Časopis Prosvjeta

Intervju, Miloš Vasić, beogradski novinar i publicist

SIROMAŠNI ALI POŠTENI, ZAKRPLJENI ALI ČISTI

PIŠE: Đorđe Matić

/ FOTO: Milovan Milenković

Decembar 2015

Dogovor Milošević-Tuđman bio je da se Srbi iz Hrvatske najure, i gotovo – idemo dalje. Što bi rekao Tuđman – da se taj broj svede na tri-četiri posto, pa smo onda maknuli ‘remetilački faktor’ i konačno izvršili što nije moglo ni za Austrije, a ni za NDH

 

U bogatoj i dugoj tradiciji beogradskih novinara, Miloš Vasić je svakako izdvojena pojava. Nitko se naime nije tako temeljno i predano bavio historijom, a i „praksom“ organiziranog kriminala, kako u Jugoslaviji, tako i u Srbiji i Beogradu, kao i spregama kriminala i državnih tajnih službi, odnosno same države ili država – onako kako su se na istome mjestu mijenjale i nastajale kroz povijest. Vasić je hodajuća enciklopedija imena, događaja i historijata srbijanske i jugoslavenske kriminalne „hobotnice“ i njenih veza s državom. Njegova knjiga o ubojstvu premijera Đinđića, naslovljena „Atentat na Zorana“, prva je i, dosad, vjerojatno jedina ozbiljna knjiška analiza tog, bez sumnje, ključnog događaja u Srbiji u proteklih petnaest godina, u periodu od kraja Miloševićeve vladavine 5. oktobra 2000. i uspostave demokratske vlasti.

Vasić je jedan od osnivača uglednog beogradskog tjednika „Vreme“, koji upravo slavi dvadeset i pet godina postojanja, a nedavno je u izdanju matičnoga lista objavio i knjigu kolumni pod naslovom „Moj muški život“, što je zapravo i bio povod za razgovor. Međutim, upravo događaji kojima se Vasić u svojoj dugoj karijeri najviše bavio, „pretekli“ su nas ponovo i spriječili da govorimo o nešto lakšim temama, prisilivši nas da se vratimo u taj najmračniji, a na nesreću još uvijek aktualan period naše nedavne prošlosti. Tako nas je razgovor odveo sasvim u drugom pravcu.

 

Izgleda da ti je “sudbina” to da te svako malo stižu teme kojima se tako dugo i opsesivno baviš. Eto, taman dok smo dogovarali ovaj intervju, došla je vijest da je u Haagu obnovljen proces Jovici Stanišiću (za vrijeme vladavine Slobodana Miloševića, gotovo svemoćni šef Državne bezbednosti Srbije, op.a.) i njegovom pomoćniku Franku Simatoviću – Frenkiju. Kako ti vidiš taj čitav slučaj u svjetlu novoga suđenja?

Miloš Vasić: Tu postoje dva nivoa: prvi je taj šta su oni radili, koga su organizovali, naoružali, plaćali. Drugi nivo, to je već politički segment Haškog tribunala – hoće li ih ili neće goniti po komandnoj odgovornosti. Odmah se postavlja pitanje presedana – jer, ako smo gonili i oslobodili Gotovinu i Čermaka, šta ćemo da radimo s ovom dvojicom? To je ta razlika. E, sad, izgleda da je Prizivno veće Haaškog tribunala donelo drugačiji zaključak, što se događa u momentu nakon svih onih priča po kojima je jedan danski sudac radio‚ ‘sve što je trebalo‘ i gde se vidi da su i tamo imali političke pritiske. Upravo iz razloga da se ne bi pravio nepoželjni presedan: ako osudimo ove – šta ćemo da radimo s budućim visokim oficirima velikih sila? Njih dirati nećemo. Dakle, rezultat nije konačan i ne zna se šta će izaći na kraju ponovljenog suđenja.

S druge strane, ako govorimo o Srbiji, ja znam zašto bih jurio Simatovića i Stanišića.  Kao prvo, Služba državne bezbednosti pod njima dvojicom, već negde 91. kad je Jovica postao načelnik, uzela je u svoje ruke kompletan organizirani kriminal u Srbiji. Osnovni i ključni moj argument je: odakle 660 kila čistog heroina Broj 4 (znači, najmanje 90 posto čist) u sefu koji drži Državna bezbednost? Znamo tačno za zaplenu i odakle je došao taj heroin, ali zašto nije uništen, nego su ga oni čuvali godinama? Zna se dobro kroz čije ruke je to prošlo i ko je držao ključeve. Ja sam kasnije podneo dve krivične prijave protiv njih i nisam dobio apsolutno nikakav odgovor.

A ako imamo jednu državnu službu koja se bavi naoružavanjem i infiltriranjem paravojnih formacija u susedne nezavisne države, njihovim plaćanjem i neposrednim rukovođenjem – 1995. godine Franko Simatović bio je u blizini Bihaća i rukovodio tim raznim poslovima – ja bi njih za to tužio ovde, ali to očito ne spada u nadležnost Tribunala. Ovde naravno nikog ne zanima, nego bi najradije da to sve zaborave. S obzirom opet na to koliko je Haški tribunal u poslednje vreme postao haotičan i nepredvidljiv, ne mogu niti mogu da se usudim da predvidim bilo šta u smislu presude.

 

Pozadina priče o Stanišiću i Simatoviću i njihovom angažmanu, za čitatelje Prosvjete i za Srbe u Hrvatskoj, nije nešto apstraktno. Naprotiv.

Miloš Vasić: Naravno da nije. Oni su najviše stradali u tome.

Potezi ove dvojice prilično su odredili sudbinu i događaje iz ljeta 1995.

Miloš Vasić: Ne toliko njihovi koliko Slobini. Oni su bili samo izvršioci na terenu. U trenutku kad se Jovica Stanišić počeo pitati kuda to vodi i kako će završiti, čovek je shvatio – ‘pa to nije ono u šta smo mi ušli, ali sad je kasno’. Ništa nije moglo bez DB-a tamo. Podsetiću te na jedan detalj: u leto ’91., onaj magarac Milan Paroški (bivši srbijanski političar, op. a.) pomislio je da bi i on mogao da napravi svoju paravojnu jedinicu. Skupio ju je negde u Južnoj Bačkoj, a naoružao ih je neki od onih generalskih “reliquiae reliquiarum” iz JNA. Nakon tri dana pojavljuje se ekipa iz DB-a, razoruža ih, išamara i pošalje ih kućama – ‘nećete vi meni praviti paravojnu formaciju a da nije moja’.  Pritom, odziv na mobilizaciju tada je bio mizeran – u Beogradu pet posto, u ostatku Srbije oko 15 posto. Ljudi su bežali glavom bez obzira, napuštali bojište, kompletna kraljevačka oklopno-motorizovana brigada samoinicijativno se vratila kući. Mi smo tada pisali o tome u Vremenu.

 

Koliko je tada u onom kaosu tebi i vama u Vremenu, odnosno do koje mjere, bilo jasno što se događa?

Miloš Vasić: Nama je od početka bilo jasno kud to vodi i kako će završiti. Da je, naime, rat unapred očigledno izgubljen i tu šanse i pomoći nema. U julu kad kreću oklopne jedinice na Vukovar, našao sam se u Osijeku kod svog, slobodno mogu da kažem, prijatelja, pokojnog Josipa Reihl-Kira. Naveče gledamo, zajedno s ekipom novinara, čekamo hoće li da prođu jedinice JNA. Nema ih. Dokopam se Beograda, i vidim da su se tenkovi razišli kod Šida i već na tim stranama. A znamo kako su bili ispraćeni, cvećem i tako dalje.

Pitali smo se: dobro, šta oni imaju opsedati Vukovar – opsedanje gradova je izašlo iz mode još negde početkom 19. stoljeća, ako se dobro sećam. To se zaobiđe pa se ide dalje. Onda smo se pogledali pa se pitali: Je li, a kuda će oni dalje? Šta – da osvoje Zagreb? Hoće li ih neko prihvatiti? Ne, neće. Kompletna doktrina Jugoslovenske narodne armije bila je da ako se ratuje, onda se ratuje u obrambenom ratu s narodnom podrškom. Te podrške nije bilo nimalo, osim po ovim “novogrencerskim” krajevima sa srpskom većinom koju su ovi obmanuli, opčinili i ostavili. Pa kad su ti grenceri nakon Oluje kretali u Srbiju, onda ih nisu ni puštali u Beograd. Muka mi je i sećati se tog cinizma i tog bezobrazluka. To je bila cinična politika Slobe Miloševića, što se sad vidi najbolje kad se slušaju njegovi razgovori s Tuđmanom, Kučanom i drugima. A što je, uostalom, i Bora Jović lepo napisao – volim ga jer je iskren – u svojim memoarima: Što se nas tiče, vi Srbe iz Hrvatske možete nataći na kolac. Baš nas briga. Ne zanimaju nas nimalo. Zanima nas Bosna, odnosno Republika Srpska.

Govorili smo o srbijanskom kadru, ali nismo o samim ljudima u RSK tada. Ti si tada bio na terenu.

Miloš Vasić: Milu Martića upoznao sam nakon plitvičkog incidenta. Ljudi u Kninu rekli su mi da je on položio vozački ispit iz, recimo, dvanaestog puta. Potpuno sitna riba, izmanipulirana. Milan Babić bio je jedan mahniti zubar iz Vrlike koji se nakon nekog vremena osvestio, ali je bilo prekasno. Siromah čika – Jovo Rašković je isto tako prekasno shvatio u šta su ga uvalili, pokušao da bude pametan, pa se povukao za Beograd i na kraju, ako sam dobro shvatio, umro od muke.

Bilo je tamo sjajnih ljudi, solidnih, pametnih, kao što je bio Dmitar Obradović koga je upravo zbog njegove razumnosti i ubilo. Uostalom, kad sam na nekoj press-konferenciji uputio nekoliko nezgodnih pitanja, Mile Martić mi je rekao da se više ne pojavljujem jer će me dati streljati. To je vreme kad doktor Šešelj hara po Kninu i okolo, kad se ovi pomahnitali dinarski Srbi poput Jove Opačića oduševljavaju time – da bi posle nestali. Za tu unutarnju istoriju trebalo bi se vratiti Dragi Kovačeviću, gradonačelniku Knina, koji je jedan izuzetno pristojan, razuman čovek i ima nekoliko knjiga memoara koje bi trebalo pročitati.

Glavna priča je naravno oko Plana “Z4”, kada se tačno videlo šta Sloba hoće – da Republika Srpska Krajina nestane netragom. Babić ne želi ni da čita plan, iako je “Z4” nešto najbolje što je moglo za Srbe u Hrvatskoj. Ali ne – dogovor Milošević-Tuđman bio je da se Srbi iz Hrvatske najure, i gotovo – idemo dalje. Što bi rekao Tuđman – da se taj broj svede na tri-četiri posto, pa smo onda maknuli ‘remetilački faktor’ i konačno izvršili što nije moglo ni za Austrije, a ni za NDH.

S druge strane, imamo one dve trećine Srba u Hrvatskoj koji su ostali na teritorijima pod kontrolom RH, a o njima niko nije vodio računa. U jednom trenutku, kad sam pitao ove magarce tokom vukovarske operacije – ‘čekajte ljudi, pa u Vukovaru živi 37 posto Srba’, mislim da je toliko bilo, oni su rekli ovako: ’Ko ih jebe, to su Tuđmanovi Srbi’. Sličan slučaj bilo je Sarajevo, a tamo su pak bili ‘Alijini Srbi’.

 

Ako se vratimo tu na područje kojim si se najviše bavio – odnosima tajnih službi, dakle DB-a, i politike u ono vrijeme – danas je u Hrvatskoj još na stvari slučaj sa suđenjem Perkoviću. On je do 1991. radio za savezni DB, da bi prešao u novoosnovanu hrvatsku tajnu službu. Kako je to išlo, zapravo? Do jučer su on i beogradske kolege surađivali, i onda…?

Miloš Vasić: Moj dojam je da među tajnim službama odnosi nikad nisu bili prekinuti. Ispostavilo se u jednom trenutku, što smo doznali negde 95. – da Hrvatska raspolaže imenima svih izbeglica Srba koji su došli u toku Oluje u Srbiju. Podaci i baze podataka u računarima bili su menjani među dve službe potpuno uredno. A što se tiče Perkovića, Mustača i te ekipe, pre toga, kad je došlo vreme da se ide natrag u Zagreb, ni taj dolazak HDZ na vlast – što bi rekli drugovi komunisti –  ‘nije prepušten stihiji’. To se vidi najbolje iz Manolićeve, i knjige “Tuđman i Perković”, Orhideje Gaure Hodak, koja je izašla neposredno pre Manolićeve. Pažljivo sam pročitao obe – to treba čitati: Orhideja je to uradila stvarno akribično i kako treba, a bogami ni Manolić nije zaostao. Tu se tačno vidi da su oni svi zajedno radili “u deljaka”, vidi se da je Tuđman bio svestan toga i da je namerno uzeo Perkovića jer, što bi rekao pokojni predsednik SAD Lyndon Johnson, ‘bolje da bude u šatoru i da piša van, nego da bude vani a da piša u šator’ . To što su Bože Vukušić i njegova ekipa kasnije izvukli Đurekovića koji je davna prošlost, a iz nekih svojih naravno emigrantsko-ustaških razloga, drugo je pitanje. Ne verujem da će doći do presuđujuće presude Perkoviću: predmet optužbe je jako tanak, Vinko Sindičić krajnje nepouzdan svedok. To će se vući godinama.

 

Jesi li se, baveći se tako u detalj ovime svime, ikad uspio izmaknuti se ili izdići iz toga i zapitati se jedno osnovno etičko pitanje: kako je moguće u državi koja je bila nastala na mitovima o partizanima i strijeljanjem “zbog jedne ukradene šljive”, da se izrode ovakvi likovi, pojave koje apsolutno nikakvih moralnih obzira nisu imale?

Miloš Vasić: Pitao sam se, ali sam došao do zaključka da to spada u neku prirodnu i neizbežnu degeneraciju jednog neodrživog sistema koji je neko vreme dobro izgledao i dobro funkcionirao tokom, recimo, četrdesetak godina. Trebalo je razvijati se i menjati se na vreme. Već krajem osamdesetih bilo je prekasno. Trebalo je, ja mislim, nakon Brozove smrti krenuti u nekakve reforme. Ali tu je bio još uvek dubinski, ugrađeni strah od Sovjetskog Saveza i duboko osećanje da smo mi ipak u nekakvoj njihovoj interesnoj sferi, pa ako budemo krenuli da uvodimo višepartijski sistem, upašće nam Crvena armija kao u Češku. To je, vrlo uprošćeno, struktura tog straha.

 

Da napravimo ovdje vremenski skok, u današnjicu u Srbiji – najrazličitiji ljudi danas su ‘sigurni’ u to da ih (opet) ‘prisluškuju’. Kao da je neka nova atmosfera paranoje opet došla u Vučićevom dobu.

Miloš Vasić: Paranoju sistematski stvaraju sama Srpska napredna stranka i Vučić – oni stalno pričaju o prisluškivanju. Pritom, nije bilo nijednog slučaja gde su bili u stanju dokazati da su bili prisluškivani. Službe bezbednosti, i vojne i civilne, rade isključivo na osnovu sudskog naloga.

Međutim, mi znamo na osnovu istraživanja nezavisnih kompjuterskih ‘hakera’ da su danas aktivni veoma moderni serveri, sistemi daljinske kontrole mobitela ili kompjutera – ulove na viruse, pa onda ulaze kako hoće, ali se to ne da dokazati. Mogli bi ti nezavisni hakeri to možda uraditi, ali neće ih niko pustiti u sistem jer se radi o službenoj tajni i o onome što se u zakonu zove “metodi i sredstva” – a to je nedodirljivo. Prema tome, pretpostavka je realna da slušaju koga god hoće, kad god hoće i zbog čega god hoće, a tragovi prisluškivanja dadu se čak izbrisati u računarima. Molim – moderno vreme, s time moramo živeti. Uostalom, zar je Američka agencija za sigurnost mnogo poštenija? Imaju “Patriot Act”, mogu da rade šta im padne napamet. Ja s prisluškivanjem nemam nikakav problem: sve što doznam – objavim u novinama, izađe svakog četvrtka, pa ko voli nek bira.

 

Zato i sasvim osobno iz prošloga: kao čovjek koji se tako dugo bavi podzemljem, tajnim službama i tako dalje – to negdje mora rezultirati jednim malim “paranoičnim refleksom”, čini mi se. Kako si se uspio obraniti od toga refleksa?

Miloš Vasić: Nemam to i nisam nikad ni imao, zato što imam određenu obrazovnu podlogu za te stvari i, manje-više, znam puno preciznije od običnog građanina dokle šta ide i dokle šta može, a pre svega – zašto. Prisluškivanje i elektronski nadzor su izuzetno radno-intenzivni poslovi, tu treba zapošljavati jako mnogo ljudi i jako mnogo košta. Zbog toga se naravno prave liste prioriteta, na kojima ja uglavnom nisam. Ponekad jesam, što znam po raznim drugim indicijama o kojima sada ne bih. Ali, sve i da jesam – baš me briga. Zar treba da sam sebe opterećujem paranojom? Na pamet mi ne pada. Hoću da mi bude starost mirna.

Čudno, pomislilo bi se obrnuto: što čovjek više zna o mehanizmu – više je sklon paranoji.

Miloš Vasić: Ne, naprotiv. Što bolje poznaje taj mehanizam, to je manje sklon. Znači, vi vaše poverljive razgovore ne vodite ni preko računara ni preko telefona. Vodite ih negde u parku nasamo s čovekom.

 

U ovim krajevima, tko god se stručno bavi time, prva pomisao ljudi je jedna: sigurno radi i sam za nekoga, odakle mu podaci inače?

Miloš Vasić: U tu vrstu dvojbi ne ulazim nikad. Znam da ne radim, tako da mi je svejedno. Sve sam saznavao na druge načine, a ne tako da mi Služba šapuće. Ima tih kojima šapuće: Službi su puno važniji naši tabloidi i određene televizije sa nacionalnom frekvencijom, nego taj neki tjednik „Vreme“ koji izlazi u tom nekom broju primeraka a kupuju ga pametni ljudi.

 

Upravo je dvadeset i pet godina Vremena, koje kao da nikad nije bilo utjecajnije, a nikad manje komercijalno. Kako ti vidiš ovih prošlih četvrt stoljeća i onih sljedećih?

Miloš Vasić: Pa stalno isto, i ovih i narednih dvadesetpet: Siromašni ali pošteni, zakrpljeni ali čisti. Mi smo radili kako smo mislili da treba, a preživljavali smo kako smo mogli. Za budućnost sam optimističan jer neće proći još mnogo vremena i isplatićemo kredit koji smo uzeli da otkupimo 51 posto vlasništva. E, kad budemo prestali plaćati kredite i kamate, onda ćemo imati malo bolje plaće pa će nam valjda biti lakše.

 

Ipak, izgleda da je Vreme jedan od zadnjih medija u Srbiji u kojima se danas može objaviti ono što ne može drugdje.

Miloš Vasić: Plašim se da je tako. Pa dokle potrajemo – potrajemo. Javljaju se razni ljudi koji neće da objavljuju nigde nego kod nas. Na sreću, mi smo prve privatne novine u Srbiji i od početka smo sačuvali tu vrstu nezavisnosti. A oglašivači – ko se usudi, taj se usudi. Još nismo došli do onog‚ „najlepšeg“ trenutka u izdavaštvu, a to je da se javi oglašivač i kaže: ‘Evo vam pare, ali me nemojte oglašavati‘.