Intervju, Slavica Garonja, književnica i znanstvenica
„POVRATAK U ARKADIJU“
Mart 2018
Arkadija kao mitološki pojam od antičke Grčke do Gastona Bašlara, sugeriše zapravo prostor duše, gde duša nalazi svoje najidealnije sklonište ili utočište. To je taj zlatni vek čovečanstva, ponekad izjednačen sa svetom detinjstva, i ja sam ga srećno našla u Slavoniji
„Arkadija, to nisu samo igre s vršnjacima. To je ceo svet prirode koji se čulima nesvesno upija“, napisala je autorica Slavica Garonja u svom romanu „Povratak u Arkadiju“. Opisi okusa vode iz bunara, Sunčeve svjetlosti, oraha, krušaka, jorgovana, dunja, šljiva, bagrema, kestenova, lipa daju poseban ton ovoj knjizi. Ovdje je i lug koji je posječen nakon posljednjega rata, zatim sjećanje na domaće životinje i njihova imena – krave Lisa i Borava, mamina mačka Mira, lastavice…
Što od toga najradije čuvate u sjećanju? Prepoznajete li ponešto od ovoga drugdje na svojim putovanjima? Što je Arkadija?
Slavica Garonja: Već sâm odlomak koji ste citirali, upućuje posredno i na moj odgovor. Arkadija kao mitološki pojam od antičke Grčke do Gastona Bašlara, sugeriše zapravo prostor duše, gde duša nalazi svoje najidealnije sklonište ili utočište. To je taj zlatni vek čovečanstva, ponekad izjednačen sa svetom detinjstva, i ja sam ga srećno našla u Slavoniji, slici svog detinjstva, šezdesetih godina proteklog veka, koju sačinjavaju svi ti detalji koje navodite. Usred te Slavonije je Zlatna dolina, a u centru Zlatne doline, kao u onoj bajci o aždaji i carevom sinu, smestilo se jedno selo koje imenujem kao Arkadija (Kula). To je moj genius loci, pa čak i danas kad god prođem kroz njega doživljavam ga kao vlastiti mit. Ali i cela (Zapadna) Slavonija simbolično je pokrivena tim pojmom Arkadija. Čitala sam mnogo o Slavoniji ranije, u nauci i literaturi, uglavnom hrvatskoj, jer je ona Srbiji bila oduvek dovoljno daleko, i dovoljno nepoznata – čitala sam Julija Kempfa (čije retko izdanje iz 1910. i posedujem), videla slične fascinacije njom u delima Zdenke Marković, Zlate Kolarić Kišur, Branka Živkovića, ali sve to meni nije bilo dovoljno. Nosila sam jednu svoju vlastitu sliku Slavonije, izvan i iznad toga, koju sam, srećom, uspela da iskažem. Tu moram spomenuti i srpsku književnicu Milku Žicinu (rođenu 1902. u Prvči kod Nove Gradiške) i njenu sjajnu prozu „Selo moje“ (1983.), koja je bila veoma podsticajna za moj rad, i to u rešavanju pitanja jezika – srećnoj kombinaciji ekavice i ijekavice, kojom se služim u romanu.
Ja sam na početku romana to i racionalno pokušala da objasnim, jer nisam rođena u Zlatnoj dolini, niti u Slavoniji. Moja majka potiče iz nje, a u istorijskom kontekstu (jer istorija uvek provaljuje u privatni život), to povezujem kroz dve uvodne scene u romanu, sa maminim ranim odvajanjem – zbog teških poratnih prilika – od porodice i smeštaj u Dom za ratnu siročad, upravo ovde, u Požegi. I iz te njene traume, deteta večito razdvojenog od majke (potom i udajom, i to „na daleko“), ona je genetski prenela tu ljubav i na svoju decu – prema Slavoniji i narodu koji je tad u njoj živeo. No, kako je dobro u kritici primećeno, to je i antiutopijski prostor, jer u takvoj lepoti, i takvom (dečijem) doživljaju sreće, prethodno se dogodilo mnogo Zla (rat), zapravo metafizika zla, koja se na svakih pola veka ovde s pravilnošću ponavlja: sa mnogo stradanja, smrti i raseljavanja starog stanovništva i doseljavanja novog. To je zapravo, dublji usud Vojne granice, kroz više vekova unazad.
U knjizi ste detaljno opisali Arkadiju: raskrižje, trgovina, opis kuće (Stara kuća i Zelena kuća i predmeta u njima), tavanica i nezaobilazna greda, lampa na petrolej, bakin kolovrat, perine, jastuci, kredenac, tronožac, ostava, ganjak, kuhinja i predmeti u njoj. Koji od tih predmeta ima za Vas posebno značenje?
Slavica Garonja: Sve što se u detinjstvu spozna, kroz prirodu, životinje i ljude (jezik), ostaje zauvek kao najvažniji prtljag spoznaje celokupnog života i životnog iskustva u malom. Te spoznaje sa godinama samo postaju još dragocenije. Te „moje kuće“ toliko upijene u dušu, i nisu bile – ne samo moje, već ni naše, nego „švapske“, napuštene nakon Drugog svetskog rata, u koje su uselili Srbi-pogorelci s Papuka (što milom, što silom), ali u koje se upio sav život tog zlatnog veka detinjstva koji znam. Mi više nemamo takvog utočišta, kako smo ga imali u Slavoniji, ali danas naša deca, eventualno, neke od čari tog našeg detinjstva, u kući „punoj družine“ spoznavala su povremeno, dok su bila mala, letima u našoj vikendici na Fruškoj gori (tamo je bila vatra u šporetu, tamo su sa bakom gajili mačke i kokoši). I to je gotovo sve, s tim što neka deca nisu doživela ni toliko. To je način života, taj direktan spoj sa prirodom, koji je gotovo nestao i mislim da su ljudi u tom smislu mnogo duhovno osiromašili. A kad me pitate za lastavice, oduševila su me njihova gnezda na grčkim ostrvima: tamo ih ima mnogo, blaga je klima, a one su zaštićene, takoreći svete ptice. I to me je oduševilo i odjednom podsetilo na moju Arkadiju.
Kad čujete taj slavonski govor (divan), kad vidite gotovo iste nošnje (naročito ženske) do pred kraj prošlog veka, pa ista jela, iste običaje, iste pesme (bećarce) i igre, iste kuće i način obrade zemlje, upitate se – pa šta je zapravo tu bilo različito? Sve je to, zapravo, jedna panonska kultura. Ispovedali su svi i jednog (hrišćanskog) boga, i vekovima živeli zajedno, u čemu je bio problem? Od svih tih spomenutih predmeta, koji su sada sačuvani samo u jeziku, jedan, gotovo posredno glavni junak ovog romana jeste Bakin kolovrat. On je i narativni zamajac čitavog romana, ali i metafora, kako su mnogi u kritici primetili, tog cikličnog kruženja vremena, u kome se sve (mitski) ponavlja. On je u stvarnosti zaista imao pravu odiseju, no ipak, preživeo je sve ratove, paljenja i stigao (rasklopljen) kod mene, u moj stan. Sada stoji pored mog pisaćeg stola, i gotovo ne mogu da verujem da mogu svakog dana da opipam tu najčarobniju stvar sa Bakinog tavana Zelene kuće, sad kad i Zelene kuće odavno, ni u tragu nema.
Knjiga je isprepletena likovima žena i njihovom ulogom u patrijarhalnoj sredini. Zapažate probleme s kojima su se one susretale. Žene su zajedno bježale u šumu. Posebno su interesantne ratne udovice. Primjetna je njihova međusobna povezanost. Osim bake i ratnih udovica prikazali ste niz žena: mama, tetke, susjede. Tetke su se udale do motike, sin otišao u učiteljsku školu do pluga, a đed Nidžo „nije pravo mogo, a nije pravo ni ćio“. Tu su braća, vršnjaci i igre. Kakav je bio položaj žena u Arkadiji? Djevojke, žene, rani brakovi, kako se stupalo u brak, odnosi u braku, porodi, nasilje, abortusi, izvanbračna djeca, rastave… Kako su se obitelji, posebno majke nosile s tim pojavama? Kakva je situacija danas? Što se promijenilo?
Slavica Garonja: Ovaj roman bih najpre nazvala antiratnim, a rat uglavnom proizvode muškarci (što ne znači da u njemu, sem žena, i tih, naročito ratnih udovica koje spominjete, i oni nemaju gotovo ravnopravnu ulogu). Ovo jeste roman privatnog prostora, koji jeste uvek ženski, jer žene čuvaju porodicu, ognjište, potomstvo, stara znanja, pa i jezik ako hoćete. U taj intimni ženski prostor kad provali istorija, a to su svi ratovi (kao muški proizvod nasilja), one se instinktivno udružuju, čuvajući svoj porod, kuću i domaćinstvo koliko je to, naravno, mogućno. Ja sam kao dete slušala, više usput, te priče o ofanzivama, o ustaškom logoru, o dedu nestalom u koloni, o zbegovima, i to mi se, prirodno, upilo u pamćenje. Viđala sam te bakice u podvezama, gotovo sve u crnini, jer su gotovo sve u jednom danu i ostale udovice, i to je i jedna vizuelna slika, tih žena koje dolaze kod Bake, koja mi se upila u pamet kroz igre, u avliji ili na parku.
Žene u Arkadiji su sve neprikosnoveno potpadale pod strogi patrijarhalni režim – rano su se udavale (često momak curu „odvuče“ svojoj kući), muža su bespogovorno slušale, mnogo radile u polju, bila je još moda da se žena i istuče (svedoci smo, moderno rečeno, porodičnog nasilja i danas, što znači da patrijarhat još nije izumro), a od nestručnih abortusa mnoge su rano i umirale, porađale su se u njivi, štali… Bilo je, naravno, i lepih ljubavnih priča, kao u narodnoj pesmi. Mislim ipak, da se situacija u korist žena globalno višestruko poboljšala – počev od obaveznog školovanja, jer su već deca (oba pola) tih nepismenih majki postajala u Jugoslaviji fakultetski obrazovani, a one su se i dalje stidljivo držale svojih starih običaja. I mislim, po naglom usponu i prisustvu žena na svim poljima, pogotovo u muškom prostoru moći (novac, politika), da će ovaj 21. vek biti – vek žena.
Koliko su, prema vašim saznanjima, ratovi utjecali na životni vijek stanovnika Arkadije?
Slavica Garonja: Kao što rekoh, koliko je lepa, Slavonija je i jedan antiutopijski prostor – čestih ratova, velikih stradanja i žrtava. Primera radi, evo po porodičnom predanju i liniji moje majke – njen ded Luka, kao austro-ugarski vojnik, nestao je negde u Galiciji, u Prvom svetskom ratu. Ni groba nema, ništa. Njen otac, a moj ded Nikola, nestao je takođe, u koloni, sa svojim suseljanima 5. januara 1942, iz sela Kruševa na Papuku, takođe bez groba. Muške glave retko su ovde doživljavale prirodan kraj životnog veka. I to je opomena, to nešto govori. Koristim priliku da najavim da imam u rukopisu i drugi deo Arkadije, u celini posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi u ovom kraju, koja je bila prava epopeja, a o kojoj se nije znalo ništa, čak ni u nekadašnjoj Jugoslaviji. Radni naslov mu je Parusija, glasovi ispod paprati, i on se završava tamo gde Arkadija počinje. Parusija je grčka reč i označava obred – pomen onima koji davno nisu na ovome svetu, na neki način i mom dedu. A njihove priče su tako žive, to su ti glasovi koje osluškujem, i koji su ispričali (autentičnim slavonskim govorom) svoju verziju velike i stradalne istorije na ovim prostorima. Sem njih, glavni junaci ove proze su i istorijske ličnosti: od generala Dake Puača i Nikole Demonje, do Duška Brkića, satnika Petranovića, mlinara Gašpara, do učiteljice Milke Dražić.
Jeste li tokom vaših dolazaka u Arkadiju šezdesetih i sedamdesetih godina uočavali modernizacijske procese i promjene? Koliko je to bilo vidljivo?
Slavica Garonja: Naravno, sećam se jednog od tih leta (kada sam pre polaska u školu jako dugo boravila u Arkadiji, po čitava tri meseca) kada je stigla struja! Električar je sišao sa bandere i rekao – Sad te petrolejke možete pobacat! Srećom, nisu ga svi poslušali. Sada jednu od njih (doduše, bez cilindra) imamo na Fruškoj gori, koju je mama davno donela, i koja me takođe podseća na baku. Onda su naglo počeli da se kupuju televizori, krajem šezdesetih, i svi su u jednoj sobi gledali, recimo, čovekov silazak na Mesec. To su bile istinski srećne godine, što bi rekla velika srpska književnica Svetlana Velmar -Janković – „doba nade“. Sve te detalje opisala sam i u romanu.
Možete li prikazati odnos Srba iz Arkadije prema tradiciji i pravoslavnoj vjeri u periodu kada ste dolazili kod bake?
Slavica Garonja: Pa tu bih mogla da citiram mog kolegu i profesora emeritusa Dušana Ivanića, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, koji je svoje ličko poreklo, po istom pitanju ovako duhovito okarakterisao: da je on odgojen „u ličkoj pravoslavno-paganskoj porodici, prožetoj partizanskim duhom i komunističkim učenjima“. To isto bi se stoprocentno moglo primeniti i na Srbe Zapadne Slavonije. Nikakve tu religije nije bilo, barem u posleratnoj Arkadiji, koju ja pamtim, i koju su do kraja Drugog svetskog rata naseljavale domaće Švabe. U velikim borbama partizana i elitnih nemačkih trupa, kao i folksdojčera, stradala je, čula sam, katolička crkva na Dnu Kule sa orguljama (a meni je svakog sakralnog objekta žao kad se sruši u ratovima, kao uostalom i svake kuće), tako da novi naseljenici sa Papuka i nisu imali crkvu. Drugo, tu je bila i jaka komunistička propaganda – znate ono, prigovori zbog odlaska u crkvu, nema Boga i sl. I znam da su žene, često kradom od svojih muževa, nosile djecu u susednu pravoslavnu crkvu u Gradištu da ih ipak krste. Ne sećam se da sam videla ikad neki običaj oko Božića, a ni Uskrsa (bili su samo 1. maj i 29. novembar), mada moja mama spominje, kako su joj po dolasku u Arkadiju iz doma, ostali u sećanju, ti lepi običaji za Božić, koje je baka negovala u prvim godinama dok su još svi bili na okupu: celac sneg, ona ide, a oni svi za njom pijuču, slama po uglovima sobe, i orasi, božićna trpeza… Kao što je i dok su bili mali, „postila za sve njih“. I sećam se da bi se baka, još dugo, što i ja pamtim, kad svi sednemo za ručak, tajno i brzo za sve prekrstila i promrmljala nešto, ali tako, da niko ne vidi. Ja tek danas, kao folklorista ispitujem te običaje, koji imaju dubok paganski i religiozni smisao. No, po istim naučnim saznanjima moram dodati, da je sasvim drugačija situacija bila pre Drugog svetskog rata, kada je recimo, po selima Papuka i Psunja bilo puno baš velikih, sabornih crkava, recimo u Sloboštini (Sv. Nikolaja sagrađena 1799.), ili ona na Bučju, pa u Striježevici (Sv. Ilije), koje su ustaše sve odreda srušile do 1942., i da je pre rata narod masovno išao i sakupljao se oko njih na velike narodne zborove (praznike, kao što su Duhovi i sl.), o čemu posedujem i fotografije. Posle rata, kroz komunističku ideologiju crkveni život u pravoslavnom stanovništvu gotovo da je potpuno zamro, da bi se sad ponovo probudio u punoj meri.
Što je bilo bolje ovdje nego tamo, pitali su vas i drugi?
Slavica Garonja: Pa i ja sam o tome puno razmišljala, ali u ovim godinama, mogu definitivno da kažem: ja sam anti-urbani tip. Iako sam rođena u glavnom gradu bivše Jugoslavije i sadašnje Srbije, i odrasla u samom centru Beograda (na Dorćolu), gde sam, da se razumemo, imala takođe lepo detinjstvo, meni je nekako srce ostalo (baš zbog tih raspusta, i ljubavi prema mojoj baki, tetkama, braći, celom tom narodu – emociji koju sam samo tamo osetila), u Slavoniji. Dakle, sa godinama mi zaista sve više smeta urbani, dehumanizovani i otuđeni život grada, ljudi-automati, globalizacija koja duhovno osiromašuje (brzinom svetlosti) naš svakodnevni život, pretvarajući od tržnih centara nove hramove kulture (a ja bih to nazvala antikulturom). Niti ja mogu to da menjam, niti više moje Arkadije ima, ali eto, barem u jeziku i književnosti, pokušala sam sve to da sačuvam od zaborava.