POEZIJA
STIHOVI
Decembar 2018
Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavljene tri zbirke pesama: "Opis mesta" (Pančevo, Grafos, 2000), "Ploča se otvara" (Beograd, Zora, 2005), "Noć u čitalištu" (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008). Pesme su izlazile između ostalog, u časopisima: Treći trg, Književna reč, LMS, Koraci, Braničevo, Književni magazin, Polja, Povelja, Mons aureus, kao i u Ljetopisu SKD Prosvjeta te u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.
***
Ovako kaže spev :
pošto se život ugasi
duša (već prema spolu),
na nebo dospev,
pridružuje se kolu
blistavih Apsarasi.
Drugi, nasuprot, uči:
da će prema težini
i sadržaju ličnom,
uvek da se priključi
jedino slično, sličnom.
A treći, da će Presto
sudeć na osnov dela,
odrediti i mesto
za boravak van tela.
Ja ne znam tačno, šta je.
Možda, po smrti, tamo,
još neko vreme traje
čulo dodira, samo.
***
Ja sam poruka
iz nigdine
neznanom nečem
upućena
(poput rukavice bačene u ogledalo)
hrpa smrvljenog lišća
uskovitlana u vis
između dalekovoda
i neba
***
Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
Učićemo ih sa telefona naizust,
i recitovati ih po napuštenim stratištima.
Sami sebi.
Svak za sebe.
Cepteći.
***
Neprospavana noć. Nedelja na ponedeljak. Danas sam, naravno – tropa. Pitam, šta
je zajedničko freskama iz Pompeje, incestuoznom potomstvu Habsburgovaca, fotosintezi, termitima, lemurima sa Madagaskara?
– Mačak jednako ne odgovara.
Predemo, do u zoru.
***
„Odjednom, u svojim ranim pedesetim, sasvim sam prestao da primećujem žene!“-
kaže mi drug.
„Sude kako je to pouzdani znak moje smrti. Naime, smrti mog tela. I ne, ne privlače me ni
muški, niti uopšte ma šta u tom smislu!“-
„Možda je samo trenutno.“ – rekoh mu. „U izvesnim godinama taj poriv jenjava, ali
ti si još uvek snažan i zdrav, itd…“-
„Nije, da znaš, uvek me dočekuju
u svom prirodnom stanju
mačak, ptice, i pas.
Uglavnom, s predvečerja
dugo ćutimo. Duž reke niz bašte
divljač razvlači krpež
spaljenih zastava.”-
***
Taj čovek koji živi u smeću
nekada nije bio takav.
Na samim njegovim vedrim počecima
mirisao je na petrovače.
Duž njegovih odaja, za zidove, po teraci
istresali smo
šta je ko imao.
***
Telo mog psa
preskače noću
nevidljivu ogradu
između bašte i neba.
***
Sretoh čoveka, i dok smo ispijali pivo okraj brazde,
prevrtao je prstima dugi, iskrivljeni klin.
Pitam ga, otkud mu.
Zemlja izbacila, kaže.
Baš mu je takav i trebao,
nebo ga pogledalo!
***
3/4 svega što mi dospeva je od
vetra a minus jedna na nešto što ne biva
otpada, dok u ovo tobom začarano
svanuće prebiram
po rasutosti ostataka:
toliko lepote tvoje
takve, da ovde ne postoji više
ništa što bi moglo da je primi –
taj vlažni sedef, raščupanost koja pleni,
toliko lepote izbačeno na otpad a
međ svim tim slomljenim igračkama
tvoja lutka, vrata
dopola istrgnutog iz ležišta
ne iznalazeći više ljubav za
reči koje bi da mi vrate
ono što telo već jednom u svom naponu
ne ote –
starodrevnu tvrđ,
bedra i strast,
tvoja se prozirna krila zatvaraju
u jantar
***
Zemlja je tvrda
a ja nevešt –
tresem se ko visak ispod
zanjihanog zvona. Pitanje je
šta čime upravlja:
da li ja frezom,
ili freza mnome?
***
Dunav je mutan
povrh toga dan je
neobično
vedar svetao bez studeni
ovo je ljubav u kojoj se otvara
nepristajanje reke
na plovnost koja odnosi teret
sa perjem u katranu
i lešinari su nam sada anđeli
na zračnoj struji
odbačenog sveta
par galebova
ljubavnički se ljuška
srebri pepeo
po našim usnama
uvodim te
u groblje šlepova
tuđe telo