KRITIKA - Natalija Jovanović: "Od svih jednostavnih stvari", Beograd: Treći trg 2017.
STILSKE VEŽBE ODLASKA
Novembar 2017
"Od svih jednostavnih stvari" nije zbirka bez nedostataka. Povremeno su pesničke slike u ovoj poeziji snažnije od pesama kojima pripadaju – jaki stihovi ili uspele figure nekada zamagljuju celinu, ali čak i ovakve neujednačenosti funkcionišu u skladu sa prirodom nemirnog lirskog subjekta i nalaze svoje opravdanje na nivou dominantnog lirskog osećanja
Druga pesnička knjiga Natalije Jovanović objavljena je u konkursnoj ediciji 12/19, koju je beogradski Treći Trg pokrenuo prošle godine u okviru Beogradskog festivala poezije i knjige, s idejom da neafirmisanim i afirmisanim autorima omogući da posredstvom javnog konkursa objave svoje pesničke rukopise što, naročito kad su u pitanju druge pesničke zbirke, nije čest slučaj.
Zbirka Od svih jednostavnih stvari nastavlja se na poetičku liniju na kojoj je ispisana i autorkina prva zbirka, I dosta (2014). U najširem smislu reč je o intimističkoj, ispovednoj poeziji, koja donosi raspoloženje melanholije, stagnacije i nemoći i, u pozadini, razumevanje njihove uslovljenosti referentnim zahtevima savremenog sveta. Sačinjena od 5 nejednakih celina, koje su naslovljene ličnim zamenicama: Mi, Ti i ja, Ona i ja, On i ja, Ja, zbirka sledi trag savremene, moderne, osećajnosti, koja izrasta kako iz opšte nesigurnosti spram vlastitog položaja u svetu, nedosegnutih interpersonalnih odnosa, nestabilnosti onih sadržaja koji su označeni zamenicama (i na taj način izmakli imenovanju), tako i iz rodnih/polnih pitanja, problema uslovljenosti intimnog sveta društvenim aktualitetom, što u krajnjem reflektuje zbirku koju čitamo kao crticu iz studije slučaja jednog prepoznatljivog, osetljivog i introspektivnog subjekta našeg vremena.
Osmišljena spoljašnja i unutrašnja kompozicija funkcioniše na svim nivoima – od planskog kretanja od množine ka jednini, do mogućnosti uočavanja paralelizama na nivou pesama i stihova unutar različitih pesama. Tako npr. pesme Izlivanja i Na jednostavnoj koži, koje su grafički postavljene u naporedan odnos, završavaju stihovima-definicijama onoga JA i TI što ih čitamo u nazivu ciklusa. Sadržaj intimnog prostora za JA ima kvalitet ,,suvo, hladno, moje” a za TI ,,dosadno, jednostavno, tvoje”, i to su obrisi potencijalnih svetova i njihovog tek provizornog ukrštanja, a ujedno i pridevi kojima je – na razvalini između sebe i drugog – opisan svet Jednostavnih stvari.
Lirski subjekt ove poezije uspostavlja se u dijalogu – u razgovoru s drugima on ne nadograđuje samo stadijume vlastitog identiteta, već kroz odnos s njima konstruiše svoj doživljaj stvarnosti. Prva instanca ovog kretanja je nekakvo MI, koje u prvom ciklusu razumemo kao intimni presek generacijskog uzorka, srodnog iskustva fragilne i nedovršene samoaktualizacije, koja nije izolovan problem lirskog JA već je zajedničko izvesnoj grupi ljudi koji uzimaju ulogu poetskog subjekta. Da je to MI ipak ograničeno određenim unutrašnjim kriterijumom upućuju nas stihovi poput onog iz pesme Putnik: „ljudi nam postaju simboli“, iz čega je jasno da postoji neimenovana, za lirski glas čvrsta distinkcija između pesničkog MI i onih koje imenujemo kao ljudi, koje ovde razumemo pre svega u generacijskom ključu (otac, majka, preci – koji su markirani patrijarhalnim sistemom i dihotomijom polnih uloga). Međutim, ta se razlika lako neutrališe – ka kraju pesme Putnik lirski glas konstatuje kako na koncu sami za sebe i za onu svest o životu koja je imenovana kao naša, postajemo isti kao drugi, postajemo ljudi-simboli, ukidajući ono što je distinktivno, intimno i samo naše u nemogućnosti da se odvojimo od okvira koji nam je postavljen.
Prvi ciklus donosi nekoliko ključnih osećanja anksioznog subjekta, koji je centralni glas ove poezije. Već nas u prvoj pesmi Vežba, autorka upoznaje sa subjektom koji može da bude autentično JA isto koliko i da poprimi lik nekog neodređenog, ali po iskustvenom sadržaju skoro istovetnog TI, za kojeg „u kući sve je mrtvo/ samo je davljenje stvarno“ i koji iz osećanja teskobe vežba odlazak, ali u realnosti ostaje u mestu. Odlazak odatle može biti istovremeno i potreba za begom kao pokušajem samoodržanja u svetu koji se prepoznaje kao neprijateljski, ali i svest o konačnosti života, odlazak kao umiranje – što ujedno i jeste jedna od najzastupljenijih opštih tema ove zbirke. Na isti način se kod Jovanovićeve, i u drugim pesmama, istovetne slike javljaju kao prostor realizacije opozitnih značenja, levitirajući između dve krajnosti, što se u konačnici uvek mogu svesti na dve determinante: preživljavanje i umiranje.
Svaka od zamenica supstitutivna je za subjekt koji označava, a svaki ciklus unutar svoje strukture sadrži, uz druge subjekte, i centralno JA, koje se samo kroz relacionizam i stupanje u dijalog i odnos s drugim može izraziti i u svetu i u tekstu. Umnožavanje glasova i perspektiva, kako opažajnih tako i onih koje preuzimaju ulogu priopštivača, nije u funkciji objektivizacije izrečenog već, naprotiv, služi autorki kao odraz svesti o nemogućnosti da se o stvarima, čak i onim koje nas se istinski tiču, progovori definitivno i bez ostataka. I upravo su jednostavne stvari ono što ostaje neizrečeno. Treba primetiti ipak da jednostavno u ovoj poeziji nije isto što i elementarno. Elementarno je čulno spoznatljivo i ono daje opažajne obrise sveta, a prolazi zajedno s čovekovim fizičkim nestajanjem, koje ujedno znači i kraj percepcije. Jednostavne stvari su za lirsku junakinju pak one koje omogućuju čoveku da postoji kroz principe, a za poeziju Jovanovićeve ključni je princip postojanja kroz ljubav. To, međutim, najčešće nije izrečeno, ostaje na nivou želje, potencije, nerealizovanosti, te u svom konačnom vidu jednostavne stvari zapravo daju pravi lik kompleksnosti i nemogućnosti da se iskorači iz intimnih tranzicija i procesualnosti u bilo kakvu stalnost, stanje. Zbog toga junaci ove poezije često biraju fizičke iskorake iz stvarnosti.
Telo i prostor važni su toposi poezije Natalije Jovanović. Telo je jedna od najzanimljivijih i najčešćih tema u novijoj srpskoj poeziji, neodvojiva od motiva telesnosti, bolesti i erotizma. Sve što se može reći o sebi, o drugom i svetu, ali i sebi i drugom u svetu, u poeziji Natalije Jovanović može se saopštiti kroz telo i njegove kvalitete, na širokom potezu svojstava – od defekta i bolesti do erotizacije. Stvarnost je spoznatljiva samo ako je pod prstima a takva apsolutizacija taktilne prirode tela omogućuje lirskom subjektu da se rukama kao hvataljkama drži za stvarnost, da ruke nose pamćenje predaka, da se s dlanova liže vreme, da se u šaci drži linija života. On postoji između dve krajnosti: pojačane perceptivnosti i osetljivosti na oblike i zvuke s jedne, i obamrlosti čula s druge strane. Kad se zaborave čula, kad se stvari liše svojih senzornih kvaliteta, poništava se stvarnost i zatomljuje postojanje. Prostori – realni i imaginarni – svi markirani dubokom intimnošću, predstavljaju već sami po sebi dislociranje u odnosu na stvarnost i na svet koji jeste. Stoga je lirskom subjektu, u mreži odnosa koji su najčešće neizrečeni i nerealizovani, teško da uspostavi kontinuitet sa svetom, skoro nemoguće da sebe i svoj prostor kontekstualizuje u široj slici u kojoj bi takva lokalizacija omogućila harmonizaciju vlastitog trajanja. Nasuprot tome, lirski subjekat oseća stalni deficit i nedostatak – prazninu koju treba popuniti sobom, ili praznine u sebi koje treba popuniti stupanjem u odnos sa svetom.
Nestabilnost stoga nije samo unutrašnja, nego i spoljašnja kategorija. Lirska junakinja ove poezije zna da nijedno partikularno kretanje ne može da prođe bez konačne promene celine. Iako se noge opiru kretanju, a odlazak se samo vežba – protok vremena je ono što deluje transformativno i na prostor i na telo (kao prostor). U konačnici – ni fotografije, kao vidovi zaustavljanja vremena i stvarnosti u jednoj prostorno-vremenskoj potenciji nisu apsolutne. Kvalitet fotografije menja se sa kvalitetom osećanja koja ona izaziva u percepciji onog koji gleda, što nam lirski glas u patetizovanom stilu izriče kao neminovnost – „nežnost se istroši premotavanjem/počne da liči na tugu“. Da bi čovek ponovo bio ono što jeste, mora da briše fotografije, tačnije da se odvoji od one ,,zaglavljenosti” u prethodnim fazama i stanjima, i tek time da se revitalizuje i omogući dalje kretanje.
Patetizacija je kod Jovanovićeve osmišljen stilski postupak. Onde gde počinje govor o velikim temama, tu lirski glas nužno postaje visokoparan ili patetičan – on je kao odjek setne ironije pred vlastitim nemogućnostima. Lirsko ja koje ne može da se razabere u ,,jednostavnim” stvarima života, postavlja oko sebe gustiš sentenciozno poetizovanih slika sveta i njegovog ustrojstva, čime se postiže efekat umanjivanja i defokusiranja, što nas, slikovito, kao kretanjem kamere, odvaja, odzumira sa unutrašnjeg sveta subjekta i preseljava smisao pesničkih slika na širi plan. U takvom kontekstu – prostornom i emocionalnom – pozivanje na velike i konačne istine života ima povremeno i efekte grotesknog. Tog je potencijala autorka svesna pa u pojedinim pesmama parodira i vlastiti odnos prema velikim, apsolutnim kategorijama, kojih njena poezija pokušava da se oslobodi, bilo suptilnim humornim distancama bilo ironizacijom patosa, te odatle i možemo, sa očuđenjem i sasvim opravdano videti slike poput one iz uspele pesme Camera Obscura koja glasi: „učestvovala bih u ovoj smrti/ prebacila je preko kolena/udarila po zadnjici/rekla/da te ne vidim više“.
Od svih jednostavnih stvari nije jezička poezija – ona je poezija slika. Ako je pesnički medij sugestivnosti i komunikacije reč, slika bi bila izražajno sredstvo vizuelnih medija. Pesničke slike Natalije Jovanović često podsećaju na filmske, a sama autorka ne beži od filmskih referenci i metaforike. Tako pesma Putovanje počinje skoro uvodnom formulom koja direktno referiše na film: „imam planove za sutra/putovaćemo kolima na drugi kraj zemlje/kao u američkom filmu samo umanjeno/za naše živote i naše puteve“. U ovom primeru se, u istoj strofoidnoj celini, uspostavlja referenca, da bi do kraja pesničke slike lakim potezom, isključnom rečenicom, zapravo došlo do detronizacije ideje života kao američkog filma – on je umanjen, usklađen sa realnošću koja se javlja kao naša. Ovde se takođe vide i one fine naznake upliva dnevnog, aktuelnog, društveno-uslovljenog, na ono što je intimno i lično. Lirski subjekt ove poezije svestan je da je odgovornost za sve nemogućnosti pesničkog MI tek delimično u nama – sve ostalo predstavlja deo šireg, našeg iskustva, koje je definisano zajedničkim postojanjem u okvirima konkretne društvene stvarnosti. Ponovo ,,odmičući objektiv” od prizora kola koja putuju na drugi kraj zemlje, postajemo svesni i šireg plana: putevi su dlanovi, a kola su dečji automobili, igračke u ruci sad već odraslog subjekta, bez stvarne perspektive koja bi uputila na mogućnost bilo kakvog pomicanja – odlazak se celog života vežba, sve dok ne bude konačan.
Još su dve važne množine u ovoj zbirci: ONA i JA i ON i JA – gde je zamenicama trećeg lica određeno ono što je izvan lirskog JA, utoliko što je od njega obimom veće: ona kao smrt i on kao univerzum. Dijalog tako više nije dijalog s Drugim, već sa dva moguća ishodišta koje međusobno razlikuje kvalitet konačnosti. U pesmama koje govore o smrti ton je najmirniji – prostor ovih pesama je ponovo intimni prostor sobe, jer najbolje se umire u snu. U sobi „bez šaka i glava mirno stoje džemperi/sa ofingera plafona vise obešeni“ (Vešalice). Mrtve nepokretnosti koje otvaraju pesnički svet Jednostavnih stvari imaju vrednost svakodnevne opomene na smrt, a kao najveća uteha javlja se mogućnost raspolaganja životom – odlučivanjem o smrti. Sioran je pisao da je ono što je zaista lepo u samoubistvu – mogućnost odluke, a u pesmi Mančester nailazimo na sličan stih – „lepota je kad znaš da je dosta“ koji uvodi čitaoca u prizor žene koja izvršava samoubistvo skokom sa terase i koja je u tom trenutku „shvatila kako je asfalt/jedini siguran oslonac“. Lirska junakinja, međutim, u poslednjoj pesmi ciklusa uspeva da odagna misao o smrti: kroz postojanje udvoje. Dok su mrtvaci imenovani kao uspeli spavači (Pre kiše), dvoje postaju „spavači kojima smrt ne pada na pamet“, čak i onda kad je već izvesna i kad je osećaj da joj se izmaklo samo iluzija proistekla iz radosti polnosti. U ciklusu On i ja kosmos, ali i bog za laku noć (Lutke), javljaju se kao kontrasile koje relativizuju konačnost kao glavni kvalitet smrti – a jedan od mogućih susreta s nekonačnošću je i stvaranje mikrosvetova, koje se takođe priziva.
Od svih jednostavnih stvari nije zbirka bez nedostataka. Povremeno su pesničke slike u ovoj poeziji snažnije od pesama kojima pripadaju – jaki stihovi ili uspele figure nekada zamagljuju celinu, ali čak i ovakve neujednačenosti funkcionišu u skladu sa prirodom nemirnog lirskog subjekta i nalaze svoje opravdanje na nivou dominantnog lirskog osećanja. A osećajnost jeste ključno stanje iz kojeg i na kojem se konstituiše ova zbirka i njena najviša vrednost koja je preporučuje za čitanje. Sve bi se drugo činilo nepotrebnim fingiranjem i kalkulisanjem na kakvo poezija intimnog tona, koja računa na autorsku iskrenost ne treba da se oslanja, a kojeg je, ispostavlja se poslednjih godina, u poeziji sve više.