POEZIJA
PROSTI ŠESTOZVUK
Ivan Tulić, 1983. Rođen u Pančevu. Živi u Beogradu. Objavio dve koautorske knjige. Objavili ga neki časopisi.
Izolacija
Provodim dane u kući
i kuvam
glancam podove i rernu i frižider
brinem o prljavim sudovima i uflekanim krpama.
Postajem dlakava tempirana bomba.
Mirna ruka što meša meso i luk i dodaje vodu
lovorov list i supenu kašiku aleve paprike
(zbog ukusa)
Dok sitno secka krompir i puši dve pakle dnevno.
Kad god bi voda proključala
poželeo sam da stavim ruku u lonac i razmišljam o karijeri
ali bih umesto toga gasio ringlu
skidao se u gaće
i žvakao obrok kao da to radim po prvi put.
Što sam duže bio bez posla
bolje sam kuvao
samo što to nikoga sa biroa za zapošljavanje nije zanimalo.
Trudili su se da mi nađu posao i o tome me obaveste
ali je telefon bio isključen zbog dugovanja
a ja sam danima sedeo uprljan besposlicom
i krišom usavršavao gulaš.
08.03.
Osmi mart je za cveće
ono što je nekada 29. novembar bio za svinje.
Nisam joj kupio poklon niti čestitao.
Otišli smo do fotografa
gde se slikala u zelenoj i beloj košulji
i crnoj korporativnoj suknji do kolena
zbog oglasa koji smo našli na internetu.
Ostao sam iznenađen koliko joj dobro
stoje visoke potpetice.
Stegla je usne u osmeh i stala pred objektiv.
Platili smo dve fotografije 300 dinara
pozdravili se sa vlasnikom lokala
i skliznuli niz ulicu.
Oblaci su jurili jedan ka drugom
dok su mrtve ruže u zgužvanim celofanima
stajale mirno pored prodavačica.
Zapalili smo po cigaretu
u sećanje na izgorele radnice tekstilne industrije
Po prvi put da nam je dim išao gore
ka nebu
sa nekim nazovi razlogom.
Predsednik kućnog saveta
Prvi lik kod kog je trebalo da se uselim
me je non-stop zvao lutko
Par puta sam mu rekao da obustavi
Izvinio se
ali je tražio previše za tu gajbu
Uselio sam se u stan u potkrovlju kuće
koja je previše asocirala
na period eksproprijacije
gazdarica je bila na spidu i pivu
a u prizemlju je
ni manje ni više
nikla detektivska agencija
Prezimio sam možda najbednijih par meseci
svog života
pokupio svoje stvari i knjige
u kese za đubre i isto tako jeftino
otišao
bez osvrtanja
Centar pa predgrađe pa opet centar
Nije mi bilo bitno gde je to tačno dom
Nisam imao želju za bacanjem sidra
Bio sam mediokritet popišan kapitalizmom
I gledao da u roku od sat vremena
Stignem do posla i u ulici imam mesaru
berberina i kladionicu
da zidovi ostanu prazni i beli
kao podsetnik kakav život vodim
Gazda jedne garsonjere mi je rekao
da ako želim da budemo u prijateljskim odnosima
ne dovodim nikoga i ne pravim žurke
jer ispod živi protojerej
(Bilo mi je nekako logično da pop i ja zamenimo stanove)
Još mi je dodao da mrzi mačke
i živi dve zgrade niže.
Stan u kojem sam sada je na visokom prizemlju
Gazda je mojih godina
i eventualno spuši pljugu pre nego što
pokupi kintu i račune.
Juče mi je rekao da predsednik kućnog saveta
matorac od sedamdeset i kusur
kreše ciganku spremačicu
i pokušava da iz adaptirane vešernice
koja je zajedničko vlasništvo
izbaci šestočlanu porodicu kako bi uselio švalerku.
Moguće je da najluđe ideje dolaze pred smrt
ali je šteta upamtiti ga
kao najveću pizdurinu ikada
a ne kao čoveka koji može da ševi sa sedam banki
dok pola nacije prikriva impotentnost
rakijom i lekovima
verujući da žene sa kojima su ne zaslužuju
ni dodir
a kamoli doručak
u krevetu.
U sobi
Sedim i čitam poeziju
dok mi mišići vilice pulsiraju.
Pesme i nisu neke
ali im svejedno posvećujem pažnju.
Divno je što se neki ljudi još uvek nisu predali.
Loša stvar je što malo šta imaju da kažu.
Ipak
trudim se da ih razumem.
Dva dana sedim zatvoren u sobi zelenih zidova
i ne smem da napravim korak ka vratima.
Znam da me u kuhinji čekaju neoprani sudovi
i prljava sudopera
i ako počnem da im pridajem značaj
zazvoniće telefon
neko će pokucati
pas će hteti u šetnju
kapi će grmeti iz slavine
Zato ostajem zatvoren sa njihovim pesmama u ruci
i pokušavam da svedem disanje na minimum.
Književne večeri
Uglavnom
oni zauzmu svoja mesta i ždrakaju očima
uzduž i popreko
posađeni u one neudobne plastične stolice
od kojih im pogled postaje oštar i analitičan
Svako od njih obožava da čuje lošu pesmu
i nagradi je lažnim aplauzom
ili nakurčenim podsmehom
ali niko od njih nije seo pred prazan papir.
Niko od njih nije mrdnuo kurcem
za jedan prosečan stih.
Čak i kada im to budeš rekao u lice
teško da će priznati da im je poezija najobičniji ćorsokak
ali će svejedno ostati prikovani u te stolice
obučeni onako kako oni misle
da se umetnici danas oblače.
Moraš biti rezervisan ako si se već zadesio na takvom skupu.
Ili ćeš čuti nešto dobro
ili shvatiti da umetnost onako kako je oni doživljavaju
nije ništa više do obične uvrede
jer sve to deluje
kao prosečan dribling kraj aut linije
sa katastrofalno loše upućenim centaršutom
na drugu stativu.
Sredina čini mi se i ne postoji
Možda baš zbog toga pišemo
i smišljamo kratke odjeb rečenice
za slučaj da neko počne da proziva
to za šta mislimo da radimo besprekorno.
Ne brini
Bićeš pesnik
ali tek pošto ti kosti odleže pedeset do sto godina.
I bez da pitaš izdavače
znaš da prava afirmacija dolazi posthumno
kada mogu da kažu da si verno predstavljao
stanje u zemlji ili stanje ljudi usled stanja u zemlji
ili da si bio ispred svog vremena
i sve to potpuno besplatno.
Nije isto
jesti
disati
piti
jebati
poznavati i družiti se sa intelektualcima
umetnicima i protuvama
i biti mrtvac čiji su rukopisi
sačuvani od crnice i grobarskih lopata.
Bićeš pesnik
iako je lakše postati
predsednik ili premijer
sa velikom izlaznom ranom
na potiljku ili leđima
od koje se momentalno umire.