POEZIJA

STIHOVI

Decembar 2018

post image

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavljene tri zbirke pesama: "Opis mesta" (Pančevo, Grafos, 2000), "Ploča se otvara" (Beograd, Zora, 2005), "Noć u čitalištu" (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008). Pesme su izlazile između ostalog, u časopisima: Treći trg, Književna reč, LMS, Koraci, Braničevo, Književni magazin, Polja, Povelja, Mons aureus, kao i u Ljetopisu SKD Prosvjeta te u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.

***

 

Ovako kaže spev :

pošto se život ugasi

duša (već prema spolu),

na nebo dospev,

pridružuje se kolu

blistavih Apsarasi.

 

Drugi, nasuprot, uči:

da će prema težini

i sadržaju ličnom,

uvek da se priključi

jedino slično, sličnom.

 

A treći, da će Presto

sudeć na osnov dela,

odrediti i mesto

za boravak van tela.

 

Ja ne znam tačno, šta je.

Možda, po smrti, tamo,

još neko vreme traje

čulo dodira, samo.

 

 

***

 

Ja sam poruka

iz nigdine

neznanom nečem

upućena

(poput rukavice bačene u ogledalo)

hrpa smrvljenog lišća

uskovitlana u vis

između dalekovoda

i neba

 

 

***

 

Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.

Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.

Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.

Učićemo ih sa telefona  naizust,

i recitovati ih po napuštenim stratištima.

Sami sebi.

Svak za sebe.

Cepteći.

 

 

***

 

Neprospavana noć. Nedelja na ponedeljak. Danas sam, naravno – tropa. Pitam, šta

je zajedničko freskama iz Pompeje, incestuoznom potomstvu Habsburgovaca, fotosintezi, termitima, lemurima sa Madagaskara?

– Mačak jednako ne odgovara.

Predemo, do u zoru.

 

 

 

***

 

„Odjednom, u svojim ranim pedesetim, sasvim sam prestao da primećujem žene!“-

kaže mi drug.

„Sude kako je to pouzdani znak moje smrti. Naime, smrti mog tela. I ne, ne privlače me ni

muški, niti uopšte ma šta u tom smislu!“-

„Možda je samo trenutno.“ – rekoh mu. „U izvesnim godinama taj poriv jenjava, ali

ti si još uvek snažan i zdrav, itd…“-

„Nije, da znaš, uvek me dočekuju

u svom prirodnom stanju

mačak, ptice, i pas.

Uglavnom, s predvečerja

dugo ćutimo. Duž reke niz bašte

divljač razvlači krpež

spaljenih zastava.”-

 

 

***

 

Taj čovek koji živi u smeću

nekada nije bio takav.

Na samim njegovim vedrim počecima

mirisao je na petrovače.

Duž njegovih odaja, za zidove, po teraci

istresali smo

šta je ko imao.

 

 

***

 

Telo mog psa

preskače noću

nevidljivu ogradu

između bašte i neba.

 

 

***

 

Sretoh čoveka, i dok smo ispijali pivo okraj brazde,

prevrtao je prstima dugi, iskrivljeni klin.

Pitam ga, otkud mu.

Zemlja izbacila, kaže.

Baš mu je takav i trebao,

nebo ga pogledalo!

 

 

***

 

3/4 svega što mi dospeva je od

vetra a minus jedna na nešto što ne biva

otpada, dok u ovo tobom začarano

svanuće prebiram

po rasutosti ostataka:

toliko lepote tvoje

takve, da ovde ne postoji više

ništa što bi moglo da je primi –

taj vlažni sedef, raščupanost koja pleni,

toliko lepote izbačeno na otpad a

međ svim tim slomljenim igračkama

tvoja lutka, vrata

dopola istrgnutog iz ležišta

 

ne iznalazeći više ljubav za

reči koje bi da mi vrate

ono što telo već jednom u svom naponu

ne ote –

starodrevnu tvrđ,

bedra i strast,

 

tvoja se prozirna krila zatvaraju

u jantar

 

 

 

***

 

Zemlja je tvrda

a ja nevešt –

tresem se ko visak ispod

zanjihanog zvona. Pitanje je

šta čime upravlja:

da li ja frezom,

ili freza mnome?

 

 

***

 

Dunav je mutan

 

povrh toga dan je

neobično

vedar svetao bez studeni

ovo je ljubav u kojoj se otvara

nepristajanje reke

na plovnost koja odnosi teret

sa perjem u katranu

i lešinari su nam sada anđeli

na zračnoj struji

odbačenog sveta

par galebova

ljubavnički se ljuška

srebri pepeo

po našim usnama

uvodim te

u groblje šlepova

tuđe telo