću zapalili. A nije kurda bilo tada, već sve domaći tu, okolina Topuskog i Topusko. I tako je to završilo. Osta bez matere, šta sad. Četvero goveda je tu i svinjče jedno preko 100 kila, bijeli prasac nek. I ja onako izbezumljen, kaže meni jedna kuma, kume, ovi dolje su ti prasca zavezali gore u šumi, klaće ga. Ja k njima gore, i zbilja nađem ja, na dugačak štrik, debelo je to bilo, svezan. A tamo čovjek jedan sam stoji, brusi nož.

 
Ustaša ili šta?
Vujo Relić: Naš čovjek, tu iz sela. Ja mu kažem: Dobar dan. – Dobar dan. – Ko je svezao prasca. On veli ja. A šta misliš ti sad. Mislim da koljem. A znaš li ti čiji je to prasac. On mi nije odgovorio, ja odrežem taj štrik i prasca preda se, goni kući. I ja otale s tim prascem i četvero goveda u Blatušu, u Oreščane tu. Šta će biti, oni su tada imali dvanaest komada blaga imali, a ja doćero još četvero, kud ćeš veće zlo, prasac još nekako. Počela galama na me, a ja ne mogu ništa.

 
Kome si otjerao stoku u Oreščane?
Vujo Relić: Tu sam rođen u toj kući. Kad vidim ja idu otuda dva čojeka, gone …. gusaka pred sobom.. Tu se sretnemo. Dobar dan, dobar dan. Kažem, bil vi kupili goveda. Za koliko bi dao. Tada su obećali i meni dali obavijest da će sutra doći po to. I zbilja su došli sutra. A ja sad došao do nešto novaca.

 
Ko su oni?
Vujo Relić: Šverceri. Moram ja ići u Karlovac, dolazi petak. Ići ću u partizane, da se spremim. Kad ja došo u Karlovac, kod jedne poznate, udala se i živi u Karlovcu na Baniji. Kad je ona mene vidjela da sam ušao u stan, ona stala kukati da će ih pobiti kad mene tu vide. I taj dan je bila racija. A na stanici, kad sam izašao iz voza, narod prolazi idem i ja. Kad opa, jednog tamo jednog vamo, sad ih klasiraju. A ja mislim đe će mene, pobogu brate. A šta si ti došao majka ti stara. I priđe onome što je klasira, pusti ovoga i pusti me na haustor.

 
Koji je to koji te pustio?
Vujo Relić: Ne znam, to je bilo davno. Željezničar je bio. I na velika željeznička vrata gdje su kamioni prolazili, tuda on mene pusti van. Tako sam ja dospio na Baniju. I sad ja idem u grad. Otidem ja, u Radićevoj, sjećam se dobro, na jednome ćošku uzmem si odijelo, neke košulje. Sad ja otale idem na buvljak, a buvljak je bio u gradu isto, i tu uzmem jedne lače od cerade, to će mi dobro doći za kišu, i uzeo sam pumperice jedne i još neke stvarčice. To sam pokupio i ja idem na stanicu, uzmem kartu, i tu stoji voz prema Topuskom. I ja u prvi vagon, kad tamo taj vagon rezervisan za njihovu vojsku. Ali sad ne bježi, tu si gdje si, i ostanem ja tu. Dečki ko dečki, rvu se, zafrkavaju se. Ali sa mnom nema niko posla, još su mi pomogli podići stvari na policu. I tako sam se ja dovezao do Crevarske Strane š njima. U Vrginmost ne smijem jer me znadu i poznadu. Odatle krenem pravo i u Blatušu, u Blatuši što mi nije trebalo ostavim, i odem u partizane, drukčije nijesam imo kud. Da bi bilo još bolje, dok sam bio u Podgori od kapetana Lapčevića ostane karabin lovački u mene, popov sin, ja sakrijem karabin u zemunicu, u lače, u nogavicu u s njim unutra. i dobro, to je stajalo. Kad su počeli partizani, ja sam taj karabin iznio, odnesem karabin ujaku, materinom bratu. On sav sretan, on će sad ići na ustanak, i ima karabin. Karabin ima 22 metka, manlihera.

 
Jel kapetan preživio rat?
Vujo Relić: Kapetan je preživio, i žena i brat, i dođu do Hrvatske, do Zagreba blizo, tu im je nesta trag.

 
Kad?
Vujo Relić: Poslije rata su se vratili, kad je rat završen. Znalo se za njih sve do Zagreba, poslije je sve zatajilo.

 
Kol’ko ste vi brzo poslije same crkve saznali što se dogodilo i kako je narod reagirao na to?
Vujo Relić: Ostao je živ Ljuban Jednak i ostao je živ još jedan čovjek, ne znam mu ime. I došli su tu do Šatornje, i ovaj je tu pozna valjda ove iz Šatornje ili je bio nešto u rodu, nekako je osta iz Jednaka, i šta će sad ovaj, da bi ga se riješio, siđe tu dolje, javi ustašama i ovi dođu pa ga pokupe, odvedu i ubiju ga. A Jednak se spasio, preko Jednaka se čulo odmah, ali ne direktno, nego onako, nije ni on sve smio pričati, bojao se za svoj život. Ali se pomalo proširivalo, svaki dan se sve više znalo, kud su, šta su, kako su. Jedni pobijeni gore na srpskom groblju, jedni pobijeni u crkvi…